Fudbal u kandžama arapskog novca

Na sve još dodaju nekoliko reči koje zapravo definišu suštinu ove igre koja je odavno prestala da bude igra jer fudbal u ovom času objedinjuje ono što drugi ne mogu: naglašeno bogatstvo, reklamni sjaj, fudbalske zvezde, savršenu tehnologiju, glamur, lude navijače.

Iz iste “kuhinje“, misli se na sociologe sporta, stiže i definicija šta je na globalnom nivou sport generalno. Ivan Ergić, nekadašnji fudbalski reprezentativac sa ovih prostora, u svojim raspravama naglašava da moderni sport nije ništa drugo već puki “odraz kapitalističke logike, zasnovane na konkurenciji interesa, gde se ili dobija ili gubi sve“. Takođe, i da “baziran na velikim ulozima sport danas kreira moderne gladijatore“ što je opet neka sasvim druga tema ništa manje interesantna od aktuelne.

Ovome se može dodati i razmišljanje dela ne samo fudbalskog sveta svedeno na konstataciju da su “današnji fudbaleri postali okoreli profesionalci, obični plaćenici i finansijske lutke bogatih vlasnika krupnog kapitala“.

Odgovora da li su fudbal i fudbaleri odnosno sport generalno blagoslov ili prokletstvo, tragikomedija ili drama, prestiž ili predstava za publiku, a sportista heroj ili žrtva – još nema.

Vremena se menjaju. Fudbal je trenutno u senci novca. Ako je nekada, podseća Ergić, američki san bio teorija uspeha kroz inteligenciju, kreativnost, pronicljivost, razvoj ličnosti i liderskih sposobnosti, današnji fudbalski san nije ništa drugo do kodirana poruka da se bez pameti, obrazovanja i kreativnosti, uz poštovanje određenih pravila igre, može doći do brda para i slave.

Ovog leta, kad se lopta u takmičarskom opusu na trenutak zaustavila, fudbal nije izlazio iz fokusa javnosti. Razlog za sve bio je prelazni rok završen prvog dana septembra u kome su se kroz apsolutno neočekivane transfere mnoge granice, ne samo finansijske, već i one dobrog ukusa, i te kako pomerile. U žiži nisu bili fudbaleri i njihove veštine, već poslovni potezi bogatih ljudi sveta i njihov novac. Ne, nije se pričalo koliko je novca u novo pojačanje uložio Real Madrid, možda Barselona ili PSŽ, engleski velikani ili minhenski Bajern. Fudbalskom svetu predstavljeni su neki novi klubovi, iz nekog novog dela sveta, zarad čega se, sasvim logično, postavljalo i pitanje da li će fudbalska liga Saudijske Arabije u budućnosti biti najjača liga sveta?

Arapi ne kriju da će možda već koliko sutra zavladati svetskim tržištem fudbala i da će u svoje granice dovesti sve najbolje što fudbalski svet ima. Takođe, i da u tom naumu neće pitati za cenu. S razlogom, jer oni imaju ono što drugi u ovom trenutku nemaju – izobilje novca. Da je tako, potvrđuje i ovoletošnja priča o najskupljem transferu u istoriji fudbalskog sporta.

Brazilac Nejmar nedavno je stavio potpis na dvogodišnji ugovor sa saudijskim klubom Al Hilal vredan 320.000.000 evra. Takođe, svet je saznao i da je Al Hilal platio oko 90 miliona evra Pari Sen Žermenu za transfer 31-godišnjeg napadača. Neverovatne cifre, ali...

Saopšteno je, takođe, da će novi fudbaler saudijskog kluba primati platu od 160 miliona evra po sezoni, odnosno da će noseći dres Al Hilala imati i posebne bonuse. Spisak deluje nestvarno. Između ostalog, Brazilac je dobio privatni avion na korišćenje, ogromnu kuću sa svim potrebnim osobljem, plus 80.000 evra za svaku pobedu AL Hilala, kao i 500.000 evra za svaku objavu na društvenim mrežama u kojoj promoviše Saudijsku Arabiju.

