Dostojanstvena smrt kao pristojan biznis

Dostojanstvena smrt kao pristojan biznis


Da li će, uz banjski, stomatološki i druge vidove medicinskog turizma, Srbija ubuduće biti popularno odredište i nove grane – “samoubilačkog turizma”? Ne, nije reč o tome da bi stranci dolazili u Srbiju da skaču sa mostova, čekaju vozove na neobezbeđenim pružnim prelazima ili se bacaju pod točkove automobila

U Srbiji je popularan medicinski turizam. Stranci, a i gastarbajteri često se ne libe da dođu u Srbiju kako bi, recimo, popravili zube. Jer su stomatolozi u Srbiji dobri, a ipak mnogo jeftiniji nego, na primer, u Švajcarskoj. Na ceni je i običan zdravstveni turizam u nekoj od srpskih banja koje još kako-tako funkcionišu. Lekovita voda, blato, čist vazduh, sve to prija strancima koji bi isto to u svojim rodnim zemljama morali da plate mnogo više.

Da li će ubuduće Srbija postati odredište za još jedan vid medicinskog turizma – samoubilačkog! Ne, nije reč o tome da bi stranci dolazili u Srbiju da skaču sa mostova, čekaju vozove na neobezbeđenim pružnim prelazima ili se bacaju pod točkove automobila. Reč je o eutanaziji, odnosno “pravu na dostojanstvenu smrt”, kako se to definiše u drugom prednacrtu Građanskog zakonika Srbije.
“Pravo na eutanaziju, kao pravo fizičkog lica na saglasni, dobrovoljni i dostojanstveni prekid života, može se izuzetno ostvariti ako se ispune propisani humani, psihosocijalni i medicinski uslovi.”, piše u članu 86 ovog teksta.

A to pravo, prema mišljenju Ratomira Slijepčevića, sekretara Komisije za izradu prednacrta Građanskog zakonika, ne bi trebalo da bude ekskluzivno samo za građane Srbije.
Na pitanje “Ekspresa” da li će, kada Građanski zakonik bude usvojen, i nakon što se sa njim usaglase i ostali zakoni, pre svega Krivični zakonik, postojati mogućnost da i osobe iz inostranstva dolaze u Srbiju kako bi doživele „dostojanstvenu smrt”, Slijepčević odgovara: “Da, što se mene tiče nema problema”.
“Ali tu uslugu morali bi da plate kao što stranci plaćaju svaku zdravstvenu zaštitu u Srbiji. Jer to je vid zdravstvene usluge. Izuzetak su oni koji dolaze iz država sa kojima Srbija ima odgovarajući sporazum kada je u pitanju zdravstvena zaštita.”, kaže Slijepčević.

Koliko bi koštala eutanazija u Srbiji, ne može da kaže. Cenu bi trebalo da odredi Ministarstvo zdravlja, ali, kako priznaje, sa njima još nisu pričali o toj temi.
“Biće još prilike. Trajaće rasprava o tome bar još šest, sedam meseci.”, kaže Slijepčević.

Nikakve odgovore iz Ministarstva zdravlja, nakon poslatog mejla o ovoj priči, nismo dobili.
Koliko god neko misli da su jedino Srbi u stanju da smisle nešto tako morbidno kao što je „samoubilački turizam”, istina je da ta „turistička grana” već postoji i funkcioniše- u Švajcarskoj.

Ova zemlja je donela prilično liberalne propise koji su doprineli da se razvije „samoubilački turizam”. Asistirano samoubistvo dozvoljeno je u Švajcarskoj od 1941. godine ukoliko to uradi osoba koja nije lekar i koja nema nikakvog interesa od smrti te osobe.
Zbog postojećih propisa Švajcarska je postala destinacija mnogih neizlečivo bolesnih ljudi iz drugih zemalja Evrope. Švajcarska je jedina država koja prihvata strance koji žele da okončaju život dostojanstveno. Oni svojevoljno dolaze da umru, u čemu im pomažu specijalizovane klinike. Te klinike koriste specijalne koktele otrovnih hemikalija, koje pacijenti udišu, ili ih popiju sa sokom, posle čega prvo padnu u komu, a onda umiru. Za proceduru je potrebno 30 minuta.

Spric

Asistiranih samoubistava u Švajcarskoj iz godine u godinu je sve više. U 2003. ih je bilo 187, a 2015. se za “dostojanstvenu smrt” odlučilo 965 osoba. To pokazuju podaci švajcarskog federalnog statističkog zavoda. A oni otkrivaju i da se za ovaj vid „skraćivanja muka” više odlučuju žene nego muškarci.

Pacijentima se zvanično odobrava tretman u slučaju nepodnošljive patnje zbog ozbiljne bolesti i ako postoji prateća medicinska dokumentacija. Ali praksa je malo drugačija, jer klinike maltene primaju svakoga ko je spreman da plati za sopstvenu smrt. Ne postoji uslov da je bolest neizlečiva, ili da je, na primer, procena da je pacijentu ostalo manje od šest meseci života.
Dakle, vrata su otvorena praktično svima koji mogu da plate. A cena nije mala. Sam „tretman” košta više od 10.000 evra. Ali ako se uračunaju i troškovi smeštaja za pacijenta i članove porodice koji prisustvuju „dostojanstvenoj egzekuciji”, oni mogu da budu i dvostruko veći.

Pa ipak, ne treba pomisliti kako je dovoljno da neko „na dobar dan” dođe u Švajcarsku sa željom da ga ubiju, i da mu se ona ispuni. Oni koji žele „dostojanstvenu smrt” moraju prvo da se registruju u nekoj od “neprofitnih nevladinih organizacija” koje se bave organizovanjem eutanazije. Njihov je zadatak da provere da li je osoba mentalno zdrava, da ne pati od depresije, te da odlučuje po sopstvenoj volji, a ne pod pritiskom.

Samo jedna od ovih organizacija ima više od 130.000 članova, a godišnje joj se priključuje i više od 10.000 novih. Ako ispune gorepomenute uslove, moći će da iskoriste njihove usluge kada odluče da je došlo vreme za to.
No, vratimo se na Srbiju i na pitanje ko bi imao pravo da fizički izvrši eutanaziju. Iza pomalo nesrećno upotrebljenog termina „licenciranog javnog izvršitelja medicinsko-tehničke struke” krije se medicinska sestra ili medicinski tehničar sa „dozvolom za ubijanje”.
“Reč “izvršitelj” asocira na sudske izvršitelje, ali u pitanju su medicinske sestre, tehničari koji bi imali licencu za ovaj postupak. Oni će biti posebno osposobljeni da se to uradi najbezbolnije, najhumanije, najdostojanstvenije – objašnjava Slijepčević za “Ekspres”.

Licence bi trebalo da daje Ministarstvo zdravlja nakon kurseva koje bi odabrane medicinske sestre i tehničari prošli.
“Jednostavno, mora da postoji spisak registrovanih, licenciranih tehničara koji mogu da izvrše eutanaziju.”, kaže Slijepčević, ali dodaje da je to tek ideja, te da ništa nije konačno. Predlog je i da njihov broj bude od pet do 10 za teritoriju cele Srbije, pa bi oni po potrebi posla putovali do mesta u kojem postoji kandidat za eutanaziju.

A kurseve bi držali stručni ljudi koji već sa time imaju iskustva, pa se pretpostavlja da bi to bile osobe koje tu vrstu posla već rade u inostranstvu.
“Ima ljudi stručnih i po inostranstvu, mogu da se nađu eksperti. Ali nije to neko veliko znanje. Najvažnija je stvar kakav je sastav injekcije, ili kako skinuti sa aparata nekoga ko, na primer, već dve godine leži bespomoćan. Realizacija nije komplikovana.”, uveren je Slijepčević.
Kada je mogućnost uvođenja eutanazije u Srbiji prvi put spomenuta pre pet, šest godina, među najglasnijim protivnicima bili su, pored ostalih, i lekari. Oni nisu želeli da budu ti koji bi davali smrtonosnu injekciju ili isključivali aparate.

Prema Slijepčevićevim rečima, njihovi argumenti su bili da im njihova etika i zakletva nalažu da se bore za život, a ne za smrt, a potom da ne žele da budu egzekutori. A nikad, prema Slijepčevićevim rečima, ideja nije ni bila da to bude posao lekara.
Posebna odredba nacrta zakona o pravu na dostojanstvenu smrt propisuje da eutanaziju “sprovodi određeni tim licenciranih javnih izvršitelja medicinsko-tehničke struke, od kojih jedan neposredno realizuje prekid života kao profesionalnu tajnu”.

O izvršenju ovakve sudske odluke sastavlja se zapisnik koji se dostavlja Ministarstvu zdravlja. Predviđeno je da se posebnim medicinskim protokolom utvrde bliža pravila o sprovođenju eutanazije.

 

Tri uslova

O eutanaziji u Srbiji trebalo bi da odlučuje vanparnični sud, a na osnovu toga da li su ispunjena tri uslova – medicinski, humani i socijalni.
“U izuzetno teškoj i dugotrajnoj medicinskoj, psihološkoj i socijalnoj situaciji umirućeg, može se, na osnovu jasno, nesumnjivo i slobodno izražene volje, uvažiti zahtev o prevremenom prekidu života u vidu dostojanstvenog umiranja”, navedeno je u prvom članu nacrta zakona o pravu na dostojanstvenu smrt, koji može da bude usvojen tek ako Građanski zakonik proglasi pravo na eutanaziju.

Ako pacijent nije svestan, onda volju za eutanazijom, izuzetno, može da izrazi “zakonski zastupnik ili drugi ovlašćeni punomoćnik”.
Medicinski uslovi za eutanaziju su prilično precizni – „kada nadležni konzilijum lekara odgovarajuće specijalnosti, na osnovu medicinske dokumentacije i neposrednog uvida, utvrdi da u konkretnom slučaju u bliskoj budućnosti ne postoji nada da se, i pored korišćenja naučnog, stručnog i praktičnog iskustva i saznanja savremene medicinske nauke, može postići izlečenje pacijenta ili poboljšanje njegovog zdravstvenog stanja”.
„Humani uslovi su ispunjeni ako je umirući u takvom psihofizičkom stanju koje je zbog fizičkih bolova i psihičkih patnji postalo neizdrživo u dužem periodu”, piše u nacrtu. Ocenu o tome da li su ispunjeni daje dati psiholog veštak koga odredi nadležni vanparnični sud.
Treći neophodan preduslov su socijalni uslovi, a oni bi bili ispunjeni „ako su zbog dugotrajnijeg zdravstvenog i psihofizičkog stanja umirućeg nastupile za užu porodicu, ili osobu koja se stara o njemu, tako teške materijalno-socijalne posledice koje znatno ugrožavaju njihovu materijalnu egzistenciju ili budući socijalni položaj”. Ocenu o tome, sa obrazloženjem, davao bi socijalni radnik veštak kojeg takođe imenuje vanparnični sud.
Za odluku o eutanaziji sva tri uslova morala bi da budu ispunjena.

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar