AKO SE PREĐE CRVENA LINIJA: Kako bi izgledao rat Irana i Amerike?

Godinu dana je Iran iščekivao odgovor Evrope nakon povlačenja SAD iz nuklearnog sporazuma. Dodatne američke sankcije su usporile iransku ekonomiju i sve što je pokazao Brisel, od kojeg je Teheran očekivao nekakvu reakciju, bila je neodlučnost.

Iako Iran negira umešanost u napade na saudijska naftna postrojenja, SAD i Saudijska Arabija upiru prstom u počinioca. Tenzija raste, međusobne optužbe se gomilaju, a lideri ovih zemalja govore o potencijalnom ratu, naglašavajući istovremeno da ne žele novi sukob.

Nije potrebno da Iran ubije američkog vojnika, napadne američku bazu, ili otvori vatru na američke građane. Dovoljno je da Donaldu Trampu savetnici nastave da govore da će ispasti "slabić" ako ne odreaguje. A republikancu malo treba.

Crvena linija je bliže nego ikad, kao i opasnost od novog sukoba koji bi se prelio širom kontinenta.

"Ovo bi bila nasilna konvulzija slična haosu Arapskog proleća koji se godinama oseća u regionu. Iranske snage mogle bi da bombarduju američki tanker nafte koji putuje Ormuskim moreuzom, vitalnim vodenim putem za globalnu trgovinu energijom, kojim agresivno patroliraju teheranske snage, prouzrokujući gubitak života ili katastrofalno izlivanje nafte. Vešti hakeri u zemlji mogli bi da pokrenu veliki sajber-napad na regionalne saveznike poput Saudijske Arabije ili Ujedinjenih Arapskih Emirata. Izrael bi mogao da ubije iranskog nuklearnog naučnika, što će navesti Iran da uzvrati udarac, posebno ako Teheran odgovori snažno. Ili bi iranski posrednici mogli da ciljaju i ubiju američke vojnike i diplomate u Iraku", navodi Ilan Goldenberg, šef iranskog tima odbrambenog odeljenja od 2009. do 2012. godine.

Povezane vesti - Naredni dani su ključni: SAD spremne za rat

Ukoliko bi Teheran uništio naftni tanker, SAD bi odgovorile uništenjem iranskih brodova. Ukoliko bi militanti pobili američke vojnike u Iraku, američke trupe stacionirane u toj zemlji bi uzvratile udarac.

Najveći problem je u tome što između SAD i Irana ne postoje direktni kanali komunikacije. Ni jedna strana ne može da predvidi ponašanje druge. Pored toga, kontrola se lako gubi kada čelnici dve države trpe unutrašnje političke pritiske.

Teško je i nezahvalno govoriti o razmerama potencijalnog sukoba, koji bi u slučaju Teherana i Vašingtona vrlo verovatno bio zbunjujuć, nepredvidiv, ali smrtonosan. Međutim, već sada se, uzimajući u obzir vojnu snagu i prethodne poteze, mogu predvideti mogući ratni planovi dve administracije.

Američka strategija bi skoro sigurno uključivala upotrebu nadmoćne vazdušne i mornaričke snage za ranu pobedu protiv Irana.

"Vojska SAD bi bombardovala iranske brodove, parkirane ratne avione, raketna mesta, nuklearna postrojenja i terene za obuku. Lansirala bi sajber napade na većem delu vojne infrastrukture u zemlji. Cilj bi bio degradiranje iranskih konvencionalnih snaga u prvih nekoliko dana i nedelja, što bi Teheranu otežalo odupiranje američkoj snazi", piše Vox.

Na drugoj strani, ističe stručnjak za Bliski istok Majkl Hana, malo je verovatno da će Iranci kapitulirati:
"Gotovo je nemoguće zamisliti da će ogromna vazduhoplovna kampanja dati željeni rezultat. Doći će samo do eskalacije, a ne do predaje."

Povezane vesti – Senator Lindzi: Napadi na Saudijsku Arabiju su ratni čin

Stručnjaci ističu da bi invazija na Iran bila najrizičnija za SAD. Iran ima skoro tri puta više stanovništva od Iraka 2003. kada je Amerika napala tu zemlju, i tri puta je veća od nje. Takođe, geografski je komplikovana za osvajanje. Ima planinske vence duž nekih svojih granica. Ulaz sa avganistanske strane na istoku, podrazumevao bi prelazak preko dve pustinje. Ulaz sa zapada bi bio otežan, čak i sa Turskom kao NATO saveznikom i graničnom državom.

Amerika bi mogla da pokuša da uđe u Iran kao što je to učinio Sadam Husein tokom iransko-iračkog rata, blizu vodenog prelaza koji se graniči sa iranskim jugozapadom. Ali taj teren je močvarni, na njemu se susreću reke Tigar i Eufrat. Osim toga, napadačka sila bi naletela na planine Zagros nakon prolaska, baš kao što se desilo i Sadamovim snagama. Iz tih razloga je privatna obaveštajna kompanija "Stratfor" 2011. godine Iran nazvala "tvrđavom".

Ukoliko bi Tramp odlučio da izvrši invaziju, trebalo bi mu, prema procenama eksperata, oko 1,6 miliona vojnika da preuzme kontrolu nad glavnim gradom i državom.

U međuvremenu, zemlje poput Rusije i Kine, obe prijateljske sa Iranom, pokušale bi istovremeno da obuzdaju borbe i iskoriste je za svoje interese. Kina zavisi od robe koja putuje Ormuskim moreuzom, pa bi verovatno pozvala na smirenje. To bi učinila verovatno i Rusija, koja bi još više učvrstila veze sa Islamskom republikom. A budući da obe države imaju pravo veta u Savetu bezbednosti UN-a, one bi mogle uništiti bilo kakav politički legitimitet za rat, koji bi SAD možda pokušale da dobiju u toj instituciji.

Kada je reč o iranskoj strategiji, ona bi se verovatno odnosila na izbegavanje konvencionalnog ratovanja. Iran bi pokušao da sajber napadima onesposobi SAD i istovremeno bi zahtevao od međunarodne zajednice da obuzda Vašington. Teheran bi imao dobar argument pred zapadnim svetom, jer bi svaka eskalacija dovela do destabilizacije Bliskog istoka. Islamska republika ima sposobnost, znanje i volju da sprovede tako ambicioznu kampanju.

Naime, Iran bi mogao da napadne američke trupe u Siriji, koje su tamo sada laka meta. Amerika takođe u Iraku ima  hiljade civila, trupa i izvođača radova, od kojih mnogi rade u oblastima u blizini iranske milicije. Američki saveznici bi takođe bili glavna meta.