Ali to nije kraj. Za “globalnu ikonu s nezaustavljivom napadačkom silom“ predsednik Al Hilala Fahad bin Sad izdvojio je luksuznu vilu sa bazenom i tri saune, tri luksuzna automobila sa vozačem dostupnim 24 sata, kao i petoro članova domaćinstva koji će non-stop biti na raspolaganju brazilskom asu. Takođe, računi svih putovanja, hotela i odmarališta koje bude posetio van sezone, biće poslati na adresu kluba. Kad se sve sabere i oduzme, Nejmar je postao najskuplji fudbaler ikada.

U ovoj priči pažnju zaslužuje još jedan podatak. Reč je o tome da je Brazilac zapravo bio tek treća opcija kluba iz Rijada. Prvi na meti bio je Lionel Mesi, a drugi na listi želja Kilijan Mbape. Da li bi dobili istu cifru evra ili više nego Nejmar, jer su objektivno od Brazilca bolji fudbaleri, ostaće tajna za sva vremena. Jednako kao i njihova priča da su u ime čarolije fudbala odoleli izazovu arapskih dolara.

Kristijano Ronaldo nije bio iz te priče. I ne samo on. Pragmatični Portugalac s genom za finansijske transakcije je među prvima povukao nogu. Odluku da se preseli u Saudijsku Arabiju Kristijano Ronaldo doneo je neposredno po završetku Svetskog prvenstva u Kataru. U poznim fudbalskim godinama, ali i životnim, pojačao je Al Nasr za sumu od pola milijarde evra za dve godine.

Da na “njihov novac“ nije gadljiv, Ronaldo je dokazao još u vremenu kada je nosio dres madridskog Reala. Tada su mediji obavešteni da je za četiri i po sata foto-sešna zaradio 1.100.000 dolara od jedne arapske marketinške agencije i konstatovali kako je to je moguće samo u plutokratskom ekonomskom sistemu.

Do juče Ronaldov transfer je bio najveći fudbalski svih vremena. Od juče ta lista najskuplje plaćenih igrača u saudijskom fudbalu, uz moguće male korekcije jer se sve menja iz dana u dan, izgleda ovako: 1. Nejmar 330.000.000 evra, 2. Kristijano Ronaldo 200.000.000, 3. Karim Benzema 200.000.000, 4. Ngolo Kante 100.000.000, 5. Rijad Mahrez 50.000.000, 6. Džordan Henderson 40.000.000, 7. Marselo Brozović 25.000.000, 8. Kulibali 25.000.000, 9. Fabinjo 25.000.000, 10. Roberto, Firmino 22.000.000, 11. Sergej Milinković Savić 20.000.000 evra.

“Te sume su apsurdne! Nijedno ljudsko biće ne zaslužuje toliko novca. Današnji igrači postali su komercijalna roba“, ističe Tomas Miler, fudbaler Bajerna i nemačke reprezentacije ili jedan od onih koji ne odobravaju ovoliki novac u fudbalu.

Da saudijska liga neće biti slika jednog ili dva moćna kluba, već karavan moćnih fudbalskih ekipa, dokaz je i to da je ovog leta pozamašne sume za atraktivna pojačanja izdvojilo nekoliko timova. Dres Al Ahlija nosiće, između ostalih, Eduard Mendi, Frank Kesi, Rijad Budebuz, Roberto Firmino, Rijad Marez i Alan Sen-Maksimin. Na klupi Ali Itihada sedeće Nunjo Esoirito Santo kao trener. Zvezde njegovog tima su Kante, Fabinjo, Žota i legendarni Karim Benzema. Al Fateh je dirigentsku palicu poverio hrvatskom stručnjaku Slavenu Biliću, a Al Hilal Horheu Žezusu koji na raspolaganju ima zvezde poput Kulibalija, Sergeja Milinkovića Savića, Rubena Naveša, Musu Maregu, Nejmara i našeg Aleksandra Mitrovića. Trener Al Etifaka je slavni anglosaksonski as Stiven Džerard u čijem sastavu su, između ostalih, Džordan Henderson i Musa Dembele. Al Nasr predvodiće Kristijano Ronaldo čiji su saigrači, između ostalih, i David Ospina, Aleks Teles, Gislan Konan, Marcelo Brozović, Seko Fofana i Sadio Mane. Ako ne ove godine, prava najezda na saudijski novac tek počinje jer tamošnji klubovi očigledno nisu gnezdo za zvezde na izmaku karijere, već su sve više klubovi koji će poput magneta privlačiti i one koji će u sasvim solidnoj ligi i sve boljoj konkurenciji biti u prilici da igraju dobar fudbal, ali i neuporedivo više zarade. Saudijci, uostalom, i ne kriju želju da fudbalski centar presele u svoju zemlju.

Veliki novac u fudbalu nije izum Arapa. Razbacivanje novcem započelo je zapravo u Evropi. Kao ilustraciju za izrečeno, politikolog Đorđe Latinović podsetio je na vreme od pre pet godina.

Nejmar da Silva prešao je iz Barselone u PSŽ za 222 miliona evra, što je bio najveći transfer u istoriji fudbala ikada. Takođe i nerazuman. Kilijan Mbape, 19-godišnji fudbaler Monaka, preselio se u PSŽ za 180 miliona evra. Geret Bejl, pre toga, prešao je iz Totenhema u Real Madrid za 100 miliona evra.

Takođe, i da su na “Forbsovoj“ listi najplaćenijih fudbalera sveta u 2018. bili Lionel Mesi, 96 miliona evra godišnje, 2. Kristijan Ronaldo, 93,4 miliona evra, 3. Nejmar da Silva, 77,8 miliona evra.

Osvrnuo se Latinović i na neke druge fascinantne ugovore, odnosno cifre poput one da je Barselona napravila ugovor sa Lionelom Mesijem za godišnju platu od 90 miliona evra, odnosno nedeljnu platu koja je iznosila 750.000 evra. Bila je tu i otkupna klauzula vredna 700 miliona evra.

Novcem sa drugih kontinenata, čitaj arapskog sveta, Pari Sen Žermen je u jednoj sezoni imao fudbalera s čudesnim mesečnim primanjima: Nejmar 3.067.000 evra, 2. Edison Kavani 1.540.000 evra, 3. Kilijan Mbape 1.500.000 evra. Sve ovo na neki način potkrepljuje tezu koja nije od juče, a svodi se na surovu istinu da se danas fudbal ne igra iz romantičnih razloga ili prevelike emocije prema ovom sportu, već da je u profesionalnom fudbalu na pijedestalu novac.

“Fudbal je odavno industrija kojoj nije potrebna samo određena vrsta talenta, već pre svega određena vrsta čoveka, neko kog je lako izmanipulisati i ko ne razmišlja previše o svom društvenom i političkom položaju. Potreban joj je neko ko će služiti duhu šou-biznisa“, razvija tezu o drugoj strani fudbalske medalje Ivan Ergić.

Postoje i pitanja, utisak je bez odgovora, šta je trenutna suština fudbalskog sveta. Nije malo onih koji uveravaju kako je profesionalni fudbalski svet izrastao u oazu besramno skupo plaćenih pojedinaca, čitaj preplaćenih, koji to ničim nisu zaslužili. Nema ni odgovora kada će jedan fudbaler dobiti i milijardu evra za svoj ugovor u nekom klubu, ali sudeći po onom što se događa danas taj trenutak i nije toliko daleko. Ovo tim pre jer na tom putu ne postoji prepreka da se to stvarno i dogodi.

Saga o velikom novcu u fudbalu počinje, ako je verovati istoriji, šezdesetih godina prošlog veka. Baveći se ovim pitanjem, Grejam Skembler, britanski sociolog, u svojim radovima naglašava da su primanja fudbalera u prvoj fazi profesionalizma bila ograničena.

