Branko Krga: Amerika u Ukrajini pokušava da odbrani sebe

General Krga dugo već bavi se naučnim istraživanjima u oblasti međunarodnih odnosa i globalnih geopolitičkih kretanja. Bez sumnje, on je apsolutno kredibilan sagovornik na temu aktuelne rusko-ukrajinske krize.

Svet danas na svu sreću je bipolaran, ali uprkos tome jednako je složen i nebezbedan prostor za normalno življenje?

"Tačno je da je svet i danas složen i nebezbedan prostor za normalno življenje. Samo uslovno se može smatrati da je svet bipolaran, odnosno da je podeljen na Istok i Zapad. Međutim, na svetskoj sceni pojavljuje se sve više sila. Pored SAD i Ruske Federacije, status supersile sve više poprima i Kina. Tu su i druge važne sile, kao što su Evropska unija, pre svega Nemačka, zatim, Indija i ključne zemlje islamskog sveta. Dakle, svet postaje sve više multipolaran.“

Da li je svet danas opet podeljen na dva vojna bloka, gde bivši hegemon SAD pokušava da vrati svoj uticaj koji polako gubi? Da li je to činjenje, kojim upravlja korporativni liberalni kapitalizam, jedina ili glavna pretnja svetskom miru danas?

"Teško bi se moglo reći da je svet podeljen na samo dva vojna bloka. Osnovni razlog za to je što još ne postoji drugi vojni blok adekvatan snagama NATO-a. Тo svakako, za sada, nije ODKB (Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti), kao ni ŠOS (Šangajska organizacija za saradnju). Tačno je da SAD nastoje da zadrže status geopolitičkog hegemona jer im to obezbeđuje mnoge privilegije. S druge strane, već desetak godina neki drugi centri moći, pre svega Rusija i Kina, ne prihvataju da imaju drugorazrednu ulogu na svetskom planu. Korporativni liberalni kapitalizam često nastoji da deluje mimo bilo koje države, pa i američke. Kao što vidimo, te suprotnosti proizvode procese koji povremeno ugrožavaju svetski mir i stabilnost. To se u proteklih nekoliko nedelja vidi u sukobima oko Ukrajine i Tajvana. Tu su i delovanja nekih centara moći u pravcu radikalnog smanjenja broja stanovnika u svetu (teorija o ’zlatnoj milijardi’, spomenik u Virdžiniji), što neminovno proizvodi nestabilnost i sukobe. Povremeno se otvaraju i drugi uzroci nestabilnosti, kao što su finansijska kriza, radikalna socijalna diferencijacija, nekontrolisane migracije, terorizam, borba za resurse, pandemija, zloupotreba najnoviјih tehnologija itd. Dakle, puno je izazova i pretnji svetskom miru i stabilnosti.“

Rusija - Ukrajina: Rat na čekanju

Ko će prvi početi?

Ko će prvi početi?

Svet 08.02.2022. 06:05

Rusija - Ukrajina: Rat na čekanju

Rusija napada Ukrajinu 16. februara?

Piše "Politiko"

Piše "Politiko"

Svet 12.02.2022. 09:01

Rusija napada Ukrajinu 16. februara?

Možda je pravo pitanje – da li smo suočeni sa pretnjom novog, možda i svetskog vojnog sukoba, koliko je ta pretnja realna?

"Bez obzira na veoma izražene suprotnosti u interesima svetskih sila, delovanja korporacija i nekih drugih ’solista’, ipak se može zaključiti da neće doći do sukoba globalnog karaktera. Za takvu ocenu bitno je uočiti dve činjenice. Prva, SAD nisu spremne, a njihovi saveznici uopšte nisu raspoloženi da dođe do direktnih sukoba, na primer protiv Rusije, povodom ukrajinske krize. Druga važna činjenica ogleda se u tome što za razliku od ranijih sukoba velikih sila, kada je upotrebljavano najmodernije konvencionalno naoružanje, u ovom periodu se tako nešto najverovatnije neće dogoditi, ne zbog dobre volje inicijatora sukoba, već zbog tehničko-tehnoloških karakteristika nuklearnog naoružanja. Naime, proteklih decenija više istaknutih stručnjaka, pa i političara, izjasnilo se da rat uz primenu nuklearnog oružja ne bi imao smisla jer ne bi bilo pobednika.“

Šta je suština forsirane ratne provokacije gde NATO očigledno provocira Rusiju, zbog čega to SAD baš u ovim danima nameću ne samo Rusiji, nego prvenstveno i Evropi?

"Posle dolaska na vlast nove američke administracije očigledne su promene njihovog odnosa prema svetu. Najnovije zaoštravanje prema Rusiji ima najmanje tri cilja. Prvo, posle povlačenja iz Avganistana, SAD žele da pokažu da su i dalje dominantna svetska sila. Drugo, svojim saveznicima u NATO-u i Rusiji nastoje da stave do znanja da se bez njih ne mogu rešavati politički, bezbednosni i energetski problemi. Treće, verovatno je da su najnoviji potezi SAD posredno, kao poruka, upućeni i njihovom glavnom suparniku – Kini. Tačno je da je ovim potezima u posebno složen položaj doveden veći broj evropskih zemalja, koje žele da sa Rusijom imaju korektne odnose, pre svega radi sopstvene energetske bezbednosti. Sudbina Ukrajine je u svemu ovome, suštinski, u drugom planu. U funkciji smirivanja napetosti bilo bi dobro da se dve velike sile bolje razumeju. Na primer, trebalo bi u većoj meri uvažavati činjenicu da se savremena Rusija kvalitativno razlikuje od one iz vremena Jeljcina, kao i to da se sadašnja američka administracija predsednika Bajdena razlikuje od one iz vremena njegovog prethodnika predsednika Trampa.“

Utisak je, tvrde analitičari, da u pozadini svih ovih tenzija koje čini NATO alijansa stoji njihov najveći globalni protivnik Kina?

"Više činjenica ukazuje na to da je za SAD Kina, ipak, glavna opsesija. To je na ubedljiv način predstavio poznati američki geopolitičar Zbignjev Bžežinski u knjizi ’Amerika, Kina i budućnost sveta’. Taj autor razrađuje dve faze u odnosu SAD prema Kini. Prva faza podrazumeva pridobijanje Kine kako bi te dve sile vladale svetom, opet, naravno, uz dominaciju SAD. Druga faza, ukoliko prva ne bude uspešna, podrazumeva obuzdavanje Kine. Za tu drugu fazu Bžežinski predviđa projekat ’Širi i vitalniji Zapad’. Dakle, nema sumnje da je za američke političare i analitičare napredak Kine izrazito veliki problem jer ne žele da neka druga sila bude ispred njih.“

Ako bi došlo do kontrolisanog sukoba Rusija–Ukrajina, koje posledice bi taj sukob (ako ga je uopšte moguće kontrolisati) ostavio na Evropu?

"Na osnovu onoga što se poslednjih nedelja ispoljava, već sada je jasno da bi eventualni oružani sukob Rusije i Ukrajine doveo do podela među evropskim zemljama, čak i onim koje su članice NATO-a i EU. Na osnovu reagovanja lidera Nemačke, Francuske i Mađarske, jasno je da, kako je izjavio Viktor Orban, većina zemlja u Evropi ne želi sukob sa Rusijom. To svakako ne želi ni javnost na Zapadu, o čemu će, nadamo se, protagonisti najnovijeg zaoštravanja morati da vode računa. Ipak, treba biti oprezan u pogledu konačnih ocena te situacije jer u samoj Ukrajini postoje naoružane grupe koje mogu samoinicijativno da izvedu neke provokacije. Takvu mogućnost imaju i razni strani faktori podstaknuti od pojedinih korporacija za koje rat na tuđem prostoru predstavlja biznis, a ne problem. Zbog toga bi bilo važno da se ne dozvoli da se otkači ’spirala nasilja’, koju je, videli smo to na našem prostoru, teško zaustaviti.“

Gde je u svemu tome pozicija Srbije, nismo mi važan vojni faktor, geopolitički možda i jesmo, ali šta nam je činiti?

"U odgovoru na ovo pitanje mislim da je dovoljno citirati stavove našeg Ministarstva spoljnih poslova: ’Srbija se zalaže za mirno rešenje situacije između Rusije i Ukrajine… Potrebno je spustiti tenzije i dati šansu diplomatiji. Verujemo da će intenzivna diplomatska aktivnost uroditi plodom i da će doći do smirivanja tenzija, kao i da će šira eskalacija sukoba biti izbegnuta.’ Nema sumnje da bi se eventualna eskalacija sukoba negativno odrazila na spoljnu politiku Srbije, imajući u vidu dosadašnje odnose sa dva prijateljska i bratska slovenska naroda. Posebno nepovoljno bi bilo ukoliko bi se na Srbiju vršio pritisak da ’izabere stranu’, odnosno da se svrsta uz jednu ili drugu stranu u sukobu.“

Ovim povodom vraćamo se Vašoj sjajnoj studiji objavljenoj 2017. godine pod naslovom "Strategija nacionalne bezbednosti u teoriji i praksi“. Vi ste tada istakli da "Svaka odgovorna država posvećuje veliku pažnju izgradnji nacionalne bezbednosti, koja je jedan od osnovnih uslova opstanka i razvoja države i društva“. Da li dovoljno radimo na tome?

"U novije vreme u svetu istovremeno deluju najmanje tri geopolitička procesa: globalizacija, sve više u vidu korporativizacije, zatim regionalizacija i (re)suverenizacija. Najvažniji politički, ekonomski i bezbednosni problemi proteklih godina pretežno su se rešavali na nacionalnom nivou. To se videlo prilikom reagovanja na svetsku finansijsku krizu, kada su u pitanju nekontrolisane migracije, teroristički napadi, energetski problem, a to se odnosi i na pandemiju. Dakle, bez obzira što su mnogi problemi proglašeni kao univerzalni, ipak nacionalnim državama ostaju obaveze da ih rešavaju. Naravno, dobro je ako pri tome postoji i korektna multilateralna i bilateralna saradnja. Ali, praksa je pokazala da i eventualnu pomoć pre dobija ona država koja je sama počela da rešava problem kojim je opterećena. Ima dosta argumenata da se zaključi da su odgovorni u našoj državi to shvatili, što se vidi i po tome da se preduzima niz mera s ciljem da se otklanjaju bezbednosni izazovi, rizici i pretnje.“

Tome ste dodali i svoju tvrdnju: „Nemoguće je da država participira u bilo kakvim oblicima kolektivne bezbednosti ako nacionalna bezbednost nije uređena na valjan način“?

"Tvrdnju koju ste izneli nisam ja izmislio, već je nju potvrdila praksa. Pretpostavimo da su sve zemlje na valjan način uredile svoju nacionalnu bezbednost, jasno je da bi to značilo da bi se bezbednosni izazovi, rizici i pretnje lakše rešavali na nižem nivou, sve do lične bezbednosti, kao i na višim nivoima, sve do globalne bezbednosti. Dobro uređena zemlja u političkom i pravnom smislu, sa prosperitetnom ekonomijom i pouzdanim sistemom bezbednosti, poželjan je kandidat za različite vidove integracija i bilateralne saradnje.“

Vi često potencirate tvrdnju "kada bismo imali nacionalnu strategiju, znatno bi lakše bilo donošenje političkih odluka po raznim pitanjima“?

"U Srbiji sada ima više od 150 strategija. To je, s jedne strane, dobra okolnost jer pokazuje da je kod nas prisutna svest o potrebi strategijskog tretiranja političkih, društvenih, ekonomskih, bezbednosnih i drugih pojava. Međutim, mnoge od tih strategija se sudaraju i različito pristupaju pojedinim važnim pitanjima. To je posledica nedostatka krovnog strategijsko-doktrinarnog dokumenta. Najčešće se taj dokument naziva nacionalna strategija, ali neki pominju i strategiju države, opštu strategiju, viziju itd. U tom dokumentu bi se pošlo od definisanja identiteta, nacionalnih vrednosti, interesa i ciljeva, što bi bila polazna osnova za razradu separata o političkom sistemu, razvoju društva, ekonomiji, spoljnim poslovima, bezbednosti, obrazovanju, kulturi, zdravstvu...“

Moguće da ste imali na umu činjenice da su srpski nacionalni interesi više nego ugroženi u BiH, Crnoj Gori, a tek u Hrvatskoj i na Kosovu i Metohiji. Šta savetujete, kako najumnije i najdržavotvornije zaštititi te interese?

"Tačno je da su položaj i interesi srpskog naroda ugroženi na prostorima koje ste naveli. I povodom ovih problema mogla bi da pomogne nacionalna strategija. Međutim, izgleda da je teškoća u definisanju odnosa Srbije prema našim sunarodnicima van granica jedan od razloga zašto se ne pristupa utvrđivanju nacionalne strategije. Naime, utisak je da kod nas postoji izvesni strah od toga da bi Srbija, zbog zalaganja za prava srpskog naroda u drugim državama, ponovo bila kritikovana od stranih faktora.“

Sa tim u vezi, u ovim predizbornim danima političke partije pozicije i opozicije ne pominju Srbe u dijaspori čiji opstanak je izložen torturi Zapada, koju je pre desetak meseci definisala nama draga gospođa Medlin Olbrajt koja je rekla "U Bosni i na Kosovu imamo nedovršena posla, moramo se tamo vratiti“?

"Medlin Olbrajt i neki njeni saradnici polaze od tvrdnji da su Srbi nedavno nasilno zaposeli te prostore. Na to se često nadovezuju i pojedine albanske tvrdnje o tome da oni ’ne otimaju tuđu zemlju, već samo vraćaju ono što im je nekada oduzeto’, pri čemu iznose neuverljive ocene o tome da su oni starosedeoci Balkana. Tu bi trebalo da se angažuje naša nauka (istorija, antropologija, etnologija…), s ciljem da se tačno utvrdi ko je kada došao na neke sporne prostore. A tvrdnja Olbrajtove o nedovršenom poslu… zvuči zloslutno.“

Srbija je vojno neutralna – što Vi hvalite – održava dobre odnose sa Rusijom i Kinom, što se ne dopada Zapadu?

"Geopolitika velikih sila ima najmanje dva aspekta. Prvi se svodi na to da se kontroliše što više prostora, pogotovo onih koji imaju veći značaj i potencijale. Drugi aspekt se odnosi na pokušaje da se geopolitički suparnik potisne sa nekog spornog prostora, da mu se onemogući da tamo ostvaruje svoje prisustvo i uticaj. Kada je u pitanju odnos Zapada prema Srbiji, čini se da je ovaj drugi pristup dominantniji i zbog toga imamo tvrdnje o ’malignom uticaju’ Rusije i Kine na našu zemlju. Međutim, to naše državne predstavnike ne bi trebalo da pokoleba u nastojanjima da sa svim važnijim međunarodnim faktorima razvijamo dobre odnose. Takav naš pristup mogao bi da bude svojevrsni model za mnoge druge zemlje. Interes je Srbije da razvija dobre odnose sa EU, sa Rusijom, SAD, Kinom, islamskim svetom itd. Geopolitički vektori koji deluju iz navedenih zemalja ostvaruju svoje prisustvo različitog karaktera i na našem prostoru. Na Srbiji je da pametnom politikom iskoristi tu okolnost, a ne da od toga ima štete. Neopravdane su kritike da Srbija sedi na dve (ili tri) stolice. Srbija treba da sedi samo na jednoj, svojoj stolici, i da sa nje ostvaruje saradnju i dobre odnose sa širokim krugom zemalja.“

Posvetili ste jedan broj časopisa "Diplomatija i bezbednost“ evroazijskim bezbednosnim i ekonomskim asocijacijama, ODKB-u, pre je ustanovljen savez zemalja BRIKS. Koliko su moćni ti savezi i šta oni predstavljaju na svetskoj bezbednosnoj mapi? U tom kontekstu u jednom broju časopisa pišete i o moćnoj Kini?

"Sa stanovišta položaja naše zemlje važno je zapaziti da, što se prostora tiče, deluju tri geopolitičke tendencije i projekti: evroatlantski, kontinentalni evropski i evroazijski. Ovaj treći, evroazijski, još nije dokraja definisan, na njemu postoje različite političke, ekonomske i bezbednosne grupacije, ali one nisu dovršene, sve je i dalje u previranju, tako da se i njihov uticaj ne ostvaruje u meri koliki su im potencijali. Kineski i ruski lideri, Si i Putin, u zajedničkoj izjavi od 4. 2. 2022. godine demonstrirali su učvršćivanje zajedničkog nastupa u svetskim poslovima, što će sigurno naići na reakcije Zapada, pre svega SAD. Početkom proteklog veka, poznati britanski geopolitičar Makinder definisao je centralni evroazijski prostor kao ’srce sveta’ (Hartlend), pri čemu je naglasio: ’Ko vlada srcem sveta, vlada svetom.’ Iako je od Makindera prošlo mnogo vremena, neki parametri te definicije aktuelni su i danas.

Dakle, prava borba za Evroaziju tek predstoji i tu će se manifestovati dve tendencije: prva podrazumeva različite vidove integracija na tom prostoru (Rusija, Kina, eventualno Indija, Iran…); a druga tendencija podrazumeva ometanje takvih procesa, pri čemu na Zapadu verovatno i dalje imaju u vidu upozorenje Zbignjeva Bžežinskog o tome da se ne dozvoli ’ujedinjenje varvara’. Međutim, takvo nastojanje je najverovatnije zakasnelo jer delovanje Rusije, Kine i drugih uticajnih zemalja sa prostora Evroazije pokazuje da one sve više preuzimaju sudbinu u svoje ruke, umanjujući uticaj vanregionalnih faktora. Što se tiče povećane moći Kine, ukazao bih na utisak sa Osmog bezbednosnog Sjangšan foruma u Pekingu oktobra 2018. godine, gde su visoki kineski funkcioneri, povodom diskusije o Tajvanu, jedinstveno i odlučno istupili sa tvrdnjom da će vojno intervenisati, ako to ostrvo krene u pravcu potpunog otcepljenja. Na ovakve kineske stavove nije bilo otvorenih reakcija, iako su to slušali predstavnici gotovo svih važnijih zemalja sveta. Takve reakcije na plastičan način pokazuju ojačani status Kine.“

Postoji li izvesno latentni nesporazum Kine i Rusije?

"Teoretski posmatrano, takva mogućnost postoji. Međutim, obe velike zemlje imaju iskustva iz prošlosti, kada je bilo sukoba, ali sigurno uočavaju da im sadašnji odnosi korektne saradnje mnogo više donose koristi od eventualnih nesporazuma. Kao što je već navedeno, SAD iz svojih razloga sigurno nastoje da pridobiju neku od tih sila radi ograničavanja one treće. Očekivati je da će se ta politika suprotstavljanja, pridobijanja ili obuzdavanja između te tri velike sile nastaviti i u budućnosti, što će bitno uticati na ukupnu međunarodnu situaciju, pa i na Srbiju.“

KINESKO RAZUMEVANJE USPEHA

U naučnom časopisu "Diplomatija i bezbednost“ gde Vi pišete veoma zanimljive radove, često pominjete Kinu. Pre nepunih 20 godina Henri Kisindžer pisao je da je Kina samo velika beba. Šta je Kina danas na globalnom ekonomskom i bezbednosnom nivou i kako je "beba“ tako brzo porasla?

"U odgovoru na ovo pitanje poslužiću se zapažanjem iz posete Kini. Jednom prilikom u Šangaju pitao sam visokog kineskog funkcionera čime se može objasniti tako brz napredak Kine. On je bez mnogo razmišljanja odgovorio: ’Zato što nemamo demokratiju.’ Na primedbu da se u Evropi smatra da je demokratija uslov za napredak, on je prokomentarisao da se nakon svakih demokratskih izbora odbacuju kadrovi stranaka koje izgube, bez obzira na njihove kvalitete, pri čemu je dodao: ’A mi nikoga ne odstranjujemo, kod nas svi ostaju u sistemu i prema vrhu piramide idu oni najbolji.’ Kina najverovatnije u značajnoj meri primenjuje meritokratiju, što se pokazalo kao celishodno jer su tako sačuvani kadrovi uticali na brz napredak zemlje.“