ANALIZA, MILORADOVIĆ: Odlazak Trampovog portparola

Iako je jul, vesti ne manjkaju. Požari besne širom Mediterana. Turska posreduje u katarskoj krizi. Sjedinjene Države i dalje nisu načisto da li se i u kolikoj meri Rusija umešala u njihov izborni proces. Evropa pregovara o Bregzitu u iščekivanju nemačkih izbora. Međutim, sve te vesti blede, barem u mojim očima, pred ostavkom Šona Spajsera, predstavnika za štampu Bele kuće. Ja sam verovatno, kao novinar, pristrasna, te mi ne zamerite što se ove nedelje neću baviti nekim kriznim žarištem. Ili hoću, jer Bela kuća je u ovom trenutku baš to - krizno žarište. A Šon Spajser, u svojim par brojeva većim odelima s tankim prugama, bio je štit na prvoj liniji fronta, koji je šest meseci stajao uspravno sa osmehom što je više ličio na facijalni grč i primao sve udarce medija na račun predsednika, kome, barem kada je o obalskom obodu Amerike reč, nikada nije ni bilo mesto u Beloj kući.
Za Šona se može reći svašta, ali ne da nije borac. Počnimo od stereotipa, on je Irac te od njega ne možemo očekivati da tek tako napusti nacionalnu tradiciju i ustukne pred nedaćama. Drugo, on je Irac pa je kao takav uneo keltski duh u salu za novinare Zapadnog krila. Svađao se, treskao vrata u lice novinarima, uvodio razne zabrane, odnosio se prema njima kao učitelj prema nestašnim školarcima. U tu svrhu im je ponekad donosio i razne predmete da bi im vizuelno dočarao temu zbog koje ih je okupio. Svake nedelje u kultnom njujorškom satiričnom programu „Subota uveče uživo" („Saturday Night Live") nemilosrdno ga je zbog svega toga parodirala legendarna komičarka Melisa Mekarti. Naglas mu se smejala liberalna Amerika ne prestajući da Šonove gafove gura na prve stranice medija. A on im je davao materijala. Već na prvoj konferenciji za novinare posle Trampove inauguracije izazvao je buru tvrdnjom da nikada posećenijeg ustoličenja novog američkog predsednika nije bilo. Fotografije su govorile drugačije, ali Šon, vrteći žvakaću gumu po ustima, nije odustajao. Nacija je pozvana da veruje njegovim očima, a ne svojim.
Onda je u žaru napada na sirijskog prednika Asada odvalio da „ni Hitler nikada nije koristio hemijsko naoružanje". Ne treba biti genije pa sabrati dva i dva. Šon je najverovatnije tu tvrdnju negde na hodniku pokupio od sada već bivšeg Trampovog savetnika i ekstremnog desničara Stiva Benona. Jurcajući naokolo pritisnut lavinom svakodnevnog posla, nije se potrudio da je i proveri. Hitler, doduše, nije koristio bojne otrove u vojnim sukobima jer je i sam iz prve ruke u Prvom svetskog ratu iskusio užase njihove upotrebe. Međutim, kao što svi znamo, obilato je koristio ciklon B da potamani državne neprijatelje oličene u nenaoružanim civilima jevrejske veroispovesti, slovenske i romske podrase ili komunističkih sklonosti. Tamanio je njime i homoseksualce, mentalno obolele i malu decu sa smetnjama u razvoju. Eh, Šone, šta će ti Gugl kad imaš Benona.
Predsednik bez kontrole
No, ako mislite da je Šon budala ili amater, grdno se varate. Iza njega su dve decenije rada u biroima za komunikacije različitih vladnih odeljenja, kongresmena i senatora. Nije Šon od juče. I u tom grmu leži zec. Šon se nijednog trenutka i nije obraćao novinarima ispred sebe. Obraćao se narodu, i to pre svega onom u srcu Amerike, daleko od okeana, gde se ne živi dobro, ne obrazuje previše i revnosno ide u crkvu nedeljom. Taj narod tradicionalno ne veruje ničemu što dolazi iz Vašingtona, ali je verovao Šonu. Dokazavši da je nomen zaista omen, on im je kao pravi Spajser začinio svakodnevni život. Zato ne čudi što je gledanost Šonovih javnih nastupa daleko prevazilazila rejtinge omiljenih sapunica. Najnovija ispitivanja javnog mnjenja u Americi govore da njegovo ime prepoznaju tri petine stanovništva. To nije pošlo za rukom nijednom njegovom prethodniku u novijoj američkoj istoriji.

Šon Spajser je u svom poslu imao jednog velikog i nepredvidljivog konkurenta - samog Donalda Trampa. Od samog početka nije imao nikakvu kontrolu nad predsednikovim tvitovima u sitne sate

Međutim, Šon je u svom poslu imao jednog velikog i nepredvidljivog konkurenta - samog Donalda Trampa. Spajser od samog početka nije imao nikakvu kontrolu nad predsednikovim tvitovima u sitne sate. Oni bi redovno postajali instant vest dana i magnet za društvene mreže, ali ne na način koji bi se iskusnom Šonu dopao. Njemu bi ceo sledeći dan, umesto u iznošenju planiranog materijala u javnost, prošao u vađenju fleka Trampovih noćnih promišljanja u formatu do 200 karaktera. Uporedimo, dakle, položaj svemoćnog Blerovog šefa biroa za komunikacije Alistera Kembela, koji je telefonom smenjivao ministre (Robina Kuka) samo da bi sprečio da nešto postane naslov broj jedan u sutrašnjim tabloidima (Kukova afera sa sekretaricom). Treba pročitati Kembelovu autobiografiju pa shvatiti koliku moć je, kao neizabrani član vlade, imao nad izabranim poslanicima i ministrima. Šon je obezvlašćen na samom početku. I ponižen. Ne samo pred predstavnicima medija nego i lično kada mu je, iako velikom verniku, Tramp zabranio da s porodicom ode u audijenciju kod pape Franje. Dakle, za dve decenije mnogo se toga promenilo u funkciji spin doktora. Ranije su oni, poput lutkara, vukli sve konce. Sada više liče na zaposlene u radnji za hemijsko čišćenje.
Savez s tabloidom
Šon nije glup. On zna šta mu je posao. U oproštajnom intervjuu desničarskom komentatoru i imenjaku Šonu Hanetiju na mreži „Foks" optužio je glavne američke medije da su opsednuti Rusijom i da ih prave vesti uopšte ne zanimanju. Da, Šonova era iza podijuma u Beloj kući ostaće zapamćena i po novom terminu: lažne vesti, što je novi eufemizam za propagandu, koja nije od juče. Za Trampovu administraciju i Šona to je strategija koju je lepo opisao Ričard Koen na stranicama „Vašington posta": „Tiraž raste. Oči se kolače. Tramp je politička pornografija - ostavlja vas bez daha, uzbuđuje, lascivan je i fascinira. On u tolikoj meri proždire prideve da ćemo uskoro ostati praznih ruku. Bizarno postaje uobičajeno. Ali on je štetu već naneo. Zbog njega je postalo normalno iskazivati prezir prema medijima, prikazan kao svakodnevna borba između njega, narodnog tribuna, i nas, zlih i preterano obrazovanih snobova."
Šon i njegov doskorašnji gazda ne haju za snobove. Njih se tiču građani koji kupuju na akcijama po samoposlugama. Zato je Tramp pravi savez iskovao s tabloidom koji će baš takvi ljudi kupovati - „Nešenel inkvajererom". I taj savez je promišljeni deo medijske strategije Trampove administracije, koju Džet Hir iz časopisa „Nju ripablik" ovako objašnjava: „Tabloidi nude uprljanu sliku društva na kojoj se uvrežen imidž poznatih prepliće s njihovim potajno jadnim životom (bilo to zbog zavisnosti, starenja, bračnih prevara ili bankrotstva). U takvom nihilističkom svetu, svako je korumpiran i svaka izjava za javnost je laž. I ako su svi podjednako loši i ne treba im verovati, nema razloga za primenu viših standarda na Trampa. Baš zbog toga su Tramp i tabloidi stvoreni jedni za druge: obe strane marljivo rade na tome da spuste prag onoga što smatramo devijantnim ponašanjem."
Šon Spajser sve to dobro zna. I zato je njegova ostavka posle samo šest meseci za mene utisak nedelje. Zvanično, razlog za odlazak je Trampovo imenovanje Antonija Skaramučija, donedavnog investicionog bankara s Volstrita, za novog šefa za komunikacije Bele kuće. Na stranu to što Skaramuči nema nikakvog iskustva u tom poslu. Na stranu i to što pre paše u Skorsezeov film „Dobri momci" nego u Belu kuću. Šonova koža bi trebalo da je dovoljno debela za Skaramučijev poljubac. Ali očigledno nije. To je do sada najjači dokaz haosa Trampove tabloidne vladavine. Dakle, Šon je otišao, ali se čajanka kod Ludog Šeširdžije nastavlja. No, nema više ko da začini taj čaj.