SVI SU ČULI ZA NAS, OSIM NAS

Jedina dobra strana rada u andergraundu je potpuna umetnička sloboda i mogućnost izbora

U Beogradu se nalazi jedan od najstarijih mozaika na Balkanu, imamo bezmalo jaču scenu umetnika mozaičara nego Italija, ali Srbija nema nijednu zbirku mozaika. Na izložbi „Mozaik malog formata" učestvovalo je oko 60 umetnika iz Srbije i regiona, toliko njih će stići i na izložbu koja će biti otvorena u decembru.

„Svi su čuli za nas, osim nas", kaže Petar Vujošević, mozaičar. Mi smo na to već navikli, ali umetnicima iz sveta koji izlažu kod nas to je potpuno neverovatno.

Kako je  protekla izložba „Mozaik malog formata"?

- Dobro je bilo, to je sad već uhodana manifestacija jer se već trinaesti put održava u Beogradu. Uvek bude između 50 i 60 učesnika, a najviše iz Srbije i regiona. Problem nam je sa daljim destinacijama jer radovi, kada stignu, moraju da budu ocarinjeni, a to je veoma skupo. Kontaktirali su s nama umetnici čak iz Argentine koji su želeli da izlažu u Beogradu, ali to je zbog troškova koje ne možemo da preuzmemo na sebe vrlo komplikovano. To je malo bez veze. Umetnici smatraju da imate prestižnu izložbu i žele da izlažu u Beogradu, a vi ne možete da ih ugostite. Manifestacija polako dobija jednu međunarodnu težinu, i to za nas umetnike nije neka ekskluziva. Srbija ima izuzetno jaku mozaičku scenu, ali o tome se malo zna.

Jednom ste čak rekli da Beograd ima verovatno najjaču mozaičku scenu u Evropi. Kako je to moguće?

- Imamo najjaču scenu u Evropi, a Evropa je centar svetskog mozaika, pogotovo Italija. I to nije naša balkanska narcisoidnost. Beograd zaista ništa ne zaostaje za Italijom i drugim jakim centrima mozaika, čak ni u pogledu školovanja. Kad se sve sabere, kod nas se oko 170 autora bavi permanentno mozaikom. To zaista zvuči neverovatno, pogotovo našim kolegama iz inostranstva. Nije im jasno kako imamo toliko dobrih mozaičara, a ne postoji likovno tržište.

Postoji tako jaka scena, a o tim umetnicima se veoma malo zna?

- Oni su često bez ikakve podrške. Kultura uopšte je u nezavidnoj situaciji, a mozaičari su još potisnutiji jer se mozaik tretira kao primenjena umetnost, što je, naravno, jedna definicija iz minulih vremena. Savremeni mozaik je jedna čista likovna disciplina gde se traga za nečim što je, mogli bismo reći, autentična slika i, dok su druge tehnike na neki način to izgubile, mozaik je opstao baš zbog toga što je bio po strani. Ostao je velika neiskorišćena mogućnost.

Odnos čoveka prema kamenu je skoro religijski, najpoznatije freske u ranom hrišćanstvu urađene su u mozaiku. S druge strane, ne samo u Srbiji mozaik je manje popularan od slikarstva.

- Mozaik nije zalud nazivan „carska tehnika". Ne samo zato što su to naručivali carevi i velmože, ljudi koji su imali dosta novca, nego i zato što su tom tehnikom mogli da dobiju ono što su želeli, raskoš, sjaj. Naravno, to je i u religioznom smislu izuzetno bitno. I mozaik je doživeo nekoliko uspona kroz istoriju umetnosti. Ovo što mi danas nazivamo mozaikom ima poreklo negde na prelasku klasike u helenizam u Grčkoj, što je otprilike granica između trećeg i četvrtog veka pre nove ere, doba Aleksandra Makedonskog. Kako se ta njegova država proširila maltene na ceo tadašnji poznati svet, tako se širila i određena kultura. Mozaik je tako stigao i u Rim. Rimljani su bili oduševljeni i prihvatili su tu sjajnu tehniku jer su bili veliki hedonisti, hteli su u svemu da uživaju, da svoje vile svuda po carstvu ukrašavaju mozaicima, freskama i drugim umetničkim delima. Ali mozaici su se pokazali kao najtrajniji jer evo i dan danas, gde god se otkrije neki lokalitet iz rimskog doba, na njemu se nađu mozaici. Ono što je najinteresantnije, možda najstariji mozaik na Balkanu, izuzimajući samu Grčku, pronađen je šta mislite gde? U Beogradu, na Kosančićevom vencu. Nalazi se na uglu sa Srebreničkom ulicom. Videćete duboku rupu, a na dnu su neki zidovi. To su ostaci rimske vile u kojoj je pronađen podni mozaik. Pretpostavlja se da datira iz drugog, trećeg veka jer je antika u pitanju, još nije bilo hrišćanskih motiva. Tako da bi to bio zapravo mnogo stariji mozaik i od Romulijane, od Medijane, Sremske Mitrovice, koji su bili veliki centri hrišćanskog Rima. Znači, imamo dugu tradiciju mozaika, a ovaj bi mogao biti turistička atrakcija Beograda. Zanimljivi su i naši manastiri. Oslikavali su ih freskom, verovatno nije bilo sredstava za mozaik, a moguće da nije bilo ni majstorskih radionica koje bi to mogle da izvedu. Međutim, na nekim freskama, pogotovo na pozadini, vidi se kako su iscrtavali kanelure kao da su imitirali mozaik jer mozaik je tada ovde bio na ceni.

Ako je ova umetnost nekada bila privilegija bogatih, ko su danas ljudi koji žele da u svojim kolekcijama imaju mozaike?

- Vrlo retki kupuju savremena dela mozaika, a mozaička produkcija u Srbiji, pogotovo od devedesetih godina naovamo, potpuno je neverovatna. Evo, to se pokazalo i na ovoj izložbi, a i Beogradski festival mozaika od 15. decembra okupiće više od 60 autora.

Kada govorimo o industrijalizaciji u umetnosti, da li to znači da mi sada vidimo mozaik samo kao deo arhitekture, kao sporedni ukras?

- Ne, danas bi se moglo reći da je to privilegija stvaralaca. Oni se opredeljuju za mozaik iz te velike ljubavi, i ti mozaici su uglavnom po ateljeima. Ja u tim ateljeima iste mozaike viđam i po 10-15 godina. Znači, mozaike niko ne otkupljuje, niti se prave zbirke mozaika, čak ni muzeji se ne bave time. Najveći problem je to što se ovaj umetnički izraz svrstava u primenjenu umetnost i u nešto što je nižeg reda. Pre dve godine je umro veliki mozaičar Borislav Nježić, čija dela komotno mogu da budu u Muzeju savremene umetnosti ili u Narodnom muzeju, ali nisu.

Vi ste jedan od osnivača grupe „Ametist". Koje umetnike je ta grupa okupljala?

- Grupa više ne radi, nažalost. Nas četvoro smo osnivači, ali Borislav Nježić i Snežana Marinković više nisu živi. Grupa je od 2000. godine, kada je osnovana, do 2014. postigla svoj cilj, afirmaciju savremenog mozaika i ukazivanje na to da mozaik nije nešto što pripada prošlosti. Mislim da smo uspeli jer sada na svim izložbama u Beogradu možete videti mozaik, što je bila prava retkost pre 18 godina. Grupa „Ametist" je bila to organizaciono jezgro oko kojeg se okupljao veliki broj ljudi, ne samo mozaičara nego i istoričara umetnosti, arheologa, konzervatora, tehnologa... Napravili smo sedam velikih projekata i 35 izložbi kroz koje je prošlo više od 250 autora.

Koliko bi položaj mozaičara bio lakši da stvaraju u Italiji?

- Znate kako, s jedne strane bi bilo lakše, ali ta mogućnost prodaje i dominacija tržišta vas dosta ograničava jer ta, da tako kažem, totalna komercijalizacija je nešto što vam ipak ograničava izraz. Mi ovde imamo taj problem s finansijama, ali s druge strane smo slobodni u izrazu jer ne računamo da će to neko kupovati i uopšte nemamo pritisak kupaca. Tako da s jedne strane ova pomalo haotična situacija donosi tu slobodu i mogućnost izbora. Verovatno su zato naša dela tako zanimljiva našim kolegama u inostranstvu, jer su potpuno nesputana diktatom tržišta. Taj pritisak tržišta je veliki, u Italiji pogotovo. Njihovi radovi su preopterećeni narudžbinama, određenim ukusima sredine. Recimo, ako radite u Francuskoj, samo tržište zahteva nešto što može tamo da se proda, što ima profilisan zahtev jednog dela srednje klase. Malo se podilazi ukusima tih sredina. Italija takođe, moram priznati, ima malo sladunjavosti u tom tržišnom pritisku, mora se raditi, recimo, dosta kopija štafelajne slike. Čak su tamo neki veliki umetnici davali svoje skice da ih kopiraju mozaičari za fontane, na primer, jer je to imalo prođu na tom tržištu.

Šta u Srbiji ima prođu? Svedoci smo da se ponovo u Beogradu mogu videti veliki mozaici na pojedinim zdanjima.

- I ti za sada samo delovi mozaika veliko su ohrabrenje. Kolege koje rade za potrebe crkvenog slikarstva moraju da poštuju njihove kanone, a kad radite za arhitekturu, ipak morate poštovati naručioca. Ima i vlasnika privatnih vila koji žele da se oslikaju često neki delovi oko bazena i u dvorištima, i tu uvek treba naći mali balans.

Kakav je ukus te publike?

- Raznolik. Mislim da ono najznačajnije u savremenom mozaiku kupci ne prepoznaju, i tu pre svega mislim na institucije koje bi mogle ta dela da otkupljuju i s vremenom naprave jednu vrlo ozbiljnu i dobru zbirku mozaika.

Mi to sada nemamo u Srbiji?

- Nemamo, nažalost. Mislim da bi mogla da se napravi zbirka, ne mora muzej mozaika, ali može jedna zbirka pri nekom muzeju, zbirka savremenog mozaika. Jer ti mozaici su još tu, još su u opticaju i sada je, mislim, vreme da se napravi jedan izbor i da se otkupe vrlo kvalitetna dela, što je veoma bitno za istoriju ne samo mozaika nego i celokupnog likovnog života. Jer sve ovo vreme mozaik je postojao u nekom, da tako kažem, andergraundu. Istrajavao je u ateljeima, galerijama i na izložbama. Vreme je da ga sačuvamo da ne bi kao mnoga umetnička dela završio u privatnim kolekcijama. Zašto mi u Srbiji ne bismo pravili zbirke koje će nas predstavljati u svetu umesto da tom istom svetu za relativno male pare prodajemo svoju umetnost.

Kad govorimo o privatnim kolekcijama, da li uopšte privatni kolekcionari u Srbiji imaju u svojim kolekcijama mozaike? Čiji su to mozaici?

- Ja nemam uvid u privatne kolekcije, ali nisam čuo da se u njima nalaze neki od prestižnih mozaika. Najveći deo tih kolekcija bazira se na našem slikarstvu uoči i posle Drugog svetskog rata, a dobar deo seže i do osamdesetih, devedesetih godina. Voleo bih da, pre nego mozaik postane moderan našim privatnim kolekcionarima, bude napravljena značajna kolekcija koja će biti pri nekom muzeju ili značajnijoj kulturnoj ustanovi.

Boja kamena je moćnija od reči

Likovna umetnost i mozaik nisu bili Vaš prvi izbor, završili ste političke nauke. Kako ste stigli u toj potrazi za kamenom mudrosti do mozaika?

- Studirao sam novinarstvo na političkim naukama, ali kada sam diplomirao, proradila je ta stara ljubav prema likovnom izrazu i upisao sam Likovnu akademiju. Studirao sam klasično slikarstvo u klasi kod Džonija Reljića. I to me je privlačilo dok nisam dobio mozaik kao obavezan predmet. Tu su se spojile ljubav prema slici, prema izrazu bojom i ta velika bliskost s kamenom. Kamen je jedan izuzetan materijal, to je nešto neverovatno. Ja sam iz Crne Gore i tamo je apsolutno sve određeno kamenom, čak i karakter ljudi. Ima ga u govoru, okruženju, kućama, na plažama, u brdima. O tome je pisala Isidora Sekulić, o tom kamenu oko Cetinja. Ona je bila fascinirana svetlošću kamena i danju i noću. Boja kamena je neverovatna.