Afere koje su pojele privatizacije

Sto ljudi, šest meseci – bilo je sve što je jedan od načelnika u MUP-u rekao nakon što je pročitao i u kraj stola odložio izveštaj o radu i planiranim aktivnostima u istrazi u „Srbijagasu“ koje je sastavio jedan od timova Radne grupe Uprave kriminalističke policije MUP-a za istraživanje sumnjivih privatizacija.

A to je značilo da bi tim od 100 operativaca trebalo da provede bar pola godine u „Srbijagasu“ proveravajući prikupljene informacije kako bi, ili potvrdili sumnje i pristupili pisanju krivične prijave, ili zaključili da je u ovom preduzeću sve rađeno u skladu sa zakonom.

Svi koji su tog dana početkom 2014. godine sedeli u toj kancelariji u zgradi MUP-a, međutim, zaključili su da je to, zapravo, kraj cele priče, te da se ovim predmetom više niko neće baviti. Bar ne u punom kapacitetu. Jer cela Radna grupa, formirana krajem 2012. godine, trebalo je da ima stotinak članova, a u tom trenutku nije imala više od 50, 60 ljudi.

„To je otprilike kao kad vam neko kaže – ovo je nemoguće. A već početkom 2013. godine postalo je potpuno jasno da Radna grupa više neće moći da uradi ništa značajno i da će samo da služi kao neki dekor“, priča za „Ekspres“ Siniša Janković, penzionisani inspektor MUP-a, koji je vodio tim, jedan od 15 koliko ih je Radna grupa imala, zadužen za ispitivanje mogućih nezakonitosti u poslovanju Azotare Pančevo, ali i „Srbijagasa“.

Zahvaljujući radu njegovog tima, novembra 2012. godine uhapšen je bivši ministar poljoprivrede Saša Dragin, kojem se i dalje sudi, ali i Dragan Đurić, vlasnik „Zekstre“, koji je maja 2017. godine osuđen na godinu dana kućnog zatvora. Paradoksalno, ali u čitavom slučaju, koji je u javnosti poznatiji kao „24 sporne privatizacije“, jedino je Đurić pravosnažno osuđen. Nekima se, kao Draginu, još sudi, dok su neki, poput bivših ministara Predraga Bubala ili Olivera Dulića, oslobođeni.

Povezane vesti - “Bajatović ostaje na čelu Srbijagasa, SPS-u jos jedno preduzeće”

Polovina svih predmeta stigla je do sudskog postupka. Samo su četiri, međutim, dobila pravosnažne presude: „Veterinarski zavod“, „Keramika Kanjiža“, „Šinvoz“ i dva pojedinačna slučaja spornog izvoza šećera u zemlje Evropske unije (EU).

U polovini ovih predmeta istrage su počele, a delimično i završene.

U četiri od preostalih predmeta istrage još traju, dok je u čak deset predmeta tužilaštvo zaključilo da nema elemenata krivičnog dela. „Šinvoz“ i izvoz šećera u EU imali su dve vrste epiloga - oslobađajuću presudu i odustajanje od krivičnog gonjenja. U slučaju „Keramike Kanjiža“ donete su i oslobađajuće i osuđujuće presude.

To praktično znači da niko nije odgovoran za dešavanja u privatizaciji „C marketa“ ili „Trudbenika“, davanje koncesije za autoput Horgoš-Požega, davanje zemljišta na Novom Beogradu firmi „Delreal 1“, izvoz šećera u EU, rad „Nacionalne štedionice“, davanje u zakup prostorija Zavoda za obračun i plaćanje niti za formiranje i rad „Mobtela“. Tačnije, prema oceni tužilaštva, u pomenutim slučajevima nije ni počinjeno nikakvo krivično delo.

Od 21 firme, koliko ih je bilo u ova 24 slučaja, trećina je ugašena, a trećina je u stečaju.

Osim toga, interesovanje Radne grupe nije bilo ograničeno samo na pomenuta 24 slučaja, jer iz njih su izvirali i novi predmeti.

Svi ti predmeti jednog dana kada je Radna grupa novembra 2014. godine rasformirana ostali su u MUP-u, a potom uglavnom raspoređeni po policijskim upravama u zavisnosti od toga na čijoj se teritoriji obrađivano preduzeće nalazilo. Da li su predmeti i sve prikupljene informacije otišli na još neke adrese, možemo samo da nagađamo.

„Svaka stvar, svaki gest ima neko značenje. I to kada vas dižu u nebesa i to kada vas spuštaju. Došli smo jednog ponedeljka, kao na sastanak. Bio je to novembar 2014. godine. Sastanak je kratko trajao. Nas četrdesetak ili 50 koliko je ostalo od Radne grupe. Načelnik Bogdan Pušić pokušava da opiše neopisivo, da odbrani neodbranjivo. Priča o statistici, o uspesima. Svaka čast, Radna grupa je imala uspehe. Ali ne treba da pričamo o onom lepom. Naš zadatak je bio da pričamo o lošem, o onome što nismo uspeli. Ali o tome se ne govori ništa, naravno. Radna grupa je rasformirana. Mi idemo kući. Predmeti svi ostaju na stolu“, priča Janković.

A kako su predmeti izvirali jedan iz drugog, na primeru Azotare, prema Jankovićevim rečima, izgleda ovako: „Počeli smo od Azotare, pa sva fizička i pravna lica vezana za Azotaru, resorno ministarstvo, u delu u kojem se ticalo regresiranog đubriva... Ali smo onda uradili i neke druge stvari, na primer Republičke robne rezerve, druge prometnike regresiranog đubriva. Jer Azotara jeste prometovala regresirano đubrivo, ali nije bila jedini prometnik regresiranog đubriva. Nije bila ni najveći. Pa šta je sa drugima? Nismo znali? Nismo proveravali? Nismo stigli? Nismo hteli? Ne, i znali smo i proveravali smo i videli smo i hteli smo, i došli smo do kraja. Ali je zaustavljen rad Radne grupe. Radna grupa je bila kost u grlu političkoj korupciji“, priča Janković koji je svoja iskustva u radu na ovim slučajevima opisao i u knjizi „Oči u oči sa političkom korupcijom“.

I nije to bilo prvi put da se Janković sreće sa tom vrstom opstrukcije posla. Iskusio je to još dve godine pre formiranja Radne grupe. Još tada je, kao inspektor za privredni kriminal Policijske uprave Pančevo radio na slučaju Azotare koji je kasnije, kako sam kaže, kao „miraz“ uneo u Radnu grupu.

Povezane vesti - RASKOPČAVANJE MITA: „Vojko i Savle“ – konačna verzija

Naime, nakon duge istrage u kojoj su ispitivali kako je regresirano đubrivo umesto do malih poljoprivrednih proizvođača, kojima je bilo namenjeno, stiglo do, kako kaže, „velikih agrokapitalista“, njegovi operativci su vraćeni bukvalno sa vrata Azotare, u trenutku kada je trebalo da uslede hapšenja.

„Zove me jedan od načelnika iz MUP-a u Beogradu i pita me šta se radi. Znam zašto zove i šta me pita. Kažem – pa ništa, evo radim na Azotari. Sada je tamo Alfa tim. Kada je to čuo, kao da je skočio. Tako je reagovao. Jednostavno počeo je da viče: ’Jesi li ti normalan, šta radiš, gde si ih poslao? Hoćeš da svi najebemo?“, seća se Janković.

Alfa tim je, naravno, odmah povučen, bukvalno ispred kapija Azotare, a ceo slučaj čekao je neka srećnija vremena.

„I to je to. Videli smo da tu više nema ’leba, nema tu nikakvog rada. I Bože moj. U svim tim policijskim upravama na dnevnom nivou obradi se najmanje nekoliko desetina predmeta. Na mesečnom nivou prave se izveštaji za jedno stotinak predmeta. Bitno je da sve policijske uprave sasvim sigurno u toku godine imaju po nekoliko kapitalnih predmeta koji sami za sebe mogu da budu dovoljni, da se ništa drugo ne radi. A sitnih predmeta je neverovatno mnogo. I vi morate da živite. Ovaj predmet je takav, pokriven. Mi za to imamo razne reči u žargonu - ubijen na mrtvo, betoniran, sahranjen, ide na kišeljenje u fioku...“, objašnjava Janković.

To što je neki predmet stavljen da se krčka, međutim, ne znači da se na njemu neće ništa ni raditi. Sve vreme radiće se nekakve provere i niko neće reći da ne sme ništa da se radi.

„Samo vam daju do znanja da se to sad krčka. Onda vam traže stari izveštaj, pa posle traže detaljan izveštaj i plan rada šta mislite da radite dalje. I onda pišete, pišete, oni to gledaju, većaju, analiziraju. Vidite da se tu nešto kao radi, ali da se ništa ne uradi“, kaže Janković.

A zašto je to tako? Janković i za to ima relativno jednostavno objašnjenje, a koje može da ukaže na postojanje korupcije koja ide i do najviših nivoa moći.

„Neko može da nešto učini za vas samo ako ste vi veoma blizu njega. Ako vi niste počeli da radite provere, ako nemate ništa, što bi on tu od vas nešto tražio? A ako ste počeli, i ako napadnete jako, onda on vidi veliku opasnost pa kaže – ne pitam šta košta, finansijski, napredovanje ili nešto treće... Zato nikada neće da ubiju taj predmet skroz. To su sofisticirane metode policijske korupcije sa naznakom na politički aspekt policijske korupcije. To je veoma složeno. I što je veća pozicija, veća je i mogućnost za tako nešto“, objašnjava Janković.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .