NOVE SRPSKE DINASTIJE: Ko će vladati Srbijom - Karići, Dačići, Krkobabići, Nikolići ili Šešelji

Nije mali broj istorijskih stranputica koje pokazuju da Srbi uglavnom ne znaju šta hoće. Pre će biti da znaju šta neće, mada je ova tvrdnja diskutabilna.
Aleksandar Tijanić pre nekoliko godina pisao je da će Srbijom u budućnosti vladati dve stotine porodica. Vreme već danas pokazuje da je nešto prevideo. Srbijom će vladati nove dinastije, koje se rađaju pred našim očima. Poslednje istorijske turbulencije, od 1980. do danas, pokazuju da je većina Srba izričita - neće monarhiju. Jedina od tri preživele srpske nasledne dinastije, Karađorđevići, skoro dvadeset godina levitiraju između većeg ili manjeg društvenog poniženja. Srbi su ih odbacili. O Nemanjićima, prvoj naslednoj dinastiji, kojoj je Sveti Sava obezbedio autonomnu državnost unutar Vizantije i autokefalnost Srpske pravoslavne crkve, današnji Srbi imaju krajnje površna znanja. Nije im u pameti da su davnašnji Srbi voleli i branili svoje Nemanjiće. Druga srpska dinastija, dinastija Karađorđevića, osnovana je i samoproglašena od Đorđa Petrovića Karađorđa zahvaljujući njegovom autoritetu hajdučkog harambaše i austrougarskog četovođe na granici sa Otomanskom imperijom. Istina, tu dinastiju kasnije priznao je ruski dvor i još neke rojalističke porodice. Karađorđevići su bili poštovani sve do 1817, kad je Miloš Obrenović u dosluhom s Portom ubio Karađorđa. Time je bila proglašena dinastija Obrenovića, a nasledno pravo Miloš je dobio od sultana.
Obrenovići su nestali u Majskom prevratu krvave noći između 28. i 29. maja, kad su Apisovi crnorukci sabljama iskasapili poslednjeg Obrenovića, kralja Aleksandra. Time je zatrta dinastija Obrenovića i na vlast su došli Karađorđevići. Vladali su do 1941. Sin kralja Petra Drugog, princ Aleksandar, vratio se u Srbiju 5. oktobra 1991. Srbi ga do sada nisu prihvatili kao svog princa i ne bi mu na referendumu danas dali krunu.
Međutim, Srbi svojim činjenjem sa ozbiljnim uvažavanjem podržavaju nenasledne dinastije u srpskoj politici koje se samoproglašavaju. Karići, moćna kosovaraska porodica, čiji je vođa

Bogoljub, pre tridesetak godina najavili su da će jedan od potomaka Janićija Karića biti predsednik SAD! Kad će se to dogoditi i da li će, trenutno nije aktuelno, ali pouzdano se zna da su Karići u politiku ušli još u Miloševićevo vreme, u srpskom političkom brlogu pustili su korenje i tek će početi da rastu. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić se sigurno grize za jezik što je tek tako abolirao Bogoljuba. Jer Bogoljubu treba samo jedna njegova televizija, stranku odavno ima, i malo prostora, te eto Janićijevih potomaka u vladi. Za sada su samo u parlamentu. Bogoljub to ne krije, kaže da hoće da bude premijer. Trenutno se zadovoljava sopstvenim snovima da je „srpski Donald Tramp".
Neće se Bogoljub smiriti, on će se vratiti u politiku na velika vrata, ali kada, ne zna se! Za Vučićevog vakta sigurno neće, zna to Bogoljub, ima on savršene radare za opstanak, zato ima savršenu žvaku „ko sam ja da zivkam Vučića svaki čas"! Ali budite sigurni, Karići su „ante portas".
Priču o srpskim političkim dinastijama u pokušaju aktuelizovao je lider srpskih radikala Vojislav Šešelj pošto je nedavno svog sina Aleksandra proizveo u poslanika. O gospodinu Aleksandru Šešelju ne znamo baš ništa izuzev da je Vojvodin sin, ali je intrigantno to što je njegov otac u silnom inatu i osionosti javno saopštio: „Ako budem mogao, imaću još 246 sinova i kćeri, pa ćemo celu izbornu listu SRS popuniti Šešeljima."
Vojvoda od SRS je napravio malu porodičnu zanimaciju, njegovi sinovi Nikola i Aleksandar predvode opštinske odbore radikala u Zemunu i na Novom Beogradu, sestra Dragica već dve decenije stara se o finansijama stranke, a supruga Jadranka je odavno u politici. Međutim, nije Vojvoda prvi u novijoj srpskoj politici počeo da pravi političku dinastiju. Prvi su Karići, ali srpski radikali su prvi napravili taj zarazni pelcer. Tako smo pod kraj devedesetih došli do ogoljenog saznanja u Beogradu da je važno zvati se Drašković ili Bošković. Vojvodini kumovi Vuk Drašković i supruga mu Danica (devojačko Bošković), pošto su istisnuli Đinđića iz Skupštine Beograda, osnovali su svoju dinastiju i lukrativni centar. Mnogi oko Vuka i Danice postali su važni i moćni. Bila je to baš uspešna porodična poslovno-politička dinastija. Mnogi tvrde da se to najjasnije vidi u zaostavštini Veselina Boškovića, brata Danice Drašković, koji je u atentatu na Ibarskoj magistrali tragično izgubio život.
Moć Draškovića i Boškovića, političko-privredne dinastije, i danas je ozbiljna. Nisu tek tako ljudi iz NATO komande u Briselu targetirali Vuka Draškovića kao svog promotera.
Čudesan politički pelcer koji poseduje Vojvoda Vojislav Šešelj primio se i u porodici bivšeg zamenika predsednika Srpske radikalne stranke, a potom otpadnika i osnivača Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića. Da li u tom pelceru važnu ulogu ima kumstvo? Skoro da smo sigurni da ima. Vuk Drašković je krstio Nikolu Šešelja, Vojvodinog sina. Nikolinu decu krstio je Tomislav Nikolić.
Kum Tomislav Nikolić je na vreme osetio nove vetrove na srpskom političkom bunjištu. Kum Tomislav davno je, još 2012, ustoličio sina Radomira za predsednika Izvršnog odbora SNS. Potom je sin Radomir, uz tu funkciju, postao i gradonačelnik Kragujevca. Tu i danas stoluje. Sasvim je moguće da je Tomislav Nikolić, u čuvenoj tajnoj nagodbi s Vučićem oko predsedničkih izbora, pored vile, izmišljene funkcije koja Srbiju košta više od 12 miliona evra godišnje, ugovorio i sigurno mesto u SNS-u za naslednika dinastije Nikolić.
Ni onaj lukavac Ivica Dačić nije ispao iz sedla. Hoće čovek da ogradi svoj politički prostor kao ubeđeni socijalista da njegov sin bude član dinastije Dačića u pokušaju. Politička Srbija i srpska javnost uopšte prihvatile su sa simpatijom to što je Dačićev sin Luka posetio grčko letovalište Paraliju početkom avgusta ove godine, i predvodio delegaciju SPS-a. Delegacija je bila u zvaničnoj poseti kancelariji Jedinstvene Srbije, koja već neko vreme postoji u Paraliji. Iako je skoro postao punoletan, Luka Dačić je dao izjavu za medije.
Nije dinastija Nikolića jedinstvena u Srpskoj naprednoj stranci. Marko Đurić, da li je još direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, ima mnogo jači pedigre od Radomira Nikolića. Njemu je pradeda po majci glavom i bradom niko drugi do Nikola Pašić. Najdan Pašić, poznati srpski političar i državnik, njegov je deda. Marko Đurić je živi eksponat koji dokazuje da iver može da padne daleko od klade. Ili je glavni krivac genetika: Pašići, Nikola i Najdan, s onog sveta gledaju Marka i hvataju se za glavu. „More Marko..."
Možda vam priča o novim srpskim dinastijama u začeću liči na dokono novinarsko naglabanje? Nažalost, nije. Ozbiljna istraživanja govore u prilog tome.
„Njujork tajms" je pre dve godine objavio istraživanje koje kaže „Ako ti je deda bio kongresmen, i tvoje šanse da se nađeš u Kongresu veće su 28.000 puta nego šanse običnih smrtnika." Analiza koju objavljuje „Ekspres" ne tvrdi da je u Srbiji taj procenat isti. Nije, ali je to, bez sumnje, formula za uspeh. Naše životno iskustvo pokazuje da je prezime ili krvno potomstvo na glasu te i zlatna vrata otvara. O tome govori, recimo, sećanje naše poznate slikarke Milene Pavlović Barili, koja je bila u direktnoj krvnoj vezi s Karađorđem Petrovićem. U slobodnom prevodu, status je nasledna pojava.
Prezivati se Buš, Klinton ili Kenedi u Americi je nešto što je svakom članu pomenutih političkih dinastija ulaznica u klub političke i ekonomske elite. Znamo da su i na Balkanu prednost prezimena Broz, Minić, Đilas, Tadić, Marković, Stambolić, u Hrvatskoj Tuđman, u Bosni Izetbegović ili Pozderac, a u Sloveniji Cerar. Dovoljno je bilo biti im bar blizak srodnik, kum ili prijatelj. Pravila su i danas ista. U Srbiji za uspeh, dovoljno je biti Crnogorac.
Istraživanje iz 2003. godine posvećeno rodoslovu jugoslovenskih i srpskih političara pokazalo je, kako kaže Mladen Lazić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, da među članovima političke elite nema onih koji su potekli iz nižih društvenih slojeva. Po pravilu, na politički položaj dolazi se iz redova viših društvenih klasa, naročito iz stručnih krugova.
Činjenica je, objašnjava sociolog Vladimir Vuletić, da su potomci pripadnika viših društvenih slojeva, čim se malo stabilizovao poredak u bivšoj Jugoslaviji, imali mnogo veće šanse da se popnu u društvenoj hijerarhiji. „To je posledica dve činjenice. Jedna je da su im, naravno, na raspolaganju bile najbolje škole. A ukoliko to nemate, male su šanse da osvojite bogzna kakve položaje. Još važnije je ono što se naziva socijalni kapital. To su ljudi koji su odrastali, koji su se igrali i družili s ljudima koji su potom bili uticajni. Te veze i poznanstva koja su oni imali veoma su važna. U takvom okruženju stiču se maniri i, naravno, nije isto da li odrastate u krugu ljudi koji čine diplomatski kor ili u radničkoj porodici", kaže Vuletić i dodaje da se tako stiče i određena kultura ponašanja, što nekoga naprosto preporučuje uz to što mu se otvaraju mnoge prilike za napredovanje.
Takođe je poznato da je Ivo Vejvoda bio decenijama veoma uspešan Titov ambasador u mnogim svetskim prestonicama, pa je logično što je njegov sin Ivan Vejvoda ugledno ime u diplomatskoj i političkoj Evropi danas.
Sve pomenuto nije se primilo na biće Borisa Tadića. Otac Ljubomir Tadić, univerzitetski profesor, akademik, osnivač u svetu čuvenog filozofskog kružoka „Korčulanska škola" i Instituta za filozofsku teoriju i političku praksu. To što se nije primilo, Dobrica Ćosić je ocenio kao njegovo veliko razočaranje. Međutim, zahvaljujući svemu pomenutom, Boris Tadić je bio osam godina predsednik Srbije i skoro deset godina predsednik DS. I u Partiji ujedinjenih penzionera Srbije otac i sin su dugo godina radili rame uz rame. Milan Krkobabić nasledio je prošle godine oca Jovana na mestu predsednika stranke. Do očeve smrti, mladi Krkobabić je bio potpredsednik stranke i najznačajniji očev saradnik. Dinastija Krkobabića, kažu, dobiće trećeg po redu predsednika nečega, makar PUPS-a.
Do smrti oca 2010. godine, Olgica Batić nije bila politički aktivna ili bar nije bila poznata široj javnosti. Otac Vladan Batić bio je dvehiljaditih jedan od najpoznatijih srpskih političara, osnivač Demohrišćanske stranke Srbije. Iako takoreći politički naturščik, Olgica je 2011. godine uspela da se izbori za mesto predsednice DHSS-a. Vrlo brzo se snašla u novoj ulozi i na izborima 2012. godine bila deo Tadićeve koalicije „Izbor za bolji život". Danas je poslanica u Skupštini Srbije. Tu je i ligaš Nenad Čanak. Njegov otac Milan je bio gradonačelnik Novog Sada, a prvi tast Živorad - Žika Berisavljević, ambasador SFRJ u Londonu i kreator vojvođanske politike do „jogurt revolucije" 1988. godine.
Na kraju pomenimo Balinta, sina Ištvana Pastora. Obojica su politički lideri Mađara u Vojvodini, jednako ih uvažavaju i Beograd i Budimpešta.
Stendap komičar i novinar Filip Ugrenović kaže za „Ekspres" da je najzanimljiviji primer svakako Bogoljub Karić, koji je na vrhuncu svoje karijere uveo celu familiju u politički život Srbije.
- Sada to radi Aleksandar Vučić. Uvodi familiju Karić, jelte. Tomin sin nije toliko dobro prošao. Čujem da čak mora i da živi u Kragujevcu. No, najveći uspeh verujem da je ostvario sin Vojislava Šešelja. Ipak je ove godine postao predsednik Srbije - duhovito zaključuje Ugrenović.

BLEDA KOPIJA

Političar, istoričar, postpetooktobarski diplomata Milan St. Protić je deo priče o novim srpskim dinastijama, ali nije ni do kolena svojim slavnim precima. To, međutim, ne znači da mu oni nisu otvorili vrata uspeha.
Otac mu je bio vrhunski novinar „Politike" koga pamte kao istinskog gospodina, izuzetno obrazovanog, suzdržanog, precizno odgovornog, a iza svega se prikrivao rođeni aristrokrata.

Tek je Stojan Protić, deda Milana Protića, bio ličnost baš ozbiljne biografije. Istaknuti političar i državnik, biografiju su mu pisali istaknuti evropski intelektualci i političari, bio je sinonim uspešne srpske politike između 1880. do 1923. Stojan Protić, između ostalog, bio je prvi predsednik Vlade Jugoslavije 1918. godine.
Njegovog unuka Milana Protića politička sudbina je premeštala u razne varijante srpske mutne politike s početka devedesetih. Peti oktobar 2000. ga je zatekao u stranci Velimira Ilića. Bio je član Predsedništva DOS-a. Posle 5. oktobra kratko je bio gradonačelnik Beograda, a posle ambasador Srbije u SAD-u. Povučen je, kažu, posle diplomatskog skandala. Kasnije je iz nekih razloga bio ambasador Srbije u Švajcarskoj. Kao političar i diplomata ostavio je vrlo bled trag.

SLAVNA PORODICA NEDOKAZANOG VUKA

Vuk Jeremić na svojim nejakim političkim plećima nosi teško breme svojih predaka. Po majci je potomak čuvene porodice intelektualaca, političara, komunista i Jugoslovena Pozderaca iz Cazinske Krajine.

Posle studija na Harvardu, Vuk je preko profesorske veze ušao u visoku politiku kroz pogrešan prozor. Bio je i ostao dobar učenik pogrešnog učitelja Borisa Tadića. Jer Tadić je državne poslove shvatao i radio pogrešno i opušteno. Sve pogrešno!
Možda bi od Vuka političara i bilo nešto da nije sve dobio na tanjiru, a vratolomno se ispostavilo da je u jednom mandatu bio i predsednik Generalne skupštine UN-a. On i sada veruje da mu to sve po zaslugama pripada. Fatalna greška!

