Hibridno zastrašivanje Evrope

Ovakva politika Alijanse, smatraju oni, mogla bi da izazove novu reakciju Rusije.

U evropskim političkim krugovima sve češće se postavlja pitanje koliko bi odgovor Moskve mogao da bude oštar ukoliko se nastavi jačanje nuklearnog potencijala NATO-a u Evropi.

Kako piše nemački list Junge Welt, NATO već duže vreme provodi reorganizaciju svog nuklearnog arsenala u skladu sa okolnostima suparništva sa Rusijom.

Prema navodima stručnjaka, modernizacija nuklearnih bojevih glava uskladištenih u Evropi završena je, dok postoje procene da su Sjedinjene Američke Države prebacile nuklearne bombe u britansku vazduhoplovnu bazu „Lejkenhit“.

U tekstu se navodi da bi novo američko taktičko nuklearno oružje moglo da bude raspoređeno i u drugim evropskim državama, uključujući Finsku, Litvaniju i Poljsku, odnosno što bliže ruskoj granici. Ocenjuje se da je teško očekivati da Moskva na takav razvoj događaja neće odgovoriti sopstvenim dodatnim naoružavanjem.

Prema istom izvoru, u NATO-u se razmatra mogućnost da Rusija ne bude obaveštavana o raspoređivanju novog nuklearnog oružja u Evropi, kako bi Kremlj ostao u neizvesnosti u pogledu njegovog tačnog razmeštaja.

Predstavnici Alijanse smatraju da bi takva neizvesnost mogla da poveća efekat odvraćanja. Međutim, Junge Welt upozorava da bi istovremeno mogla da poveća i verovatnoću da Rusija odgovori istom merom.

Stalni predstavnik Rusije pri Ujedinjenim nacijama u Ženevi Genadij Gatilov izjavio je 25. jula za „RIA Novosti“ da London i Pariz započinju prikriveno povećavanje svojih nuklearnih arsenala. On je naveo i da Velika Britanija otvara svoje vojne aerodrome za raspoređivanje američkog taktičkog nuklearnog oružja.

U Kremlju su ranije poručili da Rusija nikome ne preti, ali da neće ignorisati poteze koje smatra potencijalno opasnim po svoje bezbednosne interese.

Pojedini ruski vojni analitičari ocenjuju da ostaje nejasno zbog čega bi Finska, Litvanija i Poljska bile zainteresovane za raspoređivanje američkog nuklearnog oružja na svojoj teritoriji.

Prema njihovom tumačenju, te države do sada nisu bile među metama ruskih nuklearnih raketa, dok bi se njihova bezbednosna situacija, po toj proceni, promenila ukoliko na njihovoj teritoriji budu raspoređene američke nuklearne bombe.

Oni smatraju da bi u tom slučaju Rusija mogla da uvrsti vojne objekte u tim zemljama među potencijalne ciljeve svog nuklearnog odvraćanja.

Komentarišući navode lista Junge Welt, Marko Matić iz Centra za odgovorne medije skreće pažnju da nije reč ni o kakvom „uglednom nemačkom listu“, već o glasilu povezanim sa ruskom državom.

„Rat u 21. veku odavno se ne vodi isključivo na frontovima. Savremeni sukobi vode se istovremeno, pa čak i mnogo više, u informacionom prostoru, gde je cilj oblikovanje percepcije javnosti, slabljenje poverenja u institucije i stvaranje osećaja neizbežne krize“, objašnjava Matić.

On dodaje da je jedno od najefikasnijih oružja u tom arsenalu hibridna propaganda kao pažljivo osmišljena kombinacija istinitih činjenica, poluistina i dezinformacija koja kod publike stvara privid objektivnosti.

„Posebno opasna forma takvog delovanja jeste ono što stručnjaci nazivaju sekundarnom propagandom ili ’pranjem narativa’, kada se propagandne poruke prvo plasiraju kroz marginalne medije na Zapadu, a zatim vraćaju u zemlje poput Srbije kao navodni dokaz da ’i Evropa konačno priznaje istinu’“, ističe Matić.

Sagovornik „Ekspresa“ naglašava da upravo takav primer predstavlja tekst objavljen u srpskim medijima, pod naslovom „Nemački list upozorava na Rusiju: jačanje nuklearnog potencijala NATO-a u Evropi može izazvati odgovor Moskve“.

„Na prvi pogled, prosečan čitalac stiče utisak da jedan ugledni nemački medij upozorava na opasnost od politike NATO-a i priznaje da Zapad snosi odgovornost za rast međunarodnih tenzija. Međutim, samo nekoliko minuta provere dovoljno je da se pokaže kako nije reč o relevantnom glasu nemačke javnosti, već o školskom primeru informacione manipulacije“, pojašnjava Matić.

Prema njegovim rečima, prva obmana krije se već u formulaciji „nemački list“.

„Čitaocu se namerno prećutkuje o kakvom je mediju zapravo reč. Junge Welt nije ugledni berlinski dnevnik niti medij koji oblikuje javno mnjenje u Nemačkoj. Naprotiv, reč je o ekstremno levičarskom listu koji vuče poreklo iz Istočne Nemačke, gde je od 1947. godine služio kao glasilo komunističke omladinske organizacije FDJ. Danas ga uređuju radikalne marksističke i sa ruskom državom povezane strukture, dok se sam list godinama nalazi pod nadzorom nemačke Savezne službe za zaštitu ustavnog poretka (Verfassungsschutz) zbog ekstremističkog delovanja i protivustavnih aktivnosti“, naglašava Matić.

On kaže i da kada domaći mediji ovakav izvor predstave jednostavno kao „nemački list“, oni čitaocima uskraćuju ključni kontekst, dok geografsko poreklo medija postaje zamena za kredibilitet.

„U svesti publike stvara se utisak da je reč o reprezentativnom stavu nemačke javnosti, iako je u pitanju marginalni politički medij sa veoma ograničenim uticajem“, ističe Matić.

On objašnjava da je to jedna od najpoznatijih tehnika hibridnog informacionog rata u okviru koje propagandni narativ dobija novu legitimnost zahvaljujući promeni ambalaže.

„Ovakav obrazac manipulativne komunikacije odavno je poznat bezbednosnim analitičarima. Narativ koji nastaje u Moskvi ili ga plasiraju ruske državne institucije najpre se pojavljuje u manjim evropskim medijima čiji uređivački profili odgovaraju takvim porukama. Nakon toga, isti sadržaj preuzimaju mediji na Balkanu predstavljajući ga kao ’zapadnu analizu’. Tako se propagandna poruka oslobađa svog izvornog političkog porekla i postaje navodno neutralna ocena evropskih medija. Reč je o sofisticiranom procesu ’pranja informacija’, kojim se povećava poverenje publike u unapred pripremljeni narativ“, kaže Matić.

Napominje i da sadržaj samog teksta dodatno potvrđuje ovaj obrazac.

„Centralna teza glasi da ’NATO svojim aktivnostima izaziva Rusiju’ i da bi ’jačanje nuklearnih kapaciteta Alijanse moglo dovesti do odgovora Moskve’. Time se odgovornost za potencijalnu nuklearnu eskalaciju gotovo u potpunosti prebacuje na Zapad, dok se Rusija predstavlja kao akter koji reaguje isključivo iz nužde i u samoodbrani“, ističe Matić.

On dodaje da takva konstrukcija predstavlja klasičnu zamenu teza.

„Iz analize se potpuno izostavlja činjenica da upravo ruski državni vrh od početka invazije na Ukrajinu sistematski koristi nuklearnu retoriku kao instrument političkog pritiska i zastrašivanja“, naglašava Matić.

Podseća da su ruski zvaničnici više puta javno pretili evropskim prestonicama, rasporedili taktičko nuklearno oružje u Belorusiji i nuklearnim zastrašivanjem pokušavali da odvrate zapadne države od pružanja pomoći Ukrajini.

„Kada NATO modernizuje postojeće odbrambene kapacitete (što je Rusija radila već godinama unazad uvodeći u operativnu upotrebu nove hipersonične rakete naoružane nuklearnim bojevim glavama) ili prilagođava strategiju novim bezbednosnim okolnostima, propaganda takve poteze prikazuje kao agresivnu provokaciju, dok se ruske pretnje predstavljaju kao razumljiva reakcija“, kaže Matić.

On dodaje da ni činjenični nivo teksta nije ništa ubedljiviji.

„Tvrdnje da će američko nuklearno oružje biti razmešteno u Finskoj, Litvaniji ili Poljskoj iznose se bez ikakvih proverljivih dokaza. Poznato je da NATO decenijama primenjuje strogo definisan sistem nuklearnog deljenja kroz ograničen broj država domaćina, bez potvrđenih planova za razmeštanje takvog naoružanja u baltičkim državama ili novim članicama Alijanse. Umesto proverenih izvora, tekst se oslanja na neimenovane ’stručnjake’, anonimne izvore iz NATO-a i spekulativne formulacije koje nije moguće proveriti“, objašnjava Matić.

Kaže da je, istovremeno, jedini jasno identifikovani sagovornik Genadij Gatilov, stalni predstavnik Rusije pri Ujedinjenim nacijama u Ženevi, čija se izjava preneta posredstvom državne agencije „RIA Novosti“ praktično ne dovodi u pitanje.

„Tako se propagandna poruka ruskih zvaničnika predstavlja kao objektivna analiza međunarodne situacije“, objašnjava on.

On ističe da je posebno indikativan način na koji se koristi jezik.

„Formulacije poput ’nije teško pretpostaviti kako će se to završiti’ ili upozorenja da ’NATO vodi Evropu ka nuklearnom sukobu’ nemaju analitičku vrednost. Njihova svrha nije informisanje, već emocionalno delovanje na publiku pri čemu se igra na kartu straha koji je jedno od najmoćnijih sredstava propagande. Kada građani poveruju da svaka pomoć Ukrajini ili svako jačanje evropske bezbednosti vodi nuklearnom ratu, raste pritisak na demokratske vlade da odustanu od sopstvenih bezbednosnih politika. Upravo zato se nuklearna retorika poslednjih godina sve češće koristi kao instrument psiholoških operacija“, ističe Matić.

On naglašava da najveći problem, međutim, nije u postojanju ovakvih tekstova s obzirom na to da je nesporno da u demokratskim društvima i marginalni mediji imaju pravo da iznose svoje stavove.

Prema njegovim rečima, problem nastaje kada domaći mediji takve sadržaje prenose bez ikakvog objašnjenja njihovog porekla, političkog konteksta i kredibiliteta.

„Tada se propaganda više ne prepoznaje kao propaganda, već se lažno predstavlja kao ’vest’, ’analiza’ ili ’upozorenje iz Evrope’“, kaže Matić.

Naš sagovornik upozorava i da upravo zbog toga medijska pismenost danas nije pitanje kulture, već nacionalne bezbednosti i otpornosti jednog društva da se odupre malignim uticajima i hibridnim operacijama čiji je cilj usmeravanje državne politike malih zemalja.

Prema njegovom mišljenju, društvo koje nije sposobno da razlikuje relevantan izvor od propagandnog megafona postaje laka meta hibridnih operacija.

Ističe i da cilj takvih kampanja nije da građane ubede u jednu jedinu „istinu“, već da proizvedu konfuziju, relativizuju činjenice i oslabe sposobnost javnosti da razlikuje informacije od manipulacije.

„U vremenu kada se ratovi vode i naslovima u medijima, kritičko čitanje postaje jednako važno kao i svaka druga odbrambena sposobnost države. Jer, prva žrtva hibridnih operacija nije teritorija, već percepcija stvarnosti od strane njene javnosti, što uvek završava gubljenjem sposobnosti donošenja nezavisnih i racionalnih odluka, a time i zaštite državnih interesa“, zaključuje Matić.