VENS-OVENOV, AHTISARIJEV I DRUGI PLANOVI: Kako su Srbi propuštali prilike?

Pripremajući se za mirovne pregovore sa Portom, trgovac Petar Ičko, kao izaslanik srpskih ustanika 1806. godine, dobio je, po predanju, vrlo jasne instrukcije od Miloša Obrenovića.

"Slušaj, Petre, kada stigneš u Carigrad, primiće te sultan. Pazi dobro, Petre, kad budeš tamo pred sultanom, da se kurčiš, bre, da vide Turci da Srbija nije mačji kašalj. Ne mogu oni da rade kako oni hoće. Ali, Petre, dobro vodi računa. Ako na to tvoje kurčenje počne i sultan da se kurči, e ti, Petre, odmah da se otkurčiš, jer je Srbija ipak mala zemlja. I da znaš - sultan je slab na pare i na muško dupe, a mi para da ti damo nemamo."

Bez zalaženja u detalje oko samih pregovora, činjenica je da je Ičko uspeo da dogovori mir koji je kasnije nazvan upravo po njemu. Najvažnije odredbe Ičkovog mira bile su da se iz Srbije proteraju janičari i da Srbi obavljaju javne službe i čuvaju granicu. No, ustanicima to nije bilo dovoljno. U međuvremenu je i Rusija zaratila sa Turskom, pa je ustanak nastavljen. Posle toga ustanici se prvi put sukobljavaju sa regularnom turskom vojskom.

Šest godina kasnije, Rusija je, zbog rata sa Napoleonom, bila prisiljena da potpiše mir sa Turskom. Sporazum je sklopljen u Bukureštu. Srbiji je garantovana autonomija u okviru turskog carstva, kao i amnestija za učesnike ustanka. Ustaničke vođe, međutim, mir odbijaju. Epilog - sva turska sila obrušila se na Srbiju koja je uskoro pokorena, svaki treći odrasli muškarac je ubijen, a većina vođa pobegla je u Austriju.

Od tada kao da traje nekakav usud da u ključnim trenucima u kojima treba obezbediti mir i sačuvati ono što je postignuto, srpske vođe, poput krave koja se ritne i prospe kantu tek pomuženog mleka, gotovo nepogrešivo povuku potez koji umesto mira i stabilnosti Srbiji obezbedi još veći belaj. A svaki pokušaj da se situacija popravi, opet kao po pravilu, nije donosio željeni efekat.

I tako narednih 200 godina. Šta nam to govori? Da li to pokazuje da ni dva veka nisu bila dovoljna da se nauči lekcija, makar bila i izmišljena, sa početka teksta o "kurčenju" i "otkurčivanju"? Da li to znači da je naknadna pamet srpski izum ili su nam, rekli bi pojedini svedoci pregovora, podmetali neprihvatljive predloge?

Vladan Kutlešić, koji je i sam bio učesnik, takođe propalih mirovnih pregovora u Rambujeu, kaže da je on "veliki protivnik kolektivne psihologije ili takve karakterizacije naroda", ali dodaje i da je „odbijanje planova stvarno ozbiljno pitanje".

"Od 1812. godine pa naovamo, svaki put smo propuštali šansu, sve smo odbijali. Sve nam je bilo malo. A posle toga ili nismo dobijali ništa, ili smo dobijali mnogo gore. To je najveća tuga te naše, rekao bih, arogancije. Stvarno nešto nije u redu", kaže Kutlešić za "Ekspres".

Da li se toga treba setiti sada kada se za rešavanje kosovskog problema spominje tzv. Ahtisarijev plan plus, koji bi, kako se spekuliše, mogao na stolu da se nađe do kraja godine? A taj plan, navodno, predviđa priznanje Kosova u zamenu za garancije za ulazak u Evropsku uniju i veću autonomiju za Srbe.

EPA/VALDRIN XHEMAJ

Inače, Ahtisarijev plan plus, koji je ranije bio u igri, predviđao je najširu moguću autonomiju za Srbe na severu Kosova i Metohije, veću od one predviđene prvim Ahtisarijevim planom. Takođe, sever KiM bi dobio status autonomnog regiona, entiteta u okviru "nezavisne države Kosovo", čime bi i prihodi od poreza i carina sa severa išli srpskim opštinama.

A prvi plan finskog diplomate, koji je kasnije ugrađen i u Ustav Kosova, predviđao je nadziranu nezavisnost Kosova, ali i gašenje institucija lokalne samouprave Srbije na severu Kosova, te da zdravstvene i obrazovne institucije Srbije nastave da funkcionišu na severu uz odobrenje Prištine, uz finansiranje preko Centralne banke Kosova.

"Opet se nalazimo pred time, kad Vučić kaže da ne možemo da prihvatimo, a ne možemo ni da odbijemo. Ali to je suština. Uz dobru medijsku pripremu sve je moguće", kaže Kutlešić.

Bivši republički premijer, baš u vreme ratnih 90-ih, i jedan od najbližih Miloševićević saradnika Nikola Šainović, međutim, ima malo drugačije viđenje i, kako kaže za "Ekspres", svaki sporazum i predloženi plan treba gledati u kontekstu u kojem je nastao.

"Bilo je tu različitih situacija. Prvo, Vensov plan za Krajinu smo prihvatili i on je trajao samo dok su Hrvatsku naoružali i pripremili za "Oluju". Planovi pre Dejtona, a bilo ih je više, po pravilu su padali zato što su Amerikanci instruisali Aliji Izetbegoviću da ne prihvati planove od Lisabonskog, pa nadalje. Potom je Milošević na sopstveni rizik, iako su lideri Srba u Bosni bili protiv, stao iza Dejtona i prihvatio sporazum. I evo imamo jedan plan koji traje i donosi stabilnost. Uz sve probleme je ipak zaustavio rat i doneo stabilnost Republici Srpskoj", kaže Šainović.

Ako sada preskočimo nekih 180 godina i dođemo do vremena početka raspada SFR Jugoslavije, suočićemo se sa prvom propuštenom šansom da se izbegne decenija ratova koja je donela stotine hiljade žrtava, ogromnu ekonomsku štetu i sveukupno propadanje društva.

Reč je o planu britanskog diplomate lorda Pitera Karingtona, predsedavajućeg Mirovne konferencije o Jugoslaviji, koji je objavljen novembra 1991. godine. Na tu je poziciju došao kada je već svima bilo jasno da Jugoslavija ne može da opstane. Putujući cirkus republičkih lidera odvozao je pun krug po svim republikama, pale su i prve žrtve u Borovu Selu, Hrvatska i Slovenija su proglasile samostalnost...

Karington je na sastanku u Igalu pokušao Tuđmana i Miloševića da privoli da potpišu izjavu o prekidu vatre. Pred njim je bio težak posao - pronaći način da se omogući međunarodno priznanje bivših federalnih jedinica, definiše specijalni status za pojedine oblasti u kojima su pripadnici etničkih grupa činili većinu, ali tako da to bude podnošljivo za one koji žure u samostalnost.

Milošević je, naime, odbio rešenje Evropske zajednice koje "ukida državu koja kontinuirano postoji 70 godina", a lord Karington je prionuo na posao. Napisao je tri verzije plan koje su redom manje-više svi odbijali. U četvrtoj varijanti, međutim, lord Karington je, tako je izgledalo, uspeo da udovolji svim balkanskim liderima. A onda je Milošević izrekao prvo u nizu svojih sudbonosnih „ne" na konferenciji u Hagu. Osporio je tada samu mogućnost da se dođe do sveobuhvatnog sporazuma.

Svedoci kažu da je britanski diplomata ostao bez reči kada se suočio sa Miloševićevim odbijanjem, uprkos podsećanju da su se nepunih mesec dana ranije Tuđman, Milošević, holandski diplomata Hans van den Bruk i on dogovorili o principima na kojima je nastao ponuđeni sporazum. Miloševićevo odbijanje bilo je definitivno.

Povezane vesti - Loša budućnost i nikakva stvarnost

Prilika za novo odbijanje nekog međunarodnog plana nije dugo čekana. Već 3. januara 1992. godine poverenik generalnog sekretara UN-a Peresa de Kueljara Sajrus Vens objavio je dokument kojim je predviđena demilitarizacija ratnih područja Hrvatske, povlačenje JNA iz tih oblasti i stvaranje UNPA (United Nations Protected Areas) područja. Tvrdio je da je za plan dobio podršku i Miloševića i Tuđmana. Mnogi su, međutim, strepeli da će se predsednik Srbije ponovo predomisliti, ali ovog puta nije bilo potrebe.

Odbijanje je stiglo iz Republike Srpske Krajine, čiji je premijer Milan Babić odbacio Vensov plan, tvrdeći da je za Krajinu neprihvatljiv bilo kakav oblik autonomije u granicama Hrvatske. Nije pomoglo ni to što mu je Milošević tri dana "zavrtao" uši u Beogradu, pa je alternativa pronađena u liku predsednika krajiške skupštine Mile Paspalja, koji je uspeo da ubedi poslanike da prihvate Vensov plan.
Okušao se potom Sajrus Vens i na „bosanskoj pozornici", zajedno sa bivšim britanskim ministrom inostranih poslova Dejvidom

Ovenom. Oni su skovali plan čija je suština bila BiH kao decentralizovana država od deset provincija.

Obrisi ovog plana počeli su da se naziru početkom 1993. u okviru Ženevske konferencije, u formi dokumenta o Ustavnim principima BiH. Bosna je definisana kao decentralizovana država u kojoj sva ovlašćenja imaju pokrajine formirane na etničkim principima.

Konačnu verzija Vens-Ovenovog mirovnog plana za BiH potpisali su Karadžić, Izetbegović i Boban 1. maja 1993. na atinskoj Konferenciji o miru u BiH, ali je Skupština Republike Srpske, uprkos zalaganju Dobrice Ćosića, Slobodana Miloševića i Momira Bulatovića koji su došli na Pale, odbila da prihvati ovaj dokument.

Plan Kontakt grupe sledeći je u nizu onih koji su propali, pre svega zahvaljujući srpskoj strani. Objavljen je 5. jula 1994. godine i predviđao je Bosnu i Hercegovinu kao uniju bošnjačko-hrvatskog i srpskog entiteta. Plan je predstavljen kao ultimatum, a od sve tri strane traženo je da se izjasne kratko i jasno sa "da" ili sa "ne". Hrvatska i bošnjačka strana plan su prihvatile, ali je Skupština RS odgovorila da su potrebne još neke dorade plana, pre svega oko podele teritorija. Srbi su tada, naime, držali oko 70 odsto teritorije BiH, ali plan Kontakt grupe nije predviđao koridor kroz Posavinu. Nakon Skupštine, plan su odbili i građani RS na referendumu održanom 27. i 28. avgusta. Prethodno je Beograd, zbog odbijanja RS da prihvati plan, uveo sankcije „braći na Zapadu", pa su preko Drine mogli da idu samo hrana, odeća i lekovi.

Bio je to, praktično, poslednji mirovni plan za Bosnu pre Dejtona. U Hrvatskoj, pak, krajem januara 1995. godine, američki ambasador u Zagrebu Piter Galbrajt predstavio je plan Z4 koji je Srbima u Hrvatskoj nudio autonomnu teritoriju sa većinskim srpskim stanovništvom.

Predsednik RSK Milan Martić, međutim, nije hteo ni da uzme u ruke dokument koji su mu doneli u Knin. Delegacija krajiških Srba kasnije je na pregovorima u Ženevi parafirala Nacrt sporazuma koji im je ponudila međunarodna zajednica u cilju "da se zaustave vojne akcije usmerene jedne prema drugima", ali je već bilo kasno. Vrlo brzo usledile su vojne akcije „Bljesak" i „Oluja" koje su stavile tačku i na Vensov plan sa zaštićenim zonama, na Galbrajtov plan Z4, ali i na sudbinu Srba u Hrvatskoj.

Usledio je, potom, Dejton. Sporazum postignut u vojnoj bazi „Rajt Paterson" u Ohaju novembra 1995. godine okončao je rat u Bosni, ali je istovremeno, čini se, bio propuštena prilika da se o istom trošku predupredi budući rat na Kosovu. I za to je, opet, kako to u svojoj knjizi „Poslednji let iz Dejtona. Pregovori iza zatvorenih vrata" tvrdi politički savetnik Miloševića kao šef pregovaračke delegacije Nebojša Vujović, odgovoran opet tadašnji predsednik Srbije.

EPA/SRDJAN SUKI EPA/SRDJAN SUKI

Milošević, naime, kako on navodi, tada nije želeo da se u sklopu dejtonskih razgovora pregovora i o budućnosti Kosova, iako su SAD to predlagale, pa su čak zajedno sa Ibrahimom Rugovom načinile i predlog dokumenta za rešavanje situacije na Kosovu. Te papire Vujoviću je, kako kaže, dao Džon Barli, jedan od pregovarača, sa molbom da ih prosledi Miloševiću.

"Dokument koji je bio na stolu predviđao je da se Kosovu da široka autonomija kako bi Albanci bili zadovoljni, da se izgrade njihove institucije, koje su oni davno i napustili i da im se da mogućnost da sami uređuju svoj život i razvoj. Centralizovani uticaj iz Beograda trebalo bi da bude smanjen, ali je Barli tvrdio da to rešenje podrazumeva ostanak Kosova u okviru Srbije i ne predviđa nikakvu nezavisnost. Stav američke administracije, a posebno grupe kongresmena koji su razgovarali sa predsednikom Klintonom, bio je da treba iskoristiti mirovnu konferenciju u Ohaju da se proširi tema da se pronađe sveobuhvatno rešenje i za Bosnu i za Kosovo", navodi Vujović u knjizi.

O tome kako je prošao razgovor sa predsednikom Srbije, Vujović dalje navodi: „Ušao sam kod Miloševića, predao mu papire i sve detaljno ispričao. Milošević je pročitao dokument i ljutito ustao. Zatim je snažno zgužvao papire i gađao me njima u glavu. Nikada neću zaboraviti njegove reči: 'Je l' se oni to sa mnom zajebavaju? Pa šta oni misle ko sam ja, kakvo Kosovo, to je unutrašnje pitanje Srbije, ne dolazi u obzir! Reci tim tvojim vašingtonskim prijateljima da ne dolazi u obzir da se sa mnom zajebavaju! Jer ako se budu zajebavali, dobiće dobro zajebavanje!'

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...