Svet
17.06.2024. 17:00
Dejan Berković

Globalizacija zločina

Banalizacija genocida kao pokriće za POLITIČKE CILJEVE

1
Izvor: EPA / ANP / ED OUDENAARDEN

Masakr u Srebrenici je sigurno bio užasan čin, ali da li je predstavljao genocid?

U kontroverznoj odluci iz 2003. godine, Haški tribunal je odgovorio potvrdno.

Njegova odluka da je masakr u Srebrenici predstavljao genocid je naširoko dovedena u pitanje u akademskim krugovima.

Sve do 1990. godine, reč genocid koristila se gotovo isključivo da opiše namerna masovna ubistva izuzetne veličine i razmera, uglavnom u rasponu od stotina hiljada ili miliona.

Genocid je trebalo odvojiti od uobičajenih zverstava, tako da se taj izraz retko primenjivao: milioni su poginuli u korejskim i vijetnamskim ratovima, na primer, uz ogromne gubitke među civilima, ali se reč genocid nije pominjala u značajnoj meri.

Stotine hiljada je ubijeno u građanskim sukobima u Alžiru, Indoneziji i Nigeriji ‒ ali opet bez rasprostranjenih tvrdnji o genocidu.

1
Izvor: EPA / FILE / STR

Skorašnje rasprave o masakru u Srebrenici i jugoslovenskim ratovima generalno rizikuju da banalizuju koncept genocida. Neki žele da prošire koncept genocida čak i dalje od MKSJ-a.

Mirsad Tokača iz sarajevskog Istraživačko-dokumentacionog centra tvrdi da genocid nije pitanje brojki sa implikacijom da bilo koji broj namernih ubistava može predstavljati genocid. Drugi su predložili da se zločini koji nisu fatalni, kao što je etničko čišćenje, klasifikuju kao genocid.

Izuzetan fokus stavljen na masakr u Srebrenici i rat u Bosni je problematičan, imajući u vidu mnoštvo sukoba koji su se desili u istom periodu.

Ako prihvatimo da je bosanski slučaj bio čin genocida, zar nismo onda primorani da nedavne sukobe poput onih u Angoli, Kongu, Mozambiku, Šri Lanki, Libiji, Iraku, Kolumbiji i brojnim drugim prekvalifikujemo u genocide?

Da li sve ratove treba smatrati genocidnim jer gotovo uvek podrazumevaju etnički motivisana ubistva i čišćenja?

Poenta ovde nije samo u tome da prekomerna upotreba reči postepeno umanjuje njeno značenje, već da je ova elastičnost obezbedila pokriće za političke ciljeve.

Redefinisanje genocida odigralo je ključnu ulogu u opravdavanju američke intervencije na Balkanu, Bliskom istoku i u Africi, uvodeći ove intervencije kao humanitarna dela koja su osmišljena da zaštite ugrožene ljude od agresivnih vojski.

Odnosi s javnošću tokom bosanskog rata odigrali su ključnu ulogu u redefinisanju genocida. Ova kampanja za odnose s javnošću, treba naglasiti, bila je sasvim nepotrebna: ako se želi osuditi srpska vojska, trebalo je samo pokazati grozne stvari koje su srpske snage činile u Bosni ‒ realnost je bila dovoljno pogubna.

Ipak, bilo je velikih doza preterivanja i pogrešnih karakterizacija koje su korišćene da se propagira ideja da zločini srpske vojske nisu bili samo užasni, već da su zapravo na istom moralnom nivou kao i Holokaust ‒ da je rat u Bosni predstavljao lokalizovanu reprizu Drugog svetskog rata.

Genocid je bio taj pojam koji je istovremeno naelektrisao javnost, ali i motivisao pravnike da se suprotstave novoj nemani u svetu. On je jasno pokazivao da postoji dobro i zlo u svetu i da je, kao u i uvek u istoriji, ljudska dužnost da budu na strani dobra, a protiv zla.

Ova manihejistička formula bila je jedan od najvažnijih postulata neokonzervativne ideologije u SAD kojom su američke vojne intervencije u svemu obrazlagane najvišim moralnim načelima.

