Život
12.02.2024. 15:00
Dragan Bisenić

PRVI DEO

Dosije "Istraživanja": Jugoslavija nije imala alternativu

Austrougarska
Izvor: Shutterstock

Od nestanka Jugoslavije u srpskoj javnosti se polemiše o tome da li je i koliko to bila podesna forma za srpski narod i sve češće čuju se mišljenja da je stvaranje Jugoslavije, odnosno države južnoslovenskih naroda, bila greška.

Uz to se navodi da je Kraljevina Srbija imala i boljih izbora, ilustrujući to najčešće rešenjima iz Londonskog sporazuma. Ovaj rad pokazuje da je stvaranje jedinstvene države Južnih Slovena bila neminovnost jer velike sile koje su odlučivale o posleratnom poretku nisu nipošto želele obnavljanje Austrougarske u bilo kojoj formi.

Stvaranje nezavisne Slovenije i Hrvatske značilo bi da bi one na ovaj ili onaj način bile pod uticajem Beča i Budimpešte, što bi neizostavno vodilo ka nekoj formi obnove Austrougarske. A to velike sile, a posebno SAD, koje su imale odlučujuću ulogu na Pariskoj mirovnoj konferenciji, nipošto nisu želele da prihvate. Logična posledica ovog odbijanja bila je odluka da se svi Južni Sloveni ujedine u jednu državu, što su u tom trenutku vodeći predstavnici Srba, Hrvata i Slovenaca i tražili.

Svet posle Prvog svetskog rata nisu oblikovali ni predsednik Vilson, ni druge pobedničke sile, nego grupa naučnika i stručnjaka za koju niko tada nije znao, a posebno ne oni koji su sedeli u konferencijskim salama i pregovarali. Postojanje ove grupe ostaće tajna još decenijama nakon njenog rasformiranja i prestanka rada. Reč je o grupi koja se zvala “The Inquiry“ – Istraživanje. Ona je kreirala mir na “naučnim osnovama“.

Odmah posle američkog stupanja u rat, počele su i američke pripreme za mirovnu konferenciju. Advokat Feliks Frankfurter, koji je u ime Ministarstva rata bio stacioniran u Parizu, referisao je da su francuski komiteti već daleko odmakli u pripremama za mirovnu konferenciju. Pre nego što je Amerika ušla u rat, Stejt department je preuzeo ulogu u bavljenju nemačkim subverzijama i sabotažom. Objašnjenje se našlo u tome da je kontrašpijunaža više problem spoljnih poslova, nego domaćih snaga reda i mira.

Nedostatak informacija

Frenk L. Polk, vodeći pravnik Stejt departmenta i pripadnik “severoistočnog establišmenta“, postao je centralna ličnost američkih kontraobaveštajnih napora. Polk je koordinirao kontraobaveštajni rad grupa kakve su bile Tajna služba, Biro za istrage i Britanska mornarička obaveštajna služba. U septembru 1917. Feliks Frankfurter predložio je predsedniku Vilsonu ideju za stvaranje nove agencije. Nova izvršna agencija trebalo bi da bude “planska organizacija“ koja bi trebalo da priprema američku politiku za predsednika Vilsona. Frankfurter je objasnio da bi nova agencija trebalo da deluje u bliskoj saradnji sa Stejt departmentom.

Vilson nije imao poverenja u svog državnog sekretara Roberta Lensinga, nego je svom najpoverljivijem i najbližem saradniku Edvardu Hausu dao uputstvo da “tiho sakupi grupu ljudi“ koji bi pripremili sliku šta ostale strane u ratu očekuju i traže od mirovnog sporazuma i da pripreme američku poziciju. Stejt department je bio slab i neefikasan i imao je samo nekoliko neiskusnih službenika.

Izolacija SAD i nedostatak interesovanja za druge zemlje ili za kontakte s njima ostavili su vladu sa tako malo informacija da ona nije bila spremna za sučeljavanje sa drugim, tradicionalnim i moćnijim diplomatijama. Iza ovoga, nalazilo se, međutim, nepoverenje najbližih predsednikovih saradnika u njega samog. Još više će do izražaja to doći u naklonosti koju će Vilsonovi saradnici ukazivati prema Velikoj Britaniji.

Okupljanje naučnika u grupu koja je kasnije postala poznata kao “Inquiry“ bila je velika inovacija “pukovnika“ Hausa. Edvard Haus bio je neka vrsta profesionalnog političkog brokera. On je Teksašanin koji je negovao britanski akcenat od dečačkih godina provedenih u Engleskoj i značajnim bogatstvom nasleđenim od roditelja koji su imali veliki imetak baveći se šećerom i pamukom, rečnim i pomorskim transportom i bankarskim ulaganjima.

Morganovi su dali novac za Vilsonovu kampanju. Posle pobede, Vilsonovi finansijeri i oni koji su mu u tome pomogli snabdeli su ga svojim ljudima koji su mu bili savetnici i radili u njegovoj administraciji. Među njima bio je i mladi advokat Feliks Frankfurter koji je radio u njujorškoj advokatskoj firmi “Hornblouer, Birn, Miler i Poter“ (njihova imena). Otac supruge Hamilton Fiš Armstrong, Helen Birn, bio je suvlasnik ove firme.

Hausa je opčinila politička moć, tako da je već 1911. predosetio da bi napredni i agresivni guverner Nju Džersija, bivši rektor Prinstona, Vudro Vilson, mogao da postane američki predsednik. Kada se to obistinilo, on je postao njegova desna ruka.

Vilson je od početka mandata imao nameru da diplomatiju postavi na “razumne osnove“. Za upravljanje organizacijom Haus je izabrao Stjuarta E. Mizisa, čije su kvalifikacije kao filozofa religije i predsednika Siti koledža u Njujorku bile manje važne od činjenice da su on i Haus bili oženjeni dvema rođenim sestrama.

Pred kraj oktobra 1917. kada se organizacija već nazirala, Kulidž je, podržan od Šotvela, predložio da poznati geograf Isaija Bauman bude uključen u “Istraživanje“. Oni su navodno osećali da bi jedan geograf, verovatno sa resursima Geografskog društva, trebalo da bude uključen da bi se bavio problemima koji treba da budu rešeni na kraju rata. Široko poznat zbog svojih istraživanja u Latinskoj Americi, povezanosti sa otkrićem grada Maču Pikču, ali i zbog direktorovanja Američkim geografskim društvom, Bauman je bio prirodan izbor za njujorško “Istraživanje“.

Veo tajnosti

Mizis ga je smatrao “jednim od vodećih, ako ne i vodećim geografom u zemlji“. Hausa je interesovala vredna kolekcija mapa Društva, biblioteka i novinski materijali, a još više kartografi i geografi koji bi trebalo da učestvuju u radu “Istraživanja“. Bauman je prihvatio ponudu s velikim entuzijazmom pa su se svi okupljeni za tili čas premestili iz ćoška njujorške Javne biblioteke u prostrane kancelarije na trećem spratu zgrade Geografskog društva.

“Istraživanje“ je bilo pokriveno tajnošću. Vilsonova administracija bila je uplašena od mogućnih napada velikog i glasnog antiratnog pokreta, ali i mogućnošću da se prošire vesti koje bi sugerisale da Vilson nije ozbiljan u vođenju rata, a naročito sekretar za rat Njutn Bejker koga su konzervativni nacionalisti smatrali pacifistom.

Prisustvo “Istraživanja“ Bauman je objasnio u opštim crtama, a samo su četvorica ljudi iz Društva znala sasvim o čemu je reč. Ali dodatni čuvari, noćno obezbeđenje i druge mere bezbednosti upozorili su one koji su se bavili ovom stvarima o čemu se radi. Uz ostale centre Vilsonove moći, grupa je brzo zaokupila pažnju britanske tajne službe i svevidećeg ser Vilijama Vajzmana. Haus je odobrio kontakte između ove grupe i Forin ofisa preko Vajzmana.

Više stvari spojilo se sa uključivanjem Baumana i Američkog geografskog društva u “Istraživanje“. Mnogo pre okončanja rata, od svih država bilo je priznato da će naučno znanje igrati ulogu bez presedana na svakoj mirovnoj konferenciji. Mir “starog tipa“, tvrdilo se, mogao je da bude stvoren delovanjem diplomata, ali mir “novog tipa“ zahteva “veliko i ozbiljno znanje“. Bilo je od životne važnosti, smatrale su diplomate, da Sjedinjene Države “ne igraju ulogu pomiritelja“, nego da “aktivno oblikuju mir po naučnim merilima“.

Niko nije tako ozbiljno uzeo u obzir zamisao o “naučnom miru“ kao Isaija Bauman. Ukoliko su u početku Bauman i Geografsko društvo smatrani bitnim dodatkom, na kraju rata oni su postali od prvorazredne važnosti. Okončanje rata zahtevalo je do tada neviđeno preuređenje srušenog teritorijalnog poretka u evropocentričnom svetu, a geografske informacije postale su prvorazredne.

Jedno od osnovnih obeležja članova “Istraživanja“ jeste njihova mladost i “odsustvo specifičnih znanja“. Svi vodeći ljudi “Istraživanja“ bili su mladi. Prosečna starost eksperata bila je manja od 41 godine, a direktori grupa bili su u dobi od 25 do 33 godine. Generalni sekretar “Istraživanja“ Volter Lipman imao je 28 godina, a stručnjak za Britansku imperiju Preston Sloson imao je tek 25 godina.

Odeljenje za Evropu vodio je Arčibald Kari Kulidž (51), za Austrougarsku i Italiju Čarls Sejmur (32), istoričar Robert Kerner (30), profesor moderne evropske istorije na Harvardu zadužen je za Italiju Vilijam Lant (35), profesor srednjovekovne istorije sa Kornela Ostin Evans (34).

Grupu od osam eksperata za Balkan vodio je specijalista za privrednu istoriju sa Univerziteta Jejl Klajv Dej (46), a tu su bili profesor geografije sa Kolumbije Daglas Džonson (39), dok je za kolonijalna pitanja zadužen profesor istorije sa Kolumbije Džordž Luis Bir (45).

Prva tri meseca grupa je uglavnom radila na prikupljanju podataka, blisko sarađujući sa različitim vladinim ministarstvima i nadleštvima, ali je najbliže odnose imala sa vojnoobaveštajnim odeljenjem, vladinim glavnim organom za inostranu špijunažu. Od jula 1918. Bauman je bio veza između “Istraživanja“ i Vojne obaveštajne službe. Postojali su oficiri za vezu sa francuskim i britanskim partnerima.

Srpsko otkriće Amerike

Sve do kraja 1916. dodiri između zvanične Amerike i Srbije bili su veoma retki. Srpski poslanik Ljuba Davidović došao je u Vašington u decembru 1916. i on je prvi ambasador Srbije u Americi. Tek posle 35 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa, Srbija je uputila svog, može se reći, prvog ambasadora. Amerika je iz početka bila veoma rezervisana prema ideji jugoslovenskog ujedinjenja. Predsednik Vilson je čak uveravao vladu u Beču da Austrougarska neće biti rasturena. Državni sekretar Robert Lensing slagao se s njim i isticao da “Amerika ne treba da bude upletena u balkansku politiku“.

Postojanje tajnih ugovora je još više udaljilo američku stranu od uplitanja u ove probleme, pošto je američka diplomatija još pre potpisivanja Londonskog pakta 1915. znala za italijanske pretenzije na teritorije na istočnoj obali Jadrana. Upravo je prvi urednik “Forin afersa“ Arčibald Kulidž u svom članku objavljenom u “Jejl rivjuu“ 1915. upozorio javnost i vladu na predstojeći sukob između Italijana i Jugoslovena tim povodom. Kulidž je tvrdio da su italijanske pretenzije ka istočnoj jadranskoj obali bile neodržive.

Istina, bilo je publikacija i knjiga koje su s razumevanjem predstavljale zbivanja na Balkanu. Jednu od najuticajnijih, pod pritiskom ratnih zbivanja, objavio je poznati mirovni aktivista Norman Endžel 1915. pod nazivom “Teorije mira i Balkanski rat“. Istoriju Srbije, Bugarske, Grčke i Turske predstavili su Nevil Forbs, Arnold Tojnbi, D. Mitrani i D. G. Hogart. Ono što je u trenucima rata bilo važno za Srbiju jeste odnos prema Austrougarskoj. Ova knjiga imala je nedvosmisleno negativan stav prema Habzburškoj monarhiji i to ne u bilo kom aspektu, negu upravo u politici koju je vodila prema Srbiji, Srbima, Hrvatima i Južnim Slovenima u monarhiji, posle aneksije Bosne i Hercegovine.

Nastojanja Austrougarske da se razbije srpsko-hrvatska koalicija, lažni dokazi i montirana suđenja oštro su osuđeni u ovoj knjizi koja se našla pred američkom javnošću.

“Štampa u Austrougarskoj preuveličavala je opasnost ’pansrpske’ agitacije da bi opravdala svoju potrebu za aneksijom Bosne i Hercegovine. U stvari, bilo je poznato da neposredna opasnost za monarhiju ne postoji, ali interes austrijske spoljne politike bio je da kompromituje Srbiju u evropskim očima, srpsko-hrvatska koalicija trebalo je da bude uništena u okviru ’Dvojne monarhije’ posebno zahvaljujući Budimpešti, a religiozna i politička neslaganja između Srba i Hrvata, na kojima se zasnivala moć Austrougarske, a posebno Mađarske, a koja je bila u velikoj meri eliminisana delovanjem koalicije, morala je da se obnovi na ovaj ili onaj način“, objašnjava autor, posebno ilustrujući to poznatim “Zagrebačkim procesom“ iz oktobra 1909. protiv članova srpsko-hrvatske koalicije.

Bila je to “monstruozna travestija pravde“, koju je sledio montirani “Fridjungov proces“ iz decembra iste godine, piše Nevil Forbs. Kao istaknuti i poznati istoričar, Forbs je napisao da je u martu 1909. grof Erental počeo “žestoku kampanju u štampi protiv Srbije, optužujući srpsku vladu i dinastiju za zaveru protiv integriteta Austrougarske“, a njen cilj bio je “hitna vojna okupacija Srbije“, ali njen kreator “nije bio dovoljan da bi se ta sredstva i metodi iskoristili“. Forbs je ocenio da su srpsko ministarstvo i vlada bili “isuviše mudri da bi dozvolili da bilo koja odgovorna osoba bude umešana“, a da se Erental “preračunao u montiranom procesu“ i da je “štaviše, vetar krenuo u pravcu većeg uvažavanja srpskih pretenzija prema Bosni“.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

DOSIJE: CIA i Jugoslavija 1948–1990.
Josip Broz Tito 28.9.2021.

Kavez za Srbiju

29.09.2021. 10:44

DOSIJE: CIA i Jugoslavija 1948–1990.

Uz asistenciju Dejvida Bajndera, novinara "Njujork tajmsa“ koji je prvi objavio Obaveštajne procene 15-90 uz doručak u hotelu "Moskva“ u Beogradu, Bisenić piše: "Bajnder je skinuo veo sa ove konstrukcije koja je, ispostaviće se, bila najsličnija kavezu za celu Srbiju. Autor tog kaveza je tadašnji nacionalni obaveštajni oficir za Evropu Marten van Hojven“.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
21°C
15.06.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Euro 2024

Vidi sve

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve