NOVINARKA IZ BERLINA: Posle pada zida činilo se da su kapitalizam i demokratija pobedili

"Imala sam 15 godina kada se srušio Berlinski zid. Sve se promenilo: istok je usvojio ne samo zapadnonemačku valutu, već i sve njene zakone, pravila i vrednosti. Hiljade kompanija je privatizovano u roku od četiri godine od pada zida - milioni su izgubili posao, a milioni prešli na zapad u potrazi za bolje plaćenim poslom. Tokom 1994. godine, samo 18 odsto zaposlenih u Istočnoj Nemačkoj još uvek je radilo na istom mestu kao i 1991. godine, prema istoričarki Ilko-Sascha Kovalczuk," piše za Guardian novinarka i kolumnistkinja berlinskog "Zeitung" Sabina Reninfanz i nastavlja:

"Bilo je novih i često potpuno dezorijentisujućih iskustava za mnoge: nezaposlenost nije postojala u Istočnoj Nemačkoj. Niko nije poznavao značenje reči - prisilnog otpuštanja - niti odakle dolazi naknada za nezaposlene. U Istočnoj Nemačkoj je posao bio mnogo više od izvora zarade, život se vrteo na radnom mestu. Kompanije su često imale svoje pevačke ili sportske klubove i sopstvene usluge brige o deci i zdravstvu. Moj otac je izgubio posao nakon ujedinjenja. Bio je to šok, osećao se krivim i bilo ga je sramota. Ali bile su mu potrebne godine kako bi pronašao reči kojima bi opisao svoje osećanje.

"Nisam shvatio težinu situacije", rekao mi je 20 godina kasnije.

Svakodnevni život drastično je izmenjen nakon 1989. godine, od cene zakupa do načina organizovanja zdravstvenog osiguranja. Većina ljudi se borila da pronađe sigurnost u novom svetu. Mnogi su bili prezadovoljni tim događajima - ali malo je verovatno da će o tome otvoreno govoriti.

Otac je počeo ponovo da radi. Ali i tokom devedesetih i dvehiljaditih bilo je dosta problema na istoku, uprkos ukupnom prosperitetu Nemačke. Danas je BDP po glavi stanovnika na istoku oko 20 odsto niži nego na zapadu, plate su za 15 odsto niže. Nijedna veća korporacija nema sedište na istoku.

Išao sam u internat u Eisenhuttenstadt, industrijskom gradu blizu poljske granice. Grad je od 1990. godine izgubio više od polovine stanovništva - nekoliko stambenih četvrti je srušeno, a čitava generacija nedostaje. Čak i danas, ako ste mlada osoba u istočnoj Nemačkoj i želite tradicionalnu, dobro plaćen posao i karijeru u velikoj korporaciji, morate da napustite rodni grad i da odete na zapad.

Tokom devedesetih većina ljudi na istoku imala je sasvim drugačije egzistencijalne probleme.

Ujedinjenje Nemačke nije bilo između jednakih, već između siromašnog, radničke klase i bogatog društva srednje klase koje je cenilo samo-poboljšanje.

U dvehiljaditim se tempo promene usporavao, ali to je bilo i vreme kada niko nije hteo da čuje priče sa Istoka. U javnoj raspravi uopšte nije bilo prostora za kritike Zapada.

Za veliki broj zapadnih Nemaca ništa se nije promenilo padom zida. Najteža stvar koju je većina njih trpela bila je promena poštanskih brojeva. Činilo se da su kapitalizam i demokratija pobedili, da će svet samo postati slobodniji, otvoreniji.

Zapanjujuće je videti koliko malo zapadnih Nemaca zna o istoriji i kulturi Istočne nemačke.

"Nisam znala ništa o Istočnoj Nemačkoj, osećala sam se mentalno i emotivno mnogo bliže Francuskoj ili Engleskoj", izjavila je žena koja me je pozvala na razgovor u Keln. Na turneji knjiga zapadnom Nemačkom pre nekoliko godina često sam osećala da je onima što dolaze Istok izgledao isto kao i Peking.

Zvanična naracija tokom poslednjih 30 godina bila je ujedinjenje kao velika nemačka priča o uspehu. Ali u poslednjih nekoliko godina, podele između Istoka i Zapada postale su dublje nego ikad. Izborni uspesi krajnje desne AfD u istočnim saveznim državama, poput Saksonije i Brandenburga, pokrenuli su medijske rasprave o tome šta je sa Istokom.

Imaju slobodu - a opet su tako ljuti. Šta nije u redu sa njima?

Povezane vesti - IGRICA KOJA JE PODELILA NEMCE BOLJE OD BERLINSKOG ZIDA

Jedno vladino istraživanje pokazalo je da se 57 odsto istočnih Nemaca oseća kao građani druge klase.

Ali druga studija istraživačkog centra "Pev" otkrila je da se, uprkos većim poteškoćama, zadovoljstvo životom drastično poboljšalo za istočne Nemce od pada Berlinskog zida.

1991. godine samo 15 odsto istočnih Nemaca osećalo se srećnim zbog svog ličnog života; u 2019. godini to se promeni na 59 odsto.

Ove statistike nisu tako kontradiktorne.

Istočnim Nemcima je dugo nedostajalo unutrašnje slobode, vremena i reči jednostavno da objasne kako je transformacija njihovog sveta posle 1989/90 uticala na njih. Razočaranje je možda dugo nastajalo, ali o njemu se nije otvoreno razgovaralo ili se nije čulo.

Ali otkad je zadovoljstvo kod Istočnih Nemaca poraslo, ljudi su postali sposobniji da izraze šta im se dogodilo u prethodnih 30 godina.

Ljudima je trebalo da pronađu stabilnost u svom ličnom životu kako bi mogli da izraze svoj bes i frustraciju.

Mnogi zapadni Nemci bi sada, po prvi put od 1989. godine, mogli da počnu da shvataju da kraj komunizma i uklanjanje diktature nije bila tako jasna pobeda. Nešto je takođe izgubljeno.

Povezane vesti - INTERVJU SONJA LIHT: Nemamo vremena za prošlost koju ne možemo da promenimo

Kraj Istočne nemačke otvorio je brojne mogućnosti za Istočne Nemce, ali i učinio ih senzibilnijim za promene.

Postoji strah da iznenada ne izgube zadovoljstvo životom koje su izgradili od 1989. godine.

Mnogo je stvari koje izazivaju bol u istočnoj Nemačkoj - ruralni egzodus, starenje stanovništva, nedostatak infrastrukture. Ovi problemi se prožimaju svuda. Vreme je da se vodi odgovarajuća rasprava o ovim pitanjima."