Događaji u Jugoslaviji obezbedili su sve što je potrebno za bespogovornu dominaciju neokonzervativaca tokom dva mandata Bila Klintona (1993–2001) i još dva mandata Džordža Buša Mlađeg (2001–2009) i apsolutnu kulminaciju američkog militarističkog intervencionizma u svetu.

“Moralni“ i “humanitarni“ poriv bio je neodvojiv od zločina.

Sve to je dala bivša Jugoslavija i zbog toga događaji ’90-ih imaju globalni značaj koji, bar što se tiče nas, ne sme i ne može da bude zanemaren i zaboravljen, iako postoje cele škole koje diskutuju i raspravljaju do u najmanju sitnicu američke vojne avanture u Avganistanu, Iraku, Libiji, Siriji, dok se događaji u Jugoslaviji apsolutno ne spominju. Za to postoje dva razloga.

Jedan je da u postupanju SAD i NATO-a nema ničega nejasnog, dvosmislenog i spornog, pošto je reč o čistoj vojnoj akciji koja je onemogućila novo lice Trećeg rajha.

Drugi je da je argumentacija za vojnu intervenciju NATO-a i SAD bila toliko promašena, manipulisana, neodrživa, neodbranjiva i lažna da bi bilo najbolje da se preko nje ćutke pređe. Oba pristupa su na delu, ali je prvi snažniji jer su akteri militarističke i intervencionističke politike iz ’90-ih još na političkoj sceni u dominantnim ulogama.

Da nije tako, ne bi pre neki dan komandant bombardovanja Srbije 1999. general Vesli Klark ozlojeđeno reagovao na ideju da se na mestu Generalštaba podigne Memorijalni centar žrtvama NATO napada.

Penzionisani general je ljutito rekao da bi to bila “izdaja SAD“.

“Drugo, to nije bila NATO agresija, to je bila kulminacija dugogodišnjih diplomatskih napora da se srpski diktator Slobodan Milošević ubedi da ne ubija sopstvene građane u delu Srbije poznatom kao Kosovo“, ponovio je Klark, držeći se obrasca o kojem ovde govorimo.

Klark je bio taj koji je i na suđenju Miloševiću rekao da je od predsednika Srbije čuo da će svi Albanci biti pobijeni “kao u Drenici 1945“, iako je Milošević to i tada negirao. 

Da bi vojno delovanje NATO-a i SAD bilo inicirano i opravdano, da bi to “cveće zla“ izraslo, potrebno je plodno tle “genocida“.

Genocid je bio najviša tačka užasa, “zločin svih zločina“, kako je nešto kasnije opisan. Razume se, Holokaust je bio samo jedan, ali genocid je izgrađen i kodifikovan kao pojam opšteg horora.

Postoje autori, poput Aleksandra Jokića, koji genocid dovode u vezu sa širim konceptima od čistog američkog vojnog intervencionizma, poput koncepta globalizacije, što on naziva “genocidalizmom“.

“Genocidalizam“ je (stipulativno) definisan na sledeći način:

 

(I) namerno zanemarivanje pripisivanja odgovornosti za genocid u slučajevima kada postoje ogromni dokazi,

i kao (II) energično pripisivanje “genocida“ u manje jasnim slučajevima bez uzimanja u obzir dostupnih i ubedljivo suprotnih dokaza i argumentacije.

Prvu manifestaciju možemo nazvati “genocidalizmom propusta“, dok druga predstavlja genocidnu upotrebu reči “genocid“ ili “genocidalizam izvršenja“.

 

Ako bismo istražili odnos između dve manifestacije genocida, otkrili bismo da ova druga često funkcioniše na način koji jača prvu. Naime, ishod genocidne upotrebe “genocida“ može dovesti do izostavljanja pripisivanja odgovarajuće odgovornosti za genocid u nekim srodnim slučajevima. Međutim, u ovom radu želimo da se fokusiramo na razjašnjavanje što je više moguće veze između genocidne upotrebe “genocida“ i procesa globalizacije. Prvi omogućava, opravdava, a u nekim slučajevima i snažno zagovara različite oblike intervencije, uključujući i vojnu, dok se drugi mogu brže širiti ako se maksimalno olakšaju sve vrste intervencionizma.

Jokić, stoga, tvrdi da su genocid i globalizacija istovremeni fenomeni. I jedno i drugo širi se bržim tempom u periodu posle Hladnog rata. Međutim, dok je genocid u suštini zapadnjački fenomen (npr. Mozambik ne govori dalje o navodnom genocidu u, recimo, Severnoj Irskoj), globalizacija u ekonomskom smislu te reči utiče na gotovo sve zemlje.

Tamo gde se genocidalizam i globalizacija poklapaju, to je njihov efekat na smanjenje suvereniteta uopšte veći, a posebno slabih i siromašnih zemalja.

Odlučujuća, formativna godina za narativ o ratu u Bosni i Hercegovini kao reprizi Holokausta bila je 1992. Tada su se ukrstila nastojanja Džordža Sorosa da se formira međunarodni sud za ratne zločine i stvorena je javna atmosfera da se ponavlja nacistička avet prošlosti koja sa sobom nosi sve zločine kao i Hitlerova Nemačka, a ponegde još i gore.

U aprilu 1993. pomoćnik direktora francuske TV 2 Žak Merlino intervjuisao je Džejmsa Harfa, direktora “Ruder Finn Global Public Affairs“-a, firme za odnose s javnošću sa sedištem u Vašingtonu, koju su angažovale Republika Hrvatska, Republika Bosna i Hercegovina i parlamentarna opozicija na Kosovu. (Zbog sankcija koje su uvedene Vladi Jugoslavije, Miloševićevoj vladi nije dozvoljeno da angažuje firmu za odnose s javnošću.) Ovaj odabir, međutim, nije došao kao rezultat slučaja.

Stejt department bio je taj koji je preporučio ovim trima entitetima sa područja bivše Jugoslavije da ojača njihove argumente u američkoj i globalnoj javnosti. Filozofija “Ruder Finn“-a bila je jednostavna, ali superteška i perfektna.

Dve stvari bile su odlučujuće: biti prvi koji deli informacije, bez obzira na njihovu istinitost, i ciljati jevrejsku publiku čiji je autoritet mišljenja bio gotovo bespogovoran o pitanjima karaktera i prirode ratnih zločina.  

Merlino je pitao Harfa kako je koristio dosije od nekoliko stotina novinara, političara, predstavnika humanitarnih udruženja i akademika za stvaranje i oblikovanje javnog mnjenja.

Harf je objasnio: “Brzina je od suštinskog značaja... To je prva tvrdnja koja se zaista računa. Sva poricanja su potpuno neefikasna.“

U intervjuu, Merlino je pitao Harfa koji je njegov poduhvat odnosa s javnošću na koji je “najponosniji“. Harf je odgovorio:

“Da smo uspeli da stavimo jevrejsko mišljenje na našu stranu. Ovo je bila osetljiva stvar, pošto je dosije bio opasan posmatran iz ovog ugla. (Hrvatski) Predsednik Tuđman bio je veoma neoprezan u svojoj knjizi ’Bespuća povijesne zbiljnosti’.

Čitajući njegove spise, neko bi mogao da ga optuži za antisemitizam. (Između ostalih antisemitskih izjava, Tuđman je tvrdio da je u Holokaustu ubijeno ’samo’ 900.000 Jevreja, a ne 6.000.000, prim. D. B.). U Bosni situacija nije bila ništa bolja: predsednik Izetbegović je snažno podržavao stvaranje fundamentalističke islamske države ‒ kalifata u svojoj knjizi ’Islamska deklaracija’.“

“Osim toga, hrvatsku i bosansku prošlost obeležio je pravi i okrutni antisemitizam“, nastavio je Harf. “Desetine hiljada Jevreja stradalo je u hrvatskim logorima, tako da je bilo razloga da intelektualci i jevrejske organizacije budu neprijateljski nastrojeni prema Hrvatima i Bosancima. Naš izazov bio je da preokrenemo taj stav i mi smo to maestralno uspeli.“

“Početkom jula 1992. godine njujorški ’Newsday’ objavio je članak o srpskim logorima. Odmah smo iskoristili priliku. Nadmudrili smo tri velike jevrejske organizacije – B’nai B’rit, Američki jevrejski komitet i Američki jevrejski kongres. U avgustu smo im predložili da objave oglas u ’Njujork tajmsu’ i organizuju demonstracije ispred Ujedinjenih nacija.

To je bio fantastičan preokret. Kada su jevrejske organizacije ušle u igru na strani (muslimanskih) Bošnjaka, mogli smo odmah u javnosti da izjednačimo Srbe sa nacistima. Niko nije razumeo šta se dešava u Jugoslaviji. Velika većina Amerikanaca se verovatno pitala u kojoj se afričkoj državi nalazi Bosna.“

“Jednim potezom uspeli smo da predstavimo jednostavnu priču o dobrim i lošim momcima koja će se ubuduće igrati sama. Pobedili smo ciljajući na jevrejsku publiku. Skoro odmah došlo je do jasne promene jezika u štampi, uz upotrebu reči sa visokim emocionalnim sadržajem kao što su etničko čišćenje, koncentracioni logori itd., koji evociraju slike nacističke Nemačke i gasne komore Aušvica. Niko ne bi mogao da ide protiv toga, a da ne bude optužen za revizionizam“, objasnio je Harf.

Merlino je zatim odgovorio: “Ali između 2. i 5. avgusta 1992. godine, kada ste to uradili, niste imali dokaz da je ono što ste rekli istina. Sve što ste imali bila su dva članka iz ’Newsdey’-a.“

“Naš posao nije da proveravamo informacije“, rekao je Harf. “Nismo opremljeni za to. Naš posao je da ubrzamo cirkulaciju informacija koje su nam korisne, da gađamo razborito odabrane mete. Nismo potvrdili postojanje logora smrti u Bosni, samo smo stavili do znanja da je ’Newsday’ to potvrdio... Mi smo profesionalci. Imali smo posao koji smo morali da uradimo i mi smo ga uradili. Mi nismo plaćeni da morališemo“, objasnio je Harf. 

Žak Merlino je ubrzo izgubio svoj urednički posao na francuskoj televiziji, što je bila cena koju je platio za knjigu koju je objavio.

Robert Hejden uočava da je uspeh nacističkog tropa za Srbe i uspeh žrtve Holokausta za muslimane takođe imao koristi od vremenske koincidencije početka sukoba u Bosni sa otvaranjem Memorijalnog muzeja Holokausta Sjedinjenih Država i kritičkim i komercijalnim uspehom filma Stivena Spilberga “Šindlerova lista“, koji je ove trope doveo u centar javnog diskursa.

Tvrdnja o paraleli sa Holokaustom bila je eksplicitna: “Od Aušvica do Bosne.“ Iznošenje ovog slučaja uključivalo je često i eksplicitno pozivanje na elemente Holokausta kao odgovarajućeg referentnog okvira za razumevanje događaja u Bosni, posebno slika koncentracionih logora, pa čak i održavanje takmičenja u pronalaženju surogata bosanskih muslimana za Anu Frank. Neposredno pre smrti, vođa bosanskih muslimana (i prvi predsednik Bosne i Hercegovine) Alija Izetbegović priznao je Bernaru Kušneru da je u to vreme znao da su ta poređenja lažna, da “kakvi god užasi bili, to nisu logori za istrebljenje“, iako je priznao da je upravo tu frazu upotrebio u razgovoru sa francuskim predsednikom Miteranom 1993. u pokušaju da ubrza bombardovanje Srba.

Paralela između Bosne i Holokausta donela je veliki komercijalni uspeh, ali i veliki publicitet, objavljivanjem “Zlatinog dnevnika: Dečji život u Sarajevu“, koji je odmah pozdravljen kao delo “bosanske Ane Frank“. Ovaj “drugi dnevnik jedne mlade devojke“ napisala je 13-godišnja devojčica u Sarajevu, počevši neposredno pre rata (septembar 1991) i trajući do dva meseca pre nego što je njena sve veća slava u Evropi i Americi dovela do njene evakuacije sa roditeljima, krajem 1993. godine.

Mlada spisateljica se eksplicitno upoređuje sa Anom Frank, prvo u usvajanju imena za svoj dnevnik od osam meseci, taman kada je počeo rat 30. marta 1992. Pošto je Anne Frank svoj dnevnik nazvala Kitty, možda bih i ja mogla da ti dam ime“, piše Zlata.

Ona zatim navodi pet kalambura na bosanskim rečima, a onda se zaustavlja na “Mimmy“, koja sadrži udvojeni suglasnik “m“ i slovo “y“, od kojih se nijedno ne nalazi u latiničnom pravopisu srpsko-hrvatskog koji ona koristi, ali koji verovatno bolje funkcioniše za strance nego ostali izbori: “Asfaltina, Šefika, Sevala, Pidžameta, Hikmeta.“

Nepunih šest meseci kasnije, rečeno joj je da “žele da objave dečji dnevnik i da bi mogao biti moj... I tako sam deo tebe prepisala u drugu svesku i ti si, Mimmy, otišla u Skupštinu grada da te pogledaju. I upravo sam čula, Mimi, da ćeš biti objavljena! Izlaziš na Nedelju UNICEF-a! Super!“

Knjiga je tada postala bestseler na više jezika. Dnevnik se zapravo završava kada autorka saznaje da će biti objavljen u inostranstvu: pretposlednji zapis (14. oktobar 1993) glasi: “Bićeš objavljena u inostranstvu. Dozvolila sam to, da biste mogli reći svetu našu istinu.“ Poslednji zapis tri dana kasnije završava tom ovim rečima: “Nismo ništa uradili. Mi smo nevini. Ali bespomoćni!“

Identifikacija događaja u Bosni sa događajima iz Drugog svetskog rata i stvaranje takve slike od strane PR agencija i medija nisu prošli nezapaženo u svetu. Čak je na drugom kraju sveta, u Japanu, japanski producent i TV novinar Toru Takagi, snimio dokumentarni film “Etničko čišćenje: mediji i svetsko javno mnjenje“ koji je prikazan 2000. i koji je osvojio brojne nagrade širom sveta.

U recenziji filma, Brajan Falato iz Univerzitetske biblioteke u Tampi u Južnoj Floridi, objašnjava njegove osnovne poruke. “Bosanska vlada je jasno dobila bitku za američko javno mnjenje preko priče o etničkom čišćenju, a film detaljno opisuje kampanju odnosa s javnošću koja je izgradila podršku nezavisnoj Bosni i pomogla u donošenju međunarodnih sankcija protiv Srbije, a dolazi iz malo verovatnog izvora NHK, japanske televizijske mreže.“

Kampanju je vodio Džejms V. Harf, tadašnji šef operacija u Vašingtonu za “Ruder Finn“, jednu od najvećih firmi za odnose sa javnošću u zemlji. Harfov plan koristio je bosanskog ministra inostranih poslova Harisa Silajdžića, koji je bio telegeničan i dobro govorio engleski, kao glavnog portparola na Zapadu za bosansku stvar. Organizovao je da Silajdžića intervjuišu uticajni novinari, koji su tada često pisali članke i komentare u prilog Bosni. Harf je takođe smislio termin “etničko čišćenje“ kako bi opisao proterivanje bosanskih muslimana iz njihovih domova i učinio ga ključnim konceptom u svojoj kampanji. Za svoj rad u odnosima s javnošću u ime bosanske vlade Harf je osvojio nagradu “Srebrni nakovanj“ od strane Američkog društva za odnose s javnošću.

Čini se da je Harf u potpunosti sarađivao sa producentima videa, omogućavajući im pristup dokumentima koje je on proizveo za bosansku PR kampanju. Ipak, ton filma deluje kao blago optužujući.

Pri kraju, dato je nekoliko komentara, kako srpskih tako i zapadnih govornika, da je demonizacija Srbije u Harfovoj kampanji značila da su ratni zločini koje su počinili Bosanci zanemareni ili umanjivani i da pojednostavljena prezentacija koju je Harf dizajnirao nije opravdala složenost situacije. Postoji implikacija ‒ da je srpska vlada bolje koristila medije, možda ne bi bila tretirana kao takav međunarodni parija.

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
26°C
24.07.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

OI 2024

Vidi sve

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Euro 2024

Vidi sve