Svet
07.08.2020. 14:06
Vojislav Tufegdžić
Grad koji opsedaju nesreće
Podaci koji se od utorka kasno popodne saopštavaju o stradalima u eksploziji koja je uništila luku u Bejrutu i oštetila veliki broj zdanja u gradu, nažalost, samo su privremeni. Dan posle katastrofe potvrđena je pogibija oko 140 ljudi. “Ima sigurno još žrtava pod ruševinama. Dobijamo desetine prijava o nestalima”, rekao je ministar zdravlja Hamad Hasan.
Više od 5.000 ljudi je povređeno. Bolnice nisu u stanju da prihvate i smeste sve kojima je medicinska pomoć neophodna. Brojne države u okruženju i širom sveta, među njima i one za koje se ne može reći da imaju prijateljske odnose s glavnim gradom Libana, nude i šalju pomoć. Više od 300.000 građana dvomilionskog Bejruta ostalo je trajno ili privremeno bez svojih domova, potpuno uništenih ili teško oštećenih u stravičnoj detonaciji. Materijalna šteta se verovatno nikada neće pouzdano ustanoviti.
Eksplozija u gradu koji je više od decenije i po predstavljao sinonim stradanja civila zbog građanskog rata koji se vodio u zemlji, oslobodila je nezamislivu snagu. Jordanski seizmolozi su saopštili da je oslobođena energija jednaka snazi zemljotresa od 4,5 stepeni Rihterove skale. Na mestu eksplozije u zemlji je nastao krater koji u prečniku ima više desetina metara. Luka je potpuno demolirana, u krater koji je nastao u centru eksplozije ušlo je more. Potpuno su uništeni automobili i objekti u kvartovima najbližim luci, prozori na zgradama udaljenim kilometrima uokolo.
Libanska vlada proglasila je dvonedeljno vanredno stanje tokom kojeg se vojsci daju puna ovlašćenja. Vlada je takođe najavila da će jedan broj zvaničnika iz luke staviti u kućni pritvor dok se ne okonča istraga. Premijer Hasan Dijab apelovao je da prijatelji njegove zemlje upute pomoć. U eksploziji su povređeni njegova ćerka i supruga.
Jasan uzrok
Na osnovu saznanja o uzroku eksplozija koja ni na koji način nije smela da se dogodi, najviši državni zvaničnici vrlo brzo su saopštili da je njen uzrok nemar pojedinaca. Snažnu eksploziju u gradu izazvalo je 2.750 tona amonijum-nitrata, veštačkog đubriva zaplenjenog sa ruskog teretnog broda, koje je potpuno neobjašnjivo punih šest godina bilo uskladišteno u luci.
Povezane vesti - Eksplozija u Bejrutu nije libanska Hirošima, nego Černobilj
Na putu ka Africi, brod „Rhosus“ pristao je u bejrutsku luku 2013. godine sa ovim teretom. Ruska medijska grupacija RBC saznala je da je brod koji je plovio iz gruzijske luke Batumi za Mozambik u vlasništvu ruskog državljanina Igora Grečuškina, s prebivalištem na Kipru. Pošto je „Rhosus“ pristao zbog kvara, Grečuškin je napustio brod ne isplativši svoju posadu. Godinu kasnije amonijum-nitrat je s broda iskrcan u lučko skladište, jer se smatralo da je rizično da ostane na brodu, saopštili su advokati upoznati sa slučajem. Zasad je potpuno nejasno zašto su eksplozivna hemijska jedinjenja ostavljena godinama u luci.
Na osnovu video-snimaka i posledica koje je eksplozija izazvala, eksperti ukazuju da su je uzrokovali pirotehnika i amonijum-nitrat, hemijsko jedinjenje koje može da se koristi i kao komponenta eksploziva. Međutim, to jedinjenje se ne aktivira samo po sebi, pa stručnjaci veruju da je u ovom slučaju po svoj prilici uzrok bio požar u susednom skladištu u luci, u kojem se nalazila pirotehnika.
Na video-snimcima početnih trenutaka katastrofe jasno se vide iskre i svetlost u dimu koji se diže iz plamena neposredno pre druge, neuporedivo snažnije eksplozije.
“To ukazuje na aktiviranje pirotehnike”, izjavio je Boaz Hajun, vlasnik izraelske „Grupe Tamar“ koja sarađuje s vladom Izraela u vezi s bezbednošću i sertifikacijom eksploziva. On je za Asošiejted pres opisao da su se pre velike eksplozije u centru požara videle iskre i čulo zviždanje, što nedvosmisleno pokazuje da su se najpre zapalile petarde i rakete za vatromet iz obližnjeg skladišta.
Džefri Luis, ekspert za rakete iz Kalifornije, izneo je sličnu procenu, rekavši da eksplozija izgleda kao nesrećan slučaj i da je najpre izbio požar pre eksplozije, da se nije radilo o napadu, te da je uobičajeno da požar aktivira eksploziv:
“Beli oblak koji je pratio razornu eksploziju javlja se u velikim eksplozijama u vlažnim uslovima koje prate jaki beličasti udarni talasi sabijenog vazduha. Potom snimljeni narandžasti oblaci se pojavljuju zbog oslobađanja ugljen-dioksida posle eksplozije nitrata.”
Eksperti bi mogli da procene snagu eksplozije mereći krater koji je nastao. Sudeći po njegovom obimu i šteti izazvanoj širom grada, jačina eksplozije je ekvivalentna detonaciji od bar 2,2 hiljade tona eksploziva TNT, rekao je Sim Tek, stručnjak za oružje u privatnoj analitičkoj firmi za obaveštajne podatke “Stratfor” u Teksasu. Razaranje koje je izazvala eksplozija u Bejrutu uporediva je sa bombaškim napadom u Oklahoma Sitiju 1995. i broda u Teksas Sitiju davne 1947. godine
Libanski ministar unutrašnjih poslova Muhamed Fahmi nije pominjao zapaljenu pirotehniku, ali je rekao da je eksplozija izazvana detonacijom preko 2.700 tona amonijum-nitrata uskladištenog u luci. On nije pominjao u kojim uslovima je u luci bila uskladištena pošiljka pirotehnike za vatromet koja se pominje. Inače, vatrometi su veoma česti u Libanu tokom verskih proslava i venčanja.
Povezane vesti - BEJRUT DAN NAKON EKSPLOZIJE: Ruševine, dim, broje se povređeni i poginuli
“Uobičajena jeftina pirotehnika, proizvedena u Kini, često je vrlo niskog kvaliteta i može se vrlo lako zapaliti, posebno po vrućem vremenu”, rekao je izraelski ekspert za eksplozive Boaz Hajun. “Krajnji rezultat jeste da bi toliko velika eksplozija morala biti posledica detonacije stotina tona energetski jakog materijala. Nema sumnje da je to definitivno počelo pirotehnikom za vatromet”.
“Eksplozija je bila zastrašujuća. Mnoge zgrade su oštećene, izbijeni prozori, štokovi od vrata… Mi smo bili u kući, prva eksplozija je zatresla celu zgradu i ja sam sa suprugom stao na vrata od sobe kako bismo se zaštitili. Ubrzo nakon toga je usledila druga eksplozija koja je bila devastirajuća. Mi živimo devet kilometara od mesta nesreće, deli nas jedno brdo, ali taj talas koji je izazvala druga eksplozija bio je neverovatan”, ispričao je za N1 producent Mirko Bojović koji živi u Bejrutu.
Prema njegovom utisku, prva, manja eksplozija bila je svojevrsno upozorenje ljudima da potraže neki zaklon. Stan u kojem živi njegova porodica nema direktan pogled na luku, pa im nisu oštećena stakla. “Ali, onima koji su nešto bliže, svima su popucala stakla na prozorima”, rekao je Bojović.
Na pitanje o mogućoj odgovornosti za ovu užasnu nesreću, kaže: “Ja sam laik, ali mi zvuči glupo da nešto tako eksplozivno stoji šest godina u luci. Niko ne može da razume razlog za tako nešto. Premijeru Libana su povređene ćerka i žena, pa osim što oseća političku odgovornost, i lično je prilično ljut. On je poručio da se stvari neće zataškati. Ali, ne mogu da pretpostavljam šta će se desiti za dve godine kada bude nekog suđenja. Ipak, siguran sam da će neko morati da odgovara za ovako nešto.”
Ružna sećanja
Prestonica Libana je kroz svoju istoriju često predstavljala asocijaciju na sukobe i tragedije. Iako opisivan kao Pariz na Bliskom istoku, grad koji se pominje još pre 35 vekova, spoj istoka i zapada, prestonica homogenosti kultura, bogatstva istorije i centar društvenih dešavanja u ovom delu sveta, Bejrut je u novije vreme uglavnom pominjan zbog ratova koji su se događali pre nekoliko decenija. Predrasude i danas opstaju, čak i kod generacija koje se ne sećaju krvavog libanskog građanskog rata, pa imena Liban i Bejrut izazivaju asocijacije krvi i bombi.
Bejrut je u ruke Arapa pao 635. godine. Masakr hrišćana izvršen je 1860. godine, što je bio povod da se Evropa direktno umeša u zbivanja na Bliskom istoku. Nakon tog događaja osnovan je prvi univerzitet u gradu, a evropske kompanije su se utrkivale oko uticaja nad ovom obalom i glavnim gradom. Britanska kompanija je krajem veka izgradila moderan vodovodni sistem, dok su francuski inženjeri sagradili električni sistem i modernu luku, iz koje su najvažniji brodovi plovili ka francuskom Marseju.
Već 1907. godine Francuzi su modernizaciju nastavili izgradnjom železničke pruge između Bejruta i Damaska. U tom periodu francuski uticaj je premašivao uticaje svih drugih evropskih država. Posle propasti Osmanskog carstva i završetka Prvog svetskog rata, Bejrut je, zajedno sa ostatkom Libana, dat na upravljanje Francuskoj koja je pokazala veliko interesovanje za jačanje hrišćanstva u regionu. Nakon završetka Drugog svetskog rata Bejrut postaje glavni grad novonastale države. Grad je bio intelektualni i komercijalni centar arapske kulture sve do 1975. godine, kada započinje rat.
