Zvali su je ženski Vanja Grbić

Ambiciozna i organizovana, uz naglašenu sposobnost da i kad je najteže preuzme kontrolu nad situacijom, nastavila je da gradi karijeru kao internacionalac potvrđujući vrhunsku klasu u dresovima evropskih klupskih velikana poput Novare, Valera, Fenerbahčea, Kana, Modene…

Intuitivna je i maštovita. Tako je bar opisuju oni koji je dobro poznaju. I još dodaju da kao ličnost zrači čudesnom harizmom, da je u komunikaciji direktna i da se ne ustručava da kaže ono što misli. Dokaza za izrečeno je zapravo bezbroj. Uz predivan osmeh, sliku o sebi i svom karakteru nadgrađuje rečenicom:

„U životu sam se najsigurnije osećala kada su stvari zavisile od mene.“

U svojoj porodici naučila je da druge poštuje, ali i da je najbolje da ne zavisi od njih.

„Danas, iz ove pozicije vidim da postoji gomila stvari koje sam mogla da uradim drugačije, koje bi možda po mene bile bolje, pre svega kada pričamo o reprezentaciji. Ali, uprkos svemu, u apsolutnom sam miru sa svime što mi se desilo zato što ne mislim da bih danas bila ovakva kakva jesam da se sve to nije desilo.“

Da će biti buduća odbojkaška zvezda naslućivalo se još u prvom susretu sa loptom. Iz beogradskog Radničkog se brzo preselila u Crvenu zvezdu s kojom je doživela i prve radosti velikih pobeda.

Odrastala je na način koji nije bio slika mnogih oko nje i sve to zbog odbojke.

„Onu osnovnu potrebu dece i mladih ljudi koji pripadaju nekoj grupi, da se između ostalog i tako druže, ja nisam sebi mogla da priuštim. Naravno zbog odbojke. Spoznala sam već tada da profesionalni sport zahteva da odrastaš brzo i uz naglašenu odgovornost. A ja sam uvek i u svakoj situaciji bila odgovorna osoba i na meni je bio vidljiv trag ako nešto za šta sam odgovorna na mogu da izvedem kako treba. To me je odvelo u neku vrstu onog lošeg perfekcionizma zarad čega nikako nisam uspevala da budem dovoljno dobra samoj sebi.“

Promenila je kao odbojkašica mnogo klubova, država i gradova, stekla bezbroj iskustava i još više prijatelja.

„Najlepše je bilo u Kanu. Imali smo moćnu i homogenu ekipu sastavljenu od najrazličitijih ličnosti. Bilo je i tu situacija da je neko sa nekim imao problem, ali sve se to lako prevazilazilo zahvaljujući Viktoriji Rava, Gruzinki koja je igrala za francusku reprezentaciju. Bila je lider ekipe, ali i jedna za mene od najboljih odbojkašica sveta svih vremena. Sve nas je na pravi način usmeravala i držala kao ekipu, i igranje sa njom za mene je bilo više nego lepo iskustvo. U Rusiji sam, međutim, imala situaciju da ujutro uđem u svlačionicu i kažem dobro jutro, a da mi niko ne odgovori. Razlog? Zbog finansijskih problema kluba igračice nisu dobijala pare. Jedna od njih je, međutim, pustila priču da ja uprkos svemu dobijam novac, što naravno nije bilo tačno, i onda su sve odlučile da ne pričaju sa mnom.“

U svakom klubu u kom je igrala sarađivala je sa nekim drugim trenerom.

„Svako od njih imao je neku svoju viziju kako da iz mene izvuče maksimum. Neki su naravno uspevali. Najviše oni koji su u meni prepoznali odbojkašicu koja može sve ukoliko ima podršku. Nisam podnosila ono da mi neko čantra šta sam napravila, znala sam to i sama. Govorila sam uvek reci mi kako to da popravim, a ne da mi to nabijaš na nos uz priču ti si ovakva ili onakva. Sve su to, međutim, situacije kroz koje moraš da prođeš i tada jedino što ti preostaje jeste da nađeš način kako da se sa tim sama izboriš. Ako imaš uz sebe nekog ili par ljudi koji su, da tako kažem, tvoj ’wolf pack’, ti si najsrećniji čovek na svetu. Ali i ako to nemaš, ti si opet srećna jer znači da sve zavisi od tebe.“

Izdvaja i jedno trenersko ime bez obrazloženja zašto zaslužuje njeno, u odnosu na druge, za nijansu veće poštovanje.

„Darko Zakoč. Saradnja s njim u Crvenoj zvezdi je deo mog odbojkaškog nezaborava. I kao stručnjak i kao čovek bio je u mnogo čemu poseban.“

Da čovek vredi onoliko koliko jezika govori Anja Spasojević je živi dokaz.

„Tečno pričam engleski, italijanski, francuski i ruski, a snalazim se sa španskim. Suština je da jezike lako učim. Sluhista sam u tom nekom smislu. Znam i onu priču da ličnosti koje uče s lakoćom jezik imaju problem sa matematikom i obrnuto. Matematičke funkcije i ne znam, limesi za mene su i dalje pakao. Nije to, međutim, stvar nečije nesposobnosti. Sve se može nadoknaditi radom, sve može da se nauči. To je ono što govorim i mojim sinovima.“

Izdvaja i sezonu koju pamti kao jednu od najtežih u karijeri.

„Bila je to ona godina igranja u Cirihu. Imale smo ekipu sa puno devojaka iz Srbije. Međutim, stvorila se takva situacija, ne bih sada da ulazim u detalje, da u jednom trenutku niko ni sa kim nije razgovarao. Pravi pakao. Na kraju, ipak smo mi u duši bile međusobno drugarice, uspele smo nekako da rešimo situaciju i da osobu koja nam je unela klicu razdora isključimo. Ostale smo posle toga super prijateljice. Za mene je to bila jedna jako, jako teška sezona. Baš jako teška jer pritom paralelno sa time mi je krenula i ona papazjanija oko reprezentacije.“

Na pitanje kad bi bila u poziciji da sastavi startnu postavu od devojaka s kojima je kroz karijeru igrala izgovara ovih pet imena.

„Dizač bi bila Kineskinja Ći He. Igrale smo zajedno u Novari. Neverovatno je kako me je ta žena pronalazila i kako smo se nas dve razumevale iako van terena nismo imale nikakvu komunikaciju s obzirom na to da nije znala jezike. Međutim, na samom terenu smo se jako dobro razumele. Kad je shvatila da može da ima poverenja u mene, krenula je nesebično da mi daje lopte bez obzira na to što sam ja bila ubedljivo najmlađa na terenu. Ulogu korektora poverila bih Tajsmari Aguero, Kubanki. Delile smo svlačionicu u Modeni. Ona je možda jedina odbojkašica na koju sam gledala kao na neku vrstu idola. Simpatično je reagovala na to što sam se ja oduševljavala njenom brzinom. Srednjaci? Dajem prednost mojoj pokojnoj jako dobroj drugarici, Italijanki Sari Anzanelo. Možda je bilo i boljih srednjaka od nje, ne znam, ali Anza je pre svega neko koga sam ja jako volela i poštovala i koja je mene mnoge stvari naučila na terenu. Nažalost, umrla je prerano i jako mi nedostaje. Drugi srednjak, bez prava na bilo kakvu raspravu, bila bi Viktorija Rava. Primač sa kojim bih u toj postavi volela da igram bez dileme je Kristina Pirv, Rumunka, za mene prototip istinskog sportiste. Žena je u trenutku kad smo bile deo istog tima imala 35 godina i već je bila na zalasku karijere. Ne mogu da kažem da je u tom trenutku bila toliko dominantna, ali je uprkos svemu davala primer nama ostalima kako se trenira, radi, zalaže, kako se ponaša prema mlađim igračima. I na kraju, na poziciji libera prednost dajem Italijanki Paoli Kardulo. Zajedno smo igrale u dresu Novare. Imala je ogromnih problema sa kolenom, ali kada je mogla da igra, to je bio apsolutni spektakl.“

Postoji i odbojkašica sa kojom nije igrala, a volela bi i te kako da jeste.

„Jako mi je žao što nisam imala priliku da budem u istom sastavu sa Tijanom Bošković. Baš mi je žao. Tijana je zlato bogomdano doslovce ne samo kao igrač, već i kao osoba. Stvarno je izuzetno cenim i poštujem. Poznajemo se jako malo. Dakle, ovo što govorim je utisak prema onome šta ona pokazuje na terenu. A teren je lakmus papir. Znači, apsolutno ne možete da budete dobra osoba na terenu, a da budete skot van terena. Jednostavno sport sve pokaže. Apsolutno sve. Ne može neko ko je tunjav na terenu da bude neka super ekspresivna osoba van terena. Jako su retki takvi slučajevi. Ponavljam, žao mi je što nismo igrale jedna pored druge, mislim da je izuzetno dobar saigrač i da bi iz mene na terenu izvlačila i ono nešto malo više. Možda je neskromno kad kažem da bih i ja na taj neki fini način mogla da utičem na nju, ali hoću da verujem da bi bilo tako.“

Na pitanje kako će sutra srpska odbojka bez Tijane Bošković u sastavu poentira na prvu.

„Pričam već godinama da nije dobro to što na utakmicama Tijana ima 30 poena i ne znam koliko lopti, a ostale u timu 10, 11 ili 12 lopti, odnosno 5, 6, 7 ili 10 poena. Super je dakle što imamo Tijanu, to je sjajno, ali desiće se kao što se desilo pre par godina kada se ona onako potpuno glupo i nesrećno povredila i onda je srpska reprezentacija takmičenje na SP-u završila u četvrtfinalu? Naravoučenije je da ne valja u sportu i životu zavisiti samo od jedne stvari. Ljudi često ne kapiraju tu povezanost.“

Nije u razgovoru propustila priliku i da, kako kaže, još jednom zahvali čoveku koji je usmerio njenu karijeru u pravom smeru u pravom trenutku.

„Pokojni Aleksandar Boričić, koga sam uvek volela i poštovala, uticao je bitno na to da sa 19 godina ne odem u inostranstvo što bi, da sam se odlučila na taj korak, bilo apsolutno prerano. U jednom iskrenom razgovoru od tadašnjeg predsednika Crvene zvezde dobila sam savete na šta da obratim pažnju, šta je ono što imam u Zvezdi, šta je to što ću dobiti ako ostanem još dve godine i tako dalje. Sve te reči učinile su da ne odem prerano preko granice i uvek sam mu zbog svega posle bila neizmerno zahvalna.“

Naglašava i koliko joj je značilo to što je u svom odbojkaškom stasavanju imala i podršku porodice.

„Govorili su mi uradi ono što misliš da treba da uradiš, ali prethodno razmisli da li bi to bio dobar potez za tebe. Takođe i gledaj gde ćeš da ideš, da li ćeš imati priliku da napreduješ, ko ti je trener, a ko saigrači, da li se ekipa bori za titulu ili opstanak. Posle, kad god sam menjala sredinu sve pobrojano zapravo je bilo prioritet, a ne novac, što danas nije slučaj jer roditelji i devojke prvo pričaju o tome koliko će novca zaraditi.“

Zanimljiv je odgovor na pitanje šta nikada, uz uslov naravno kad bi joj se ukazala takva prilika, ne bi radila u odbojci.

„Nikada ne bih bila trener ženske ekipe. Nema tih para koje bi me na tako nešto privolele. Muškarci su mnogo jednostavniji i na puno toga gledaju racionalnije. I kad stvari ne štimaju, oni neće na terenu minirati jedan drugog. Imaju i tu osobinu da kada se takmiče u bilo čemu uvek se trude da pokažu da su bolji od onog drugog. Kod žena nije tako. Kod njih je poenta da se dokaže kako su one druge gore. Pritom, žene su prirodno emotivnije, što i nije tako loša stvar, ali je zato rad sa njima neuporedivo komplikovaniji. Postoji, međutim, i jedna dobra strana. Ukoliko trener u jednoj ženskoj ekipi razvije odnos da mu devojke veruju, one će za njega uraditi sve.“

Jedan od onih trenera sa kojima je radila, a koji je uspeo da vaspostavi tu konekciju poverenja sa devojkama u ekipi bio je aktuelni selektor Zoran Terzić.

