“Helsinki“ te tuži, “Helsinki“ ti sudi

“Iznad nadležnosti ’Helsinki voča’ je da odredi sve korake koji mogu biti potrebni za sprečavanje i suzbijanje zločina genocida. Da li je potrebna vojna sila ili ne, nije naše područje. ’Helsinki voč’ smatra da je odgovornost Saveta bezbednosti da reši to pitanje“, naglašava se u izveštaju.

Ono što je kuriozitet na ovom mestu, “Helsinki voč“ objašnjava da “kako god da se reši pitanje vojne sile, odgovorni za genocid i druge ratne zločine moraju odgovarati za svoje zločine i moraju postati svesni da će odgovarati“.

U tom trenutku ni sam izveštaj “Helsinki voča“ nema nikakve valjane i iole vredne dokaze osim brojnih novinskih navoda.

To mu uopšte ne smeta da “poziva američku vladu da traži akciju od Ujedinjenih nacija kako bi sprečila i suzbila genocid i da uspostavi tribunal za istragu, krivično gonjenje i donošenje presude i kažnjavanje ratnih zločina“.

“Helsinki voč“ je, stoga, pozvao “Sjedinjene Države da preuzmu vodeću ulogu na međunarodnom planu u Ujedinjenim nacijama u traženju akcije koja je “prikladna za sprečavanje i suzbijanje akata genocida“ kako je predviđeno članom VIII Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1951. godine.

“Pored toga, pozivamo Sjedinjene Države da preuzmu vodeću ulogu u pozivanju Ujedinjenih nacija da uspostave međunarodni tribunal za istragu, krivično gonjenje i kažnjavanje ratnih zločina ili ’teških povreda’ ženevskih konvencija iz 1949. i Protokola iz 1977. godine.“

Posebno je pikantno to što sam “Helsinki voč“ uzima i navodi kao relevantne dokaze. To su “dokazi koje je ’Helsinki voč’ prikupio od žrtava i svedoka sukoba, kao i izveštaji nezavisnih medija, koji pokazuju da je potrebna međunarodna akcija za sprečavanje i suzbijanje genocida u Bosni i Hercegovini; i da oni koji imaju najviši stepen odgovornosti za najteže ratne zločine u sukobu moraju biti procesuirani i kažnjeni“.

Samo dva meseca kasnije, u oktobru 1992. sličan izveštaj sačinila je i druga globalna organizacija za zaštitu ljudskih prava, “Amnesti internešenel“, samo što je ona zabeležila i zločine koji su počinjeni protiv Srba i međusobne hrvatsko-muslimanske zločine, mada je jasan naglasak stavljen na srpsku stranu.

Nejer zatim objašnjava kako je od unutrašnjeg sukoba u Bosni i Hercegovini napravljen međunarodni sukob. Narodi koji su bili konstitutivni narodi BiH jednostavno su pripisani “matičnim državama“ pa su tako u slučaju Bosne i Hercegovine postojale tri međunarodno priznate države: Savezna Republika Jugoslavija, koja je bila Srbija i Crna Gora, Hrvatska i Bosna i Hercegovina koja je bila međunarodno priznata.

Tako je zadovoljen uslov da to bude “međunarodni oružani sukob“ pa je počeo da se primenjuje koncept ratnih zločina onako kako ih je međunarodno humanitarno pravo tada smatralo.

“To sam iskoristio da zatražim stvaranje međunarodnog tribunala. Poziv bi verovatno nestao bez traga da se nije poklopio sa objavljivanjem novinskih članaka o logorima u Bosni. To su Omarska i Keraterm.

Novinar po imenu Roj Gatman objavio je prve priče. I dana kada je objavio te priče u njujorškom ’Njusdeju’ portparol Stejt departmenta upitan je na podnevnom brifingu za štampu da li Stejt department ima informacije koje potvrđuju priče Roja Gatmana o ovim logorima.

A portparol Stejt departmenta je rekao: ’Da.’ A onda je svuda plasirana vest o tome da je Stejt department potvrdio da postoje ovi logori. Logori su podsetili sve na naciste. I tako je iznenadno ovaj poziv za međunarodni krivični tribunal postao nešto što su ljudi prihvatili. Bio je to pokušaj da se odgovori na ovu informaciju o logorima“, objasnio je Nejer.

Kada je Soros odlučio da izdvoji 50 miliona dolara za Bosnu, Nejer je otišao kod svojih kolega članova komiteta koji je brinuo o utrošku ovih sredstava Marka Brauna, ambasadora Mortona Abramovica, princa Sadrudina Aga Kana i švajcarskog generala vazduhoplovnih snaga po imenu Kurt Balajat.

“I pitao sam ih da li mogu da iskoristim dva miliona dolara od tih 50 miliona dolara za ljudska prava? I sa tim koristio sam novac da pokušam da promovišem uspostavljanje međunarodnog krivičnog suda.

UN su se složile da osnuju komisiju za ratne zločine pre nego što su osnovale tribunal. Ali komisiji nisu dale novac. I tako smo im dali ta dva miliona dolara, a Makartur fondacija je dodala svoj doprinos.

I imali su novac i na kraju objavili su pet tomova o ratnim zločinima koji su počinjeni u Bosni i drugim delovima bivše Jugoslavije. To i razne druge aktivnosti koje smo podržali iz ta dva miliona dolara pomoglo je da se stvori zamah za uspostavljanje međunarodnog krivičnog suda“, ispričao je kasnije Nejer.

On, zatim, posebno ističe jedan drugi događaj. Novac je izdvojen u decembru, a onda je u januaru 1993. Medlin Olbrajt postala ambasadorka SAD u Ujedinjenim nacijama.

“I ona je uhvatila problem i pomogla da ga pogura. I do maja 1993. Savet bezbednosti UN je odobrio rezoluciju o osnivanju Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. Tada su glavobolje stvarno počele.

Zato što je u početku bilo nefunkcionalno, trebalo nam je dosta vremena da zapravo sve pokrenemo. Ali na kraju se to dogodilo“, objasnio je Nejer kako je doista došlo do stvaranja Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju i kako je išao stvarni tok događaja u njegovom osnivanju.

Međunarodni krivični sud i Sud za bivšu Jugoslaviju imaju istog tvorca, egipatsko-američkog pravnika Šerifa Basijunija.

U knjigama, pravnim časopisima, seminarima i izveštajima sa područja sukoba Šerif Basijuni je elaborirao definicije najtežih međunarodnih zločina, uključujući zločine protiv čovečnosti i genocid.

Ovaj egipatsko-američki pravnik, poreklom iz stare egipatske aristokratske porodice, pomogao je u oblikovanju novih načina da se počinioci pozovu na odgovornost pred zakonom.

Početkom 1990-ih, mnogo pre nego što su bilo koja suđenja održana, on je optužio Srbe za veliko seksualno zlostavljanje muslimanki i katoličkih žena u Bosni kao ratne zločine i ocenio da bosanski Srbi silovanje koriste kao sredstvo etničkog čišćenja kako bi oterali čitave zajednice sa svojih teritorija.

Šerif Basijuni je prvi put stekao ime van akademskih krugova 1992. godine, kada ga je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija imenovao prvo za člana, a potom za predsednika Komisije za dokumentovanje ratnih zločina u sukobu koji je tada besneo u Bosni i drugim delovima Jugoslavije dok se zemlja raspadala.

Basijunija je predložio njegov zemljak, tada generalni sekretar UN, Egipćanin Butros Butros Gali. Reč je o Komisiji eksperata Ujedinjenih nacija, osnovanoj u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti 780 (1992) za istraživanje kršenja međunarodnog humanitarnog prava u bivšoj Jugoslaviji.

Od 26. oktobra 1992. godine, Komisiju su, u ličnom svojstvu, činili Fric Kalshoven (Holandija) kao predsedavajući, Šerif Basijuni (Egipat), Vilijam Fenrik (Kanada), Keba M’baje (Senegal) i Torkel Opsal (Norveška).

Zbog ostavke Frica Kalshovena iz zdravstvenih razloga i smrti Torkela Opsala, Komisija je 19. oktobra 1993. godine reorganizovana. Nakon toga, Butros Gali je imenovao Šerifa Basijunija za predsedavajućeg i Kristin Klejren (Holandija) i Hane Sofi Greve (Norveška) za nove članove.

Otkrivši da je njegova misija nedovoljno finansirana od strane ambivalentnog Saveta bezbednosti, Basijuni je krenuo da prikuplja sredstva od privatnih fondacija.

Tako je prikupio dodatne milione dolara za putovanja u tadašnju Jugoslaviju. Za manje od osam meseci, od jula 1993. do marta 1994.

Komisija je obavila trideset pet terenskih misija, sprovela nekoliko opsežnih istraga, prikupljena je velika količina dokaza i informacija i napravljeno nekoliko velikih izveštaja – a svi oni predstavljali su polaznu tačku za tužioca Međunarodnog suda za bivšu Jugoslaviju.

Basijuni je u Bosni i Hercegovini svojevremeno identifikovao 151. masovnu grobnicu i utvrdio da su srpske snage masovno silovale muslimanske žene u Bosni.

Njegov izveštaj na 84 stranice pratilo je više od 65.000 stranica izvornog materijala i dodataka od 3300 stranica. To su dokazi koji su iz Čikaga prevezeni u Hag u teretnom kontejneru.

“Nisam bio zainteresovan da progonim obične vojnike koji počine pojedinačni zločin“, rekao je Basijuni jednom prilikom 1999. godine u Čikagu.

“Bio sam usmeren protiv lidera koji donose odluke. Tako da sam utvrdio da je bilo etničkog čišćenja kao politike, da je postojalo sistematsko silovanje kao politika, da je došlo do uništavanja kulturnih dobara kao politika, da je uništenje Sarajeva sistematski proces“, rekao je Basijuni.

Već u to vreme njegov rad ocenjen je kao jednostran, naročito kod posrednika koji su nastojali da što pre dođe do mirovnog sporazuma sukobljenih strana u BiH.

Oni su smatrali da je njegov rad pod prevelikim uticajem javnog mnjenja koje je stvoreno i da ne izražava kompleksne odnose na terenu, nego da je izveštaj jednostran i pod snažnim uticajem glavnog finansijera rada Komisije – Džordža Sorosa.

Kada je trebalo da bude konačno imenovan za glavnog tužioca Tribunala, taj je proces zaustavljen od evropskih diplomata koji su smatrali da Basijunijeve optužnice koje je marljivo sastavljao samo raspiruju sukob i ne pomažu mirovnom procesu.

“Ono što nisam shvatio jeste da je to upravo ono što Britanci, a u izvesnoj meri Francuzi i Rusi, nisu želeli“, rekao je Basijuni.

Ono po čemu je rad ove komisije ostao zabeležen jesu njeni nalazi o silovanjima i upotrebi seksualnog nasilja, koje su prema nalazima Komisije, počinili bosanski Srbi, a žrtve bile bosanske muslimanke, kao deo “sistematske politike terora i nasilja osmišljene da postigne etničko čišćenje“.

Komisija je identifikovala nekoliko obrazaca seksualnog nasilja koji su uključivali žrtve i u pritvoru i van njega.

Komisija je takođe pronašla mnoge sličnosti u ponašanju počinilaca u različitim područjima širom Bosne i Hercegovine između aprila 1992. i juna 1993. godine. Broj incidenata se značajno smanjio 1993. godine, verovatno kao odgovor na medijsku pažnju.

U izveštaju koji je napisao Basijuni, predstavljeni su obimni detalji o mučenju, silovanju, zarobljeničkim logorima i ubistvima, opisano je nasilje koje su uglavnom počinili bosanski Srbi kao deo sistematske politike etničkog čišćenja. Struktura i naglašene tačke u izveštaju pratili su matricu prvobitnog izveštaja “Helsinski voča“. Posebna pažnja posvećena je objašnjavanju ideje da je reč o međunarodnom sukobu koja se zasnivala na tome da je Bosna i Hercegovina bila međunarodno priznata kao država od 6. aprila 1992. Uz to, išle su elaboracije tvrdnji o genocidu. To je, uz ogromnu podršku SAD, stvorilo politički zamah koji je proizveo Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju 1993. godine, prvu takvu instituciju u pola veka.

Ovaj izveštaj je takođe otvorio put sličnom tribunalu za rešavanje genocida u Ruandi. Oba tribunala pripremila su teren za stalni Međunarodni krivični sud, u čijem je formiranju ključnu ulogu igrao Šerif Basijuni. Pošto je godinama radio na nacrtu statuta za takav sud, imenovan je za predsednika Komiteta za izradu Rimskog ugovora iz 1998. godine, koji je osnovao ovaj sud.

U javnim nastupima Basijuni je objašnjavao kako se stiglo do toga da silovanje i seksualno nasilje postane centralno pitanje izveštaja zbog koga su osnovani međunarodni sudovi, a ne ratni zločini koji se uobičajeno čine u ratu i zbog kojih vojnici, oficiri i drugi počinioci idu na sud.

Basijuni je potvrdio da je na jednoj strani postojala velika kampanja u javnosti i američkim medijima o toj vrsti zločina, tako da je to prirodno postalo centar istraživanja, a drugo, američki Stejt department je snažno zahtevao da se ova pitanja dokumentuju i razjasne.

Basijuni nije mogao ništa da kaže o uticaju PR agencije “Ruder end Fin“ na ovakvu intonaciju javnog mnjenja niti o njenoj evropskoj kopiji, Društvu za ugrožene narode, koje se bavilo istim pitanjima u korist istih klijenata.

Basijunijeva komisija nije uticala samo na pitanja koja se tiču ratnih zločina, nego i na ocenu karaktera sukoba u bivšoj Jugoslaviji i, shodno tome, primeni prava na samoopredeljenje u slučaju bosanskih Srba.

U završnom izveštaju autori osporavaju svaku upravu koju vode bosanski Srbi i svaki potencijalni legitimitet ovih srpskih teritorija. Autori su eksplicitno odbacivali legitimitet Republike Srpske Krajine i drugih vlada koje su osnovali “pobunjeni Srbi“ kako bi se razrešio paradoks nastao nakon prihvatanja secesije Hrvatske i Bosne kao legitimne, i negiranja otcepljenja (bosanskih) Srba.

Autori su bili ti koji su ih dezavuisali tako što su naveli da su one skoro u potpunosti nastale na ratnim zločinima Jugoslovenske narodne armije i srpskih paravojnih formacija. Tu se nalazi poreklo zahteva o ukidanju Republike Srpske kao “genocidne tvorevine“. Imajući u vidu usvojenu rezoluciju o genocidu u Srebrenici, prirodno je da se očekuje da će ovi zahtevi biti ponovljeni.

U svojoj nedavno objavljenoj knjizi “Trijumf istorije: Henri Kisindžer, Bosna i Kosovo 1992–1995“ Dragan Bisenić dao je detaljan pregled kako je dalje došlo do identifikacije bosanskih zločina, ne samo sa genocidom, nego čak i sa Holokaustom. U 1993. došlo je do promene administracije u Vašingtonu. Predsednik je postao Vilijam (Bil) Klinton koji je u kampanji obećavao da će vojno da interveniše u Bosni i Hercegovini. Dva posebna trenutka privukla su Klintonovu pažnju na američko vojno angažovanje u Bosni, a time i na diskusiju o proširenju NATO-a, jedan lični, a drugi politički, a zabeležio ih je tadašnji zamenik češkog ministra spoljnih poslova, a potonji premijer, Aleksandar Vondra.

U aprilu 1993. na ceremoniji u Muzeju Holokausta u Vašingtonu posvećenoj ukidanju opsade Sarajeva, Klinton je pozvao nekoliko stotina preživelih, uključujući Elija Vizela, kao i predsednike centralnoevropskih zemalja. Klinton je bio potresen izjavama preživelih. Uvideo je direktnu vezu između Drugog svetskog rata i stanja u Bosni i Hercegovini. Ron Asmus kaže da su paralele između Holokausta i događaja u Bosni bile svakome na umu.

Povrh svega, češki predsednik Havel i poljski predsednik Leh Valensa zahtevali su od američkog predsednika da je potrebno širenje NATO-a kako ne bi više bilo ratova u centralnoj Evropi.

“Pošto je Klinton zakasnio na ceremoniju, naš poziv na proširenje NATO-a dobio je na intenzitetu“, opisao je Vondra, pretpostavljajući da je to je “bilo možda zbog prisilne apstinencije od duvana, usled novih nepušačkih prostorija u Beloj kući“, pa su “Havel i Valensa predstavili svoj zahtev u manje diplomatskom tonu“. To je bilo vreme kada su konačno skrenuli Klintonovu pažnju.

Ali, nije bilo dovoljno samo to što su imali Klintona na svojoj strani. “Havelova snaga u teškim raspravama igrala je ulogu u ubeđivanju republikanaca koji su osvojili većinu u Kongresu 1994. godine, kada se pozivao na moralne argumente i istorijska sećanja 1956. i 1968. godine.

Te lične priče su uspele i pomogle su da se ubede okoreli ’realpolitičari’, uključujući i samog Henrija Kisindžera“, naveo je Vondra.

Povodom Jugoslavije, magazin “Standard“ Irvinga Kristola veoma brzo je prihvatio američku izabranu ulogu u Bosni i humanitarnu viziju koja se rasplamsala.

Neokonzervativna grupa oko koje su gravitirali brojni instituti, tink tenk institucije, nevladine organizacije, postaće moćni centri za pritisak za američku vojnu akciju u Jugoslaviji, odnosno za kažnjavanje Srbije.

Posebno važnu tačku u predstavljanju sukoba u Jugoslaviji, odnosno u Bosni, predstavljale su čuvene slike iz sabirnog centra na Manjači, kada su u toku misije Elija Vizela, na poziv tadašnjeg predsednika SRJ Dobrice Ćosića, zarobljenički logori predstavljani kao novi koncentracioni logori, uporedivi, identični ili još gori od Hitlerovih i kada je to proizvelo snažne pritiske jevrejskih grupa u Americi.

Prilikom otvaranja Muzeja Holokausta, organizovane su demonstracije koje je trebalo da predsednika Klintona navedu na direktno američko vojno angažovanje u Bosni.

Tadašnji politički direktor “B’nai B’rita“ Voren Ajzenberg objasnio mi je u intervjuu koji smo vodili kako je došlo do tih akcija. Iza njih su stajale grupe poznatije kao “Frends of Bosnija“ koje su prednjačile u agresivnoj kampanji kako bi Amerika sprečila “genocid“ u Bosni.

Važnu ulogu imalo je obrazovanje Balkanskog instituta kojem je na čelu bio jedan od nekolicine službenika jugoslovenskog deska u Stejt departmentu koji su napustili Stejt department protestujući zbog “neaktivne američke politike“, Maršal Friman Haris. Taj institut postaće jedan od katalizatora u kojem će se okupiti svi oni koji traže američku vojnu akciju, da bi se transformisao u Balkanski akcioni savet koji će nastupati zajedno s drugim neokonzervativnim grupacijama u istom naporu.

Nobelovac Eli Vizel, koji je bio u Bosni, imao je značajnu ulogu na otvaranju Muzeja Holokausta. Vizel u knjizi “And the Sea Is Never Full: Memoirs, 1969“, ispričao je da se uključio u Balkan u julu 1992.

Na Kapitol Hilu, kongresmen Tom Lantoš je još u aprilu 1992. pozvao ostale kongresmene da podrže njegov zakon o uvođenju sankcija Srbiji “sve dok ta zemlja ne prestane sa vojnim operacijama u državama naslednicama Jugoslavije“. Lantoš, rođen u Budimpešti, pre toga aktivno je bio uključen u nametanje kosovskog pitanja kao dramatičnog problema Srbije i Jugoslavije.