Građanski rat u Libanu, u kome su čitava država i glavni grad Bejrut podeljeni na dva dela i gotovo potpuno razoreni bombama, granatama i izrešetani mecima, počeo je 1975. godine i završio se 1989. godine.
Stešnjen između Izraela i Sirije, na obali Sredozemnog mora, Liban i njegov glavni grad bili su žrtve okolnosti u kojima su se nalazili.
Nakon Arapsko-izraelskog sukoba 1948. godine, Liban je prvo postao utočište za 110.000 izbeglica iz Palestine. Posle drugog Arapsko-izraelskog sukoba 1967. godine, broj izbeglih u zemlji je dostigao više od 300.000. Ali, 1975. su započeli ozbiljni sukobi palestinskih izbeglica i Libanaca. Na jednoj strani su bili hrišćani, na drugoj izbegli Palestinci, sunitski muslimani i Druzi. Građanski rat koji je usledio ostavio je zemlju bez ikakve organizacione vlasti.
Zemlja je tokom sukoba podeljena na teritorije pod kontrolom hrišćanskih milicija, milicija sunitskih i šiitskih muslimana, Druza, kao i palestinskih gerilaca. Glavni grad Bejrut je takođe podeljen na delove pod kontrolom hrišćanskih milicija i pod kontrolom muslimanskih snaga. Centar grada postao je takozvana ničija teritorija.
Povezane vesti - “OČEKUJE SE JOŠ ŽRTAVA”: U Bejrutu spasioci tragaju za nestalima
Procenjuje se da je više od 100.000 ljudi poginulo i da je još oko 100.000 zadobilo teške povrede tokom 15 godina dugog sukoba.
Posledica građanskog rata bio je rast političke moći libanskih muslimana, dok je hrišćanska zajednica izgubila povlašćeni položaj koji je uživala od kolonijalnih vremena. Libanska vojska je preuzela kontrolu nad zemljom i raspustila većinu milicija.
Nevidljiva linija
Devedesetih godina prošlog veka Liban je ušao u razdoblje privredne i političke stabilizacije. Pre svega se to odnosi na glavni grad. Bejrut je temeljno počeo da se bavi istraživanjima svoje prošlosti nakon završetka građanskog rata, kada su 1991. godine arheološka mesta bila prvi put otvorena za javnost. Godine 1994. uočeno je da jedna od popularnih ulica današnjeg Bejruta prati u osnovi ulicu koja datira još iz vremena helenizma.
Država se oporavljala od rata zahvaljujući stranim investicijama i turizmom koji je u velikom u porastu, ali pre svega trudom sposobnih Libanaca koji pokušavaju da glavnom gradu povrate mesto kulturnog i komercijalnog centra Bliskog istoka. Bejrut je u velikoj meri obnovljen, a nova zdanja izgrađena u savremenom zapadnom stilu. Osim u crkvama i džamijama, zapadnjački način oblačenja i života prisutan je na svim drugim mestima i uobičajen u gradu.
Rat i ruševine su daleka prošlost. Blistavi, novoizgrađeni glavni grad Libana je procvetao, a veštim, uspešnim i moćnim Libancima, bankarima i trgovcima, nije trebalo previše vremena da svom gradu pribave ime neke vrste “Dubaija sa dušom i istorijom”. Danas je Bejrut jedno od najvećih svetskih gradilišta, a Liban najsigurnija zemlja na Bliskom istoku, s najnižom stopom kriminala.
U kojoj meri je uzlet bio veliki, kao i posledicama eksplozija u luci koja će neminovno uticati na život njegovog stanovništva, ilustruje podatak da je Bejrut još 2009. proglašen za jednu od top 10 destinacija i 10 najživljih gradova na svetu. Iste godine je libansku prestonicu „Njujork tajms“ proglasio “mestom broj 1” između 44 destinacije koje bi obavezno trebalo posetiti.
Danas stanovi u novim zgradama s pogledom na more koštaju po više stotina hiljada dolara, u Bejrutu su stacionirane kancelarija Ujedinjenih nacija za ekonomska i socijalna pitanja za region Zapadne Azije, Međunarodna radnička organizacija, regionalna kancelarija za arapske države Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu... Zloglasna “zelena linija” koja je razdvajala hrišćanski, istočni, od muslimanskog, zapadnog dela Bejruta, više se ne vidi. Čak ni lokalno stanovništvo često ne zna gde se protezala. No, posledice rata su prisutne: stanovništvo je uglavnom locirano na “svojoj strani”, a kvartovi verski prilično homogeni.
Stanovništvo čitavog Libana uživa visok stepen slobode u odnosu na ostatak arapskog sveta. Oko 40 procenata Libanaca je hrišćanske vere, ali turisti koji su obilazili zemlju i njen glavni grad to posmatraju na drugi način. Stanovništvo Libana, bez obzira na veroispovest, opisuju kao pomalo konzervativne i vatrene Mediterance, apsolutno nalik “tvrdim Južnjacima” poput obližnjih Grka i Kiprana, ili pak malo udaljenijim Italijanima i Maltežanima.
Komentari