“Šezdesetih godina 20. veka došlo je do ukidanja ograničenja zarada fudbalerima, da bi im 1968. godine bilo omogućeno da za svoje potrebe angažuju menadžere i agente i sklapaju sponzorske ugovore sa brojnim kompanijama, čime je izgubljena svaka kontrola nad prihodima i transferima igrača. Iznosi sportskih transfera, zarade, bonusi i prihodi od reklama pojedinih fudbalera, menadžera i direktora vrtoglavo rastu produbljujući društvene nejednakosti. Fudbalski kapitalizam je u suštini duboko nepravedan sistem. Zašto bi jednog tinejdžera fudbalera plaćali 200 miliona evra, dok se mase stanovništva, lekari, učitelji, profesori, humanitarni radnici, socijalni radnici, pronalazači, inovatori ograničavaju stalnim merama štednje. Jedan trećerazredni profesionalni fudbaler zarađuje više nego tim lekara koji rade na leku za rak. Iznos Nobelove nagrade za izuzetan doprinos za medicinu, ekonomiju, fiziku i hemiju iznosi oko milion dolara. Koliko novca treba da dobije naučnik koji otkrije i pronađe lek za sidu i kancer? Kako se zove društveno-ekonomski sistem u kome jedan čovek ima mesečnu platu veću nego što drugi stanovnik planete zaradi za čitav svoj radni i životni vek“, pisao je Skembler.

U međuvremenu je sa globalizacijom došlo do potpune transformacije. Danas se u naučnim krugovima koji se bave istraživanjem ove oblasti konstatuje istina kako su ogromne količine novca upumpane u fudbalski sport, za kupovinu najboljih igrača, izgradnju stadiona, podizanje sportske infrastrukture, prodaju televizijskih prava, agresivni marketing i reklamu, čime je stvoren spekulativni ekonomski balon fudbalskog kapitalizma. Fudbal je postao crna rupa u kojoj se pere novac i cveta korupcija. Prema grubim procenama ekonomista, više hiljada milijardi evra kapitalistički moćnici operu posredstvom fudbala.

"Ako počnem da padam na ATP listi..."

Endi Marej

Endi Marej

Sport 01.09.2023. 13:06

"Ako počnem da padam na ATP listi..."

U studiji “Održivost fudbala“ može se naići i na rečenicu “da su mnogi fudbalski klubovi u gubicima zbog ogromnih plata fudbalera i nekontrolisane potrošnje“. Između istih korica je i podsećanje kako je i zašto bankrotirao slavni škotski fudbalski klub Glazgov Rendžers, klub sa istorijom dugom gotovo vek i u čijem su vlasništvu i 54 titule škotskog prvaka, kao i priča o pokretu “Protiv modernog fudbala“ iz 2015. godine. Bila je to zapravo javna kampanja za spas modernog fudbala iz kandži pomahnitalog kapitalizma, naravno bezuspešna, čiji je cilj da se fudbal otrgne iz ruku ekonomskih sila i agresivne monetizacije orijentisane prema brzom profitu.

Fudbal je bio i ostao planeta za sebe, podseća u svojim osvrtima na najpopularniji igru politkolog Latinović. Danas je vlasništvo krupnog kapitala, mafijaša, kriminalaca tajkuna, oligarha i šeika. Koliko juče bio je “sport iz ćumeza za ljude iz ćumeza“, kako su to slikovito objašnjavali neki britanski listovi. Latinović zatim podseća da je ovaj sport dugo smatran divljom i primitivnom igrom za iste takve poklonike. Takođe, i da je drugu dimenziju dobio posle reči Žan-Pola Sartra kako je fudbal zapravo metafora života. Španski pisac Manuel Vaskez Montalban, autor romana o Barseloni s naslovom “Ofsajd“, opisao je fudbal i klub za koji navija “epskim oružjem nacije bez države“. Naravno, mislio je na Katalonce.

U nekim drugim zemljama fudbal je bio u pokretu političkog otpora protiv nedemokratskih režima. Konkretno u Paragvaju prilikom rušenja diktatora Alfreda Štresnera ili u Rumuniji prilikom svrgavanja komunističke vlasti Nikolaja Čaušeskua.

Bizarni “fudbalski rat“ doveo je do kratkotrajnog oružanog konflikta između Hondurasa i Salvadora 1969. godine, nakon sukoba navijača na utakmici u kojoj je Salvador pobedio Honduras 3:2 i plasirao se na SP u Meksiku. Pobeda Argentine nad Engleskom na SP-u u Meksiku 1986. godine ima sve razmere epske fudbalske pravde, nakon rata dve zemlje oko Foklandskih ostrva.

Većina fudbalskih fanatika veruje da je utakmica između zagrebačkog Dinama i beogradske Crvene zvezde, kad je na Maksimiru došlo do opšte tuče i nereda na terenu i u publici, pokrenula raspad SFRJ, kao i onih koji smatraju da bi Jugoslavija opstala da je na Mundijalu pobedila Argentinu iste te godine (1990).

Fudbal krase i neke lepše priče. Neke imaju u sebi i odu bizarnosti. Britanski muzej je u najnoviju postavku predstavljenih eksponata o Egiptu izložio i kopačke igrača Mohameda Salaha, fudbalera Liverpula egipatskog porekla.

Danas je fudbal, zaključuje Latinović, najrasprostranjenija globalna radost, ali i jedina dobrovoljna, a izuzetno skupa sekiracija na svetu.

“Okupio je siromašne pružajući nadu i okupio bogate nudeći prestiž, tako da se za deo njegovog izobilja otimaju najbogatiji na svetu, ponekad iz prozaičnog razloga, samo da su prisutni u svetu fudbala, čiji je značaj odavno prerastao okvire sportskih arena i zauzeo mesto u diskursu popularne kulture“, objašnjava Zoran Avramović koji tokove svetskog fudbala prati izuzetno nadahnuto i studiozno.

Neke stvari s najavom da će novac imati dominantnu ulogu u fudbalskom okruženju počele su da se menjaju početkom 21. veka. Jedan od primera bio je Svetski šampionat u Kataru. Naravno, uz maksimalnu podršku FIFA koje je i te kako, a bez trunke gadljvosti iskazala interes za novac iz ovog dela sveta. Kad je sve završeno, ispostavilo se da je Katar za 10 godina priprema za Mundijal potrošio neverovatnih 220 milijardi dolara. Primera radi, troškovi prethodnih osam prvenstva, od SAD 1994. do Rusije 2028, zbirno uzevši nisu bili ni blizu sumi iz Katara. Iznosili su, potvrdila je FIFA, ukupno 44,3 milijarde dolara.

Fudbal je poslednjih decenija i definitivno od glave do pete zarobljen u kandžama novca. Ulaganje u najpopularniji sport na planeti arapski šeici, ruski oligarsi, istočnoazijski biznismeni i slični doživljavaju kao ličnu promociju na globalnom nivou. Čine to i države. Počeo je Katar, priču nastavlja Sudijska Arabija. Sociolozi uveravaju kako je zapravo “sport potreban Rijadu (glavni grad) da bi oprao međunarodnu reputaciju Saudijske Arabije“, zemlje u kojoj je, između ostalog, homoseksualnost zabranjena i u kojoj se gej muškarci i danas kažnjavaju odsecanjem glave.

Fudbal je u tim nastojanjima jedna od prečica. Tu je i teza da je “sport univerzalno razumljiv jezik, a u današnjem svetu to je jezik kojim najglasnije govori novac“. Oni koji bolje poznaju prilike u ovoj zemlji naglašavaju kako Rijad sračunato pokušava da iskoristi sport i kulturu u nastojanju da stekne više uvažavanja na globalnoj sceni. To je suština programa modernizacije zemlje princa Mohameda bin Salmana. Ali ni ovo nije ništa novo. Korišćenje sporta, u ovom slučaju fudbala, za demonstriranje moći i usmeravanje političkih tokova, kao u autoritarnim državama tako i u liberalnim demokratijama, ima dugu istoriju. Ono što je karakteristično jeste podatak da Saudijska Arabija ne sledi primer Katara koji je organizacijom SP-a u fudbalu 2022. pokušao da poboljša globalni imidž. Saudijska Arabija ima sasvim drugi pristup istom cilju ne krijući želju da postane globalni centar sportske industrije. Ekonomisti tvrde da je to apsolutno moguće jer je fudbal globalna roba i da u njemu slobodno tržište funkcioniše na bazi ekonomske racionalnosti i dobiti. U prevodu, ekonomija fudbala je neka vrsta udruženja akumulacije kapitala i eksploatacije navijačke strasti i kojoj nema mesta za pravednost i solidarnost. Ako se svemu doda da svet odavno živi u sistemu u kom je moralnost manje važna od interesa biznisa i realne politike, onda je jasno i koliko su Saudijci blizu cilja.

Da novac može da bude i proklet, već se na neki način uverio veliki Karim Benzema koji u ime nesuglasica pokušava pre nego što se dobro i preznojio u novom dresu da napusti Al Itihad. Mediji su publikovali i neverovatnu poziciju našeg Aleksandra Mitrovića u “novom fudbalskom svetu“. Njega je, tvrdili su, njegov Al Hilal želeo da proda već drugog dana po dolasku. Moguće je da bi se to i dogodilo da na premijernom meču nije postigao gol i u dva naredna odigrao tako da je već sada ljubimac navijača.

Otvoreno je i pitanje gde su granice novca namenjenog za fudbal u ovoj zemlji. Takođe, i da li će se multimilijarderi vlasnici klubova brzo umoriti od nove zabave i fudbal pokriti peskom zaborava. Strepnje za tako nešto nema. Fudbal je u Saudijskoj Arabiji državni projekat. Mnogi i ne znaju da je stvar centralizovana, da Ministarstvo sporta ima veliki uticaj na transfere i da i te kako utiče u koji klub će koji igrač da ide. Ideja je da svaki klub dobije bar jedno veliko ime i da se tako stvori rivalitet. Trenutno su ispred ostalih Al Ahli, Al Itihad i Al Nasr, ali samo trenutno.

Pitanje je i da li će se u Saudijskoj Arabiji biti zadovoljni ukoliko se uloženi novac opravda osvajanjem titule nacionalnog prvaka ili eventualno titule azijske Lige šampiona. Da li će možda pokušati, naravno uz pomoć novca, i nešto više. Konkretno da pored najboljih fudbalera sa svih meridijana angažuju i najbolje, samim tim i najskuplje, trenere današnjice. Zabava miliona mogla bi uskoro da postane priča koliko ovaj ili onaj sudijski klub nudi za usluge slavnog Murinja, možda trofejnog Karla Ančelotija, Pepa Gvardiole i Jirgena Klopa.

Da velika trenerska imena iz Evrope nisu imuna na arapski novac, dokaz je Roberto Mančini, od pre neki dan novi selektor Saudijske Arabije. Italijanski stručnjak potpisao je ugovor do 2026. i zarađivaće 20.000.000 evra godišnje.

Tada bi se u Saudijskoj Arabiji, svesni da se novcem puno toga ipak može kupiti, moguće je odlučili i da se možda domognu evropske Lige šampiona koja bi već u narednoj sezoni trebalo da startuje u novom formatu i da tako promoviše ligu najbogatijih klubova Starog kontinenta. Bio bi to pokušaj sličan onom da se jedan klub iz Dubaija već naredne sezone uključi u košarkašku Ligu šampiona Evrope.

Neće biti lako, ali i ništa nije nemoguće, pogotovo u sistemu u kom je moralnost u zapećku interesa biznisa. Otuda i prvo krucijalno pitanje glasi kakav će izgledati fudbalski svet u budućnosti. Ono drugo bilo bi da li je moguće i kako promeniti, odnosno staviti tačku na ovaj preplaćeni totalni fudbalski kapitalizam? Čini se da odgovor na ova dva i te kako zagonetna pitanja u ovom času ipak nije moguć.