Obećani rasizam

Jedna hrvatska glumica i jedna srpska pijanistkinja, koje žive u Americi, posvedočile su ovih dana da ih tamošnja situacija neodoljivo podseća na Jugoslaviju devedesetih. Kažu isti je narativ, apsolutna podeljenost, kordoni demonstranata na trgovima, vraćanje duha iz boce. Uz svu vatru, polupana stakla i intenzivne transparente, možda je ipak pretenciozno vući paralele između dva potpuno različita društva, u dva potpuna različita vremena, kada su podstaknuti na pobunu iz dva potpuno različita poriva. Ali, zaista postoji jedna zajednička linija koja povezuje ova dva udaljena sveta, a to je da ni jedan ni drugi nisu ništa naučili iz prošlosti.

Posle svih spoticanja, preostaje jedino zaključak da se tu ništa nije ni dalo naučiti kada su osećaji koji su podstakli nasilje, bunt, pa ponovo nasilje, izvedeni iz „izama”. U slučaju Jugoslavije iz nacionalizma. U slučaju Amerike ovih dana iz rasizma.

Širom Sjedinjenih Država organizovani su protesti zbog smrti Afroamerikanca Džordža Flojda, kojeg su 25. maja ubili policajci u Mineapolisu. Flojda je jedan prodavac optužio da je pokušao da kupi cigarete sa falsifikovanom novčanicom od 20 dolara, zbog čega je prodavac pozvao policiju.

Po dolasku na lice mesta, policajci su oborili Flojda na zemlju, a jedan od njih, Derek Šovin, klečao je na njegovom vratu tačno osam minuta i 46 sekundi. Nije sklonio koleno ni kada su slučajni prolaznici dovikivali da Flojd ne može da diše i da Šovin upotrebljava prekomernu silu. Šovin je držao Flojda na zemlji čak i kada se onesvestio, a nije hteo da se pomeri ni kada je medicinska ekipa stigla do njih. Snimci nadzornih kamera, svedoka i zvanični dokumenti pokazali su kako su postupci policajca doveli do fatalnog ishoda.

Flojdov slučaj nije izolovan, u poslednjim decenijama u Americi su intenzivirani napadi na Afroamerikance. Iako je problem nacionalni i duboko strukturalni, Mineapolis se posebno ističe po istorijskim rasističkim obrascima ponašanja.

Jonathon Gruenke/The Virginian-Pilot via AP

U periodu rekonstrukcije u Mineapolisu su stvorena policijska odeljenja koja su pregledala i kontrolisala afroameričke zajednice. Nekoliko takvih racija koje su se održale do danas pokrenulo je stvaranje pokreta „Black Lives Matter“.

Mineapolis je 2019. rangiran na četvrtom mestu najgorih gradova za život Afroamerikanaca u SAD. Svake godine zabeležen je sve veći broj optužbi za policijski rasizam.

Kada su prvi put osnovani rasni savezi 1910. godine, s ciljem sprečavanja širenja “crnih zajednica”, takva udruženja belaca postavljena su preventivno u Mineapolisu, pre nego što su se Afroamerikanci naselili u ovom gradu u većem broju. Nakon trideset godina, grad je podeljen po rasnim osnovama, a njima je dozvoljeno da žive u malim susedstvima.

Mnoge severne američke države ukinule su ropstvo do kraja 18. veka, ali je rasizam bio veoma vitalan za Jug, gde su Afroamerikanci činili manjinu stanovništva, a ekonomija se oslanjala na robovlasništvo. Kongres je 1808. zabranio uvoz robova, ali se porobljeno stanovništvo u SAD gotovo utrostručilo tokom narednih 50 godina, da bi do 1860. dostiglo broj od skoro četiri miliona.

Povezane vesti - Obećana zemlja kao kolevka rasizma

Jedan od prvih boraca za njihova prava koji se istakao elokventnošću protiv nepravde bio je Džon Braun, koji je obešen 1859. Baš kao što je njegova hrabrost preobratila ravnodušne Severce, istovremeno je učvrstila rasizam Južnjaka. Raširile su se glasine o planiranju drugih napada, pa je Jug ušao u poluratno stanje. Pre nego što je Jug počeo da prekida veze sa Unijom, što je izazvalo najkrvaviji sukob u američkoj istoriji, Abraham Linkoln, republikanac koji je bio protiv ropstva, izabran je za predsednika 1860. Sledećeg proleća intenzivirani su sukobi između Severa i Juga koji su eruptirali u civilni rat, što je dovelo do odvajanja 11 južnih država od Unije i formiranja Konfederacije država Amerike.

Koliko god Linkoln bio protiv ropstva, ovaj građanski rat nije služio ukidanju robovlasničkog sistema. Linkoln je želeo da očuva Uniju i znao je da će malo ljudi na Severu, a naročito na Jugu, podržati ukidanje ropstva. Ipak, Linkoln je znao da ne može izbegavati pitanje ropstva. Pet dana nakon krvave pobede Unije u Antitetamu, izdao je preliminarni proglas o emancipaciji - januara 1863. Ozvaničio je da će porobljeni ljudi unutar države “tada i ubuduće biti večno slobodni”.

AP Photo/Wong Maye-E

Uspeo je da opravda svoju odluku, ali nije oslobodio ljude u pograničnim državama koje su ostale lojalne Uniji.  Značajnije promene morale su da sačekaju doba rekonstrukcije, koje je trajalo do 1877. Trinaesti amandman, usvojen 1865, ukinuo je ropstvo, ali su na Jugu Afroamerikanci ostajali robovi.

Društva za zaštitu belaca, od kojih je najpoznatije Kju Kluks klan, napadali su pripadnike crne zajednice. Zakonodavstva južnih država uvela su zakone o segregaciji, poznatije kao "zakoni Džima Kroua”, koji su razdvajali škole za crnce i belce, propisivali da “ljudi druge boje kože” moraju da sede odvojeno od belaca u vozovima, pozorištima, restoranima, brijačnicama i svim drugim ustanovama.

Mnogo godina kasnije kada je 1956. Roza Parks uhapšena jer je odbila da u autobusu sedi na zadnjem sedištu, aktivistička organizacija pod nazivom “Montgomeri asocijacija za poboljšanje”, koju je predvodio mladi pastor Martin Luter King, podstakla je bojkot u gradskim autobusima. Bojkot je trajao gotovo godinu dana, a autobuska kompanija zamalo nije bankrotirala, jer su Afroamerikanci činili 70 odsto korisnika njihovog prevoza. Vrhovni sud SAD je 1956. proglasio neustavnom odluku o rasnoj segregaciji u autobusima.

AP Photo/Matt Dunham

Zahvaljujući kampanji nenasilnog otpora koju je Martin Luter King pokrenuo početkom 50-ih, pokret za građanska prava u Americi je dobio na zamahu do 1960. Te godine je Džon F. Kenedi, u okviru predsedničke kampanje, doneo platformu o građanskim pravima. Pobedio je na izborima osvojivši više od 70 odsto glasova Afroamerikanaca. Mnogi sada vide istu takvu priliku za Džoa Bajdena. U trenutku kada je Kongres raspravljao o Kenedijevom zakonu o reformi građanskih prava, ubio ga je atentator u Dalasu. Kenedija je nasledio Lindon Džonson koji se ranije nije značajnije zalagao za građanska prava. Ipak, Džonson je na televizijskoj ceremoniji 1964. sa 75 hemijskih olovaka potpisao Zakon o građanskim pravima koji je na saveznom nivou dao veću moć za zaštitu građana od diskriminacija na osnovu rase, religije, pola ili nacionalnog porekla i omogućio desegregaciju većine javnih mesta.

Aprila 1968. svet je iznenadila vest da je veliki borac za građanska prava i dobitnik Nobelove nagrade za mir Martin Luter King ubijen. Usledili su protesti širom zemlje, koji neodoljivo podsećaju na demonstracije izazvane ubistvom Džordža Flojda. Zanimljivo je da je trenutno uvedeno najviše policijskih sati u državama Amerike još od smrti Lutera Kinga.

(AP Photo/Francisco Seco, File

Demonstranti znaju da SAD imaju dugu istoriju rasističkog nasilja. Čak ni dva mandata Baraka Obame u Beloj kući, prvog afroameričkog predsednika, nisu vodila dubljim promenama. Pokret „Black Lives Matter“ je nastao upravo u vreme Obaminog predsednikovanja nakon što je Džordž Zimerman optužen za ubistvo Trejvona Martina, nenaoružanog crnog tinejdžera. Naredne godine ubijena su još dvojica Afroamerikanca - Erik Garner i Majkl Braun.

Pobune koje je izazvala smrt Martina Lutera Kinga dovele su do desegregacije, ali su istovremeno pojačale nacionalne i desničarske sentimente belih glasača, što je dovelo do izbora Ričarda Niksona za predsednika 1968. Mnogi strahuju da jačanje desnice može dovesti do reizbora Donalda Trampa.  Republikanci i sada koriste takozvanu “niksonijansku” taktiku optuživanja demokrata za kriminal i nered. Rudi Đulijani, jedan od najborbenijih Trampovih republikanaca, već ja stavio akcenat na to da su demonstranti napravili “štetu od stotine miliona dolara” u gradovima koje vode demokrate, i dodao:

"Ovo će biti budućnost ako izaberete demokrate”. Tramp računa na rasnu polarizaciju u srednjezapadnim državama koje su mu osigurale pobedu 2016. godine.

Poslednja istraživanja javnog mnjenja, koja ipak treba uzeti sa rezervom, pokazuju da je podrška Bajdenu porasla od početka protesta.

Anketa u okviru koje je ispitano 1.060 Amerikanaca, koja je sprovedena od 29. do 30 maja, pokazala je da Bajden vodi za osam odsto (48) u odnosu na Trampa (40 odsto). Trampa su lošije ocenili za reakcije na rasna pitanja - 53 odsto građana je istaklo da ne odobrava njegov odgovor na rasne probleme, dok je 52 procenta ispitanika navelo da je Tramp rasista. Od anketiranih, 45 odsto je navelo da se rasizam povećao u poslednjih deset godina, u poređenju sa 40 procenata osoba koje smatraju da je rasizam ostao isti.

Ispitanici imaju podeljene stavove kada je reč o ciljevima i načinu borbe demonstranata. Više od 80 odsto ispitanih reklo je da podržava obuku policije za deeskaliranje konflikata, dok 67 odsto podržava zabranu držanja osumnjičenih za vrat. Samo 10 odsto je označilo proteste u Mineapolisu kao nenasilne. Amerikanci su bili podeljeni po pitanju motiva protesta - 43 odsto njih je izjavilo da smatra policiju odgovornom, dok je 40 procenata reklo da ima dugoročne predrasude prema policiji. Prvi utisak je da Amerikanci smatraju Trampa lično odgovornim za nemire, što je promena u odnosu na 1968. kada je Nikson iskoristio pobune za promociju svoje pobedničke platforme zakona i reda.

To ne znači da će se podrška u anketama pretvoriti u glasove na izborima. Tramp ima jaku podršku u jednom delu biračkog tela koje se nužno ne izjašnjava o svojim izbornim preferencijama u anketama. Amerikanci možda saosećaju zbog smrti Flojda, ali ako se nastave nasilni nemiri, a Tramp nastavi da se busa oštrijim akcijama protiv demonstranata, to može da ih vrati na njegovu stranu. Evangelisti i republikanci, svi oni verujući koji su sigurni da ih Bog čuva i od koronavirusa, servilno će nastaviti da kliču američkom predsedniku.

EPA-EFE/SHAWN THEW

Pristalice i politički eksperti navode da se Tramp vratio na staru oprobanu strategiju agresivne kampanje. Početkom nedelje mediji su objavili navodni audio snimak na kojem guvernerima kaže da su “slabi” i da moraju da “dominiraju” ulicama. Pre toga, napisao je na Tviteru, jezikom segregacionista, da “kada počne pljačka, počinje i pucnjava”.

Treba se podsetiti njegovog intervjua za „Plejboj“ kada je pohvalio Komunističku partiju Kine zbog toga kako je slomila studente na Tjenanmen trgu 1989. godine. Uprkos njegovoj želji da vlada “čvrstom rukom” i verovanju da će mu entuzijastično zalaganje za militantnu akciju doneti još koji glas na predsedničkim izborima, analitičari su gotovo uvereni da Tramp neće biti reizabran. Samo još da ne pogreše u predviđanjima kao pre četiri godine.

Kako bilo, ni Tramp, ni Bajden na mestu predsednika neće promeniti istorijski i strukturalni rasizam ukorenjen u američkom društvu. Tu ne mogu mnogo da pomognu ni konfrontacija ni osuđivanje. Jedino što može da napravi razliku je dugotrajna i sistemska reforma. A pitanje da li je Amerika spremna na tako nešto.