„Ja sam njega u jednom periodu gledala kao oca. Nas par devojaka sa Novog Beograda vozio je posle treninga kući, pričale smo sa njim o svemu i svačemu, ja čak i o problemima sa dečkom. Kad smo došle u juniorsku reprezentaciju, devojke iz drugih klubova su bile u fazonu šta god da vam taj čovek kaže vi ste spremne da to i uradite. I bile smo. Međutim, tu postoji i onaj drugi deo, a to je ako se to poverenje sruši, ništa ga više neće povratiti. To nema šanse. I ta emotivna strana kod žena, u odnosima sa saigračicama ili sa trenerom, mnogo je važnija od toga šta će i ko kakvu vežbu raditi. Taj odnos poverenja je jako teško prvo napraviti, a još teže i održati. Zato i kažem da se tim poslom nikada ne bih bavila jer mislim da bi to bilo jako, jako komplikovano.“

Zna i odgovor zašto je odbojkaška publika nju, Anju Spasojević, zvala „ženski Vanja Grbić“.

„Mislim da je to zbog emocije, energičnosti na terenu, zbog toga koliko sam sebe davala i načina na koji sam sve doživljavala, sve one poene, pobede ili poraze. Po meni, to je jako blisko onome šta je i kakav je na terenu bio Vanja.“

Uz osmeh govori kako je jako srećna što i lično poznaje legendarnog odbojkaša. Da bi prvi susret s njim na pravi način pojasnila, koristi izraz „star-struck“, odnosno engleski pridev koji opisuje stanje u kojem je neko potpuno fasciniran i bukvalno zadivljen kada sretne neku slavnu ličnost.

„Sve se događalo u Turskoj kad sam igrala za Fenerbahče. Vanja je već bio u Istanbulu i pre našeg prvog treninga prišao je Vesni Tomašević i meni da se pozdravi i da nam poželi dobrodošlicu. Posle treninga nas je odveo na večeru i dug, ali dragocen razgovor. Smetalo mu je što mu persiram, a ja naprosto nisam znala kako na drugi način da mu se obratim nego sa vi uz dubok naklon i zahvalnost za sve što je učinio generalno za odbojku. Posle sam i njega i njegovu porodicu bolje upoznala. On je pre svega jedna fantastična osoba, izuzetno obrazovana i načitana ličnost, čovek s kojim možete da pričate o svemu. Mogu da kažem da sam jako srećna što sam imala priliku da ga upoznam. Zapravo tek tada sam shvatila kolika je čast kad te neko poredi sa Vanjom Grbićem.“

Bilo je u karijeri i suza, trenutaka kada ni njen mozak nije bio sposoban da razlikuje ekstremnu radost od jednako ekstremne tuge.

„Najviše sam od sreće plakala kad smo osvojile prvu titulu u dresu Crvene zvezde. Znate onu ekipu sa Ivanom Đerisilo, Majom Ognjenović, Slađanom Erić, Majom Simanić, Marinom Vujović, Ksenijom Cicvarić. Tri godine smo od užičkog Jedinstva gubile finala sa 3:0 i plakale od tuge. Gledala sam ih kako se raduju uz pitanje samoj sebi šta bih ja uradila kada bismo mi pobedile. I onda se i to desilo. Evo, i sad se naježim kada se svega prisetim. Bila sam van sebe od sreće, dugo nisam verovala da nam se titula i zaista dogodila.“

Sa reprezentacijom je osvojila bronzu na SP-u 2006. i srebro na EP-u godinu dana kasnije.

„Priznajem da kad se sve dogodilo nisam zapravo znala šta znači osvojiti medalju na svetskom ili evropskom prvenstvu. To su neka osećanja koja je jako teško isprocesuirati odmah. Tek sada vidim koliko su to bila jaka osećanja. I danas kada to gledam meni se plače i sve to mi opet izaziva jake emocije.“

Priseća se i sezona kako se trasirao put ženske odbojkaške reprezentacije od anonimnosti do godina uspeha.

„Kao reprezentativka osvojila sam dve medalje na dva velika takmičenja. Prvom velikom uspehu, bronzi na SP-u, prethodilo je sedam godina igranja kvalifikacija, pretkfalifikacija i čega sve ne da bismo smo stasale kao generacija koja može da osvaja medalje.“

Priznaje da žali što sa reprezentacijom nije doživela radost uspeha na Olimpijskim igrama, trijumfe na SP-u i EP-u koji su usledili posle njenog odlaska iz reprezentacije. A sve bi to imala da nije napustila nacionalni tim posle prva dva velika uspeha i nesporazuma sa selektorom Terzićem.

„Analizu tog trenutka nikada nisam pravila javno. Iskreno, i danas ne želim da pričam o tome. To je zatvorena tema i ne bi trebalo da se otvara. Sledeće godine će biti 20 godina od kako sam otišla iz reprezentacije uz napomenu da i danas mislim da sam zaslužila sve ono što se zove i svetska i evropska titula, odnosno medalja sa Olimpijskih igara. Trebalo je da budem sa devojkama, ali nisam bila. Posle svega napravila sam sa sobom iskren razgovor da bih došla do odgovora gde je u svemu, pre svega, bila moja greška. Zaključak je da nisam sagledala svoju poziciju dovoljno realno i da uprkos svemu nisam ja trebalo da se sklonim. Na kraju, ono što je meni važno jeste da sam se posle u nekom trenutku videla sa Zoranom Terzićem i da sam mu rekla šta o svemu mislim. Da li je taj razgovor promenio njegov stav ili nije, iskreno, potpuno je nebitno.“

Iza nje je vreme kada utakmice reprezentacije gleda kao navijač.

„Jako sam srećna što je reprezentacija na mestu koje zaslužuje. Zato i ne želim da neka priča koja nema nikakve veze sa ovim što se događa danas bude povod baš danas za bilo kakvu polemiku. Uostalom, odbojka je oduvek, a i danas je, gospodski sport. Odbojkaši generalno ne prave skandale po medijima, ne iznose u javnost prljav veš, ne bave se jeftinim marketingom. Lično, radujem se što je odbojkaška porodica takva kakva jeste.“

Uvek je i u svakoj situaciji imala to svoje čuveno ja uz naglašeni personaliti.

„Imala sam vremena nakon sporta da izanaliziram sve što mi se dešavalo. Sad znam šta sam uradila dobro, takođe šta nisam, odnosno šta sam mogla da uradim bolje. Sve su to lekcije koje mogu da prenesem mojoj deci, da njih naučim da to iskustvo koje je mene povređivalo ili ranjavalo, koje me je oslabljivalo da bi me u jednom trenutku ojačalo, da njima to predočim, da oni preskoče taj deo. Svesna sam naravno da ga neće preskočiti, da će naleteti na neke druge prepreke, ali dobro je da neke stvari znaju. Ne živim u toj iluziji sad ću kao ja njih da zaštitim od svega.“

U svojoj porodici naučena je da veruje u porodicu i sve vrednosti koje nosi sa sobom. Brak sa nekadašnjim rukometašem Crvene zvezde Milošem Pešićem krunisan je rađanjem tri sina.

„Znali smo se otkad smo bili klinci, ali smo počeli da se zabavljamo kad smo i jedno i drugo napunili 26 godina. Bio je i ostao samosvestan. Zna šta hoće, kako hoće i kako će to da dobije. Rasprave sa njim su uvek jako zanimljive jer on sve svoje argumente pripremi i obradi pre nego što ih izgovori. Da bih uopšte mogla da se nosim sa time, ja sam morala da naučim kako da jasno i glasno kažem svoj stav i da stojim iza njega bila u pravu ili ne. Ako nisam u pravu, onda hajde da se izargumentujemo pa da vidimo zašto nisam u pravu. Ako jesam u pravu, da držim do toga i da opet to znam da argumentujem. Onda se sve to zaokružilo kada su došli klinci i kada sam shvatila da je tu i onaj osećaj da ja nisam tu zbog sebe, nego da postoji ono nešto mnogo veće od toga zbog čega bih sutra uradila apsolutno šta god. Moja deca uz mog muža su mi najvažnija na svetu. Nakon moje primarne porodice gde sam se ja osećala sigurnom da znam da uvek mogu da se vratim, sada imam i ovu drugu sigurnost koja me je još više učvrstila.“

U životu, čini se, ništa nje prepuštala slučaju. Iz perspektive sadašnjosti u svakom trenutku gledala je u budućnost otvorenih očiju.

