Dnevnik korone

Noć je, prošlo deset, bežim iz zarobljeništva belih zidova, odoh napolje uprkos zabrani i policijskom času. Zatečen sam, dočekuje me mesečina, nju još nisu arestirali. Mesečina je jednako raskošna kao i pre smrti. Samo se neprirodno pomešala sa tišinom koja zjapi između velikih zgrada. Tu đavolju harmoniju ne remete ni psi lutalice, nema ih, oni i ljudi su izbegli u svoju samoću.

Izašao sam zapravo da čujem ljude, glasove iza prozora, zavesa, da oslušnem o čemu pričaju u porodici, oni su svakako razboritiji od mene. Ništa se ne čuje, niko ni da odvrne radio, pesma da se čuje, makar prigušena. Nema ni one najveće čovekove radosti - dečjeg plača. Sve je to priroda noćas uzela čoveku, sklonila na dugu stranu iza mesečine. Ceo prostor, park solidne veličine, pa sve do susednih blokova gde su smeštena dva hipermarketa, sve je okovala ledena tišina. Strah se ove noći pod mesečinom može nožem seći.

Vraćam se u belozidu tamnicu. TV govori da je jedno celo odeljenje Kliničkog centra u Nišu zaraženo koronavirusom, inficirali se moguće dok su lečili pacijente. TV opet glagolja kako Niš nije usamljen (kao da su na takmičenju), da su jedan lekar u Novom Sadu i doktorka u Beogradu virusoidni, u izolaciji su...

Priroda igra ruski rulet sa gramzivim čovečanstvom...

Nekako mi je muka, povraća mi se od svega. Gde se izgubio onaj poznati srpski duh, uvek se u sličnim prilikama setim Zorana Radmilovića. Bio je uveliko ophrvan teškom bolešću, pa kad ga ljudi pitaju kako je, on bi uz smešak brkova odgovarao: "Hvala na pitanju, kancerogeno".

Na kraju svako od nas nosi teret nemoći, zapravo deli sudbinu Andrićevog Alihodže Mutevelića u romanu "Na Drini ćuprija". Alihodža gleda ulazak Austrougarske vojske u Bosnu, u Višegrad, sa tim se duboko ne slaže. Očajan objašnjava da se oseća kao direk zabijen u zemlju, sve vidi i zna šta bi morao da čini, ali je nepokretan, bespomoćan i očajan.

Foto: Oksana Sknedžić

Rastajem se sa Strašnim sudom, ne plašim ga se. Moram da idem, razum mi bledi, poludeću! Vraćam se ubeđenju da nam priroda drži lekciju. Pred njom je sitan čovek koji je sve rasprodao da bi bio još bogatiji, a nove tehnologije su potrošile sopstvenu moć. Ostala je korona da planeti lomi kičmu.

Vino me još voli, pjani me lagano, odlazim u krevet, tri sata je po ponoći. Da je petao tu, u dvorištu, sad bi se oglasio. Nema petla, oni što podigoše velike betonske gradove, odsekli su petlu glavu, nije moderno da nas on budi. Sad, umesto petla budi ih buka autobusa gradskog prevoza, opet je to priča o čoveku i prirodi.

Tonem u san, tešim se, ovo je samo moje snoviđenje, ova muka sa virusom nekakvog gripa. O tome ću misliti sutra...

Dani i noći su mi se pomešale, nisam siguran koliko traje ovaj rat sa kraljicom virusa. Ležem uglavnom kasno, a i vina mi ponestaje. Za ovaj moj porok jedino ja imam razumevanje, za razliku od ostatka familije.

Da li sam zaspao, sanjao ili je to bio samo tren koji me je odvajao od grozničave stvarnosti. Mokar u hladnom znoju, sedeo sam na krevetu, pipao oko sebe, mrak je, gde je ona, ne vidim je... Sad znam, osećao sam hladnoću sa moje leve strane. U trenu sam shvatio. To korona leži pored mene. Da li sam vrisnuo?

Ludim li ili već jesam? Mokre majice bežim u drugu sobu. Jutro sijeri kroz prozor, sad se bar vidi, videću kučku ako mi se približi, sipam vino i bolje mi je. To je bio samo san. Koliko ljudi ovih dana u ovom poganom svetu sanja baš ovakve snove?

Ispod prozora budi se život, umivam se hladnom vodom. Prija mi. Setio sam se, idem krišom, spavaću u drugoj sobi, drugi je ležaj, neće me valjda naći. Pipam oko sebe, nema one grobne hladnoće, mirniji sam, ne čujem srce kako bubnja...

Otvorio sam oči, sunce me je probudilo, ispod zavesa našlo je prolaz do mog jastuka. Obradovao me je "budilnik", vratio me je u detinjstvo kad je majka bratu i meni govorila: "Dok je sunca, biće i života". Da li zbog tih sećanja ili potisnute i svesno zaboravljene nemoći koja me je jutros ispratila na spavanje, ovaj dan mi se činio drugačiji. I taj san sa koronom u krevetu, samo je san koji mi sad pod suncem i ne izgleda baš toliko pogrebno.

Nisam otvarao telefon da pogledam najnovije vesti: Zašto bih, pa oni emituju samo sumorne izveštaje o ubistvima, pogibijama, ratovima, i koje "meso" su starlete prošle noći imale na "jelovniku". I o koroni, naravno.

Napravio sam kafu, uzeo cigaru i otišao do prozora. Pogled mi obujmljuje neveliki park, najlepši deo novog naselja. Ljudi šetaju, deca vrište trčeći za zmajem, život teče uprkos svemu. Tu su neizbežne pudlice, retriveri, avlijaneri i jedan Lesi.

Da li na ovom veselom skupu ima više dece ili kućnih ljubimaca?

Setio sam se korone koja se bila uvukla u moj krevet.

Odmahnuo sam rukom, pa stvarno preteruješ, kažem sebi. Gledam decu, pa se setih: Gde su profesor i njegova Bela? Da, baš profesor Bane i njegova keruša fale ovoj čarobnoj gomili. Profesor ima četrdesetak godina, tamne puti i kovrdžave kose kao da je upravo došao sa Sinajske gore. Uvek nasmejan, predusretljiv, da li je bio ženjen, nije pričao, ali dobro obaveštene devojke su uvek bile u njegovoj blizini. Dobra prilika.

Profesor Bane je univerzitetski profesor, predaje nekakvu specifičnu nauku na Poljoprivrednom fakultetu. Bilo je tu okolo i njegovih studenata, prilazili su da ga pozdrave, on je svakoga zvao po imenu. Deca su ga obožavala baš zbog Bele, njegove keruše, koja je bila od one čupave rase. Koje tačno, zaista ne znam. Imala je dlaku, to je ono moderno, kad klinci gelom naštele glavu pa oko ponoći furaju u noćne klubove. Svaka dlaka štrči sama za sebe. Ukratko, Bela ima stajling a la Tasovac.

Kad se profesor B. pojavi sa Belom na stazi, začas čopor klinaca ih opkoli i čeka: Profesor ih gleda, smeška se. “Volite li Belu?“ Klinci uglas: “Volimo!” Onda ih profesor zamoli da naprave širok krug, da svi mogu da vide šta radi Bela. A ona se šepuri, veslo maše repom, gleda u gazdu i goste, okreće se u krug, ona razume sve, vidi joj se to u pametnim okicama koje vire ispod čupave frizure.

Ona se na tren ukipi kao glumac na sceni, čeka. Kad profesor mekim glasom naredi: ”Bela, kako mrtav pas?"

Foto: Oksana Skendžić

Bela legne, ispruži sve četiri, baš kao mrtav pas. Klici zaprepašteni, oni mlađi vrište, a Bela radosno skoči. Profesor joj daje iz ruke nekakvu šećerlemu. Onda silan aplauz, dečja radost, iskrena.

Profesora i Bele nema već neko vreme. Možda se preselio ili je sa Belom potražio neko sigurnije mesto. Čuo za koronu na vreme? Ipak, ima života i radosti u ljudima oko mene, u mislima stidim se sebe od noćas, popio sam kafu na brzinu i izašao da čujem tu veselu družinu. Da oslušnem o čemu pričaju.

Tu su neizbežne bake i unučad, sad ih je više nego obično. Ljudi pred koronom zbijaju redove. Komšinica sa prvog sprata sa dvoje unučadi i psom, valjda španijelom, odlazi u šetnju. Nose i plastičnu kesu sa smećem. Svi imaju maske. Pas nema.

Druga baka je sa unukom koja joj se drži za suknju. Lagano napreduju i pričaju. Devojčica neprestano gestikulira rukama sa pogledom na bakino srećno lice.

Ali evo i tetka Ane. Uđe u vidokrug, superiorna dominantna pojava. Njena mršava figura ima oblik bumeranga, ne leti niti se vraća. Pognuta je, gornji deo tela u odnosu na trup uzima ugao od 45 stepeni. U levoj ruci drži štap, pomaže joj.

Tetka Ana živi u gornjem delu naselja, to znam po njenoj maršruti, dolazi sa kosine koja se spušta prema parku, a vraća se istim putem.

Jednako pognuta, ali uporna, kao navijena. Tu dolazi redovno, svakim danom oko deset.

Tetka Anu je iz okoline Gospića u Beograd donela tuđmanovsko- američka “Oluja” avgusta 1995. Ana ima mršavo lice gorštakinje, plave oči koje su godine i vidljiva čemer pomutile. Nosi crnu maramu i odeća joj je uvek tamna, tu maramu u Dalmatinskoj Zagori, Lici i Krajini zovu bošča.

U stvari bošča, taj italijanizam je vezan za belu maramu, koje su snaše i starije žene nosile nedeljom kad bi išle u crkvu. Tetka Ana je sve ostavila iza sebe. Uglavnom ćuti. Kad je neko nešto priupita, njeno lice se pretvori u osmeh koji zrači, da bi ga opet zamenila maskom iz "Oluje". Ona svoju koronu boluje već dvadeset i pet godina.

Niko ne priča o tome da li je Ana nekog izgubila u ratu, ne zna se sa kim živi, dolazi i odlazi sama. Dušu je ostavila u Gospiću. Ima tu u naselju i njenih zemljaka, Ličana i ovih iz Dalmatinske Zagore. Nađu se vikendom ili u dane koje leto produži. Do deset uveče igraju balote.

Opština ili mesna zajednica napravile su im dva terena oivičena betonskim zidom.

Neki od njih poznaju tetka Anu iz bivših vremena. "Đe si, bona Ane, kako zdravlje?" Ona samo odmahne rukom i ne pogleda ih. Šampioni balote igraju u dve gajbe piva i dve flaše rakije. Posle utakmice pevaju zavičajne ojkače: "Da je malo sa Zrmanje vode...".

Tetka Ana pogleda ih sa nekakvim prkosom: "Nalili glave rakijom pa brlječu", govori sebi u čvor marame na vrhu brade.

Prolazi oronula gorštakinja kroz gužvu baka, dece, roditelja i pseću družinu, ima svoju maršrutu, odlazi do kraja staze ispod malog „Maksija“ i vraća se.

Foto: Oksana Skendžić

U šarenoj masi deca se zabavljaju a stariji pričaju o koronavirusu.

“Sima, moj nesretni komšija je pozitivan”, priča krupna mlada žena. Dve unezverene poznanice ne kriju svoj strah.”Znam ga ja, šapuće jedna, šetao je ovde, penzioner?” “Da jeste”, odgovara bivša Simina komšinica. Odvezla ga je hitna, nije mogao da hoda, nosili su ga. Nema ništa od njega, Sima je dobio nove komšije. Mora da znam nesretnog Simu, bar iz viđenja, pomislih. Pogledaću ulazna vrata zgrade, na njih lepe smrtovnice...

U dečjoj užurbanoj družbi zajedno sa kućnim ljubimcima i avlijanerima oformljeno je nekoliko ostrva obavijenih slutnjom. Odrasli formiraju male falange, svi imaju istu temu. Debata je dosta tiha, ali očas umuknu. Dva policajca, mladi momci utegnuti strogoćom:

"Molim vas, raziđite se. To je naređenje, čuli ste epidemiologe. Deca obavezno da idu odmah kući, nemojte da rizikujete...” U trenu pored njih prolazi tetka Ana. “Gospođo, imate li ličnu kartu?", pita je policajac.
“Imam”, kaže tetka Ana.
“Mogu li da je vidim?”, pita vlast.
“Možeš, sinko, ako ti je do toga. U Gospiću je idi tamo!”
Vlast zatečena odgovorom traži izlaz iz neprijatne tišine:
“Gospođo, zabranjen je izlazak iz kuće licima starijim od 65 godina,
znate li da je virus smrtno opasan?”
“Znam, sinko, tamo sam se zaputila”, reče tetka Ana i svoju pognutu figuru uputi niz stazu. Mukla tišina poklopi prostor, rečita opasnost isprati do malopre veseli skup ka velikim betonskim zgradama. Odoše u surovu stvarnost. I ja sa njima.

Vratih se u moja četiri bela zida. Razmišljam ko će od lica koja sam video u parku, kad ovo prođe, a proći će - preživeti? Jadnog komšiju Simu već sam otpisao. Njega su na TV članovi tročlanog epidemiološkog lekarskog tima, uz činodejstvo državnog vođstva, sigurno pomenuli - kao zbirnu brojku. Oni malo kome nude nadu.

Tog dana korona je uzela prvu žrtvu. Umro je muškarac u Kliničkom centru Vojvodine.

Uveče na beogradski aerodrom „Nikola Tesla“ sleteo je avion sa medicinskom opremom, pomoć Narodne Republike Kine. Tim avionom je došao tim kineskih lekara, sa sobom su doneli i stručno iskustvo u borbi sa koronom.

Kineske stručnjake dočekao je na aerodromu predsednik Vučić.

Mnogima je smetalo to potenciranje bratstva sa Kinezima i “stavljanje svih jaja u jednu korpu”. Jer u svim diplomatskim školama kažu da preterano potenciranje bliskosti najčešće izaziva sumnju. Međutim, u ovom trenutku je zanimljivije otkriti kako su Kinezi pobedili koronavirus, mora da su sa sobom doneli i tu magiju.

Ta zemlja nosi i čuva u sebi veliku misteriju. Istorija i civilizacija stara šest hiljada godina, slutim, svet će u skoro vreme mnogo toga da uči naizust. Prva sretanja sa Kinom se svode na misteriju i veliku radoznalost. Enormni ekonomski napredak a komunistička zemlja, ceo ekonomski i ini svet došao je u Kinu, a u njihovim restoranima supu sa rezancima kusaju štapićima, voze bicikl i ne skidaju sa sebe onu tradicionalnu odeću i obuću. Ujutro u 5.30 puni su parkovi sveta svih godina, rade fizičke vežbe isključivo telom, ima i joge. Šaolin je obavezno štivo.

Njihove siluete kroz jutarnju šangajsku industrijsku maglu naziru se kontra lajt. Vežbaju u ritmu, sinhronizovano, uporno i predano. Kao za nagradu. Tako svako jutro... Sličnih aktivnosti ima i preko dana.

Domaćice se vraćaju iz jutarnjeg šopinga, svrate u park, odlože zembilje i vežbaju. Po celi dan od jutra do sutra tu su treneri koji rade sa njima, da bi plebs pravilno koristio svoje telo.

Na prvi pogled sve je misterija koja ima jednostavna objašnjenja. Kinu su porobljavali toliki silnici, od Džingis-kana do Japana. Britanska imperija preko porobljenog Hongkonga je pokušala da u ove prostore ubrizga duh Komonvelta i kokaina. Ništa od toga. Kina je isuviše velika, ne samo brojčano i prostorno, nego prvenstveno duhom svoje tradicije da bi se tek tako menjala.

Boravio sam ne tako davno u Šangaju dve sedmice. To je malo vremena da bi se upoznala takva zemlja, ali otuda sam poneo izvestan nemir. Moja impresija o Kini i dvadesetmilionskim gradu je zatečenost onim što pogled opseže i stvara predstavu o tome. Najpre na aerodromu ulazim u voz, to je ono čudo što levitira iznad šina i dostiže brzinu od 510 km na sat. Razdaljinu od dvadesetak kilometara od aerodroma do poslovnog centra „Bund“ prevalio sam za vreme dok mi se digla dijafragma do krajnika i spustila kad je voz stao.

Izleteo sam napolje samo da ga preduhitrim pre nego me opet zarobi. Sam grad je fantastična impresija za zapadnu radoznalost. Čitava šuma solitera od stotinu i nešto spratova. Moderna arhitektura, zgrade od betona, stakla i metala je skladno ukomponovala sa tradicionalno prepoznatljivom kineskom vizurom. Zgrade blešte od marktrejd amblema svih prestižnih svetskih firmi. Kroz centar grada prolazi auto-put u četiri nivoa. Soliter od 124 sprata gradi se ne duže od 45 dana, svaki kvadratni milimetar je kupljen unapred. Grad živi 24 sata dnevno, za dve sedmice koliko sam boravio u Šangaju, iskrstario sam ga peške koliko sam stigao, nisam video nijednu saobraćajku.

Noći i noći šetao sam ulicama sa Leny, bez najmanje neprijatnosti, boravili smo u noćnim klubovima, ufur bez pića 50 dolara, droge kakvu god poželiš, sve preskupo - uši otpadaju. Tu su i devojke raznih veličina u dolarima. Ali, opet sve to bez ikakvih neprijatnosti.

Da ne poverujete.

Kako sam prepoznao tu puzeću moć velike sile koja dolazi? Vraćao sam se jedno jutro iz noćnog kluba, baš u vreme kad normalan svet odlazi na posao. Kolone radnika sa maskama preko nosa i usta, sa obaveznim naočarima, svi voze neke male motore, svi su mi ličili na uniformisanu bezbrojnu vojsku, a međusobno liče. Ne razlikujem ih.

Setih se na mom Filološkom fakultetu u Beogradu, dok sam studirao, bila je i nevelika grupa Kineza koji su studirali srpski jezik i jugoslovensku književnost. I oni su se tada žalili kako im mi ličimo. I oni nas ne razlikuju. Dobri Bog je baš uredio ovaj svet do detalja.

Foto: Oksana Skendžić

S osmehom sete na semaforu pitam neku glupost jednoga iz kolone, on najljubaznije svlači masku nadole, podiže naočare na čelo, najsrdačnije se osmehne i odmahne glavom. Ne govori engleski. Samo tri sekunde kasnije namešta opremu na lice, nastavlja dalje, gura Kinu uzbrdo - na pijedestal sveta.

Ili, razgovaram sa glavnim inženjerom, šefom gradilišta, morao sam da opravdam dnevnice i napišem nešto za novine, dopunjavam sliku o Kini. On mi objašnjava da će zgrada visine 132 sprata biti gotova u roku, za onih famoznih 45 dana. Pitam ko su radnici, koliko su plaćeni?

Čif objašnjava da se na gradilištu vide samo fizikalci, inženjeri zaduženi svako za svoj deo posla, radove nadgledaju u kontrolnoj sobi, sve je pod kamerama. Radnici su iz okoline Šangaja, sa sela.

Zarađuju mesečno 800 dolara, imaju plaćenu hranu, spavanje i radnu odeću.

Uz osmeh pita: “Šta mislite koliko oni mesečno potroše od svoje plate? Skoro ništa ili maksimum 20 dolara. Štede da bi novac uložili u neki svoj biznis”.

Prve večeri ispred recepcije hotela provalio sam Kineza, bezbednjak je. Pitam, uz toliko izvinjenja, kako to da nam se nije desila nijedna neprijatnost na ulici u kasnim noćnim satima? On uz osmeh uzvraća: "Gospodine, ceo grad je pod kamerama".

Poslednjeg dana išao sam u Šangajsku luku da vidim to svetsko čudo od mosta. Kinezi su i to pretvorili u turističku atrakciju, 50 dolara po osobi za razgledanje mosta. Razgledanje je čoporativno, otvoren autobus pun građana sveta razgleda most dug 36 kilometara, uz instrukcije turističkog vodiča. Ovo svetsko čudo napravljeno je iz dva razloga, priča vodič. Da bi svetu pokazali svekoliku superiornost, ali i iz praktičnih razloga. Šangajska luka je ogromna, ali stiže mnogo više robe nego što stara pristaništa mogu da prime. Za neke velike brodove more u staroj luci je plitko. Zato ovaj mamutski most ima toliko prilaza sa kojih se kontejneri robe tovare sa brodova i voze na kontinent. I obrnuto...

Sa tim impresijama u mislima dočekao sam kineske lekare. Šta će reći, hoće li nam otkriti tajnu, šapnuti bar kako su pobedili ovu nevidljivu Himeru? Kinezi su ćutali, obilazili naše bolnice, o čemu su pričali sa našim lekarima, niko ne govori. Na kraju u jednom javnom nastupu oni objasniše da su najvažniji higijena, maske, detekcija zaraženih virusom i njihova izolacija!