LABORATORIJA X: Trovačka fabrika Sovjetskog Saveza i KGB-a

Zapadni mediji su odmah zaključili da je reč o trovanju, i pobrojali su sve slučajeve u kojima Rusiju smatraju odgovornom za ubistva protivnika Kremlja - od bivšeg ruskog špijuna Sergeja Skripalja, preko nekadašnjeg službenika ruskog FSB-a Aleksandra Litvinjenka, opozicionog političara Borisa Nemcova, advokata Sergeja Magnitckog, novinarke Ane Politkovskaje, do Jurija Šekočikina, ruskog novinara i političara koji je iznenada umro 2003. od alergijske reakcije.

Bilo da su ruske vlasti bile dovoljno glupe da otruju Navaljnija na mestu na kojem bi jedini očigledni krivac bio Kremlj, ili je reč o strategiji Putinovog opozicionara i zapadnih medija, činjenica je da je trovanje bilo jedno od omiljenih metoda SSSR za obračun sa protivnicima vlasti.

Naime, u Sovjetskom Savezu je postojala Laboratorija X, poznatija kao Laboratorija 1, Laboratorija 12 i Kamera (ćelija, prim. aut.), koja je služila za ispitivanje i razvoj otrova i nervnih agenasa. Osnovana je 1921. godine, a navodno ugašena 1990. godine.

O onome što se dešavalo u toj laboratoriji, prvi je progovorio Pavle Sudoplatov, bivši Staljinov šef obaveštajaca. U svojim memoarima "Posebni zadaci" iz 1994. pisao je o laboratorijii i njenom direktoru prof. Grigoriju Mairanovskom, za kojeg je istakao da je ubrizgavao otrove ljudima pod izgovorom redovnog lekarskog pregleda.

Među žrtvama su, tvrdio je Sudoplatov, bili Raul Valenberga, švedski diplomata koji je misteriozno umro u sovjetskom pritvoru, kao i ukrajinski nacionalisti i potencijalni prestupnici. Sudoplatov je imao zadatak da svako ubistvo zataška.

I bivši general KGB Oleg Kalugin priznao je da je Lab Iks napravila otrov kojim je ućutkan Georgij Markov, bugarski disident ubijen u Londonu 1978. otrovnim kišobranom, jer su Sovjeti verovali da je britanski špijun. Još jedan penzionisani operativac KGB ispričao je da su naučnici proizveli razne supstance, uključujući otrove, narkotike i psihoaktivne supstance.

Pročitajte još: Crni bilans Avganistana

Laboratorijom su bili oduševljeni mnogi sovjetski lideri, među kojima i Mihail Gorbačov. U "trovačkoj fabrici" navodno je nastao i "noviček", a u njoj se istraživao i "dioksin", otrov poznatiji kao "narandžasti agens" upotrebljen prilikom pokušaju ubistva bivšeg šefa Ukrajine i jednog od vođa "narandžaste revolucije" Viktora Juščenka 2004. godine, inače političkog protivnika Janukoviča, koji je bio ruski favorit na izborima za predsednika. Juščenko je, srećom, uspeo da preživi nakon ukazane lekarske pomoći u Beču. Zanimljivo je da su isti otrov i Amerikanci masovno koristili tokom rata u Vijetnamu.

Mairanovski i njegove kolege testirali su brojne smrtonosne otrove na zatvorenicima iz Gulaga, uključujući ricin, digitoksin, kurare, cijanid i mnoge druge. Cilj eksperimenata je bio da se pronađe hemikalija bez ukusa i bez mirisa koja ne bi mogla da se otkrije nakon smrti. Otrovi su se davali "kandidatima" uz obrok i piće kao lekovi.

Posle više testiranja, konačno je razvijen preparat sa željenim svojstvima nazvan C-2 ili K-2 - karbilamin holin hlorid. Prema tvrdnjama svedoka, žrtva se fizički menjala, brzo je slabila, i umirala u roku od petnaestak minuta.

Mairanovski je u laboratoriju dovodio ljude različitog fizičkog stanja i uzrasta kako bi imao kompletniju sliku o delovanju svakog otrova. Pavel Sudoplatov i Nahum Eitingon odobrili su specijalnu opremu (tj. Otrove) samo ako je testirana na "ljudima". Sve eksperimente odobrio je Lavrentije Berija koji je nakon hapšenja, 28. avgusta 1953. godine svedočio, da je "dao naređenje Mairanovskom da sprovodi eksperimente na ljudima osuđenim na najveću kaznu zatvora", ali da to inicijalno nije bila njegova ideja.

Pored eksperimentisanja sa ljudima, Mairanovski je lično ubijao ljude otrovima, pod nadzorom Sudoplatova.