„Tako sam i formirala svoj život. Htela sam da šta god da se desi da imam svoj put koji sam osmislila. Znate ono, hoću da se bavim odbojkom, da budem profesionalac, da nakon karijere rodim dete, što je značilo da neću sigurno igrati do pedesete. Nisam zapravo želela da imam dete i da se vratim da igram jer sam videla jako puno puta kako izgleda to razdvajanje deteta od mama kada se putuje na neku utakmicu ili već gde. To plakanje mene je uvek traumatizovalo, ali i bukvalno. Daleko od toga što mislim da to ne može da funkcioniše. Ima jako puno devojaka koje su to super napravile, ali uvek je taj momenat kad mama treba da ode, a dete treba da ostane potvrđivao moju odluku da ja tako nešto neću i na kraju i nisam to tako ni uradila.“

Spoznala je, čini se na vreme, i da bi joj bez neophodnog obrazovanja život posle odbojke bio možda i nepotrebno komplikovan.

„Završila sam privrednu ekonomiju i preduzetništvo. Istina dopisno jer je to jedino bilo moguće dok sam igrala u inostranstvu. Sad se bavim opremanjem enterijera. Muž i ja imamo porodičnu firmu koja nekoliko godina uspešno posluje. Jako mi je žao što nisam ranije imala tu širinu koju imam danas jer bih se vrlo verovatno bavila dizajnom ili brend menadžmentom. To su sve stvari koje sam otkrila posle sporta, krećući se u vansportskim krugovima.“

Kad je završavala karijeru, znala je da neće ostati aktivno u sportu, da neće biti trener, neki menadžer ili sportski funkcioner.

„Od starta sam znala da to neću i onda sam svoj život formirala u tom nekom drugom smeru.“

Ne tako davno bila je jedna od najsjajnijih zvezda odbojke, danas je mlada poslovna dama za koju ne postoje prepreke.

„Sada se to prepričava kao anegdota, ali zaista se dogodilo. Završavali smo moj prvi veliki posao. Trebalo je da isporučimo neka vrata za hotel ’Hilton’ ovde u Beogradu. Nama je roba bila spremna u Italiji, ali kako nama hotel nije platio nismo ni mi Italijanima. Bilo je jasno da će sve kasniti, da imamo problem. Ja još veći jer sve ne mogu da prepustim nekom drugom, a to je trenutak kada samo što se nisam porodila. I bukvalno su krenule kontrakcije i u jednom trenutku sam čoveku iz ’Hiltona’ rekla ‒ ja se stvarno izvinjavam, idem da se porodim, javljam se odmah posle toga. Sad kad se setim svega s jedne strane mi je smešno, a sa druge je katastrofa jer nisam čak ni u tom svetom momentu mogla da se opustim i da uživam. Zapravo jedina stvar koju bih promenila u onom kako sam do sada živela jeste da bih se više opustila i uživala sa mojim klincima dok su bili bebe.“

Jedna od njenih osobina, čini se, jeste i ta da sebi ako ima i trenutka slobodnog vremena izmisli neki novi posao.

„Primetila sam da sportisti nemaju svest i ne mogu da prihvate istinu da su ljudima važni samo dok su sportisti. Očekuju da će sve biti isto i kad završe karijeru, a to nije realno. Takođe, i da će i dalje neko drugi sve obavljati za njih. Od plaćanja računa do toga da im neko drugi upisuje decu u školu. Naviknuti na jedan život, mnogi posle karijere ne znaju šta će sa sobom. Usput su okupirani i strahom kako da organizuju život posle svega ne shvatajući koliko je, između ostalog, teško u realnom svetu zaraditi mesečno 2000 evra. Suština je i da mnogi, zaneseni slavom, ne kapiraju kako novac koji su eventualno zaradili neće trajati večno. Ideja mi je, dakle, da jednog dana, a vrlo brzo kroz neki edukativni centar pripremim sportiste i njihove porodice upravo za dane i život posle karijere uz usmerenje kako i gde da ulože novac i nastave da normalno žive.“