Vesti
05.03.2024. 17:00
Dragan Bisenić

ČETVRTI DEO

Dosije "Istraživanja": Jugosloveni – zanimljivi na istoku, uznemirujući na zapadu

Lideri Evropskih saveznika, lideri
Izvor: Shutterstock / Everett Collection

Postojanje države Srba, Hrvata i Slovenaca bilo je priznato u Parizu od svih, ali njene granice nisu. Italija je bila u prednosti jer su njeni predstavnici sedeli u Komitetu desetorice, dok Srba, Hrvata i Slovenaca nije bilo, osim Nikole Pašića u početnoj fazi.

Pravi problem počeo je u martu, nakon što se Vilson vratio s kratkog boravka u Vašingtonu. Britanska, francuska i američka delegacija nisu bile sasvim ujedinjene u svom pristupu “jadranskom pitanju“, ali su bile dovoljno složne da odbiju narasle italijanske zahteve. Suočavajući se sa snažnim protivljenjem, Orlando je zapretio da će se povući sa konferencije ukoliko 21. marta Italija ne dobije Rijeku.

Arčibald Kari Kulidž vodio je američku misiju u Beču i tokom pregovora u Parizu snabdevao američku delegaciju analizama i istraživanjima. Vlade Štajerske i Koruške zatražile su pomoć od Kulidžove misije u razmimoilaženjima s novostvorenom južnoslovenskom državom. Kulidž je poslao potpukovnika Šermana Majlsa i poručnika Le Roja Kinga.

Tokom višemesečnog boravka u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji, član Kulidžove misije, poručnik Le Roj King, slao je Kulidžu redovne izveštaje o stanju u reakcijama na pregovore u Parizu i izgledima buduće nove države. King je doputovao u februaru iz Beograda kako bi ispitao glasine da Hrvati ne žele da budu deo nove monarhije. S njim je bio i britanski major Artur Tempereli. Pod naslovom “reakcionari i nezadovoljnici“ on je označio oficire, bivše pripadnike austrougarske vojske, koji su penzionisani zbog svoje lojalnosti bivšem režimu. Ti oficiri su bili pasivni, ali su širili glasine.

U poruci od 4. aprila 1919. on se osvrtao na političku korupciju kod Hrvata i odsustvo idealizma.

“Sadašnja generacija političara je trula, oni se plaše jedan drugog zbog prošlih grehova, postali su cinični i privremeni“, obavestio je poručnik Le Roj profesora Kulidža.

Prema njegovom mišljenju, Srbi iz Hrvatske “predstavljaju interesantnu klasu“. Oni poseduju “neko zapadnjaštvo poput pravih Hrvata i zbog toga izgledaju kao pravi Srbi“. Oni takođe smatraju sebe žrtvama habsburške represije.

“Interesantno je da se primeti da zajedništvo slovenske krvi i skoro isti jezik nije uspeo da stvori simpatije između Hrvata i Srba; potonji vrednuju prednosti koje su dobili od kontakta sa zapadnom civilizacijom daleko više od ove veze“, opisao je Le Roj, dodajući da je Hrvatska “snažno provincijalna i lokalna i ima neku vrstu potencijalne dekadencije; potencijalne zato što Hrvatska nikada nije bila velika zemlja i nema ništa veliko iza sebe, a veličina i snaga s kojom je povezana nije bila deo nje same“.

U Zagrebu je raslo antifrancusko raspoloženje jer su Hrvati verovali da je Francuska stala na stranu italijanskih zahteva i da Francuzi žele da spreče jugoslovensko ujedinjenje, pa su loše vesti koje su stizale iz Pariza pre tumačene kao rezultat francuskog nego italijanskog delovanja. Le Roj nije delio ovo mišljenje, navodeći da Francuzi žele da se “savez razvije u snažnu državu“, o čemu je dugo razgovarao s majorom Temperelijem.

Le Roj je ukazivao da je srpska armija netaktična i bez potrebe “čvrste ruke“, da generali prekoračuju svoja ovlašćenja vršeći pritisak na lokalne novine koje su kritikovale njihovo gušenje građanskih prava. On dodaje da lično nije čuo mnogo kritike na račun Srba, ali “da u vazduhu može da oseti nečujne antipatije prema srpskoj armiji“. To je zbog toga, zaključuje on, “što su inteligentni Hrvati možda zaključili da moraju da snize svoje antipatije, dok se ostali boje da ih izraze“. Sve u svemu, “Francuzi su otvoreno kritikovani, Srbi skoro nikada“, saopštio je Le Roj.

On je, boraveći u Dubrovniku sredinom aprila, poslao u više telegrama neku vrstu obimne psihološke studije o osobinama Srba, Hrvata i Slovenaca.

Le Roj King u svom izveštaju piše “da bi moralo proći puno vremena pre nego što se Jugosloveni budu razvili u odlične ljude koji bi se lako razumeli u svom nacionalnom životu i upotrebili osvojene slobode“. Le Roj je potom napisao: “Srbi su bili ti koji su odbijali spoljne napadače i koji su osvojili političku slobodu neprestanim i istrajnim ratovanjem. Ni Slovenci, niti Hrvati nisu osvojili slobodu. Ona im je data... Sada pokušavaju svoju istorijsku borbu da nadoknade objašnjenjem da su bili pokoreni. Sasvim lako je biti porobljen, ako se ne boriš protiv toga. Izmišljaju prazne argumente kako su saveznicima u svojoj poslednjoj borbi pomagali time što su izdali svoje imperijalne gospodare. Britanska obaveštajna služba utvrdila je da su 1915. godine najokrutnije zločine nad Srbima počinile dve hrvatske regimente... Slovenci su superiorni u poređenju s Hrvatima, njihovi seljaci su pismeniji zahvaljujući rimskoj crkvi, koja je u Sloveniji najaktivnija. Osnovala je seljačku stranku, a duhovnici su Slovence nadahnuli nacionalnim idealom koga u Hrvatskoj nema...

Slovenci inteligentno odbacuju i omalovažavaju austrijsku politiku; stide se što su ikada bili povezani sa takvim otrovnim inkubusom, iako to nije bila njihova krivica. Hrvati su oportunisti, pokazuju dečju indirektnost i površnost Slovena, pokvareni su do zlobe koju su dobili od kontakta s Mađarima. Mnogi od inteligentnijih imaju slugansko divljenje za Habsburge, poput onog koje preobraćeni kriminalac ima za majstora provalnika...

Pošto imaju malo praktičnih ambicija, oni uvek govore o tome da je njihova civilizacija superiornija od srpske, oni naglašavaju da je Amerika jedina njihova nada, a nemaju ni najmanje pojma o američkom idealu slobode... Ameriku po njihovom mišljenju čine predsednik Vilson i milioneri.

Ja sam učinio sve da sebi omogućim i da otkrijem potencijalnu veličinu u njima, ali prisiljen sam da priznam da su oni inferiorni, ili bar retardirani ljudi i da su daleko daleko od prosečnog zapadnog civilizovanog čoveka. Postoje, naravno, mnogi istorijski razlozi koji se odnose na njihove osobine karaktera, ali ja to neću spominjati jer samo dajem svoje utiske o njihovim karakteristikama danas. Često sam razmišljao o Kiplingovoj primedbi o Rusima. U jednoj od njegovih priča kaže da je Rusu sve u redu dok ne uđe u košulju: to je tačno za Južne Slovene, koliko ih poznajem. Kao najzapadniji od istočnih naroda, bili bi zanimljivi; kao najistočniji zapadni narod oni su uznemirujući. U slučaju Hrvata, oni nisu čak ni za sebe pripremili svoje majice, već su to drugi učinili za njih.

Mislim da će Jugo-Sloveni moći da naprave neku vrstu države i vremenom će ona da funkcioniše, ali mislim da to ne može, bar dugo, biti zaista zapadna demokratija. Srbi su, naravno, od suštinskog značaja jer su oni jedini element stvarne snage koja danas postoji u Jugo-Slaviji. Snaga Srbije je vojska i ona deluje vrlo dobro, dok se danas postavljaju temelji. Vojni nalozi zauzimaju mesto zakonodavstva i sudova, ali šta će se desiti kada Srbi demobiliziraju svoju vojsku, opet obuku svoje košulje i počnu da donose zakone, upravljaju građanskom pravdom, razvijaju rudnike, šume, vode, počnu da šalju ambasadore u inostranstvo, osnivaju univerzitete i organizuju hiljadu i jedan instrument normalne civilizovane države? Pošto su na početku uspostavili vođstvo u Jugo-Slaviji kroz svoj prestiž i vojni ugled i svoju vezu sa saveznicima, naravno će nastojati da nastave da vode blažim i stalnim mirnim instrumentima. Hrvati i Slovenci znaju mnogo više o ovakvim stvarima od Srba, iako nikada nisu stvorili nijednu od njih za sebe, navikli su na pruge, knjige i hotele. Sada, kada je S.H.S. [Srpsko-hrvatsko-slovenačka] vlada priznata od strane Antante, takvi potencijalni državnici kao što postoje u Jugo-Slaviji izvan Srbije imaće više šansi da pokažu šta je u njima. Takvo priznanje će biti priznavanje onih Jugoslovena koji nikada nisu bili nezavisni, daće im potreban prestiž i učiniti ih ravnopravnim sa Srbima prema međunarodnom pravu. Tada će moći efikasnije upoznati Srbe na ravnopravnoj osnovi u zadatku vlade.

Verujem da će Jugo-slovenski savez biti trajan ako ga ne budu ometali njegovi spoljašnji neprijatelji i da nema puno opasnosti od poremećaja unutar zemlje. Razlozi za ovo uverenje su razrađeni u mojim ranijim izveštajima iz Zagreba. Danas pišem pod pretpostavkom da će unija i dalje trajati; raspravljajući o budućem uspehu i efikasnosti ove novoosnovane demokratije...“

Ovakav izveštaj bio je po svemu sličan onima koje je slao neformalni zastupnik američkog Stejt departmenta u Švajcarskoj profesor Džordž Heron. On je u svojim izveštajima naročito voleo da opisuje Srbe.

“Ako je neki narod od nastanka civilizacije zaslužio da ostvari svoje težnje – to su Srbi“, pisao je Heron. “To su ljudi čija je istorija neprestano ponavljanje mučeništva. Sedam dugih stoleća morali su da žive s mačem u jednoj i plugom u drugoj ruci. Pokazali su sposobnost da stvaraju visoku kulturu, njihovu kulturu su hvalili Gete i Herder i Grim. Sada su razbijeni na više delova, svaki pod drugom vladavinom, a razlike se pokušavaju potreti na najgnusniji način. Suprotstavljeni interesi evropskih diplomatija ponovo su se isprečili pred Srbima da dostignu slobodu i jednakost...“, napisao je Heron.   

Od 18. januara do 28. juna kada je konačno potpisan Versajski ugovor održano je 1500 sednica u 24 komisije. Pariz je živeo kao ponovljeno izvođenje Bečkog kongresa, između salona, tragedija i burleske. Nekadašnji saveznici podvaljivali su jedni drugima, a ambiciozni novi akteri nisu prezali od svake vrste iznenađenja. Neki, poput slovačkog delegata Štefaneka, bili su ubijeni, dok su drugi, poput poznatog poljskog muzičara Paderevskog koji će postati prvi predsednik obnovljene Poljske, bili nezaobilazne figure društvenog života.

Lord Nikolson u svojoj knjizi “Mirotvorci“ opisivao je veliko proceduralno zamešateljstvo na sastancima: “Uveče, konačna revizija austrijske granice. Šetao sam do ulice Nito posle ručka, da bih obavestio Balfura. U sobi je bila veoma teška tapiserija iznad portreta nasmejane Marije de Mediči, a zvuk fontane mogao je da se čuje iz vrta. Sudbina Austrougarske imperije biće odlučena u ovoj sobi. Mađarska će biti raskomadana od pet izuzetnih džentlmena sa nemarnošću i neodgovornošću. Dok voda pada po ljiljanima, dok oni posmatraju sa zanimanjem, dok Balfur mrmlja, a Lensing gunđa, dok se Pinčon smeje, Transilvanija je prekrojena. Kada Tardije i Lensing izmenjaju uvrede kao teniske loptice, Mađarska je do podneva prepolovljena. Onda idu na Čehoslovačku. Izveštaj Komiteta za Jugoslaviju usvojen je bez izmena. Onda su posluženi popodnevni čaj i makaroni.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Uticaj na slovenačku intelektualnu klimu
1

Dragan Bisenić

05.09.2023. 17:05

Uticaj na slovenačku intelektualnu klimu

Dušan Pirjevec je šezdesetih godina na ljubljanskom Filozofskom fakultetu predavao o Slovencima u Evropi. Serija tih predavanja opisivala je povezanost slovenačke i evropske kulture, gde se dokazivalo da Slovenci pripadaju Evropi od koje su bili odvojeni zbog Jugoslavije i komunizma.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
28°C
19.07.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Euro 2024

Vidi sve

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve