PRSTI NA OBARAČU

PRSTI NA OBARAČU

Foto: Printscreen Facebook


 Amerika i Rusija, dok zaoštravaju u Siriji, sigurno zaoštravaju i u traženju podrške za svoje poteze. I svugde gde postoji i nagoveštaj nedoumice ili želje za neučestvovanjem neće propustiti priliku da pritisnu i nateraju na izjašnjavanje

Sudeći po poslednjim vestima (u sredu, 11. aprila), u trenutku kada ovaj broj “Ekspresa” bude na kioscima (petak, 13. april), Mediteran već može da bude poprište ozbiljnog sukoba.

Od trenutka kada je javljeno da je u Siriji ponovo korišćen otrovni gas, verbalni sukob Rusije i Amerike opasno se približio svom nastavku drugim, ubojitim sredstvima.

Američki brodovi su krenuli ka Siriji, ruska crnomorska flota je stavljena u stanje borbene gotovosti, zaprećeno je i kaznom (Tramp je odlučno naveo da će i “životinja Asad” i Putin, ako je kriv, morati da plate), i odmazdom (Rusi su odgovorili da će uništavati i rakete i sve objekte sa kojih one budu slate), izdato je upozorenje civilnom vazdušnom saobraćaju da izbegava taj deo Mediterana, i čitav svet, moguće i njegova sudbina, stavljeni su na folder – čekanje.

Sve opcije su u igri, do one najstrašnije, i ako ništa drugo, svi se slažu u oceni da ovo nije više samo hladni rat, nego nešto mnogo vrelije od toga.

I naravno, osnovno pitanje za nas glasi – da li smo, koliko i na čijem nišanu. I jeste da nemamo (hvala Bogu) veze sa Sirijom, ali imamo, kao i većina ostalih, veze sa samim američko-ruskim sukobom, i to baš zbog činjenice da smo se odavno jasno izjasnili – nećemo da se mešamo, ni na čijoj strani.

Izgleda da je u tome ovih dana i problem. Svesni su toga i regionalni lideri, pa se na sastanku Aleksandra Vučića i Bojka Borisova, početkom nedelje u Mostaru, mogla čuti i sledeća ocena – velike sile traže tačku konflikta, a naše je da se što dalje od toga držimo.

Srpskom predsedniku je to više nego jasno, pa je na izjavu Hašima Tačija, izrečenu na albanskoj proslavi bitke na Košarama, da će protiv Beograda, ako treba, ponovo potegnuti puške, brzo odgovorio da njega puške ne interesuju nego mir.

Nije, drugim rečima, hteo da ovaj region ponovo postane to – tačka konflikta, ali je ostalo pitanje da li je njegova želja trenutno dovoljna. Pogotovo što su iz Brisela, umesto pohvala njegovog nastupa, stigle kritike na reakcije drugih srpskih zvaničnika, koje su, po običaju, bile mnogo oštrije, ali i beznačajnije od reči samog predsednika.

Takođe, Brisel je ubrzo zatim poslao i poruku da će Zajednica srpskih opština biti napravljena u skladu sa kosovskim Ustavom, bez obzira na činjenicu da u Briselskom sporazumu nema ničeg sličnog, naprotiv, predviđeni su jasni koraci po kojima će ZSO biti formirana, u skladu sa sporazumom, a ne bilo čijim ustavom.

Šta nam to govori? Pa, pre svega da su odjeci rusko-američkog podizanja glasova, i oružja, izuzetno jaki i da u svom širenju ne mogu da nas zaobiđu. Naprotiv.

Kao što nismo mogli da izbegnemo posledice finansijske krize iz 2008. godine (a nadali smo se), tako ni, trenutno, ne možemo da se izmaknemo od zahuktalog sukoba, bar ne u onoj meri u kojoj bismo želeli.

I Amerika i Rusija, dok zaoštravaju u Siriji, sigurno zaoštravaju i u traženju podrške za svoje poteze. I svugde gde postoji i nagoveštaj nedoumice ili želje za neučestvovanjem neće propustiti priliku da pritisnu i nateraju na izjašnjavanje.

Srbija, pri tom, za razliku od Mađarske ili Češke, čak i od Engleske (Tereza Mej je tražila jasnije dokaze trovanja u Siriji pre nego što se pridruži Trampovoj vojnoj akciji), koje nisu preterano entuzijastične u davanju podrške američkoj oružanoj opciji, ima svoju slabu tačku. Kosovo. Sa kojim je usred pregovora.

Tačnije, usred je pregovora sa zapadom (Amerikom) o tom Kosovu. I kao u svakim pregovorima, izašla je sa svojim zahtevima, i navela koje crvene linije neće hteti da pređe – nezavisnost i vojska Kosova, pre svega, kao i formiranje ZSO, po pravilima iz Briselskog sporazuma.

Vučić je upravo zbog tih pregovora u ozbiljnoj diplomatskoj ofanzivi, i danas se, ponovo viđa i sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel.

I ne treba biti mnogo pametan pa pitati – o čemu će da razgovaraju, ako nešto u Siriji, u međuvremenu, pukne?

Koliko će evropska agenda (a ona je zahvaljujući baš Nemačkoj bila najpomirljivija kada je o zahtevima Srbije reč) dalje imati na bilo kakvom značaju.

Ili će se sve pretvoriti u prosto ili – ili. Sa nama si ili si protiv nas.

I to samo po sebi i ne bi bilo toliko strašno (neće biti za Mađarsku ili Češku), da zapad, Amerika, kao dokaz pripadnosti “demokratskom bloku” ne traži baš ono što Srbija ne može da da. Kosovsku nezavisnost i prestanak te priče.

U svakom drugom trenutku, manevarski prostor bi bio, za Srbiju, mnogo veći. U trenutku kada su velikim silama prsti na obaraču, on se smanjuje onom brzinom kojom ti prsti pritiskaju obarače.

Amerika želi da stavi tačku na balkanske rasprave (u tom smislu svakako će biti povećan pritisak i na Dodika), i želi to da uradi brzo.

Rusija, sa druge strane, računa na mit o slovenskoj braći, preko kojeg može velikog protivnika, bar u jednom delu Evrope, da drži i u neizvesnosti i damu svakodnevno pljuje u čaj.

A ni jedni ni drugi nisu baš preterano poznati po strpljenju prema onima koji im se na bilo koji način, i u bilo kojoj meri, suprotstavljaju.

Zato su, sledeći dani, kada je o Srbiji reč, za nju isto toliko sudbonosni kao i za Siriju, i za čitav svet.

Pre svega zbog činjenice da je Srbiji, za rešavanje kosovskog čvora, i unutra i spolja, potrebno vreme, a da je tog vremena sve manje.

Odbrojava se, dosta brzo, u Mediteranu. A njegovi otkucaji odjekuju u Srbiji. I upozoravaju je na cajtnot.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar