Vodič kroz zemlju kedrova i turističko otkrovenje - Liban

Prvi susret sa Libanom bilo je ushićeno fotografisanje izlaska Sunca u Bejrutu, u kome sam imala priliku da uživam odmah nakon sletanja u taj grad, a okončan je nakon 10 dana (ali i noći, o čemu ću posebno pisati) uživanjem u zalasku Sunca u mestu Broumana i arijama tenora Bečara Mufareja (ovoga puta skoro bez fotografisanja jer sam shvatila da ne postoje pikseli koji mogu da dočaraju takve trenutke).

Između ta dva romantična iskustva desilo se mnogo toga. Udobno se smestite pa da krenemo u avanturu zvanu - Liban, uzduž i popreko.

Poziv poznanika, a sada i prijatelja, takoreći rođaka (nakon gostoprimstva i srdačnosti kojom nas je obasipao) Nade Al-Akl, ambasadorke Libana u Srbiji i njenog brata Rabije Al-Akl, da posetimo Bejrut tokom ovog proleća, došao je samo nekoliko dana pre nego što će izbiti novi izraelsko - palestinski sukobi. Posle prvog oduševljenja pozivom, usledila su pitanja: otići ili ne, da li je bezbedno…

"Ne mogu da vam dam savet u vezi sa tim. Sukobi se dešavaju van grada, čak i van zemlje i mi to, uglavnom, ne osećamo baš kao što ste i vi u Beogradu živeli manje-više uobičajeno dok se vodio rat na prostorima bivše Jugoslavije. Zato, poslušajte svoj razum ali i intuiciju i donesite odluku“, rekao nam je Rabija.

Razum nam je govorio da ne idemo ali intuicija i "leptirići u stomaku“ nešto sasvim drugo. Kupili smo avio-karte, rezervisali hotel, počeli pakovanje...

I znate šta se desilo?

Dan uoči poletanja stigla je sledeće vest: posle 11 dana neprekidnog raketiranja pojasa Gaze i Hamasovih napada na Izrael, Kabinet za bezbednost Izraela doneo je odluku o prekidu vatre.

Ništa nije slučajno.

Let do Bjeruta, sa presedanjem u Istanbulu traje oko četiri sata. Nakon PCR testa na samom aerodromu, čekali su nas izlazak Sunca i poruka „Dobro došli u Liban“, koju ćemo čuti više puta od slučajnih prolaznika, prodavaca, konobara... mnogih u toj divnoj zemlji koji su, ne samo željni turista, već su vaspitani, kulturni i srdačni.

Nakon romantičnog dočeka, usledio je "pragmatičan“ - u vidu doručka. Restoran na obali mora, sa pogledom na stenu na kojoj je 2019. godine održano Red Bull takmičenje u skokovima u vodu, miris Mediterana i desetine tavli za igranje tabule, bili su znak da smo na pravom mestu u pravo vreme. Doručak koji je usledio samo je potvrdio predosećaj da će ovo biti jedno od onih putovanja koja se teško opisuju rečima, a tako lako im se vraćamo u svojim mislima i u svom srcu.

Defile jela bio je impresivan, a kreće od predjela koje se kao i kod nas zove meze (mezze) a koji čine: humus na različite načine, sveže povrće, turšija, barena okra, baba ganuš i moutabal (namazi od patlidžana), tabuli (salata od peršuna), fatuš (zelena salata sa paradajzom, krastavcima i narom), šiš tuk (vrsta kebaba) u sosu od belog luka, falafel u tahini sosu. Obeduje se tako što se svako sam poslužuje iz činija na stolu, što obroku daje veoma prisnu notu, a u glavna jela spadaju švarma (liči na giros), kofta i kibeh (ćufte od telećeg mesa sa peršunom i belim lukom, sa orasima).... a sve to uz pregršt pita-hleba (tanka lepinja od belog brašna), začina među kojima dominiraju menta, beli luk, peršun, kardamon, zatar, anis.

Naravno da su na kraju usledili kafa (ona koju mi zovemo: crna/domaća/turska), koju vam donose u minijaturnim šoljama (čiji dezen je isti u restoranima, kafićima, privatnim kućama) uz veću džezvu, tako da dosipate sami koliko želite, zatim baklave i ostale slatke đakonije: mahalabi (puding od slatke pavlake sa raznim dodacima: karamel kremom, sirupom od ruža, kokosom), megli (pirinčani puding sa anisom i cimetom)...

Taj doručak je, shvatili smo kasnije, bio samo nagoveštaj uživanja u vrhunskoj hrani koja zvanično spada među 10 najboljih svetskih kuhinja.

Pogledajte fotografije:

"Naša kuhinja, pre svega ulična hrana Bejruta, je specifična po tome što je zdrava, za razliku od ostale ulične hrane širom sveta koja je pržena, masna i teška. Više od 75 odsto naših jela se pravi bez mesa i isključivo od svežih namirnica“, objasnio mi je najpopularniji libanski fud bloger Entoni Rahajel. Zapravo, on nije fud bloger u klasičnom smislu, ne slika hranu i ne kuva da bi od toga zaradio, već da bi od toga zaradili svi drugi. On je doktor, zubar, koji se dosetio kako da pomogne svom narodu. I dobro mu ide: njegov Instagram profil "No Garlic no Onion“ ima 257.000 pratilaca, njegove YouTube objave milionske preglede, a dok smo radili intervju na "Farmer marketu“ (Souk El Balad), koji se svake subote održava u centru Libana, prilazili su mu kao zvezdi da se slikaju s njim – stari i mladi, deca, stranci...

"Na ovu pijacu dođe više od 70 proizvođača hrane iz cele zemlje kako bi prodali svoje povrće, voće, lokalne proizvode, specijalitete, sokove... ali i umetnička dela koja sami prave. Svi oni su heroji Libana jer su to ljudi koji rade teško boreći se da nađu način da nastave normalan, dostojanstven život. Među njima ima inženjera, lekara, arhitekti... i svi oni pokušavaju da se prilagode novonastaloj situaciji i teškim uslovima života, nakon rata, revolucije, čestih nemira, inflacije koja sada ’divlja’. Ja bih svima njima dodelio medalje i nagrade, jer zašto to zaslužuju pevači, glumci, umetnici, a ne i oni koji se trude da prehrane svoje porodice, ali i druge“, rekao mi je Entoni, koji dnevno snimi i po tri video klipa o „herojima“ (a dok je Liban bio "zaključan“ zbog pandemije, snimao je i do pet videa dnevno), kako bi njihove male biznise promovisao na društvenim mrežama.

Inače, moj sagovornik je višestruko nagrađivan za to čime se bavi: Google Maps Best Photographer 2018, World Best Street Food Blogger of the Year 2019, Best Expert Food Account of 2020.

"Počeo sam sam, pre dve godine, a sada imam tim koji polako raste i svi zajedno smo na istom zadatku – da svetu pokažemo da Liban nije samo rat i nasilje, već da je ovo najlepša zemlja na svetu. Ono što mi snimamo i objavljujemo nisu klasične turističke rute, već lepote naše zemlje koje stranci tek otkrivaju, hrana koja se polako zaboravlja, ali joj mi dižemo spomenike.“

Naravno da sam ga pitala šta smatra najboljim libanskim jelom: "Pravi se od pirinča i pilećeg mesa, a zove se - rez aa đej“.

Da je Entoni Bordejn živ i da može opet da dođe u Bejrut, gde je bio 2016. godine, moj sagovornik kaže da bi ga vodio na sasvim druga mesta: "To je bila jedna politička epizoda koja nije prikazala ono što je najbolje u Bejrutu kada je hrana u pitanju. Odveo bih ga na selo, pokazao bih mu šta spremaju heroji sa puno strasti i ljubavi“.

I na kraju našeg razgovora dobila sam odgovor koji nisam mogla ni da pretpostavim. Na pitanje da mi objasni ime svog bloga, Entoni Rahajel je rekao: "Jednostavno - alergičan sam na beli i crni luk“.

Pogledajte kako izgleda jedna od mnogobrojnih poslastičarnica u Bejrutu:

A gde se dobro jede, dobro se i pije. S obzirom na to da je Liban zemlja u kojoj je oko 40 odsto stanovništva hrišćansko, izbor alkoholnih pića je odličan. Ono što svakako treba probati je arak – pravi se od anisa, može imati i do 80 odsto alkohola, pije se sa puno leda i malo vode, od čega dobije belu boju, pa liči na mleko.

