Koju bitku bije Milo?
Drugi verski rat u Crnoj Gori
Milo Đukanović je izgubio politički kompas kad je pomislio da će sa SPC izaći na kraj kad nema Amfilohija. Pogrešio je, suočio se sa patrijarhom Porfirijem.
Postoje brojne i slikovite istorijske asocijacije na Crna Goru danas. Ona je carstvo meteža, ideoloških sukoba, korumpiranih političkih igrača, raznih lukavaca kojima je svaka vrsta kalamuše idealno stanište. A tu kao živi „čojstvo i junaštvo“? Mene ova Crna Gora na neki način podseća na Sajgon iz 1975. kada Vijetnam napuštaju moćni i „neporaženi“ Amerikanci (oko 500.000 vojnika), ostavljajući iza sebe razorenu i sprženu zemlju.
Po mnogo čemu takvu zemlju ostavila je iza sebe tridesetogodišnja vladavina Mila Đukanovića, koja se još koprca kao šaran u meredovu. Toj vlasti DPS se ne odlazi, tako su ugodno i lepo gazdovali sa podatnom pastvom. Sad se sve okrenulo naglavačke: ni manje zemlje i naroda, ni većeg zamešateljstva nigde nećete sresti.
Uz tu napomenu, događaji u Crnoj Gori imaju svoju unikatnu razliku. Izgleda i anahrono, dole se već deceniju vodi istinski verski rat upakovan u opasnu i eksplozivnu političku foliju. Kraj tog rata, ako se ikad desi, proglasiće političkog pobednika i moguće okončati političko-državnu krizu u Crnoj Gori. Milo Đukanović je ovaj rat najavio pre četrnaest godina, kada je u jednom od svojih brojnih programskih govora rekao da su sve zemlje bivše Jugoslavije zaokružile svoju državnost sa nacionalnim jezikom i crkvom.
Njegov lični državno-lukrativni i „verski“ koncept razbucale su litije koje su trajale skoro šest meseci s kraja 2020. do proleća 2021. Izgubio je vlast bespovratno na ovogodišnjim avgustovskim parlamentarnim izborima. Njegova poslednja odbrana pred neveštom i neartikulisanom vlašću premijera Zdravka Krivokapića odigrava se ovih dana. On je najavio da će se sa grupom svojih, ratničkim bojama okićenih komita 5. septembra pojaviti na Cetinju, „ukoliko se ne promeni mesto inauguracije mitropolita Joanikija“!?
Profesor Krivokapić očigledno nije dorastao Đukanovićevim političkim veštinama koje traži ovo brzo i komplikovano vreme. Bio je najavio svoj dolazak „bez obezbeđenja“ na inauguraciji mitropolita Joanikija pa je odustao uz svesrdne i „dobronamerne“ savete nekih ambasada zemalja EU. Nije naučio ni toliko da slične savete treba uljudno saslušati, ali raditi ono što se od premijera očekuje. Otkazivanjem svog dolaska Krivokapić je samo podigao cenu Đukanovićevom blefu da će sa svojim komitama napraviti lom ispred Cetinjskog manastira.
Koalicioni partneri premijera Krivokapića iz Demokratskog fronta, baš u ovom kompleksnom trenutku, zapretili su da „ukoliko se u septembru u Skupštini ne nađe Zakon o popisu stanovništva – srušiti vladu“!? DF gleda svoja stranačka posla i koristi premijerovu nemoć da obezbedi primat u koalicionoj vladi. Baš su izabrali vreme, okolnosti, a i temu.
Međutim, pitanje je – koju to bitku bije Milo Đukanović? Za one politički mudrije učesnike ove kalamuše sasvim je jasno da Đukanović pokušava da trguje sa novim vlastima. Trguje za svoju ličnu budućnost. Srđan Vukašinović, sociolog i politički analitičar, dodaje da predsednik Crne Gore diže ovoliku prašinu ne zbog ustoličenja mitropolita Joanikija, nego zbog kokaina.
„Nemoguće je da predsednik Đukanović nije znao za ovih 1,4 tone kokaina, njegovim slučajnim pronalaskom. Policija je krajnje neprofesionalno odradila ovaj posao, ne zna se čija je droga i kome je namenjena, a neko mnogo moćan je naredio da se sklone ljudi koji su trebali da preuzmu robu. Sve ovo ne verujem da je moglo da se odradi bez znanja predsednika države“, rekao je Vukašinović.
Ekstremne situacije, to je on toliko puta dokazao, prirodno su stanište Mila Đukanovića. On u njima pliva kao riba u vodi. Pokojni Momir Bulatović, tada predsednik Crne Gore, u intervjuu potpisniku ovih redova sredinom 90-ih prošlog veka, hvalio je veštinu svog premijera kako je neverovatnom veštinom u „iznuđeno tajnim poslovima“ sačuvao zemlju od gladi. „Izrazito tajni poslovi“ su bili šverc duvana i drugih akciznih roba. Nije samo švercovao i naplaćivao tranzit pomenutih roba, nego ih je skladištio, preusmeravao i pretvorio to u paralelno zanimanje. Posle se bavio i drugim poslovima, od bankarskih, građevinskih, trgovačkih… sve sa pozicije gospodara Crne Gore. Tako je počeo paralelni život najdugoročnijeg političara u modernoj Crnoj Gori. Bavio se raznim poslovima iz sive zone, postao je bogat i moćan. Milo Đukanović je, nema sumnje, zadužio Crnu Goru: zarobio državu, oteo ju je od građana, pa je shodno tome uveo u bankrot. A on, tvrde njegovi bivši saradnici poput Duška Kneževića, postao ekstremno bogat. Sad je došlo vreme da se ti dugovi vrate.
Pitanje je, međutim, da li sadašnje crnogorske vlasti imaju snage da pomenute dugove naplate? Teško! Jer, u tridesetogodišnjem gospodarenju Crnom Gorom Milo Đukanović nije mogao da vlada, između ostalog, bez svoje opozicije. Ljudi sa imenom i prezimenom iz opozicije, tvrde upućeni Crnogorci, godinama su držali na vlasti gospodina Đukanovića, i svakako za to duplo dno bili bogato nagrađivani.
Ko su „ljudi sa imenom i prezimenom“, hoće li se skinuti te maske? Ko su ti ljudi? Verujemo da bez tog razotkrivanja nijedna vlast u Crnoj Gori neće biti legitimna. Moguće da se deo odgovora naslućuje među crnogorskim političarima, u vlasti i u opoziciji, koji nipodaštavaju litije, tu „prvu hrišćansku revoluciju u modernom dobu“ koja je srušila Mila Đukanovića.
„Litije i njihovo nasleđe smetaju crnogorskim separatistima, ekstremnim antisrbima, koje predvodi Milo Đukanović. Litije su okupile sve pravoslavne hrišćane u Crnoj Gori, a to je većinsko stanovništvo Crne Gore, pod univerzalnom lozinkom ʼ,Ne damo svetinjeʼ. To je bio crkveno-narodni pokret za ostvarenje prava svih građana Crne Gore. I ta lozinka (Ne damo svetinje) je na snazi i danas. Litije su bile reakcija na ukupno stanje u Crnoj Gori, dakle na nepravdu, kršenje ustava, diskriminaciju, ekonomsku i moralnu devastaciju društva, na otimanje crkvene imovine“, objašnjava za „Ekspres“ dr Budimir Aleksić, profesor Cetinjske bogoslovije.
Uglavnom, vlast se gubi iz ruku predsednika Đukanovića. Pretnjom da će „na Cetinju sa svojim sledbenicima braniti Crnu Goru i da će u tome lično učestvovati“ licemerno je obznanio nekoliko važnih činjenica: da on nije predsednik svih građana Crne Gore, na šta ga obavezuje Ustav, nego samo onih koji slede njegovu ideju; da svoje lične ambicije stavlja iznad interesa građana i na kraju pokazuje da je definitivno izgubio kompas, jer on je izvan sumnje veoma darovit političar. Definitivno pokazuje i ljudima iz međunarodne zajednice da su imali pravo što su ga pustili niz vodu.
Predsednik Crne Gore Milo Đukanović je očito obukao odelo očajnika, pravi greške koje mu ne pripadaju. On i u ovom ponovljenom verskom ratu sa SPC pravi pogrešne, zapravo katastrofalne procene. Prevideo je da posle upokojenja mitropolita Amfilohija za protivnika ima njegovu svetost patrijarha SPC Porfirija. Patrijarh Porfirije je čovek od velikog integriteta i ugleda, uvek hladne glave, tihe, ali čvrste i odlučne energije, koji podseća Đukanovića: „On nas je doveo u situaciju da nemamo izbora.“
Hirotonisanje mitropolita Joanikija će se, nema sumnje, održati 5. septembra u Cetinjskom manastiru, gde su se svi prvaci Mitropolije crnogorsko-primorske kroz vekove ustoličavali. Srpska pravoslavna crkva učinila je odmeren gest, svečanost će se odvijati bez okupljanja vernika ispred Cetinjskog manastira, a sve ostalo što će se okolo događati stvar je države. Sve ovo potvrdio je i sam mitropolit Joanikije.
Profesor Aleksić dodaje da crnogorski separatisti nastoje da eliminišu SPC sa prostora današnje Crne Gore, gde ona postoji od 1219. godine. „Radi se i o pritisku na srpski narod da konvertuje svoj identitet (vjerski, jezički i nacionalni) i da nestane. Stoga najprije treba eliminisati njegovu najvažniju instituciju. Međutim, oni ne vode borbu samo protiv Srba i Srpstva, nego i protiv pravoslavlja. Taj plan je jasno iznio Milo Đukanović rekavši da Crna Gora treba da izađe iz pravoslavnog, slovensko-vizantijskog civilizacijskog kruga kome je vjekovima pripadala, i da se integriše u zapadni, rimokatoličko-protestantski civilizacijski krug“, kaže profesor Aleksić i zaključuje: „Stoga Đukanović smatra da je SPC, koja je predvodila litije, zaustavila finalizaciju njegovog ideološkog projekta, i otuda njegova ostrašćenost prema crkvi i vjerujućem narodu, ostrašćenost koju bez kontrole ispoljava ovih dana, uoči ustoličenja mitropolita Joanikija na Cetinju.“
NEMAČKI TAJNI PROJEKAT
Osamostaljenje Crne Gore, odnosno njeno odvajanje iz Državne zajednice SRJ, kao i uvođenje evra kao zvanične valute, finansirala je Dojč banka po nalogu vlade iz Berlina.
Milo Đukanović je vladao tri decenije ne samo zahvaljujući svojoj političkoj darovitosti, nezi i moćnim mecenama. Poznato je da je imao podršku Londona i donekle i SAD. Međutim, najznačajnijeg saveznika je imao u Nemačkoj, koja je sa njim i dogovorila i finansirala otcepljenje Crne Gore od Srbije.
O tome, gle slučaja, adekvatno svedoči zagrebački nedeljnik „Ekspres“ od pre dvadesetak dana. Priča je dragocena jer otkriva pikantne i zaprepašćujuće podatke. Povod priče je školski brod „Jadran“ koji je unikatan primer jedrenjaka u svojoj kategoriji, a koji je po pisanju hrvatskih kolega „nepravedno pripao Crnoj Gori“ jer je navodno Hrvatska finansirala njegovu gradnju?!
Hrvatski nedeljnik je kivan na Crnu Goru, kojoj je „Hrvatska uvek pružala ruku kad je bilo najpotrebnije“, koja joj to apsolutno ne vraća: „Crna Gora nije ni spomenuta u hrvatskoj tužbi za genocid i zločine protiv hrvatskih građana. Je li to bilo greška? Da nije bilo mentorsko-političke podrške Zagreba, nikad Crna Gora ne bi ušla u NATO. Kad se razdruživala sa Srbijom, opet je Crnoj Gori ruku pružila Hrvatska. Nepoznato je široj hrvatskoj javnosti kako je evro kao valuta fizički ušao u crnogorski platni promet. Cela operacija odvijala se 2002. godine preko aerodroma Čilipi, kada je veliki avion ʼerbasʼ Dojč banke sleteo sa nekoliko milijardi evra. Celi iznos evra, upakovan u teretne palete, ukrcan je u male neoznačene kamione jedne hrvatske državne firme. Za volanima su bili hrvatski vozači, a pratnja u civilu bili su hrvatski policajci. Osim silnog novca, u kamionima su bili i sanduci pešadijskog naoružanja kao dodatna pomoć Hrvatske za slučaj da zatreba Crnogorcima u raskidu državne zajednice sa Srbima... Karavan sa Čilipa je sretno i potpunoj diskreciji stigao do Podgorice, a evri u crnogorski platni krvotok...“, piše zagrebački „Ekspres“.