BOLJE IMATI MOĆNOG TATU NEGO MOĆNU GLAVU

Marko Selaković, stručnjak za političke komunikacije, satirično predlaže da se u ostavinskim raspravama uvede nova kategorija: političko nasledstvo, pa da sinovi, kćerke ili supruge po automatizmu dobijaju po dve-tri funkcije za poneti.
- Ništa prirodnije nego da, na primer, sin bivšeg predsednika postane gradonačelnik jednog velikog industrijskog ili univerzitetskog centra. Niko ne može da bude bolji za to mesto od njega, iako u tom gradu postoje hiljade uglednih profesora, doktora nauka, inženjera... Ili ništa prirodnije nego da oca ministra nakon smrti na toj poziciji zameni sin ministar - ističe Selaković i dodaje da je to sve logično i normalno u zemlji u kojoj su negativna selekcija i „prolaženje na foru" postali poželjan način življenja.
- Politika je odavno za neke postala porodični biznis. Nije to od juče i nije samo kod nas. Međutim, dok su Kenedijevi ozbiljno ulagali u obrazovanje svoje mlađe garde na najprestižnijim univerzitetima, ne smem da se zakunem da je, recimo, Krkobabić senior, pokoj mu duši, ulagao napor da od svog sina obrazovanjem i razvojem stvori vrhunskog političara. Ne znam ni kakav je uticaj Krkobabića juniora na razvoj Krkobabića pionira, nove nade srpske politike, ali sam potpuno uveren u jedan postulat: uticajni članovi porodice imaju blagotvorni, gotovo isceljujući uticaj na svoju decu ili bračne partnere, obezbeđujući im privilegije i nasledstvo kontakata, pozicija, platica i naknadica - objašnjava Selaković.
- Apsolutno nemam ništa protiv da se sinovi, braća, supružnici takođe politički angažuju, ali da se bore da budu vrhunski i profesionalno ostvareni. Ovako, na delu su puki sinovi po profesiji, koji uživaju privilegije i kojima je prezime očevo ili dedino nasleđe prečica do uspeha. Imao je Nikola Pašić sjajnu izreku: „Kakvi ste mi vi Englezi, takav sam i ja Gledston." Sve je ovo u izvedbi srpskih politikanata ispalo prilično groteskno pa naše političke familije više liče na miks „Dinastije" i Severne Koreje nego na ozbiljne porodice iz uglednih država. Da li je to posledica neznanja, nemara, beskrupuloznosti, praziluka ili nečega desetog, ne znam. Neka žive na teret budžeta i neka im je alal, što bi rekli stari. Samo, zatamnjena stakla, sekretarica punjena silikonom, privid moći i lažni prijatelji ne traju predugo ako se ne radi na sebi. Narod se na kraju opameti, vidi i kazni. A pad s ničim zaslužene pozicije, podsetiću, najviše boli - zaključuje Selaković.

NAJUŽI KRUG SU LJUDI OD POVERENJA

Profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković napominje da je uvek postojao neformalni krug ljudi oko vođa, koji je bio mnogo uticajniji od samih nosilaca formalnih stranačkih funkcija.
- Vođe, prirodno, najviše poverenja imaju u svoju porodicu ili prijatelje. Čak i kad ne formalizujete funkciju svog deteta kao člana politbiroa ili poslaničke grupe, takve stvari se znaju. Postoji tendencija da se formalna i neformalna moć u nekom trenutku spoje. Nekada je to u političkom, nekada je, kao kod Vučića, u neformalnom, finansijskom sklopu - objašnjava Stojiljković, uz opasku da se u svim prestižnim profesijama poput advokata, lekara ili novinara često dešava da deca krenu roditeljskim stopama.
- Problem je koliko se tu poštuju demokratske procedure, da li se ostvaruje nekontrolisani uticaj na finansijsku i kadrovsku politiku ili se to ipak provlači kroz stranačke procedure. I za vođe je bolje da, bar formalno, izbor njihove dece ili rođaka bude završen kroz procedure jer će tako manji gnev članstva navući na sebe - napominje Stojiljković.