Vesti
05.05.2021. 16:05
Đoko Kesić

Tajne službe

Blaženo neznanje

Tajne službe
Izvor: Shutterstock

Srbi su opijeni moćima tajnih službi, podigli su ih na mitski nivo, zbog čega, ne bi umeli da objasne. Ali svejedno, službe su moćnije od bilo koje vere i uživaju u svojim strahovima.

Meni se to dogodilo više puta, a verujem i vama: zove me prijatelj u široj javnosti apsolutno nepoznat, priča o aktuelnim političkim zbivanjima i kaže „ne mogu ti to reći telefonom, na merama sam, sve ću ti objasniti kad se vidimo!“.

Ovi navodi samo delimično otkrivaju deo složene slagalice na temu – zbog čega se bezbednosne službe među Srbima poimaju kao nešto moćno i nepojmljivo značajno u našoj svakodnevici. Tajna policija i sveukupno sve bezbednosne strukture zapravo su podignute na visoku lestvicu gotovo božanske važnosti. Cela priča na ovu temu, već dugo, uvijena je u veliku misteriju iza koje ostaju strah, nepoverenje i jasna poruka: oni su sveopšta i nedokučiva moć u koju ne treba sumnjati. Šta stoji iza ovih sveprisutnih shvatanja, tema je ovog broja „Ekspresa“.

„Nažalost, sve pomenuto blizu je istine. Verujem da je sve o čemu govorite zaostavština straha, nasleđena iz vremena Brozove političke policije, nosila je odmah posle Drugog svetskog rata logo OZNA, a posle UDBA“, kaže za „Ekspres“ Žarko Trebješanin, najpoznatiji srpski psiholog.

Sva naučna istraživanja potvrđuju, o tome govori istoričar Srđan Cvetković na prethodnim stranicama „Ekspresa“, da su bezbednosne službe u FNRJ, a kasnije SFRJ, počinile velike zločine u ime odbrane „tekovina revolucije. Za Udbu su radili svi, od kućepazitelja, prodavaca u kioscima, konobara, recepcionara u hotelima, namesnika u lokalnim samoupravama, dobrovoljnih potkazivača, cinkaroša... Bila je to istinska moć. Bezbednosne službe u SFRJ imale su „na plati“ dvadesetak hiljada agenata, a u suštini za njih je na terenu radila armija od nekoliko stotina hiljada ljudi. Bila je to istinska i neupitna moć koja ni pre ni posle nije postojala na ovim prostorima.

Posebni ljudi

„Ljudi iz vrha bezbednosnih službi bili su istinska moć. Jedno vreme važila je deviza: ’Možeš da budeš Bizmark u svom poslu, ali ako te ne protežiraju iz vrha bezbednosnog aparata, nikad nećeš napraviti ozbiljnu karijeru’“, priča za „Ekspres“ Ljuba Mihajlović, poznatiji kao Ljuba Šiptar, osnivač i dugogodišnji direktor Komercijalne banke, čovek koji je dugo bio u bliskim i prijateljskim odnosima sa Stanetom Dolancom, ministrom unutrašnjih poslova SFRJ, i Srdanom Andrejevićem, višegodišnjim šefom Državne bezbednosti SFRJ.

„Bili smo izuzetni prijatelji, Srdan Andrejević bio je poseban čovek, imao je veliku pamet, hladnu glavu i u najtežim situacijama sa obe noge stajao je na zemlji. Dolanc i Andrejević pomogli su mnogim ljudima, da njih recimo nije bilo, ne bi bilo Komercijalne banke, a ja kao direktor nikad ne bih otišao u Nemačku gde sam bio direktor ekspoziture Komercijalne banke“, kaže Mihajlović.... 

Mihajlović priča da je osnovni zadatak tih službi da čuvaju i brane postojeći politički sistem, kako onda tako i danas. U zemljama napredne demokratije te službe su navodno nezavisne, kaže „sve to treba shvatiti uslovno, jer recimo vojne bezbednosne službe američke i britanske tvrdile su da Sadam Husein ima ’strašno hemijsko oružje’. Ispostavilo se da je to čista laž, u napadu Alijanse Irak je razoren, a niko iz tih službi nije odgovarao. Što se tiče samostalnosti službi, jedino raduje da je bivši premijer Hrvatske zbog zloupotreba službenog položaja završio u zatvoru. Jedini u regionu. Jer i ovaj čin je odbrana poretka zemlje“, kaže Ljuba Mihajlović.

Vidite još

Mnogi bezbednosni analitičari pa i visoki činovnici Državne bezbednosti SFRJ, uoči građanskog rata 1991. tvrdili su da su bezbednosne službe, vojne i civilne, bile kompaktne, da se nisu podelile „svaka ptica svome jatu“, Jugoslavija se ne bi raspala. Na ovu opservaciju apsolutno se naslanja i tvrdnja Miše Vasića, novinara „Vremena“, koji se ceo svoj staž bavio bezbednosnim pitanjima. U jednom tekstu o petom oktobru 2000. on je zapisao da je DB Srbije hteo da spreči pad Miloševića, Milošević bi još vladao. DB je u tim vremenima mirovao, pomno slušao šta se događa, bavio se malo aktivnostima Otpora. Razumeo je da je Milošević pušten niz vodu, pa je to i prihvatio kao racionalnije rešenje.

Rastegljivi zakoni

Moć bezbednosnih struktura, od Broza do Miloševića, nesporna je. Naruku su im išli i rastegljivi zakoni koje su te strukture tumačile različito u zavisnosti od vremena i okolnosti, ali uvek u svoju korist. Uvek su se rukovodile narativom – neprijatelji su svuda oko nas, samo to treba dokazati. Ali ostaje pitanje: na čemu počiva sveprisutno glorifikovanje i mitomanija o tajnim službama kod nas?

„Deo odgovora verujem da stoji i u činjenice da te bezbednosne službe kod nas uživaju u svojoj moći i to javno pokazuju. To je ta psihološka veza službe i podanika. Služba je svemoćna, a podanici joj se dive“, kaže Žarko Trebješanin. I umesto da te službe budu sasvim normalne službe kao što i mnogo toga ima u demokratskim državama, one se nekako mistifikuju i one su iznad svih zakona, institucija, što nažalost i jesu svakako povremeno i bile. Tu sigurno ima uticaja i staljinizam koji kao i svako totalitarno društvo uvek počiva na nekim tajnim službama koje zastrašuju ljude i koje ih odvode u logore, ljudi nestaju i ne smete ništa ni da pričate o tome. To prosto postaje neka vrsta tabua. Nešto slično postoji sigurno u svim državama, ali u državama koje su nedemokratske, koje su autoritarne, čak totalitarne, tu se te službe potpuno otimaju svakoj kontroli i često zaista postaju nešto što je iznad svih institucija i izvan svih zakona“, govori Trebješanin.

Zanimljivo je da u slučaju Ranković i Krcun koji su osnovali tu službu, Ranković je bio šef policije na saveznom nivou, Krcun je bio šef Ozne. Ja sam bio na sahrani Rankovića. To je prvi put da se na jednoj sahrani okupilo 100.000 ljudi. To meni nikada neće biti jasno, a taj čovek za Srbiju bukvalno nije uradio ništa?

Slobodan Penezić Krcun
Izvor: Stevan Kragujević (po odobrenju Tanje Kragujević)Slobodan Penezić Krcun

Podsećam gospodina Trebješanina na irealnu sliku događaja kojem sam prisustvovao. Na Rankovićevu sahranu u Beogradu došlo je više od sto hiljada ljudi, a Ranković je stvorio aparat koji je ubio toliko ljudi. To su kontradiktorne relacije?

„Da, tu je stvoren taj mit. I to u suštini i nije toliko bilo odavanje neke počasti Rankoviću, on je shvaćen kao neka vrsta disidenta, protivnika Josipa Broza, mislim da taj oreol koji je imao da je to u stvari bila manifestacija mirnog protesta koji je mogao da se izvede bez nekih većih posledica“, kaže Trebješanin i dodaje: „Sami autoritarni režimi stvaraju pogodnu klimu mitomanije za svoju tajnu policiju. To nije neka specifičnost Srbije, slično je bilo u Istočnoj Nemačkoj, Češkoj, Poljskoj... ljudi su procenili da jedino tako mogu da opstanu.“

Tito i Aleksandar Ranković
Izvor: James Burke/The Life Picture Collection via Getty ImagesTito i Aleksandar Ranković

Tajni poslovi

U mistifikaciji o svemoći bezbednosnih službi ima unutrašnje smislenosti. Osnovni posao tih službi je tajnost, što sa sobom nosi adekvatna tumačenja i predstave, kaže Predrag Petrović iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. „Osnov svih strahova i mitomanije je u tajnim poslovima. A ono što dodatno tu predstavlja problem i što podstiče tu ljudsku opsednutost službama bezbednosti i njihove mistifikacije jeste ubeđenje da su one svemoćne i sveznajuće i da mogu da prate i da nadziru svakog u svakom momentu. One definitivno to i mogu, ali to ne znači da one to u realnom vremenu i rade konkretno“, tvrdi gospodin Petrović.

On dodaje da službe svakako jesu moćne, samo je pitanje kolika je razmera te moći. Često se preteruje sa tim u javnosti, jer da su one svemoćne, verovatno bi drugačiji ishodi ovih ratova bili po Srbiji.

Aleksandar Radić, vojni analitičar, najpre postavlja pitanje zbog čega se mi i u ovim pitanjima razlikujemo od ostalih i odgovara: „Najpre pitanje uzdizanja i važnosti bezbednosnih struktura, naročito stranih, hrane naši političari koji tim tvrdnjama opravdavaju svoje političke neuspehe. Na drugom mestu je uzrok što nismo formirali čvrste socijalne elite, što ostavlja prostor, u vojsci recimo, da svaki pojedinac ima ’utemeljeno’ mišljenje o strategiji ratovanja. U tom kontekstu, umesto da tajne službe budu ’opšta imovina svih’, ispostavlja se da se tajnim službama pripisuje da poseduju neverovatnu moć, da upravljaju procesima, postupcima hiljada ljudi. Ta opsesija u glavama nacije drugačije ne može da se opiše jer uvek svaki potez, svaka motivacija, da iza svega stoji neka tajna igra, tajna služba. Svemu pomenutom moguće je naći drugačija objašnjenja, ali mislim da smo ove zablude doveli do krajnosti“, kaže Radić.

Pozivajući se na krajnje bizaran slučaj ruskih obaveštajaca koji su nedavno pali u Holandiji jer su grupno prešli granicu zemlje, a serijski brojevi pasoša štancovani su u nizu. Rusi imaju ozbiljnu službu, pali su kao amateri, što znači da iza svega stoji samo čovek, nikako natčovek, objašnjava Predrag Petrović.

Nestručni, a vladaju

„Mislim da je veliki problem u našem društvu, u vremenima tranzicije, što neupućeni ljudi često dolaze na političke i stručne pozicije da donose važne odluke. Oni su, što bi se u žargonu reklo ’nenačitani’ za bilo šta ozbiljno. Ove činjenice stvaraju sliku da svako može sve. Taj svet se ne trudi ni toliko da, kad je već došao na važnu poziciju, ne pročita onu osnovnu lektiru koja se podrazumeva. I naravno da od tih ljudi stiže proizvodnja sadržaja koji publika želi da čuje, a to je priča o teorijama zavere, o sveznajućim i svemoćnim službama“, objašnjava Aleksandar Radić.

Gospodin Radić kao primer navodi neke kolege koji se u sličnom svojstvu pojavljuju u medijima i kažu „čekam da me obaveštajna zajednica službe obavesti o tome šta se dešava“. Drugi se pozivaju na anonimne izvore i pričaju o tako važnim pitanjima. Radić kaže da tajne službe nisu sve, nisu ni početak i kraj svega. Tajne službe su deo servisa neke politike. Politika je ta koja odlučuje, stvara ambijent. A ako se bavite ratovima kojima smo mi bili svedoci, političari su donosili odluku. Ali te političke elite, stručne, vojne i bezbednosne, jako su podložne teorijama zavere, da sve pripišu tajnim službama“, objašnjava Radić.

 

PUKOVNIK APIS, MUSTAFA GOLUBIĆ, DUŠKO POPOV

Mit o moći i ugledu tajnih službi u našoj javnosti hranili su biografije i dela važnih ljudi koji su se u teškim vremenima bavili obaveštajnim poslovima. Oni su Dragutin Dimitrijević Apis, đeneralštabni oficir i obaveštajac, Mustafa Golubić, general i narodni heroj SSSR-a, i Dušan Popov, dvostruki obaveštajac Hitlerovog Abvera i britanske tajne službe MI6.

Sve tri biografije su toliko teške i delikatne, do danas nisu ispričane i razjašnjene do kraja. Pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis je čovek koji je sopstvenom rukom za sebe otvorio vrata istorije 1903. Bio je đeneralštabni oficir i obaveštajac. Ne slažući se sa politikom i privatnim životom kralja Aleksandra Obrenovića, pukovnik Apis je okupio najodanije oficire i osnovao organizaciju „Ujedinjenje ili smrt“ ili „Crna ruka“. Odlučili su da ubiju Aleksandra Obrenovića, kralja Srbije, što su i učinili početkom maja 1903. U istoriji taj događaj je nazvan „Majski prevrat“ jer je na presto doveden Petar Karađorđević.

Pukovnik Dragutin Dimitrijeviće streljan je u Solunu 24. juna 1917. pod optužbom da je sa grupom oficira spremao ubistvo prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića što istorijska nauka nije potvrdila. Posle Apisa likvidirani su brojni Apisovi saborci, među kojima i poznati četobaša Vojvoda Vuk.

Na Solunskom procesu pod sumnjom je bio i Mustafa Golubić, hercegovački musliman pravoslavne vere. Golubić je već tada bio blizak sa ljudima iz međunarodnog komunističkog pokreta. Iz Soluna, na volšeban način prebacio se u Marsej, pa u Pariz. Odatle u Rusiju.

U Moskvi je završio sve škole Kominterne, postao je obaveštajac čudesne veštine i likvidator bez premca. Njegove veštine i odanost boljševičkim idejama učinile su da je kod Staljina mogao da uđe kad je hteo.

Mustafa Golubić Mujke spojio je fenomenalnu hercegovačku bistrinu, neverovatnu prilagodljivost i fizičku snagu. Koje sve poslove je Mujke obavljao za Kobu Džugašvilija poudano se ne zna. Upućeni su pisali „bilo ih je onoliko“, kao što je i likvidacija Lava Bronštajna Trockog u Meksiku 21. avgusta 1940.

Tek kraj Mustafe Golubića je velika misterija. Nemci su ga streljali 29. jula 1941. godine, a da zapravo i nisu do kraja znali koga su streljali. Sahranjen je u Pionirskom parku, po striktnom Staljinovom naređenju sovjetski vojnici su oktobra 1944. iskopali njegove posmrtne ostatke i otpremili ih u Moskvu.

Šta je misterija? Zbog čega se Golubić početkom 1941. pojavio u Beogradu, zbog čega se nije sastao sa Josipom Brozom iako su se dobro poznavali iz Kominterne? Ostale su nerazjašnjene teorije da ga je Staljin poslao da likvidira Broza, ali ih je Valter pročitao pa je Golubića druknuo Nemcima.

Mustafa Golubić u srpskom plebsu i danas ima posebno mesto.

Dušan Popov, Srbin rodom Vojvođanin, školovao se u Londonu i Parizu, u stvarnom životu bio je agent MI6 od početka Drugog svetskog rata, ali se prijavio da radi za Abver. Bio je izuzetan agent, „duplo dno“, naneo je Nemcima mnogo jada. Prema tvrdnji „Nešenel Inkvajera“, Ijan Fleming po njegovoj biografiji počeo je da piše Džejmsa Bonda.

Dušan Popov je to javno negirao, uživao je kao penzioner u Francuskoj, umro je 1981. i iza sebe ostavio četiri sina.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
clear sky
1°C
08.12.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve