Dugo je i trajalo

Ako je nekad, uz mnogo mašte, moglo i da se pomisli da postoji Udružena opozicija Srbije, zvanično formirana avgusta ove godine, danas je, čak i bez imalo imaginacije i improvizacije, još lakše prihvatiti činjenicu da taj savez više ne postoji. A za to su, naravno, zaslužni lideri od kojih, gotovo po pravilu, svaki za svoju stranku kaže da je najjača opoziciona partija.

Ko će imati koristi od raspada još jednog, gotovo tek formiranog opozicionog saveza, nije teško pretpostaviti. Još lakše je, naravno, zaključiti da će najviše štete imati građani Srbije, jer, bez obzira na to da li su opoziciono ili poziciono nastrojeni, zaslužuju da imaju bar solidnu, ako ne i jaku opoziciju, koja bi služila kao korektivni faktor vlasti.

No, postavlja se pitanje da li je formiranje udružene opozicije moguće ako već opozicione stranke između sebe ne mogu da se dogovore ni o tome šta je njima u ovom trenutku bitno, a to je očekivani i najavljivani dijalog o izbornim uslovima, uz posredovanje predstavnika Evropskog parlamenta.

Opozicija, naime, neće imati zajedničke izborne uslove sa kojima će izaći pred predstavnike Evropskog parlamenta. Do podele je prvo došlo po liniji stranaka koje su učestvovale, odnosno koje su bojkotovale junske izbore, da bi se potom pocepali i sami bojkotaši na đilasovce i jeremićevce.

Povezane vesti - Usaglašavanje

Na kraju se došlo do toga da će Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa i Demokratska stranka, koju zvanično još predstavlja Zoran Lutovac, samostalno pisati tekst zahteva i saradnju ponuditi Pokretu slobodnih građana. A nije isključeno da im se u tome priključe i Zajedno za Srbiju Nebojše Zelenovića i Pokret za preokret Janka Veselinovića.

U korenu svega je, po svemu sudeći, ipak sukob između Đilasa i Jeremića, koji iako traje dugo, ovih dan kulminira. Lider Narodne stranke Vuk Jeremić, naime, ne krije da ne želi saradnju sa strankama koje su učestvovale na izborima, navodeći da oni nisu „prava opozicija“.

„Objektivan kriterijum za to ko je prava opozicija je učestvovanje na izborima 21. juna”, izjavio je nedavno Jeremić.

Đilas pak očigledno nema taj problem. Ali zato, ako je suditi prema Jeremićevim rečima, ima problem da ne može da garantuje da neće da „otima“ odbornike Narodne stranke u Skupštini Beograda.

„Nakon što je Savez za Srbiju prestao da postoji, mi smo pružili ruku saradnje Draganu Đilasu pre svega, a doživeli smo jedno neprijatno iskustvo. Mislim i na Nikolu Jovanovića, ponudili smo formiranje zajedničkog poslaničkog kluba u Gradskoj skupštini, ali smo zahtevali da se na papir stave principi koji će garantovati da neće biti moguće zloupotrebe, da neće biti otimanja odbornika, da neće biti podrivanja partijskih organizacija u okviru saveza, jer je takvih podrivanja ranije bilo. Kulminiralo je pokušajem preletanja Nikole Jovanovića kod Đilasa“, rekao je Jeremić nedavno na Televiziji „Nova S“. SSP je, kako je rekao, odbila da potpiše te principe.

Prethodno je zlu krv među opozicione lider uneo nekadašnji potpredsednik Narodne stranke Nikola Jovanović, nakon što je napustio Jeremića i najavio prelazak kod Đilasa. To, međutim, možda i ne bi bilo toliko strašno da nekako u javnost nisu isplivali snimci njegovih razgovora sa nepoznatom osobom u kojima vređa Jeremića na nacionalnoj osnovi, ali i potpredsednicu SSP Mariniku Tepić.

Epilog je taj da Jovanović nije ušao u SSP, ali je zato podneo ostavku na odborničko mesto u beogradskoj skupštini.

Istovremeno, podele unutar UOPS-a formalizovane su i u Skupštini grada Beograda, a nakon odluke SSP Dragana Đilasa da formira zaseban odbornički klub sa sindikatom „Sloga“ i Pokretom za preokret. Prethodno je to isto najavila Narodna stranka, ali je od toga odustala.

Kada se realno pogleda, saradnja između SSP i NS nije ni bila moguća ukoliko se zna da prethodno nisu uspeli da se dogovore ni o poslovniku zajedničke odborničke grupe.

Sa time se slaže i politički analitičar Dejan Vuk Stanković, ističući da se svakako nije mogla očekivati nekakva dugoročnija i konzistentnija saradnja opozicionih stranaka nalik nekadašnjoj Demokratskoj opoziciji Srbije.

„Razloga za to je više, ali jedan od osnovnih je postojanje određene političke distance, ali i očitih nesuglasica među nekim od ključnih lidera strana ove grupacije“, kaže Dejan Vuk Stanković za „Ekspres“.

Uz to, kako kaže, okolnosti su takve da se opozicija ponaša kao da ne zna šta hoće, da je bojkot prošlih izbora sada postao problem za njih, a ne uspeh: „Ne znaju ni gde će, ni šta će“.

„Uz sve to, pojedini lideri imaju određenu negativnu predistoriju koju očigledno ne mogu da suzbiju. Tu pre svega mislim na Jeremića i na Đilasa. Boško Obradović je, sa druge strane, pokušao da se prikloni Demokratskoj stranci, a onda je shvatio da mnogo više gubi u desno orijentisanom biračkom telu, kojem je prirodno nastrojen, ukoliko se pojavljuje u toj grupi „elite iz kruga dvojke“ i u medijima njima bliskim. Jednostavno, došlo je do logičnog kraja. Ništa drugačije se nije moglo ni očekivati. Od potrošenih političara ne možete očekivati stvaranje nekakve političke sile“, kaže Dejan Vuk Stanković.

Na pitanje da li ta opoziciona rascepkanost može da se promeni pod nekakvim drugačijim okolnostima, sagovornik „Ekspresa“ odgovara da je to malo verovatno, te da on gaji velike sumnje kada je ta opcija u pitanju.

„Sumnjam da neko može da utiče na njihovo okupljanje koje bi bilo trajnije. Zapad, čak i ako bi odlučio da se u to umeša, pa da ’raspiše konkurs’ za nekog srpskog Zdravka Krivokapića ili Zorana Zaeva, imao bi teškoća u tome“, ocenjuje Vuk Stanković.

Povezane vesti - Dnevnik uvreda

Najvažniji razlog za to je, kako ocenjuje, to što su u Srbiji „manje-više svi opozicioni političari potrošeni“, dok se sa druge strane nalazi „politička opciju koja ima ubedljivu većinsku podršku birača“.

„I koliko god da je i ta opcija izložena pritiscima, izazovima, pa čak koliko god da je i ona već dugo prisutna, nije u onoj fazi u kojoj su bili Nikola Gruevski u Makedoniji ili Milo Đukanović u Crnoj Gori. Nema tih afera kao što ih je bilo u Makedoniji za vreme Gruevskog. Ne postoji ni ta kritična masa na ulicama kakva je postojala u Makedoniji kada je Zaev dolazio na vlast. Istovremeno, ovdašnja vlast ne pravi gafove poput onog koji je napravio Đukanović sa donošenjem Zakona o slobodi veroispovesti“, kaže Dejan Vuk Stanković.

Na kraju, nije sukob između Jeremića i Đilasa od juče, niti je za to najzaslužniji Nikola Jovanović. Teške reči između njih dvojice padale su još dok su obojica bili u DS, i to dok je Đilas bio na čelu stranke. Jeremić je u to vreme i isključen iz demokrata, posle čega je on za Đilasa govorio da je „osvetoljubiv, brutalan i autokratičan“.

Šta, dakle, na kraju može da se očekuje od opozicije koja kao da nije u stanju da se dogovori o tome kako da se izbori za ono što smatraju da im je u zajedničkom interesu? Može li im se, sa druge strane, verovati da će zaista stajati iza onoga što kažu? Treće, i što je najvažnije, da li bi se na takav način ponašali i ako bi u jednom trenutku došli do vlasti?

Hoće li se na kraju ispostaviti da je u pravu bio Svetislav Basara kada je pre godinu dana, govoreći u „Utisku nedelje“ o Đilasu i Jeremiću, izjavio: „Njih dvojica nemaju nikakvu ideju, oni samo kažu ‘bićemo dobri, majke nam’ i čekaju svojih pet minuta, koje će dočekati, jer nema nikog drugog.”