Libanska vina takođe treba probati jer ta zemlja na bliskom Istoku se smatra kolevkom vinarstva. Još su drevni Feničani, koji su tu živeli, pravili vino i slali ga u Grčku, Rim, Severnu Afriku. O tome svedoče mnogobrojne vinarije i prastare bačve koje ćete u njima videti. A kakvo je vino? Pa, dovoljno je reći da se neke etikete nalaze na listi 10 najboljih vina sveta, po Dekanteru. Vinarija "Ksara", na primer, osnovana je 1857. godine, a godišnje proizvodi više od tri miliona boca vina, koje izvozi u 40 zemalja sveta.

Zbog inflacije u Libanu ona su sada vrlo pristupačna, kao i gotovo sve ostalo, jer u ovom nesrećnom trenutku za tu divnu zemlju cene padaju iz dana u dan. Hoteli sa četiri i pet zvezdice, pred kojim mogu da se postide i oni na Azurnoj obali, vrhunski restorani, uživanje na ekskluzivnim plažama na kojima je samo ulaz koštao nekoliko desetina evra, sada su mnogima lako dostupni. Bejrut su zvali Pariz Istoka, ne samo zbog svoje lepote i raskoši, već i zbog toga što je bio mondenski grad, samim tim i skup.

O tome svedoče i luksuzne prodavnice garderobe, satova, nakita, nameštaja i opreme za kuću, ali treba biti spreman na sledeći prizor: sa jedne strane ulice blješte izlozi sa Rolex satovima, a s druge: vojska i bodljikave žice. I ne bojte se, niko vas neće dirati, niti ste u opasnom delu grada. Reč je "samo“ o ulicama kroz koje su tutnjali demonstranti 2020. godine, posle velike eksplozije silosa u luci koja se desila 4. avgusta, a u kojoj je više od 150 osoba poginulo, a povređeno je više od 5.000, dok je oko 300.000 stanovnika prestonice Libana ostalo bez domova. Taj deo grada je i dalje pod delimičnim barikadama jer: "Ako se vojska povuče, demonstranti će opet izaći“, objasnio nam je naš domaćin.

Pogledajte fotografije:

Kupovina na sukovima (pijacama) nije kao nekada, onako kako ih je Zuko Džumhur opisao u svojim putopisima iz ovog dela sveta. Za taj "šoping“ sam obukla duge pantalone i rukave, ponela malu torbu i tako mislila da ću kao plavuša biti manje privlačna pogledima i eventualnim lopovima, ali... Umesto kobre u pletenoj korpi (kako sam to naivno zamišljala), buke, gužve, mirisa začina, u suku sada dominira jeftina roba iz Kine, koju možete da kupite i na našem "buvljaku“. U tašnicu oko vrata niko nije pogledao, čak ni u moju plavu kosu.

"U noći 4. avgusta, za pet sekundi, moj stan se pretvorio u poprište rata"

Istinita priča

Istinita priča

Svet 04.08.2021. 01:00

"U noći 4. avgusta, za pet sekundi, moj stan se pretvorio u poprište rata"

Foto

Inače, plavuše baš i nisu na ceni jer ih ima koliko i crnki, a muškarci nisu nasrtljivi kao što to umeju da budu kada odete na letovanje u Tursku, na primer. Devojke i žene u Libanu su prelepe – imaju divnu kosu i kožu, a mnoge koje sam upoznale su i široko obrazovane i govore nekoliko stranih jezika. Na ulici možete videti i skroz ili delimično prekrivene, ali i one koje "na izvol’ te“ pokazuju sve svoje atribute. To mi je sasvim odgovaralo jer kao turista nisam morala da se pokrivam, osim kada sam išla u obilazak verskih objekata, a njih ima na pretek.

Ali, pre nego što pređem na kulturu, umetnost i sakralne objekte, želim još nešto da vam ispričam u vezi sa Libancima. Njihov temperament je sličan našem – vole da se zabavljaju, veoma su srdačni i gostoprimljivi. Bez obzira na probleme sa kojima se kroz svoju noviju istoriju ovaj narod susreće, neće vas opterećivati pričama o ratu i inflaciji, već će se sa vama smejati i potrudiće se da vam prikažu najlepše od svoje zemlje. Imala sam čast da budem gost u kući roditelja Nade i Rabije Al-Akl, u prelepom mestu Zarur, koje oni zovu selom, a koje ima kamene kuće poput onih u Provansi, i restorane u kojima su gosti siti već od same lepote enterijera. Mi smo imali pravu gozbu u restoranu Dvorac Al Buhaira (Qasr Al Bouhayra), a potom smo otišli u njihovu kuću na kafu i hladne dudinje!

"Kako biste u nekoliko reči opisale svoj narod“, pitala sam jedno veče svoje nove prijateljice Libanke Kristin Zaka i Lauru Hori. "Skoro je nemoguće opisati nas u nekoliko reči zato što je stanovništvo Libana sastavljeno od različitih etničkih grupa i religija. Među nama ima muslimana (šiita i sunita), hrišćana (maronita, katolika, pravoslavaca), kao i drugih manjina. Svi mi imamo različite životne stilove i navike, ali ipak postoje osobine koje nas povezuju: gostoprimstvo i uživanje u društvu, naročito u društvu stranaca. Svi volimo život i ono što ga čini vrednim – porodicu ali i sitna, svakodnevna zadovoljstva“, rekla mi je Kristin, čiji engleski je odličan.

Zvezde mediteranskog filma o tome zašto se Srbi i Libanci odlično razumeju

Ekskluzivno za "Ekspres"

Ekskluzivno za "Ekspres"

Scena 12.07.2021. 15:31

Zvezde mediteranskog filma o tome zašto se Srbi i Libanci odlično razumeju

Foto

"U školi učimo engleski ili francuski jezik, uz arapski, i to od prvog razreda. U školu krećemo od treće godine i idemo do 18.“, objasnila mi je, a Laura se nadovezala: "Mi, kao i vi Srbi, kao i svi narodi koji su doživeli rat, bombardovanje i teška vremena, znamo kako da od života uzmemo ono najbolje i da se radujemo malim stvarima. Znamo da živimo u sadašnjosti“.

Na moje pitanje kako je to živeti u zemlji u kojoj postoji toliko različitih naroda i religija, kako se slažu, da li se druže međusobno i da li idu u iste škole, odgovorile su mi: "Sedamdesetih i osamdesetih zemlja je bila podeljena ali sada nije tako, mada fanatika i dalje ima, i to u svim narodima. Mi sada idemo u iste škole i trudimo se da živimo u harmoniji, ali je ova zemlja napravljena tako da će uvek postojati razlike u mišljenju. Na kraju dana smo svi Libanci.“

Pogledajte kako izgleda marunitska crkva, obratite pažnju na muziku: 

"Rekla bih da smo slični – glasni pre svega, kao da se samo mi čujemo u ovom restoranu večeras“, rekla sam svojim poznanicama koje su se apsolutno složile sa mnom: "Nismo slični samo po glasnosti. U vašem društvu se osećam kao da se znamo odavno“, rekla je Kristin, nasmejana devojka uprkos tome što je zbog ekonomske kriz u Libanu pre šest meseci ostala bez posla, a radila je u jednoj od najboljih banaka u kojoj je bez posla ostalo 60 odsto zaposlenih.

"Svetska banka krizu u Libanu ocenjuje kao jednu od tri najveće ekonomske krize od sredine 19. veka. Naravno da je u pozadini politika i naša vlada koja donosi pogrešne odluke, a mi kao narod postajemo sve siromašniji, i to traje od oktobra 2019. To je svojevrstan finansijski rat koji mi sada proživljavamo.“

Dok sada, u Beogradu, preslušavam snimak našeg razgovora, čujem sebe kako svako malo izgovaram: "Kao u mojoj zemlji, baš kao u Srbiji, tako je bilo i kod nas“.

Ono što je isto kao i kod nas je i noćni život. Zapravo je još bolji. Klubovi, diskoteke, restorani kao da se nalaze u Las Vegasu, a ne na bliskom Istoku. U Bejrutu postoje ulice u kojima se kafići nižu jedan pored drugog, a stoji se i za barskim stolovima na trotoaru, baš kao kod nas u Strahinjića Bana i sličnim ulicama većih gradova u Srbiji. Barovi na krovovima hotela i visokih zgrada su posebna priča – tu uvek pirka vetar, a pogled ostavlja bez reči.

Pogledajte kako nas je u svom "Wanted Pab-u" dočekao tenor Bečara Mufareja, u mestu Broumana, gde smo takođe posmatrali zalazak sunca nad morem: 

"Da li želite sutra da vas vodim u Selo?“, pitao nas je Rabija, a ja sam oduševljeno prihvatila, misleći da idemo u obilazak nekog novog mesta. Međutim... "Selo“ (Village) je noćni klub, ogroman, u kojem se nalaze desetine kafića i restorana, sa centralnim trgom i velikom binom. Muziku je puštao popularni DJ Rodž (Rodge). Svoj nastup počeo je veoma emotivno – numerom "Le Beirut“ i spotom koji prikazuju Liban i sve nedaće kroz koje je zemlja prošla, ali i lepote tog čarobnog mesta na planeti. Malo je reći da smo se naježili...  A onda je nastavio žestoko – nizali su se svetski hitovi miksovani tako da smo svi bili na nogama i igrali do zore. Nekoliko hiljada nas to veče bili smo kao jedna ekipa koja je rešila da se super provede.

Ali, super provod u Libanu garantovan je i preko dana – kada se obilaze istorijski spomenici i arheološke iskopine, kedrova šuma, manastiri, džamije, maronitske crkve, pećine u kojima ispod stalaktita klizite vozeći se u čamcu... čarobno! 

Čarobni su i hramovi u Balbeku, naročito Jupiterovo svetilište koje spada u jedno od najvećih sačuvanih sakralnih građevina. Simbol tog mesta su šest preostalih stubova, koji su uz kedar zaštitni znak Libana. Balbek je prema Blumbergovoj listi novih Sedam svetskih čuda na drugom mestu, a na Uneskovoj listi Svetske baštine nalazi se od 1984. godine. Kada stignete na to neverovatno mesto, koje se nalazi između Bejruta u Damaska, spremite se na vraćanje u daleku prošlost, na buđenje duhova rimskog doba, što je veoma čudan osećaj s obzirom na to da se nalazite na bliskom Istoku...

Pogledajte fotografije: 

Nezaboravno muzičko putovanje kroz rimske hramove

Festival Balbek

Festival Balbek

Scena 08.07.2021. 21:40

Nezaboravno muzičko putovanje kroz rimske hramove

Isto iznenađenje doživela sam i u gradovima Sidon i Tir, koji se nalaze na jugu zemlje, gde je većinsko stanovništvo muslimansko, a blizina izraelske granice čini da se tenzija u ovim mestima, koja već imaju burnu istoriju, ni danas ne smiruje. Ali, prosečan turista, poput mene, to uopše ne oseća.

Sidon, nekada najznačajniji feničanski grad, istorija ga poznaje već gotovo 4.000 godina, posetiocima nudi fascinantan lavirint bliskoistočnih bazara opasanih tvrđavom, koji u svojim uličicama kriju impresivni otomanski karavan saraj i pravoslavnu crkvu Svetog Nikole iz 8. veka u koju se ulazi tako što se prvo pozvoni na vrata. Nalazi se na obali Sredozmenog mora i treći je po broju stanovnika u Libanu.

Oko 35 kilometara južno nalazi se grad Tir, peti po veličini u Libanu. Baš tu su rođeni Evropa i Didona, kraljica Kartagine, kaže legenda, a istorija - da su prvi trgovci Mediterana potekli baš iz Tira. Ovaj grad treba posetiti zbog mnogih antičkih spomenika, ali i specifične atmosfere koju ima. Ceo Tir nalazi se na Uneskovoj listi svetske baštine, što je dovoljan putokaz da ga nikako ne treba propustiti.

Pogledajte fotografije: 

Možda mi je najteže od svega da vam opišem lepotu Biblosa. Nekada je to bila najvažnija luka Mediterana, glavni centar za trgovinu papirusom, a danas... raj na zemlji!

Šetajući njegovim uzanim ulicama osećate sve vreme kao da ste u nekoj velikoj cvećari koja miriše i opija. I ne mogu da odlučim da li mi je taj drevni grad lepši tokom dana kada se Sunce probija kroz guste krošnje mnogobrojnog drveća, ili uveče kada Biblos postaje bajkovit, romantičan, jedinstven. 

Pogledajte: 

I još bih mogla da pišem o Libanu i njegovoj lepoti, o tome šta bi sve tamo trebalo videti i doživeti, ali onda ova reportaža nikada ne bi bila završena. 

Zapravo, nije ni sada. Ostavljam vama da je dopunite, kada otputujete u zemlju kedrova... 

Srećan put!