BATINOM DO SOLIDARNOSTI: Čime se bave anarhisti u Srbiji?

Za strašljive i nedovoljno upućene pitanje "da li želiš anarhiju" u prevodu znači prizivanje haosa. Što, teoretski, nije tačno. Uvreženo poistovećivanje anarhije i haosa sasvim je pogrešno. Prva rečenica kojom se na internetu opisuje anarhija glasi: "Oblik društva u kojem se poništava svaki oblik nametnutog autoriteta; anarhisti veruju u čovekovu prirodnu sposobnost autokontrole u društvu". I potom slede primeri oblika anarhističkih zajednica i znanih istorijskih ličnosti koje su bile naklonjene ovom obliku društvenog uređenja.

U Srbiji, formalno, anarhističko udruženje pod imenom Anarhosindikalistička inicijativa postoji od 2002. godine. Prvih 13 godina medijski najprisutniji predstavnik ovdašnjih anarhista bio je Ratibor Trivunac. Iz razgovora koji smo vodili kao prvu ideju njegovog neplaćenog angažmana, izdvojio bih konstataciju:
"Za nas je nepodnošljivo da su prodavnice prepune hrane, a da je deo naroda gladan, da ne može da kupi hranu".

Bezbednosno neprihvatljivi

Posle brojnih privođenja i hapšenja Trivunac je, u dogovoru sa idejnim saborcima u borbi, odlučio da se povuče iz punopravnog članstva u organizaciji, ali je uz nju ostao u formi prijatelja, šta god ta forma podrazumevala.
Od 2006. do 2009. godine bio je generalni sekretar Anarhosindikalističke internacionale, odnosno Međunarodnog udruženja radnika i radnica. Danas je knjižar, antikvar i izdavač. Na "pasiviziranje" se, kaže, odlučio 2015. godine iz praktičnih razloga, nakon poslednjeg "izleta" u Bezbednosno-informativnu agenciju:

Pročitajte još: Zataškavanje zločina je zločin

"Došli smo do situacije da sam u kontinuitetu privođen kad god osvane neki problem. Taj slučaj sa BIA je počeo tako što je neko ostavio kutije sa izmetom ispred zgrade Vlade Srbije. To je bio nečiji geg, ali su mislili da ja imam veze s tim. Postalo je na kraju karikaturalno da svaka dva meseca izdajemo saopštenje kako sam opet priveden. Zaključili smo da je najbolje da više ne budem aktivan član i da u daljem radu doprinesem baveći se svojim izdavačkim poslom. Ne čini veliku razliku da li delim letke ispred neke fabrike, ili to rade drugi ljudi iz sindikata."

Sa nepunih 38 godina starosti u biografiju je zbog anarhističkog aktivizma upisao neznan broj privođenja i hapšenja. Ali, nikada nije osuđen. Između ostalog, u zatvoru u Srbiji je s još petoro prijatelja bio zbog optužbe za međunarodni terorizam. Posle toga je naša zemlja stavljena na spisak država s teroristima, gde se pre nije nalazila. A završetak priče jeste da je njih šestoro, verovatno jedini na svetu, iako optuženi za najomraženije krivično delo, potpuno oslobođeno. "Dobio sam prvu presudu i određenu svotu od države kao odštetu, ali smo uložili žalbu na visinu odštete, a proces i dalje traje", kaže Trivunac.

Pomenuta epizoda se odigrala 2008. godine kada su se u Grčkoj dešavali veliki protesti a deo demonstranata uhapšen. Jedan od njih je držan u pritvoru znatno duže od svih rokova koje zakon dozvoljava. Stupio je u štrajk glađu i bio gotovo na samrti. Tadašnji generalni sekretar anarhosindikalista iz čitavog sveta opisuje sled događaja:

"Grci su pozvali da se širom sveta naprave akcije solidarnosti. Svuda je krenulo, u Nemačkoj su čak okupirali grčku ambasadu, a ovde su navodno neki klinci bacili 'Molotovljev koktel' na Ambasadu Grčke. Mene su optužili da sam podstrekač. Policija je to okarakterisala kao izazivanje opšte opasnosti, ali je specijalni tužilac zahtevao da se to imenuje kao međunarodni terorizam".

Na pitanje da li pretpostavlja da je zbog toga na nekim crnim međunarodnim spiskovima, navodi činjenicu da ga pri svakom prelasku granice izdvajaju na stranu radi dodatne kontrole, te da ni on, niti ostalih petoro tada uhapšenih ne mogu da otvore račun kod jednog stranog operatera mobilne telefonije. Saopštili su im da „ne prolaze bezbednosne provere".

U zatvoru je sedeo i zbog antiratnog protesta, spaljivanja američke zastave uoči dolaska Džozefa Bajdena u Beograd, tokom „Sablje" zbog saopštenja o ubistvu premijera Zorana Đinđića u kojem je parafrazirao naslov drame nobelovca Darija Foa „Slučajna smrt jednog anarhiste". Pamti i „gomilu puta po veče ili dve večeri koliko mogu da me drže".

Deložacija i obrazovanje

Navedeno, i još mnogo toga, Trivunac i njegovi saborci doživljavaju, uverava, isključivo zbog borbe za ideju ljudske solidarnosti i ravnopravnosti:

"Ali, ovde je neprihvatljiv stav da se neko bavi ovim čime se ja bavim iz ideologije. Pitaju se zašto bih ja išao i delio letke ako me niko za to ne plaća, ako mi je ideologija da niko od nas ne sme da dobija pare za svoj aktivizam".
Raznolikost akcija anarhista u Srbiji ne zaostaje za onima koje se čine širom Evrope. Od uličnog nivoa kada se angažuju u sprečavanju pokušaja nasilnih iseljenja jer „neko nema novca da nešto plati", preko pomoći radnicima koji im se jave da se samoorganizuju kada im gazde uskraćuju osnovna prava.

"Ne mora to da bude na samom radnom mestu, možemo i u okolini gazdinog mesta stanovanja da izlepimo plakate sa njegovom fotografijom i napišemo da ne plaća radnike ili nešto drugo, što zavisi od situacije do situacije. U velikom procentu smo uspešni, tako da to ima smisla", navodi Trivunac.

Tu su i međunarodne akcije solidarnosti, alternativne forme obrazovanja na različite teme, pomoć Romima kroz svojevrsnu organizaciju vrtića za malu decu iz romskih naselja, do „borbenih akcija". U kontinuitetu su verovatno najduže blokade fakulteta čiji je cilj borba protiv školarina i represivnog sistema u visokom obrazovanju.
Nekadašnji lider anarhista, kako su ga u medijima predstavljali, angažman i život svojih saboraca opisuje kao vrlo zanimljiv, pre svega zbog upoznavanja i kontakata s ljudima najrazličitijih profila. I čini mu se da sve veći broj ljudi počinje da, na neki način, rezonuje s temama koje su njima važne:

"Ako već pravim gradacije, volim da poredim period pre i posle svetske ekonomske krize. Tu postoji drastična razlika. I nije samo lokalni, već globalni fenomen. Još pre 5. oktobra 2000. godine krenuo je proces privatizacije obrazovanja u Srbiji, ukinuti su dotadašnji statusi i počele su da se uvode školarine, zatim je prihvaćena priča kako ćemo ući u Evropsku uniju, da će nastati raj na zemlji, a nas nekolicinu su gledali kao ludake koji se bune protiv kapitalizma kakav postoji. Ali, kada je krenula kriza i problemi počeli da se zakuvavaju, kod mnogih su razbijene iluzije. Neki su do tada već imali priliku i da odu u inostranstvo i da se vrate uvidevši da ništa bolje nije negde tamo".

Klinci sve razumeju

Anarhisti su politički protiv sistema i svih političkih stranaka. "Naša situacija je uvek ista. Mi smo mala grupa ljudi koja želi da radikalizuje situacije. Uglavnom imamo isti nivo aktivnosti, ali je pitanje kako sistem reaguje na to. U suštini, nikada nismo imali duže od dve godine rada sindikata a da nam aktivnost nije prekinuta zbog neke vrste represije".

Neskriveno zadovoljstvo mu predstavljaju mlađe generacije koje se priključuju anarhističkoj ideji. S njima je oduševljen: "Klinci apsolutno sve razumeju. Njihova prednost je i tehnologija jer na internetu mogu da pronađu ogromnu količinu informacija nezamislivu u odnosu na svoje parnjake od pre 20 godina... Upoznao sam klince od 18 ili 19 godina koji su savršeni sagovornici, neuporedivo bolji od 'javnih intelektualaca'. S druge strane, vidim ih na tim nasilnim deložacijama gde ljude izbacuju iz stanova jer nemaju novca, a to su uglavnom mentalno slabiji ljudi, penzioneri, izbeglica bez noge...

Pročitajte još: Šainović o Miloševiću i Tuđmanu

Mi, nazovimo stariji, šokirani smo kada vidimo otvoreno nasilje kada nekoga jako bolesno izbacuju napolje, zgroženi tom količinom nasilja i bezdušnosti. Mladima od 18 do 25 godina to nije šokantno, jer im je život takav. Oni stvari mnogo brže zaoštravaju nego što su činile naše generacije. Spremni su na fizičke i na sve druge vrste sukoba, sa policijom, sa zakonom, sa bilo kim. I nemaju taj moralistički momenat koji postoji kod onih koji su živeli u relativno uređenoj državi, pa smatraju da su joj nešto dužni. Mlađe generacije nisu žrtve toga".
Kako kaže, „legalne stvari sa stanovišta države i sistema nisu uvek pravedne, što i mlađi i stariji ljudi moraju da shvate i da se bore protiv toga".

Kao primer prednosti mlađih u shvatanju realnih okolnosti navodi svoje iskustvo:

"Postoji neverovatan nivo licemerja. Neki od profesora Filozofskog fakulteta koji su sa mnom palili gume i blokirali autoput na protestima protiv Miloševića, ti isti profesori su 2006. godine, kada su studenti prvi put blokirali fakultet zbog visokih školarina, izjavljivali da to čine varvari. Baš ti isti profesori s kojima sam lično palio gume".

Svi traže rešenje

Za granu anarhizma koju smatra najsmislenijom, anarhosindikalizam, objašnjava da zahteva organizaciju. Jer, jedini način da se ljudi suprotstave organizaciji vladajućih klasa, jeste da se i sami organizuju kako bi mogli da se odbrane od "fašističkog kapitalizma".

Trivunac navodi da se po beogradskim ulicama više ne šetaju fašisti jer su dobijali batine od antifašista, što je „jedini jezik koji oni razumeju". Njihovo rešenje za nasilnike je u adekvatnom odgovoru nasiljem:

"Kako reče jedna stara partizanka, 'mi smo se i pre Drugog svetskog rata obračunavali sa fašistima, sa argumentima dužine pola metra od drveta koji su stajali iza vrata'. Nasilnike i siledžije žene treba da uhvate i umlate od batina. Kao u Indiji. Tamo postoje odredi žena sa motkama koje mlate te silovatelje. To je veoma zanimljiv fenomen zbog sve češćeg seksualnog uznemiravanja, a u Indiji posebno zbog velikog broja silovanja i grupnih seksualnih napada. Bukvalno postoje jedinice samoorganizovanih žena koje silovatelje mogu da umlate do smrti. Meni je to skroz prihvatljivo."
Napominje i da je „naša ekipa", kako nazivaju prijatelje iz Francuske, snažno uključena u proteste „žutih prsluka", jer se problemi opet reflektuju na najsiromašnije:

"Jasno je da je globalni sistem u krizi. Čak i intelektualci bliski vladajućoj klasi su postali skeptični prema postojećim sistemima. Raspada se sistem svuda. I u krugovima koji su na neki način bliski vladajućim slojevima, postavlja se pitanje šta je rešenje."

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...