Novi predsednik Crne Gore
O Milu je već sve rečeno - šta očekivati od Milatovića?
Verovatno Jakov Milatović i njegovi saborci nisu stigli ni da iskape šampanjac koji je otvoren u noći velikog slavlja, kada je nakon bezmalo trideset pet godina kontinuirane vladavine sa crnogorskog trona skinut sasvim sigurno najveći majstor političke minijature na Balkanu, Milo Đukanović.
Nikako ne treba potceniti taj osobiti dar Đukanovića jer zahvaljujući njemu je Milo bio verovatno najdugovečniji crnogorski vladar. Tu veštinu večitog balansa svih klijenata unutar eko-sistema u kome obitavaju organizovani kriminal, organizovani nerad, odsustvo bilo kakve demokratske kulture nije lako ni savladati ni upražnjavati.
Kontrolisati jedno tribalno društvo u svakako pretpolitičkom stadijumu koje je vrlo često kroz istoriju pokazivalo sklonost ka kanibalnom proždiranju vlastodržaca je na granici umetnosti i alhemije. Ali o Milu je već sve rečeno, Jakov je nekako znak pitanja. Bar za javnost u Srbiji, koja se živo interesovala šta će sada uraditi novoizabrani crnogorski predsednik.
Uradio je ništa manje i ništa više od onoga što se od njega i očekivalo. Dakle krenimo redom, prvo je pokazao da će kao predsednik Montenegra ostati privržen NATO integracijama i članstvu i obavezama u ovoj međunarodnoj organizaciji. Zatim je u jednom TV intervjuu jasno stavio do znanja da je mogućnost otpriznavanja Kosova zapravo – nemogućnost. Tako je sasvim sigurno razočarao jedan deo biračkog tela u Crnoj Gori koji o tome ima različita razmišljanja.
Mada realno gledano, bilo bi zaista neozbiljno očekivati da jedna zemlja koja teži kredibilnosti na takav način okrene ćurak i promeni svoje odluke i obaveze i odgovornosti koje je preuzela na sebe. S druge strane, Jakov je jasno poslao signal Zapadu šta su namere jer je očigledno sa te strane postojala izvesna zabrinutost u pogledu njegovih odnosa sa predstavnicima Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori i s druge stane i izvesna zabrinutost za odnos sa "političkim ocem“ Milatovića, Zdravkom Krivokapićem. Profesorom koji je pre tri godine pobedio Milov DPS, ali koji je potom postao sinonim za nesolidnost u politici. Očigledno je da je Milatović svestan svojih hipoteka i ograničenja, što je odlično.
Ova će osvešćenost i racionalnost biti na ozbiljnom ispitu kada bude "krunisan“ za crnogorskog predsednika. Namerno upotrebljavamo ovu reč jer je to zaista krunisanje – Milatovićeva moć će biti jednaka moći kralja u nekoj srednjovekovnoj državi.
Postaće najjača politička figura, centar moći u čiju će orbitu želeti da uđu svi. Jedina moć koja bi mu u tom slučaju mogla konkurisati bila bi moć novog vođe koji je pomirio i ujedinio posvađane škaljarski i kavački klan. Do tog vakta od Jakova nema jačeg. Svi će mu govoriti da je najlepši, najpametniji, najbolji, suvi genije, pitaće ga se za sve... Kolon će mu biti stalno izložen nasrtajima mnogih da se tamo trajno nastane. To će biti prvi i veliki test – da li je možda geografski određen karakter – jači od inteligencije. Jakov zna da nije ni harizmatičan, ni veliki orator ni organizator, zapravo sa jako malo kvaliteta za jednog političkog lidera.
A što se regiona tiče, pored pitanja koja smo pomenuli mnogo će interesantnije biti kako će se Milatović odrediti prema pitanju "Otvorenog Balkana“ nego prema pitanjima koja je neko pre njega već rešio na neki način koji će ih istorijski gledano trajno etiketirati. Kako će Milatović gledati na budućnost, to je ono što će ga definisati i možda mu omogućiti da postane ono za šta nema prirodne predispozicije – veliki državnik. Šansa postoji.