AGONIJA RTB-a BOR: Vreme je da Spaskovski ode

Ko može da obezbedi da RTB „Bor" postane zdrava i prava, prosperitetna firma? Direktor Blagoje Spaskovski i njegovi nesposobni poslušnici sigurno ne mogu, oni treba da podnesu račune za sve što je dovelo do katastrofe

„Jama" je najstariji borski rudnik. Otvorena je 1903. godine zahvaljujući ulaganjima i preduzimljivosti srpskog industrijalca Đorđa Vajferta, koji je tih godina u beogradskoj čaršiji bio poznat i po izreci „dužan kao Vajfert", ali se kasnije, odlukom da s Francuzima krene u veliki poduhvat, toliko obogatio da je po istočnoj Srbiji, u okolini Majdanpeka i Negotina, otvarao i rudnike zlata. Tada je prosečni sadržaj bakra u rudi iznosio 4,70, dok je danas jedva 0,40 odsto. Zlatne godine borskog rudarstva bile su i one između dva svetska rata, kada su Francuzi intenzivno eksploatisali najbogatiju rudu, a onda i sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka. U to vreme, topioničari i elektrolizati dobijali su po pet, šest, pa i sedam tona zlata godišnje, danas između 700 i 800 kilograma iz sopstvenih sirovina. Danas je premija kad se napabirči 2.000 do 2.500 tona katodnog bakra mesečno; u ona, zlatna vremena, „Bor" i „Majdanpek" davali su i četiri do pet puta veću proizvodnju.
Danas je RTB „Bor" kamen o vratu države Srbije i - pred stečajem. Direktor Blagoje Spaskovski pre neki dan je izjavio da se jedva izmiruju obaveze predviđene UPPR-om, što znači da je stečaj vrlo blizu. Bila bi to katastrofa za oko 5.000 zaposlenih i celu Timočku Krajinu, koja se decenijama oslanjala na borski rudnik. I bez mogućeg i realnog stečajnog potonuća bakarne kompanije, slika je i ružna i tužna. Stvarni dug od 1,1 milijardu evra nije i jedina nedaća: dospevaju raznorazni krediti, rudnici su izraubovani i na izdisaju, pogrešan projekat Nove topionice zadaje grdne muke, nedostaju ogromne investicije, prvenstveno u rudarstvu...
„Ukoliko Kinezi ne preuzmu RTB 'Bor', mi ćemo u Srbiji rešavati taj problem", naglasio je nedavno premijer Aleksandar Vučić. On je ovih dana u Kini pridodao „da će se država odreći svog udela gde je poverilac, ali i da želi da sačuva sve zaposlene, da se otkopava ruda u Cerovu i u 'Jami' kako bi se osigurala budućnost... Imamo još pet nalazišta, postoje i druga mesta za istraživanje. Država je za privatizaciju RTB-a spremna da pruži veliku podršku..." Kako sve ove najave i izjave razumeti? Kakva je stvarnost na licu mesta?
Smederevski model
Status ovog preduzeća, po dogovoru s MMF-om, trebalo bi da se konačno reši tokom 2017. Zato su već vođeni razgovori s nekim kineskim firmama o ulasku u RTB, iz državne kase obezbeđene su dve milijarde novih subvencija, privodi se kraju uvođenje profesionalnog menadžmenta (konkurs se završava 28. maja i ima zainteresovanih iz celog sveta), sazrelo je shvatanje da pre privatizacije prvo treba potražiti strateškog partnera. UPPR je predvideo da se broj zaposlenih mora smanjiti na oko 3.500, i tu, izgleda, nema dileme, bez obzira na drugačija razmišljanja.
Najteže je doći do kompanije koja će, nakon stabilizacije s profesionalnim menadžmentom, uložiti novac u nove rudnike i osveženje postojećih rudokopa. Jer samo za otvaranje „Cerova 2" treba blizu 350 miliona evra. Otvaranje novih potencijalnih rudnih ležišta iziskivalo bi nove stotine miliona evra ili dolara, što je, uz ostale potrebe u metalurgiji i flotacijama, još toliko, ako ne i više para. Država Srbija nema taj novac i izlaz je u - kopiranju smederevskog modela. Stručnjaci u Boru upozoravaju da će investitori biti više nego oprezni jer je aktuelni menadžment RTB-a, od dolaska 2008. godine, imao previše neoprostivih grešaka, prevashodno u tehnološkom i proizvodnom procesu. Troškovi proizvodnje su, prema najstručnijim proračunima, prelazili 9.000 dolara za tonu, katkad i više, a recimo sadašnja cena tone katodnog bakra na londonskoj berzi metala je ispod 6.000 dolara. na stranu to, što se borska katoda već duže od decenije na svetskom tržištu ne prodaje po ceni sa berze već isključivo neki procenat ispod te cene. Zato se i najnovijim idejama o otvaranju rudnog ležišta „Cerovo 2", obnavljanju iscrpljene „Jame" kroz 114 godina eksploatacije i još nekih rudnih tela - malo veruje. Rudnik „Cerovo 1" je nakon decenije rada i zatvaranja pre četiri, pet godina ponovo otvoren, ali bolje bi bilo da nije. U Boru svi znaju da je tamo siromašna i oksidna ruda, da se gubici gomilaju i da je neophodno brdo para za „Cerovo 2", što podrazumeva i premeštanje pruge i tunela Bor-Majdanpek.
Kada se sve sabere, dobra je strana to što će napokon stići profesionalni menadžment i što će se prekinuti odugovlačenje i politizacija rešavanja problema od nacionalnog interesa, što će se zaustaviti dalje propadanje i urušavanje celog bakarnog sistema i što će država staviti tačku na pljačku. Jer ovde je svakom punoletnom građaninu kristalno jasno da se godinama loše radilo i da je bilo svakojakog kriminala i javašluka. Loše je i neshvatljivo štetno i što se predugo čekalo s promenom vlasništva, što vlast ranije nije promenila nesposobno i bahato rukovodstvo, što su dugovi prevršili svaku meru i što se čekalo da se, gotovo u svakom segmentu rada i poslovanja, dođe do dna. Cena je previsoka - realni dugovi, gubici i ostale obaveze dosežu i do 1,1 milijarde pa i više, a neophodne investicije do blizu milijardu evra. Uz sve nemilo i nedrago nadovezuje se i pitanje gde se i kako potroši 1,5 do dve milijarde dolara za poslednjih sedam, osam godina od dobijenog bakra, zlata i ostalih plemenitih metala i proizvoda. Tek koliko je država pomagala.
Ako ne dođu Kinezi...
Ukoliko ne dođu Kinezi (o ostalim potencijalnim partnerima ili kupcima više se ne govori), preostaje da se okrenemo sebi i svojim mogućnostima. Da se, nakon mnogo godina, setimo da u Srbiji postoji i Rudarsko-geološki fakultet i Institut za rudarstvo i metalurgiju u Boru. Na primer, borski i jedini državni institut za bakar do sada je bio totalno skrajnut iako je pre pet i po decenija osnovan za potrebe razvoja RTB-a. Ova naučna kuća godinama sarađuje s najjačim firmama u Nemačkoj i Japanu, obnovila je dva rudnika uglja u inostranstvu koji uspešno posluju, radi na mnogim stranim projektima...
- Da je neko saslušao naše vapaje i prihvatio kvalitetniju i znatno jeftiniju tehnologiju nove topionice i Fabrike sumporne kiseline, sada ne bismo imali ovako izražene probleme u metalurgiji. Napravljene su pogrešne i neshvatljive odluke, mada smo blagovremeno upozoravali i najvišu vlast u Beogradu. Nažalost, Institut nije ni sekunde angažovan na tom poslu, radile su privatne firme „tašna mašna" i zato smo dobrim delom tu gde jesmo - naglašava bivši direktor borskog Instituta za rudarstvo i metalurgiju, prof. dr Vlastimir Trujić, podsećajući da je predsednik Srbije Tomislav Nikolić u vreme svog mandata dva puta posetio borski institut i oba puta se - najprijatnije moguće iznenadio. Ništa nije vredelo jer tada se isključivo poštovala reč Mlađana Dinkića i Spaskovskog.

Broj zaposlenih se mora smanjiti na oko 3.500, i tu nema dileme. Ukupan dug je veći od 1,1 milijarde evra

Da su struka i nauka iz RTB „Bora" bili proterani poslednjih osam, devet godina, svedoči i doktor rudarstva Branislav Mihajlović, koji važi za najljućeg protivnika aktuelnog menadžmenta i direktora Spaskovskog, ali mu poznavanje i ekspertske analize i istraživanja iz njegovog domena niko nije pobio niti osporio.
- Srpska struka i nauka, kao i najbolji poznavaoci RTB-a mogu da ponude uspešna rešenja. Da bi se to desilo, vlast mora iz RTB-a da skloni politiku koja je poslednjih godina urnisala sve pred sobom. Vlada Srbije bi onda formirala ekspertski tim od domaćih stručnjaka, koji bi se rukovodili upravo vladinim krovnim dokumentom - Biznis planom 2011-2021. Po tom planu, proizvodnja je već 2016. trebalo da dostigne blizu 80.000 tona bakra (ostvareno je 34.000 tona), obezbedilo bi se i ekonomski rentabilno poslovanje i stvorili ekološki standardi i njihova održivost. Nijedan od tih krucijalnih ciljeva nije ostvaren. U međuvremenu, od kraja 2013. do sredine 2015. godine, potrošeno je 450 miliona evra.
U Boru se najčešće postavlja pitanje ko je, kako i zašto napravio najveću promašenu privrednu investiciju u novijoj istoriji Srbije, projekat Nove topionice. Nije više važno da li je reč o 250 ili 450 miliona evra, nego što se izrodilo još mnogo „neviđenih gluposti", od opraštanja opštinske skupštine RTB-u više od milijardu dinara obaveza u 2016. godini do propadanja doniranog staračkog doma vrednog milion evra ili uzimanja kredita za renoviranje hotela i motela. Na taj način osiromašila je i lokalna samouprava. Nije nikome do stvaranja nesuglasica i zavrzlama, već do toga kako da RTB postane zdrava i prava, prosperitetna firma. Ko to može da obezbedi? Spaskovski i njegovi nesposobni poslušnici sigurno ne mogu, oni treba da podnesu račune za sve što je dovelo do katastrofe. Boljitak može jedino da dođe od naših stručnjaka, čestitih i poštenih ljudi koje imamo i kojima se ponosimo - naglašava grupa inženjera u RTB-u želeći da ostane anonimna jer se plaše „da ne izgube posao i budu maltretirani kao neke njihove kolege".

PROFI MENADŽMENT
RTB je 28. decembra prošle godine raspisao konkurs za profesionalni menadžment koji je trebalo da se okonča krajem aprila ove godine. Ministar privrede Goran Knežević objasnio je da je, navodno zbog velikog interesovanja, neophodno da se rok produži još mesec dana. Po mišljenju mnogih, taj konkurs je komplikovan i nezahvalan i za domaće i za strane stručnjake. Najvažnije je da kandidati predlože plan i strategiju rudarstva i metalurgije, planove proizvodnje i smanjenja troškova poslovanja. Uz to je obavezna i strategija nabavke i prodaje s projektovanim cenama za glavne proizvode, kao i plan nivoa zaposlenih. U saradnji s rukovodstvom RTB-a i resornim ministarstvima moraće i da se primene sve mere definisane UPPR-om. U ponudama treba da bude predloženo najmanje deset rukovodilaca, i to za proizvodnju i održavanje, za nabavku, prodaju, finansije i računovodstvo. Da je dosadašnji menadžment RTB-a s Blagojem Spaskovskim na čelu valjao, ne bismo ga ni menjali. Zašto se onda opet pominje „saradnja s rukovodstvom RTB-a", jedna je od primedaba.