LATINOAMERIČKA SERIJA

Prigodno je reći da su pučevi u zemljama Latinske Amerike prošlost, kao i da Sjedinjene Države nemaju interesa da i dalje zastupaju „Monroovu doktrinu". Vojni udar u Venecueli, međutim, te tvrdnje ozbiljno dovodi u pitanje

Bez obzira na protok vremena i promene okolnosti, američka spoljna politika se prilično konzistentno držala svojih osnovnih načela. Neupućeni će reći da su oni relikt duboke države, koja prožima društvo toliko da ih nije mogao poništiti ni dolazak Donalda Trampa na vlast. Taj stav bi se najlakše mogao pripisati Trampovim apologetama. A zapravo teze o „izuzetnosti" američkog naroda i, posledično, polaganju prava da tu nadmoć primenjuju nad drugima postavljene su odavno. Neke od njih, kao „Monroova doktrina", još pre 195 godina. U taj dokument utkana je ideja o američkoj naciji kao božijem izumu predodređenom da širi slobodu, jednakost i pravdu na „divljačkim teritorijama" Severne i Južne Amerike i spase ih od tlačenja evropskih kolonizatora. Doktrina koju je 2. decembra 1823. predstavio američki predsednik Džejms Monro došla je u trenutku kada su sve latinoameričke kolonije Španije i Portugalije stekle ili su bile na pragu sticanja nezavisnosti. Peru je 1824. konsolidovao nezavisnost, Bolivija ju je 1825. dobila, a još su pod španskom upravom u tom trenutku ostale Kuba i Portoriko.

Sve do kraja 19. veka, ali i kasnije, „Monroova doktrina" je bila odlučujuća. Koristili su je Teodor Ruzvelt, Džon F. Kenedi, Lindon B. Džonson, Ronald Regan... U jednom amandmanu iz 1904. zaključuje se da SAD imaju pravo da istupaju kao „međunarodna policija" ukoliko se karipske i srednjoameričke države ponašaju „necivilizovano". Taj dodatak se obilato koristio kao izgovor za mešanje SAD u unutrašnja pitanja država Latinske Amerike tokom Hladnog rata. S vremenom te zemlje su počele da preziru doktrinu i njen naglašeni intervencionizam i imperijalizam, da bi 2013. američki državni sekretar Džon Keri objavio da je „era 'Monroove doktrine' završena". Malo ko je u to poverovao.

Usijane glave

SAD su izgubile dominantni uticaj u Latinskoj Americi, gde godinama jačaju interesi Kine, Rusije i Indije i gde su uspostavljene demokratije i otvorene ekonomije, ali gde su siromaštvo i nejednakost i dalje veliki izazovi. Pažnja Vašingtona pomerila se ka Bliskom istoku, što je ostavilo prostora regionu da oblikuje svoju budućnost kada već nije mogao prošlost. Ali Latinska Amerika za SAD nije izgubila na značaju. I dalje je taj region najveći inostrani izvoznik nafte u Americi i najbrže rastući trgovinski partner. Ujedno, to je i najveći izvor imigranata i ilegalne droge. Nove pretnje i izazovi podstakli su Savet za međunarodne odnose u Vašingtonu da 2008. osnuje nezavisnu radnu grupu koja je imala zadatak da preispita promene u tom regionu i utvrdi novi pristup Amerike. Ta grupa je utvrdila da dugoročni fokus na trgovini i demokratiji, iako važan, postaje neupotrebljiv. Istraživači su usmerili pažnju na četiri kritične tačke: siromaštvo i nejednakost, nacionalnu bezbednost, migracije i energetsku sigurnost. Predlog je bio da te izazove Amerika reši u koordinaciji s multilateralnim institucijama, civilnim društvom, organizacijama, lokalnim liderima i zvaničnim vladama u latinoameričkim državama. „Fokusirajući se na oblasti od zajedničkog interesa, SAD i Latinska Amerika mogu da razviju partnerstvo koje podržava regionalne inicijative i sopstveni progres država. Takođe, takvo partnerstvo će promovisati američke ciljeve podržavajući stabilnost, prosperitet i demokratiju širom hemisfere", glasio je zaključak radne grupe. U te okvire 2008. nije se uklapao tadašnji venecuelanski predsednik Ugo Čavez, koji je radije govorio o savezništvu s Rusijom i o SAD kao pretnji nego o eventualnoj saradnji s Vašingtonom. Neretko su Čavezu američki generali pripisivali zasluge za povratak ruskog uticaja u Latinsku Ameriku. Njegovu politiku nastavio je Nikolas Maduro, aktuelni predsednik Venecuele, koga je vojna hunta nedavno pokušala da svrgne. Zbog pobune protiv vlasti uhapšeno je 27 pripadnika Nacionalne garde, a najavljena su i nova privođenja. Opozicioni lideri pozvali su građane na proteste i zatražili od pripadnika oružanih snaga da otkažu poslušnost i zemlju pogođenu humanitarnom krizom vrate ustavnom poretku.

Zanimljivo je da je u nekoliko navrata pre nego što je u januaru položio zakletvu za drugi šestogodišnji mandat, Maduro upozoravao da Vašington sprema atentat na njega i planira da sruši legitimnu vladu u Karakasu. Istovremeno, Moskva se obratila „vrućim glavama" u Vašingtonu ukazujući na opasnost od eventualnog vojnog scenarija u toj državi.

- Sa zabrinutošću gledam na pokušaje SAD da konsoliduju antičaveski pokret protiv Venecuele. To je zabrinjavajuća tendencija. Bez obzira na borbu protiv vlasti u Karakasu, čak i vlade u Latinskoj Americi koje su najveći kritičari Karakasa isključuju opciju vojne intervencije u Venecueli. Pokušaj upotrebe takve sile imao bi katastrofalan razvoj. Upozoravamo Vašington da ne kreće tim putem - podvukao je zamenik šefa ruske diplomatije Sergej Rjabkov.
Bio je to odgovor Rusije na ranije najave Trampa da je „vojna opcija" u slučaju Venecuele, kojoj su SAD uvele nekoliko rundi sankcija, i dalje na stolu. Naime, iz Bele kuće je prošlog leta procurila informacija da američki predsednik smatra da je Maduro kao nastavljač Čavezovog socijalizma ozbiljna pretnja i da ga kao takvog treba odstraniti iz političkog života. Hirurški precizno, američkim rezom. Navodno, takve brzoplete Trampove ocene osudili su kabinetski činovnici, savetnici, saradnici, svita... Ne iz moralnih, već iz čisto pragmatičnih razloga - niko u Južnoj Americi, ali ni unutar SAD, to ne bi podržao. Zato su nastavili da otvoreno kritikuju Madura i osporavaju njegovu pobedu na izborima krajem prošle godine, kada je osvojio 67 odsto glasova. Tada je bilo govora o brojnim neregularnostima, a opozicija i veliki broj građana bojkotovali su glasanje. Diskreditaciji venecuelanskog predsednika pridružio se i kongres u Venecueli, kao i lider susednog Brazila Žair Balsonaro. On je kao američki prijatelj i saveznik savesno izjavio da će preduzeti sve kako bi srušio Madura. Čak je i Balsonaro govorio o vojnoj intervenciji, iako je ona najmanje verovatna. U Latinskoj Americi, po pravilu, delotvorniji su pučevi diktirani i finansirani spolja, a potpomognuti iznutra.

Venecuela se poslednjih godina suočava s teškom ekonomskom krizom, izolacionizmom i međunarodnim i međuregionalnim pritiscima. U toj zemlji veliki broj ljudi gladuje, više od milion stanovnika je emigriralo, dok se inflacija popela na nekoliko stotina odsto. Vlast u Karakasu, međutim, i dalje stoji pri tome da ništa ne treba menjati.
Nezadovoljstvo građana je sve izraženije, a u takvoj situaciji, tvrde upućeni, Vašington koristi dobru priliku za intervenisanje. Jegor Lidovskoj, generalni direktor Latinoameričkog centra „Ugo Čavez", vidi dva razloga zbog kojih Vašingtonu smeta Maduro.

- Venecuela ima velike rezerve nafte, najveće istražene rezerve u svetu. Zato Sjedinjene Države žele tamo da uspostave sopstvenu vladu. Uostalom, ta zemlja je pogodna za njih i zato što se nalazi u njihovoj hemisferi, prilično blizu s logističke tačke gledišta. Ali sadašnja vlada nije prihvatljiva za njih: Maduro je sledbenik Uga Čaveza, koji se uvek zalagao za nezavisnost i suverenitet, a posebno za prijateljstvo s Rusijom - naveo je Lidovskoj za „Sputnjik", dodajući da je još prošle godine Amerika pripremala teren za rušenje Madura.

- Reks Tilerson je 2018. obilazio zemlje Latinske Amerike i vodio tajne pregovore sa onim zemljama koje održavaju dobre odnose sa SAD kako bi konsolidovali napore za svrgavanje Madura, jer on vodi svoju politiku, prijatelj je s Rusijom i Kinom, zalaže se za multipolarni svet, govori protiv SAD, a naftna industrija je nacionalizovana, što znači da američke kompanije tamo ne mogu da uđu. Samim tim SAD su prinuđene da tu naftu kupuju, a ne da je dobijaju besplatno, kako bi oni želeli - objašnjava Lidovskoj.

Opširniji tekst možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa, koji se nalazi u prodaji na kioscima