Biznis
11.09.2022. 13:35
Svet
13.09.2022. 11:15
Milan Mišić
Bliski istok
Vreme za arapski NATO?
Svet na koji smo navikli raspada se iz dana u dan: poredak jedne sile više ne postoji, ruska agresija na Ukrajinu pokazuje da je moguće i ono što je do juče bilo nezamislivo, dok se u Americi, koja još pretenduje na ulogu "učiteljice demokratije“ dva predsednika, sadašnji i bivši, međusobno optužuju da su "neprijatelji naroda“ i "rušitelji sistema“.
Klimatske promene nezapamćenim sušama ili "biblijskim“ poplavama koje su se ove godine prvi put osetile na gotovo svim meridijanima pokazuju da je pred čovečanstvom problem čije rešavanje nije moguće političkim mehanizmima koji su danas na raspolaganju, dok globalna inflacija, poremećaji u lancima snabdevanja, krvotoku globalizovane ekonomije i politikom nametnuta energetska kriza najavljuju ekonomsku recesiju koja će najviše pogoditi one koji imaju najmanje.
Kako se sve ovo odražava u regionu koji je decenijama imao reputaciju "majke svih kriza“, na Bliskom istoku i, u širem smislu, u "arapskom svetu“, regionu koji geografski obuhvata tri celine: Magreb na severozapadu Afrike sa Marokom, Mauritanijom, Alžirom, Tunisom i Libijom, zatim "Plodni polumesec“, rodno mesto civilizacije sa četiri velike reke: Nilom, Jordanom, Eufratom i Tigrom, gde su Liban, Sirija, Egipat, Irak, Jordan i okupirana Palestina – i na kraju, Arabijsko poluostrvo ispod čijeg peska su još neiscrpne rezerve nafte koja održava prosperitet Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Katara, Omana, Bahreina, Kuvajta i Jemena…
Tom svetu sa različitim istorijskim identitetima koje objedinjuje zajednički arapski jezik danas pripada 436 miliona ljudi (naspram Evropske unije koja ih ima 447 miliona). Arapski svet, a pogotovo njegov bliskoistočni deo u vestima je i od kako je počeo rat u Ukrajini, kao važan akter u velikim geopolitičkim pretumbacijama koje su u toku.
Prema nemačkom političaru Joški Fišeru, nekadašnjem šefu tamošnje diplomatije i zameniku kancelara od 1998. do 2005, Bliski istok je, sa Istočnom Evropom i Tajvanom, član trojstva "ekstremno opasnih kriza koje demontiraju poslehladnoratovski globalni poredak i njegove ključne principe nenasilja, međunarodne saradnje i ekonomske globalizacije, stvarajući time nove ekonomske i političke realnosti“.
Rat u Ukrajini na četiri načina utiče na Bliski istok, ocenjuju dvoje specijalista Si-En-Ena za region, Abas al Lavati i Nadin Ibrahim. Prvi je povoljan: skok cena nafte posle njihove višegodišnje stagnacije izazvane pandemijom virusa korona, što će, prema računici Međunarodnog monetarnog fonda, naftašima regiona omogućiti da u naredne četiri godine inkasiraju 1,3 biliona (hiljada milijardi) dolara dodatnih prihoda.
Biznis
28.03.2022. 13:10
Zašto se Arapi ne javljaju Bajdenu
Ovaj priliv je glavnom liferantu, Saudijskoj Arabiji, već omogućio izuzetno visok ekonomski rast u prva četiri meseca ove godine od 9,9 odsto, najveći u ovoj deceniji. Poređenja radi, američka ekonomija je u istom periodu bila u minusu od 1,5 odsto.
Nadgornjavanje Rusije sa Zapadom (SAD i EU) je poslovna prilika koju koriste i bliskoistočni proizvođači prirodnog gasa. Katar je tako sa Evropskom unijom postigao dogovor da joj u naredne četiri godine isporučuje polovinu svoje ukupne proizvodnje. Gasni ugovor EU potpisan je i sa Egiptom, dok je predsednik Ujedinjenih Arapskih Emirata šeik Muhamed bin Zajed stavio svoj potpis na ugovor sa Francuskom o isporuci dizel-goriva iz emiratskih rafinerija.
Druga promena je jačanje samopouzdanja kontroverznih vladara Bliskog istoka, među kojima je, posle brutalnog ubistva saudijskog novinara Džemala Kašogija u saudijskom konzulatu u Istanbulu, najistaknutiji prestolonaslednik Saudijske Arabije i njen de fakto vladar Muhamed bin Salman. Njemu se, zbog saudijske "težine“ u regionalnim i globalnim poslovima Džo Bajden prilikom državne posete Džedi u julu praktično poklonio.
Nisu, međutim, sve arapske zemlje proizvođači nafte, a među njima su i neke koje su najteže pogođene poremećajima u distribuciji žitarica iz Ukrajine. Najviše trpe Libija, koja je u haotičnom stanju zbog građanskog rata, i ekonomski devastirani Liban. U nevoljama zbog kašnjenja isporuka žita je i Egipat, jedan od najvećih svetskih kupaca. Iako su u međuvremenu neki od problema dogovorom Ukrajine i Rusije uz posredovanje UN rešeni (i Rusija je takođe jedan od najvećih svetskih izvoznika), komplikacije koje su bile povod i za ulične proteste stvara kašnjenje ranije ugovorenih dostava.
Vesti
05.08.2022. 13:08
NATO formira novu borbenu grupu u susedstvu Srbije
Glavne promene koje je doneo rat u Ukrajini su, međutim, preispitivanje postojećih vojnih savezništava i spekulacije o novim, kao i nove uloge nekih starih aktera, mnogo aktivnije od dosadašnjih.
Prva predsednička poseta Džoa Bajdena Bliskom istoku (13–16. jula) bila je jasan indikator odakle i gde duva novi geopolitički vetar. Na mapi puta bile su samo dve zemlje, tradicionalni saveznici SAD, kojima je Amerika tokom minulih decenija bila glavni bezbednosni oslonac: Izrael i Saudijska Arabija (uz kratak susret sa predsednikom palestinske vlasti u Istočnom Jerusalimu).
Glavni rezultat te turneje je onaj koji je mogao i da se predvidi: da su SAD, traumatičnim povlačenjem (posle dvodecenijske okupacije) iz Avganistana odustale od "beskrajnog ratovanja“ u regionu potvrdivši da se fokus pažnje zvaničnog Vašingtona pomera dalje na Istok – na sve intenzivniju ekonomsku i vojnu utakmicu sa Kinom, što je geopolitički konflikt u kojem se profiliše novi svetski poredak.
Drugi, podjednako važan rezultat jeste guranje u stranu palestinskog pitanja, odnosno dodatno zamrzavanje tog drevnog konflikta i na neodređeno vreme odlaganje rešenja po kojem mir donosi samo miroljubiva koegzistencija dve države, i Izraela i Palestine. Bajden je to javno potvrdio izjavom "da još nije sazrelo vreme za političko rešenje“, odredivši Palestincima pomoć od 100 miliona dolara za sistem zdravstvene zaštite u njihovoj samoupravi.
Bajdenove izjave su samo potvrdile ono što se u arapskim prestonicama već shvatilo: da se američki bezbednosni kišobran polako zatvara i da će morati da same popunjavaju vakuum koji ostavlja smanjeni angažman američke vojne sile.
Svet
14.05.2022. 12:57
Ujedinjeni Arapski Emirati imaju novog lidera
Taj proces je prvi konkretan rezultat doneo pre dve godine, kada su, uz pokroviteljstvo tadašnjeg predsednika SAD Donalda Trampa, 15. septembra 2020. u Beloj kući potpisani "Avramovski sporazumi“ (nazvani tako po biblijskom proroku koga su prihvatile sve tri jednobožačke vere: jevrejska, hrišćanska i islamska). Potpisnik prvog dogovora u poslednjih 26 godina o normalizaciji odnosa jedne arapske zemlje sa Izraelom bili su Ujedinjeni Arapski Emirati. Ovim sporazumima su naknadno pristupili i Bahrein, Maroko i Sudan. Dve godine kasnije, "Avramovski sporazumi“ postali su paradigma novih odnosa Arapa i Izraela koji su iz faze apriornog neprijateljstva dospeli u fazu miroljubive koegzistencije od obostranog interesa.
U ovoj tranziciji primer za ugledanje postali su upravo Ujedinjeni Arapski Emirati, koji se danas najčešće opisuju kao "mala država sa velikim ambicijama“. UAE, federacija od sedam emirata (među kojima je najpoznatiji Abu Dabi) ima oko 10 miliona stanovnika na površini velikoj otprilike kao Srbija. Pritom je primetno da su geopolitičke ambicije UAE počele da rastu od kako im je de fakto lider 2014. postao nama poznati emir Abu Dabija Muhamed bin Zajed, koji je potom, u maju ove godine, ustoličen i kao predsednik.
Za jedne neočekivano, a za druge sasvim logično, intrigantna tema arapskog sveta postala je ideja da se povlačenje SAD kao glavnog bezbednosnog faktora u regionu kompenzuje formiranjem "arapskog NATO-a“, što se istovremeno smatra "neophodnim, ali još ne i mogućim“.
O tome je, prema nekim izveštajima arapskih i zapadnih medija, diskretno razgovarano i prilikom Bajdenovog boravka u regionu. Zamisao je, kako to prenosi portal Vašingtonskog instituta za bliskoistočnu politiku, da se oformi vojni savez šest arapskih zemalja: Saudijske Arabije, UAE, Omana, Katara, Bahreina i Kuvajta kojima bi se naknadno pridružili Egipat, Jordan i Irak. U pozadini bi bila politička i logistička podrška SAD i Izraela.
U ulozi inicijatora ovoga bio je jordanski kralj Abdulah II. Zasad je, međutim, tim povodom više pitanja nego odgovora. Glavna nedoumica je šta je zapravo pravi razlog za ideju o ovakvoj vojnoj formaciji i da li je ona realna s obzirom na to da spoljne politike potencijalnih članica imaju različite poglede i interese gotovo o svim aktuelnim pitanjima – i s obzirom na činjenicu da je već bilo nekih pokušaja ove vrste koji su posle lansiranja brzo prizemljivani.
Glavno pitanje koje na prvi pogled ima jasan odgovor glasi: ko bi bio protivnik tog saveza? Taj odgovor je da je to Iran (koji inače nije deo arapskog sveta), zbog njegovih nuklearnih ambicija i uloge remetilačkog faktora u nekoliko arapskih zemalja (Irak, Liban, Sirija i Jemen su najočigledniji primeri).
Iako većina arapskih režima Iran vidi kao pretnju, nema konsenzusa o dimenzijama te pretnje i može li se ona obuzdavati klasičnom diplomatijom. Stav da može zasad zastupa i Saudijska Arabija koja je sa Teheranom otvorila kanal komunikacije, a sličan stav imaju Oman i Katar.
Kad se preispitaju svi stavovi arapskog sveta prema Iranu, praktično nema nijedne arapske zemlje koja Iran smatra pretnjom sopstvenom opstanku, što je bio i do danas ostao stav (nuklearno naoružanog) Izraela, što, kad se uzmu u obzir svi paradoksi arapskog sveta, ne znači da će "arapski NATO“ biti mrtvorođenče.
Komentari