Dok je Vizel putovao na Balkan, a Lantoš pružao podršku na Kapitol Hilu, izvršni direktor Američkog jevrejskog kongresa Henri Zigman pisao je snažne tekstove koji traže vojnu akciju.

Zigman je osudio “cinično i potpuno prepuštanje bosanskih muslimana od strane Zapada sigurnom klanju ili proterivanju“ u julu 1993. u “Internešnal herald tribjunu“.

Mirovni pregovori u Ženevi 1993. bili su “...lukavstvo da se ugasi Bosna kao država“. U januaru 1994. Zigman je pozvao na vazdušne napade na srpske položaje i ukidanje embarga na oružje za Bosnu.

Oštro je kritikovao “moralnu ekvivalenciju“ koju su zapadne vlade koristile da “opravdaju neaktivnost“. Nekoliko meseci kasnije, u maju 1994.

Zigman je oštro napao Klintonovu administraciju zbog “bankrota bosanske politike“. Zigman je pozvao SAD i njihove saveznike da “preduzmu masovnu isporuku oružja bosanskim muslimanima“.

“Njujork tajms“ je izvestio da su otvaranju Muzeja Holokausta, pored hrvatskog predsednika Franje Tuđmana, prisustvovali i predsednici Slovenije i Bosne, u kojoj se nad sećanjima na genocid nadvio bauk “etničkog čišćenja“ u njihovim zemljama. Slobodana Miloševića, predsednika Srbije, muzejski zvaničnici nisu pozvali, već su rekli da su im to savetovali ljudi iz Stejt departmenta.

“Ali izostavljanje njihovog predstavnika naljutilo je mnoge Srbe, koji su bili glavne žrtve genocida od strane ustaškog marionetskog režima u savezu sa nacističkom Nemačkom“, zabeležio je “Njujork tajms“.

“Ovo je pitanje istorijskog pamćenja, bez obzira na aktuelne političke događaje ili diskreditovane pokušaje nekih savremenih balkanskih političara da prekrajaju istoriju i negiraju tragediju“, napisao je jugoslovenski prestolonaslednik Aleksandar predsedniku Klintonu, prikriveno pominjući Tuđmana.

Vizel je govorio na otvaranju muzeja i osudio etničko čišćenje u bivšoj Jugoslaviji, za koje je rekao da zahteva američki odgovor. Prema izveštavanju “Njujork tajmsa“, Vizel je rekao: “Ne možemo tolerisati mučne prizore ovog starog ‒ novog rata“, rekao je Vizel, okrećući se Klintonu.

“Gospodine predsedniče, ovo krvoproliće se mora zaustaviti. Neće prestati ako ga ne zaustavimo.“ Prisutni na događaju kažu da je tačno rekao: “Gospodine predsedniče, ne mogu nešto da vam ne kažem. Prošle jeseni bio sam u bivšoj Jugoslaviji. Ne mogu da spavam od... Moramo učiniti nešto da zaustavimo krvoproliće u toj zemlji.“

Nakon toga, podsetio je Vizel u intervjuu, predsednik je poznatog autora upoznao sa suprugom i kćerkom te izrazio zahvalnost za ono što je gospodin Vizel rekao o Bosni. “Rekao je: ’Slažem se da nešto mora da se uradi. I nešto će biti urađeno.’“

Negde u isto vreme, “Njuzvik“ je objavio reportažu Čarlsa Lejna iz beogradskog Muzeja genocida, gde je citirao izjavu Vuka Draškovića da se Srbi bore za opstanak i zaključio porukom da “srpski protesti zbog nevinosti u Bosni ne smeju da budu odbačeni kao čista poza“ i pozvao zapadne političare da posete muzej.

Ali, američki novinari odbacili su ovaj predlog, tvrdeći da je Lejn prevideo da je Drašković “ultranacionalista“ koji je želeo sve Srbe u jednoj državi i koji je povezivao zločine iz ’40-ih sa zločinima iz ’90-ih.

(Nastaviće se)