Sredila sam stan. A popravljam se i ja. Polako. Baš kao Bejrut. Veoma sporo. Baš poput ove luke i ovih silosa, koje si toliko voleo i koje sam zahvaljujući tebi poznavali.
Kao mališane, tamo si nas vodio, Zeinu, Rimu i mene, dok si primao pacijente.
Tokom 35 godina bio si šef medicinske službe i luke Bejrut i njegovih silosa. Svi zaposleni su prošli tvoju kliniku. Bilo je onih koji su dolazili zbog glavobolje ili upale pluća, ali bilo je i onih koji su dolazili da se žale na nepravdu koju svakodnevno trpe i na korupciju u ovoj luci.
Ta korupcija je na kraju uništila Bejrut…
Tog 4. avgusta 2020. godine, predviđeno je bilo da u 18 sati Lola i ja imamo onlajn diskusiju o merama prevencije virusa korona, sa 70 advokata iz Tripolija i njihovim predsedavajućim, da im objasnimo korake koji su doveli do presude STL-a u slučaju Hariri. Presuda je bila zakazana za 7. avgust.
U 17:30 završila sam kod manikira i krenula sam kući.
U 17:50 sela sam za trpezarijski stol - pretvoren u radni sto od marta - ispred velikog prozora sa pogledom na jedan od najlepših prizora u Libanu: Mediteran, luku Bejrut i njegove silose.
U 18 sati advokati počinju da se prijavljuju. Tada sam čula petarde napolju. Skočila sam”. Sranje! Dole, na sebi, imam samo donji veš. Ponovo sednem. Advokati iz Triploja su sigurno uživali u ovom trenutku, kažem sebi. “Izvinjavam se, ali čujem pucnje u Bejrutu”, kažem njema. Niko se nije ni trznuo.
Minut, dva, kasnije, vidim dim ispred svog prozora. Nešto nije u redu sa Bejrutom, kažem im. Bez reakcije.
Možda zapaljene gume? Pitam se, ali dim dolazi do 11. sprata?! Čudno...
Ne mogu da ustanem da proverim. Na svom kompjuteru u tom trenutku imam 70 advokata i njihovog predsedavajućeg, a na sebi, donji veš koji osoba zadužena za eksterne komunikacije STL-a, zapravo, ne bi smela da pokaže... Osoba zadužena za eksterne komunikacije nosila je i lepu košulju. I samo to je trebalo da vide. Ali, te večeri ništa više nije imalo smisla... Prva eksplozija i nekoliko delića sekundi borbe u mojoj glavi između: ostajem na mestu - naročito da se opet ne bih “izložila” onlajn pogledima, ili sledim svoj stečeni instinkt za ratne udare i bežim?
Moj instinkt je prevagnuo
"Izvinite što ne mogu više da ostanem!“, viknula sam.
Zalupila sam laptop, zgrabila telefon i pobegla. Bukvalno.
Otrčala sam do ulaznih vrata, otvorila ih i istog trenutka sam bila odbačena iz svog stana do lifta, a vrata zamnom su se razbila i pala mi na leđa.
Na podu, s vratima na svojim leđima, rekala sam sebi: "Neka to budu samo vrata, neka to budu samo vrata... a ne cela zgrada!"
I bila su samo vrata.
Ustala sam i vratila se u svoj stan.
Za pet sekundi, stan se pretvorio u poprište rata. Veliki prozor bio je polomljen u hiljadu komadića koji su se nalazili svuda po stanu. Stolica na kojoj sam sedela pre samo nekoliko sekundi bila je takođe u delovima. I moj prelepi trpezarijski sto bio je “smrvljen”.
Nesvesno, odmah sam fotografisala katastrofu s namerom da slike pošaljem svojoj porodici i Loli uz poruku: “Dobro sam”. Ali, sr..., krv koja teče niz moj telefon sprečava me da pronađem slova i da im napišem nešto više.
Nema veze.
Bosa, odlučujem da se vratim kako bih uzela barem svoju obuću pre nego što se pridružim komšijama ispod. Nakon samo nekoliko koraka koje sam napravila, osetila sam kako krv teče po mojim stopalima. To, međutim, nije uticalo da promenim pravac.
U tom trenutku zazvonio mi je i telefon. Lola.
"Gde si Reina?"
"Ulazim u stan da se obujem."
"Nemoj."
Mislim da ona ne razume.
"Lola. Moram da siđem, a za to su mi potrebne moje cipele!"
"Reina slušaj me! Reina! Ne ulazi bosih nogu, jer svuda je staklo."
Ah. Dobila je fotografiju, kažem sebi, ali - zašto ona viče?!
Kasnije shvatam da su mi taj poziv i vriska iz telefona, zapravo, spasili stopala.
Zgrabila sam svoj izgrebani laptop (Zašto laptop? Ne znam!) i počela sam da trčim niz stepenice, bosa. Komšinica, koju nikada za tri godine nisam srela, obraća mi se i daje mi japanke.
U tom trku ka prizemlju zgrade, još jedna komšinica, koja je takođe trčala, počela je da psuje i vređa STL, presudu koja će izaći za tri dana, i mene.
“Reši se ovog laptopa“, rekla mi je, "Oni tako mogu da ti uđu u trag i mogu da nastave da nas bombarduju”.
"Šta? Misiš da sam ja ovde meta? Nisam se toga setila!”
Nastavljam da trčim niz stepenice, a sada dodatno i sa osećajem krivice (moja draga komšinica jedva se seća te scene i sada se pomalo smejemo kada evociramo taj trenutak).
Na 4. spratu dobijam poziv iz Tripolija.
"Halo? Da, gospodine predsedavajući. Da, dobro sam, hvala. Još uvek ste na mreži? Želite da nastavite brifing?! Oh! Ali, gospodine predsedavajući, eksplozija se dogodila u mom stanu. Ah, vidim da ste svi još uvek prisutni onlajn. Da vidim kako da to uradim…"
U trenutku kad sam stigla do predvorja zgrade, između isprekidanog daha i krvi koja je i dalje tekla niz moj telefon, već sam uspela da kontaktiram prevodioca i Lolu i objasnila sam im situaciju. Ponovo su se povezali i nastavili brifing još dobra dva sata.
(Sada imam dobar odgovor na ona glupa hipotetička pitanja koja mi se postavljaju tokom razgovora za posao: “Ispričajte nam, Reina, neku situaciji u kojoj ste bili pod izuzetnim stresom, a ipak ste uspeli da uspešno obavite svoj zadatak?” Evo. Urađeno.)
Predsedavajućime je pozvao ponovo, negde oko 22 sata i izvinio se, nije bio svestan veličine ove eksplozije. Što me je takođe navelo na razmišljanje koliko mi u Bejrutu nismo bili u toku sa onim što se dešavalo u Tripoliju, sa napadima, mini-ratovima, Jabala Mohsena i Bab el-Tebanea... nijedan kutak u ovoj maloj zemlji nije pošteđen.
U holu zgrade primetila sam da nema mog prijatelja i komšije Ivesa, Belgijanca zaljubljenog u našu zemlju, bivšeg predstavnika Ujedinjenih nacija u Libanu, koji je ovde odlučio da se povuče. Izbezumljena, sada ponovo krećem u svoju mahnitu trku, ovog puta do vrha zgrade. Stižem, zadihana. Bio je tamo. Vidim ga kako leži, sav u krvi koja se sliva niz glavu, leđa i stopala, ali bio je živ. “Zašto nisi sišao“, pitam ga začuđeno. Gleda me, i još začuđeniji od mene, kaže mi: “Ali Reina, kapetan nikada ne napušta svoj brod!”
I te noći, zaista, on jedini nije napustio našu zgradu.
Oko 20 sati Rima je došla po mene - vrata garaže su bila uništena i nisam mogla da isparkiram svoj automobil.
“Sačekaću te malo dalje, ne mogu da stignem do tebe“, rekla mi je, “Put je blokiran. Moraćeš malo da pešačiš. Požuri, čekam te."
Nameravala je da me ostavi kod Sioufija, odatle bih taksijem stigala do Ajaltouna - gde se nalazi naša porodična letnja kuća, a tu su me čekale baka, Zeina i Sosi.
Ives je sišao kod mene da proceni štetu. Rekla sam mu: "Moram da idem... ali... prvo da spakujem kofer!”, bez obzira na to što sam u Ajaltounu imala baš sve što mi je potrebno!
Ako sam zbog nečega mesec dana kasnije odlučila da posetim psihologa, to je bilo upravo zbog ove scene.
Mehanički otvoram kofer, stavljam ga na svoj krevet prekriven mojim polomljenim naočarima, poderanim zavesama, i počinjem kofer da punim svojim najlepšim haljinama. Onim koje oblačim za svečane prilike.
Niti jedan par farmerki ili običnu majicu nisam spakovala. Ne. Čak ni svoj pasoš. Ni novac koji se ovih dana u Libanu krije ispod jastuka. Ne. Samo boje i uspomene na srećna vremena.
Nosim težak kofer pun krpica i započinjem put do Ajaltouna.
Jedanaest spratova peške. Duga šetnja između ruševina i krvi. A kada su me polomljene čaše na podu spečile da vučem kofer, čvrsto sam ga zagrlila.
Moped! Zaustavljam ga.
Penjemo se. Kofer i ja. Posle 200 metara guma na mopedu je probušena... Izvinjavamo se, kofer više nego ja i nastavljamo zajedno, sami, peške, put do Rime.
“Kofer?!”, rekla mi je iznenađena. “Ali zašto?”
Ne znam.
“Zašto si ovo donela?”, Sosi me je pitala kasnije u Ajaltounu, pokazujući mi haljine koje sam ja ponela.
Ne znam.
Ono što znam je da svi koji su te noći bili u Bejrutu imaju svoju priču, čak i oni koji te noći nisu bili u Bejrutu, takođe imaju svoju priču – i neke su manje, neke više tragične, ali svako ima svoju priču. Našu priču. Nije najlepša, sigurno, ali je priča koju svakako, svakako ne treba zaboraviti.
Meni obično reči lako dolaze, ali nisam uspela da napišem ni jednu jedinu od 4. avgusta.
Od tada zaista nisam mogla da plačem. Niti da se smejem. Niti da osećam... Ništa.
I znala sam da kada je jednom budem napisala, svoju priču, da ću tada napokon zaplakati i da će moja rana, možda, tada početi da zarasta. Pomalo. Znala sam to.
Nije slučajno što sam uzela mobilni telefon i počela da pišem samo nekoliko dana pre 13. novembra, dana kada si nas napustio pre četiri godine.
A nije bilo slučajno ni to što sam 4. avgusta nakon eksplozije slike podordice i prijatelja koje sam držala na svom frižideru, pronašla izgužvane i pocepane na podu. Osim jedne. Netaknute, koja i dalje visi na tom pokvarenom frižideru, uprkos eksploziji koja je nastala zbog 2.700 tona amonijum nitrata. Tvoja. Tvoja fotografija na kojoj si se smejao od sveg srca, Srećan i zaljubljen u baku.
Uvek si nam govorio: “Neka vas ništa ne brine. Nikada ne prestajte da se smejete”. Ova rečenica je te večeri dobila pun smisao.
Usred ruševina, usred mog stana koji je odleteo u hiljade delova. Bio si tamo. Sa mnom. I smejao si se iz sveg glasa.
Bio si nešto najlepše te noći u tom uništenom stanu, deko.
Sve dok si sa nama nećemo brinuti.
Obećavam vam - uskoro ćemo se ponovo smejati.
Pogledajte fotografije:
