Čovek koji će doći glave Erdoganu

Čovek koji će doći glave Erdoganu


Glasač na izbornom mestu u Izmiru nema dilemu. On po ubeđenju, ali gotovo mehanički, zaokružuje ime. Zapravo, zaokružuje stranku. Zaokruži najvažnije ime, kojeg i nema na glasačkom listiću. Zaokruži Erdogan. Zaokruži Turska. Država. Sila. Vera. On bez dileme napušta glasačko mesto i odlazi porodici. I tako još od 2002. godine.
Glasač na izbornom mestu u Istanbulu razmišlja. U modernom, evropskom delu Istanbula. Uporištu nekih drugačijih talasnih dužina, maglovitih zapadnih uticaja. Ne čak ni dok zaokružuje ime. Ni dok zaokružuje Imamoglua ili modernu Tursku. Ili članicu NATO-a. Već dok napušta izborno mesto, pita se: ko će umeti i moći da ga pobedi, ko je opozit?

Time naši učesnici izbornog procesa iz potpunog nehata pogađaju pravo u metu. Iako toga od političkih napetosti gotovo adrenalinskih razmera nisu ni svesni. U suprotnom, ne bi ni bili u toj i takvoj situaciji. Ovdašnji glasači to najbolje razumeju…

Razlike političkih učesnika i oponenata na izborima u Turskoj dobro su poznati svekolikoj svetskoj javnosti. Ali sličnost je samo jedna – fudbal. Jedina, reklo bi se, stvar koja spaja Erdogana i Imamoglua jeste fudbal. I dobro, neutaživa želja za pobedom na izborima, posebno u Istanbulu i Ankari. Posebno u prozapadnim, modernim sredinama. Posebno u gradovima koji zajedno imaju udeo od gotovo 40 odsto BDP-a države. Posebno u politički uticajnom uporištu. U gradovima u kojima živi oko 20 miliona ljudi, što je otprilike jedna četvrtina ukupnog turskog stanovništva. Erdogan to najbolje zna jer je upravo na funkciji gradonačelnika Istanbula i započeo državničku karijeru. Zato mu je poraz u Istanbulu, gde je prema preliminarnim rezultatima pobedio Imamoglu, posebno teško pao. Ali nije Imamoglu taj koji će svrgnuti turskog predsednika. Zapravo, niko iz opozicije nije dovoljno jak da sruši sultana. Po svemu sudeći, jedan čovek iznutra, iz same vladajuće partije, mogao bi da dođe glave turskom predsedniku. Isti onaj koga je Erdogan 2016. sklonio s funkcije premijera, a koji sada, prema pisanju turskih medija, planira da otcepi deo stranke. Reč je o Ahmetu Davutogluu, diplomati i univerzitetskom profesoru.

Made by ap

Ali hajmo redom. Erdogan se od početka svoje vladavine okrenuo siromašnima i religioznima, konzervativnima. Oni su u njemu pronašli spasitelja, retoričko-sultanskog političkog maga. I time su sve prethodne decenije sekularizma i modernizacije otišle u prošlost. Potvrdu toga Erdogan je očekivao na nedeljnom glasanju, koje je održano u 81 gradu i 922 okruga. Njegova Stranka pravde i razvoja (AKP) i njen desničarski koalicioni partner Stranka nacionalnog pokreta (MHP) osvojili su u totalu 51,6 odsto glasova, ali su izgubili trku u tri najveća turska grada. U Istanbulu, Ankari i Izmiru pobedu je odnela opoziciona Republikanska narodna partija (CHP). Prvi put od 1994. Erdogan je izgubio Ankaru, simbol sekularizma Mustafe Kemala Ataturka, i Istanbul, koji je za njega bio najvažniji. Toliko važan da je još pre otvaranja biračkih mesta na gradske bandere okačio postere svojih kandidata sa zahvalnicama narodu. I zato Erdogan nije priznao poraz, zahtevajući ponovo prebrojavanje glasova, zbog čega će Državna izborna komisija prebrojati listiće u osam istanbulskih distrikta. Iz toga je jasno da nema nameru da odustane. Naročito ne u trenutku kada nijednog opozicionog kandidata ne vidi kao dostojnog suparnika.

Strategije bez

Mesecima se u Turskoj određivala strategija koju će primeniti opozicija u borbi protiv kandidata iza kojih stoji Redžep Tajip Erdogan, predsednik države i lider Stranke pravde i razvoja (AKP). Tek pre manje od dve nedelje odlučeno je da se natezanje između stranaka opozicije okonča i da liste kandidata budu predate Izbornoj komisiji. Opozicioni blok, predvođen Republikanskom narodnom strankom (CHP), formirao je savez, pa je tako Dobra partija, koja se odvojila od Stranke nacionalnog pokreta (MHP), u mnogim gradovima predstavila zajedničke kandidate sa CHP.
Opozicija je najveće nade polagala u Ekrema Imamoglua, što joj se u konačnici najviše i isplatilo.

Naime, u Istanbulu, ukoliko se uzmu u obzir preliminarni rezultati, Imamoglu će biti novi gradonačelnik. Ovaj političar sa 28.000 glasova prednosti pobedio je protivkandidata, bivšeg premijera Binalija Jildirmija, uzdanicu turskog predsednika. Imamoglu, koga podržava mlađa populacija, u kampanji nije previše odskakao nadajući se da će mu diskretan pristup doneti popularnost. I pogodio je. Turci su u njemu prepoznali političara koji je uvek spreman da sasluša probleme lokalnog stanovništva. Građanima se dopalo kada je u jednom obilasku pristalica uslikao selfi sa svojim biračima. Još u toku kampanje, Imamoglu se žalio da državna televizija ne poštuje opozicione političare, već u prvi plan ističe samo vladajuću partiju.

– Mediji, posebno javni servis, nisu pošteni. Ali mi imamo društvene mreže, koje su za sada netaknute. U ovom trenutku moje najjače oružje je hiljadu godina star metod komunikacije od čoveka do čoveka – rekao je Imamoglu u kampanji. Njegov pres sekretar Murat Ongun ispričao je za medije da je Imamoglu „bez predrasuda” i „osoba spremna na kompromis i razumnu diskusiju”. Imamoglu je, inače, rođen u Trabzonu, u severnoistočnom delu Turske, i studirao je biznis administraciju na Istanbulskom univerzitetu. Poput Erdogana, koji je poluprofesionalni fudbaler, igrao je za lokalni klub.

Profesor na Ankara Bilkent univerzitetu Berk Esen istakao je da je Imamoglu profitirao od svog neideološkog pristupa, koji nije polarizovao birače.

– Ukoliko uspe u ulozi gradonačelnika, CHP bi mogao da proširi biračku bazu u najpopularnijem turskom gradu i zemlji, sa Imamogluom, koji iskače kao nacionalna figura – naglasio je Esen. Inače, Imamogluov glavni slogan kampanje bio je “Gde je on, tu je rešenje”. U izbornoj noći, sve do ranih jutarnjih časova, držao je konferenciju s novinarima kako bi ih obavestio o rezultatima. Nakon što su oba kandidata proglasila pobedu, ipak se trudio da se ogradi od provokacija.

– Želimo da što pre počnemo da radimo kako bismo služili našem narodu. Želimo da sarađujemo sa svim institucijama Turske kako bismo brzo zadovoljili potrebe Istanbula – izjavio je Imamoglu, koji je nedugo potom na svom službenom Tviter nalogu promenio funkciju u „gradonačelnik Istanbulske gradske opštine”.

Prognoze početka kraja

Upravo zbog rezultata izbora u Istanbulu, Izmiru i Ankari, mnogi su, možda i naprečac, zaključili da se Erdoganovoj vlasti sada već polako nazire početak kraja. Ali da li je to tako? Ne zato što vlast može da traje zauvek, već zato što deluje kao da nema ko da ga na toj istoj vlasti zameni. Ako formate postojeće vladavine uopšte treba očuvati…
Ima li opozicija snage da na ovakvom izbornom rezultatu izgradi snagu za nastavak političke borbe s Erdoganom? Ili sada sledi već dobro poznati scenario međusobnih čarki, razmirica i neprekidne borbe za uticaj? Ima li strategije?
Prema pisanju pojedinih svetskih medija i stručnjaka, šanse za brzo okončanje Erdoganove vladavine nisu velike. Međutim, dobri rezultati na lokalnim izborima, kao i sve gora ekonomska situacija u zemlji, mogu biti dobra osnova za protivnike turskog predsednika. Naime, Erdogan je svojevremeno iskoristio slabosti CHP, koja nije uspela da ponudi alternativu jakoj populističkoj politici i okonča finansijsku krizu koja je 2002. dovela na vlast AKP.

Međutim, u međuvremenu je Turska zapala u recesiju, a od prošlogodišnjih predsedničkih izbora, nakon kojih je Erdogan preuzeo izvršna ovlašćenja, ekonomija je još više nazadovala. U Turskoj je zabeležen oštar pad lire u avgustu, a nezaposlenost je dostigla 13,5 odsto, dok je nezaposlenost mladih skočila na 24,5 procenata krajem 2018. godine. Lira je izgubila skoro trećinu svoje vrednosti u odnosu na dolar prošle godine i u poslednjim nedeljama je zabeležila pad. Erdogan je upozorio da će bankari koji se klade na deprecijaciju lire platiti “veoma visoku cenu”, a regulatori su pokrenuli istragu protiv banaka zbog navoda o davanju dezinformacija, podsticanju nestabilnosti, ali i podsticaju klijenata na kupovinu stranih valuta. Turska je ušla u recesiju, a inflacija iznosi 20 odsto. Iako je zemlji bio potreban strani kapital, Erdogan se zalagao protiv kredita MMF-a koji bi dolazili s teškim uslovima. Stoga su mnogi investitori napustili Tursku.

Zato su trenutno neka od ključnih pitanja hoće li Erdogan ostati u predsedničkoj palati do kraja mandata. Da li će možda odrediti naslednika koga će moći da kontroliše? Ili je verovatnije da će ga svrgnuti neki opozicioni suparnik? Odgovore, međutim, možda treba tražiti na drugoj strani. Unutar same vladajuće partije. Naime, već neko vreme se spekuliše da bivše Erdoganove pristalice planiraju da osnuju novi islamsko-fundamentalistički pokret. U tom slučaju, najbliži saradnici napustili bi lidera, što nije redak slučaj u Turskoj. Već neko vreme u medijima se navodi da u AKP postoji frakcija sa „blažim” pristupom, koju predvode osnivač te stranke Abdulah Gul i bivši premijer Ahmet Davutoglu. Oni kritikuju koaliciju sa MHP-om i zalažu se za poboljšanje odnosa sa Zapadom, novi pristup Evropskoj uniji i sveukupno prihvatanje liberalnijih politika.

Najava nove stranke 

Pre samo mesec dana novinar turske agencije FOKS iz Ankare Sedat Bozkurt izjavio je da se Davutoglu priprema da formira političku stranku sa onima koji su mu bliski. Bozkurt je naveo da bivšem premijeru planira da se pridruži bivši zastupnik AKP-a Selcuk Ozdag, dodajući da se Davutoglu nije ograničio samo na političke krugove, već da saveznike traži i u viđenijim javnim ličnostima. Takve namere indirektno je potvrdio i sam Davutoglu izjavom da se oseća nelagodno zbog rasprostranjenog pesimizma u zemlji.

– Rastužuje me što vidim ekstremni pesimizam koji se širi po Turskoj, u akademskim krugovima, među birokratama i u široj javnosti – izjavio je on. Na pitanje novinara Orhana Uguroglua da li planira da formira novu stranku, Davutoglu nije ni potvrdio ni negirao glasine:

– Orhan, jednog dana, ako održim konferenciju za novinare, slobodno možete pitati koja god pitanja želite. Ali pošto je ovo akademska konferencija koja nije vezana za vaše pitanje, ja ću to zanemariti.

Iako je tada ignorisao pitanje novinara, od ovog trenutka, kad turski narod ponovo počinje da veruje u to da Erdogan nije nepobediv, Davutoglu će najverovatnije iskoristiti svoju priliku. Insha’Allah.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar