EKSKLUZIVNO: General Ivan Mišković Brk - poslednji ČUVAR JUGOSLOVENSKIH TAJNI

On je bio šef Uprave bezbednosti od 1963. do 1973, a onda specijalni savetnik za bezbednost jugoslovenskog predsednika Tita.

Kao čovek na čelu aparata bezbednosti u ključnim godinama istorije Jugoslavije, kada unutar vođstva počinje nemilosrdna borba za Titovo nasleđe i neskrivena borba za vlast, kada je u tim uslovima pripremano i izvedeno ustavno prekomponovanje federacije, general Mišković je poslednji svedok tih događaja, onako kako su se oni doista dogodili, i svojevrsni poslednji “ključar“ svih tajni bivše države.

One se tiču ličnih odnosa Tita i Jovanke, do otkrivanja pozadine političkih procesa, prilika u Upravi bezbednosti, odnosa među vodećim ljudima partije i države.

General Mišković je, zajedno sa rođenim bratom Milanom, koji je tada bio šef Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove, najpoznatiji kao jedna od centralnih figura u smenjivanju potpredsednika SFRJ i ranijeg dugogodišnjeg šefa službi bezbednosti Aleksandra Rankovića.

O tome je poslednjih godina general Mišković objavio tri knjige u kojima su uglavnom sabrani dokumenti o događajima iz tog vremena. Jedan deo dokumenata sam mu i ja obezbedio, a jedan deo on sam poseduje, iako je većinu njih, kako mi je rekao, spalio, kada se našao pred hapšenjem.

Dosta godina pre toga, u 2009, 2010. i 2011. obavio sam s generalom Miškovićem niz razgovora u njegovoj kući u Premanturi, blizu Pule. Svi ti razgovori snimljeni su i video-kamerom. Duži prekid usledio je zbog mog odsustva iz zemlje.

Po povratku, nastavili smo razgovore telefonom, budući da je epidemija korone onemogućila drugačiji kontakt. Ti telefonski razgovori nisu bili dugi, najduži je 45 minuta, pošto general Mišković nije u stanju da vodi duge razgovore.

U svojih je 105 godina preboleo, kako kaže, sve što se moglo preboleti. Od difterije i upale pluća u detinjstvu, pa opet upale pluća u partizanima, pegavi tifus, da ne zaboravimo i razna ranjavanja, lom ramena u prevrtanju amfibijskog vozila, do karcinoma abdomena nakon rata, te još dva moždana i dva srčana udara.

Često se i sam pita koji su razlozi tako dugom životu.

Uprkos tome, memorija generala Miškovića je impresivna. Zahvaljujući njoj, u ovim razgovorima nalaze se svedočenja koja nije mogućno naći nigde drugde i koja predstavljaju važnu dopunu istorijskom istraživanju i objašnjenje stvarnih motiva za pokretanje određenih događaja.

U ovim razgovorima general Mišković, pored ostalog, govori o tome šta smatra svojim najvećim obaveštajnim i bezbednosnim akcijama, odnosno o tajnama za koje je rekao da ih nikada neće javno reći. Takav događaj je upad u tadašnju američku ambasadu i krađa važnih dokumenata koji su se odnosili na Kosovo. Počeli smo da razgovaramo o IV plenumu i o Rankoviću.

Krenuli smo od toga kako je sve počelo. General Mišković izneo je veoma retku i zanimljivu evoluciju događaja. Tu nas je, kako kaže, “istorija posvađala“. Sve je počelo razilaženjem u istorijskim institutima, kaže Brk.

Jasno je da su tu postojale različite ličnosti, da su postojale i različite koncepcije početkom šezdesetih godina, zapravo 1962. godine kada se pojavljuju razlike između Rankovića i Kardelja. Kada ste i da li ste Vi uopšte, kada ste 1963. godine došli na svoj položaj, bili upoznati sa razlikama koje su postojale tada između, recimo, Kardelja i Rankovića?

“Ja sam nešto načuo i od svoga šefa do mog odlaska iz Uprave bezbednosti, generala Jefte Šašića. Hoću da podsetim samo da je general Šašić gotovo deset godina bio na čelu Ozne 3, odnosno Službe bezbednosti JNA, od kada ona nije više bila pod Rankovićem. I on je 1962. godine, u jednom razgovoru sa mnom, našao za potrebno da me informiše o tome da postoje određene razlike u rukovodstvu i da je i Tito, iako se jedno vreme držao neutralno, na određen način dao podršku Rankoviću, te bi i mi trebalo da podržimo Rankovića. Ja sam mu tada samo rekao: ’Pa dobro, zar mi podržavamo ličnosti, a ne politiku. Čini mi se da bi trebali podržati politiku pa i nosioce određene politike koja je zvanična.’ Jeste, kaže Šašić, ali Bevc se tu zagubio, Bevc čitaj Kardelj, Bevc se tu zagubio, on je intelektualac, on suviše filozofira. Marko je čovek od prakse, praktičar, radnik, konačno ti znaš dobro da su radnici bili osnov i stub naše partije, a Marko vodi to zdravo radničko jezgro. Tada sam ja, kroz taj razgovor, shvatio da postoji polarizacija u vrhu i da postoji i agitacija za određeno opredeljenje.

Slijedom kasnijih događaja, shvatio sam da je zaista bila riječ o određenim političkim razlikama i da umesto da se diskutuje o različitostima političkih poimanja, diskutovalo se o nosiocima tih različitih političkih poimanja.

Eto, to je bila moja prva spoznaja o tom sukobu o kojemu se kasnije mnogo govorilo i koji je kasnije eskalirao, tako da kažem, u pitanje ko je druga, a ko treća ličnost u političkom vrhu, da li je to Ranković ili je to Kardelj. Druga ličnost, odnosno ko je treća.

Meni je tada Šašić rekao, decidirano jasno i glasno: ti znaš da je Marko bio, i još, sekretar CK u toku rata, da je u Vrhovnom štabu bio glavni kadrovik, da je neprekidno bio član Vrhovnog štaba i drugi čovek uz Tita i da je on to i ostao.“

Što se Vas tiče, kada kod Vas počinju spoznaje da postoje bilo kakvi problemi ili da postoji neka diskrepancija između Rankovića i Tita, da to više nisu odnosi kakvi su bili?

“U svojoj političkoj praksi, nisam uvijek slušao samo direktive, nego sam uvijek i pratio politička zbivanja. Ja sam, konačno, pratio procese koji se odvijaju u našem društvu poslije obračuna sa Kominformom i posle tzv. izvinjenja, da se tako izrazim, koje je sovjetsko rukovodstvo, odnosno IB na čelu sa Sovjetskim Savezom, učinilo dolaskom u Beograd. No, bio sam svjestan, a takva je bila i politika partije, da mi u našem društvu moramo da vodimo računa stalno i neprekidno o tri osnovna elementa: jedan je položaj radničke klase, drugi je položaj republika, a treći je međunarodni položaj zemlje kao celine i odnos prema već onda blokovima kako su oni bili grupisani, prema Istoku i Zapadu. Razmatrajući s te tačke gledišta situaciju, ja sam u Kardeljevom ponašanju, mogu slobodno reći, tada nazirao razradu određenih tema, novih tema u razgovorima našeg društva, s kojim je već ranije bio počeo Đilas, samo što je to Đilas činio na jedan način kakav je činio, da se sada ne vraćamo na Đilasa, kojega je podržavao i Kardelj u izvesnom smislu, no da bi ga se kasnije odrekao jer je on išao u izvesnom smislu s nekim stavovima koji su objektivno gledano bili neprimereni za dati stupanj našeg i političkog sistema i ekonomskog razvoja.

Prema tome, to razilaženje između Rankovića i k – živelo je u kuloarima. Ono nije bilo javno, nije ušlo u mehanizam djelovanja partijskih organizacija. Ono se nije razrađivalo ni obrađivalo, ali je postojalo. Načelnik UB, general Jefto Šašić, našao je za potrebno da mi posebno skrene pažnju na to i meni to kaže u četiri oka. Drugim rečima, to su već pomalo za mene bili neki elementi, težak je izraz i pretenciozno bi bilo reći ‒ neprihvatljivi, ali neki signali koji mi se nisu dopadali i koji su govorili o tome da jedinstvo u akciji mora da postoji od vrha do dna i da se ne može ono zasnivati na lažnim kompromisima. Jer, ja sam shvatio da je napravljen neki kompromis u političkom vrhu između Rankovićevih i Kardeljevih pogleda na neka pitanja. Da se razumijemo, niti je bio Ranković sam, niti je bio Kardelj sam. Iza Kardelja su stajali određeni, mogu slobodno reći, intelektualni krugovi u partiji, a iza Rankovića je stajalo tzv. radničko jezgro, koje je sačinjavao i Gošnjak, i Pucar, i Koliševski, i Miha Marinko, znači ljudi koji su ponikli iz redova radničke klase i kao takvi se digli na čelne položaje u partiji, odnosno u društvu tada već organizovanom, u jugoslavenskom društvu.“

Afera Ranković: Kablovi (ni)su dokaz prisluškivanja

Drugi deo

Drugi deo

Život 24.09.2023. 15:10

Afera Ranković: Kablovi (ni)su dokaz prisluškivanja

Kada primećujete razilaženje između Tita i Rankovića?

“Ja tih spoznaja nisam imao na toj relaciji. Tito je za mene i za sve nas bio čovjek koji je presjecao. I ono što je on presjekao, to je za nas bilo prihvaćeno i prihvatljivo. I dokle god se Tito nije oglašavao o tome, to nije ni procurilo u javnosti. Priče o tome da su bili neki duži nesporazumi između Tita i Rankovića, sve do tzv. famoznih preddogađaja pred IV plenum, nisu točne.“

Vi prvi put, zapravo, na neki način lično imate nesporazum sa Rankovićem kada dobijate pismo od njega.

“Nije reč o nesporazumu, reč je o jednoj informaciji koju dobijam. Radilo se u tom periodu, to je već 1963-64, kada se pored ostalih aktivnosti u našem društvu organiziraju tzv. historijski instituti za izučavanje radničkog pokreta i NOB-a. Na čelu tog instituta u Zagrebu dolazi Franjo Tuđman, koji je prije toga bio jedan od kadrovika u personalnoj upravi JNA. Franjo Tuđman (1922–1999), jugoslavenski i hrvatski general, istoričar i političar. U gotovo 60 godina dugoj karijeri prošao je put od partizanskog komesara i najmlađeg generala JNA do hrvatskog nacionaliste i prvog predsednika nezavisne Republike Hrvatske. Godine 1961. na vlastiti zahtev napušta vojsku i postaje osnivač Instituta za historiju radničkog pokreta Hrvatske u Zagrebu čiji postaje direktor. Osnova za stvaranje novog instituta postaje Historijsko odjeljenje Centralnog komiteta KPH koje ulazi u sastav novoosnovanog instituta po odluci Centralnog komiteta KPJ iz 1961. Tuđman pokazuje rano revizionističke tendencije u istoriji i dolazi pod uticaj ideja hrvatskog proleća i tako u ime Instituta za historiju radničkog pokreta Hrvatske potpisuje Deklaraciju o hrvatskom jeziku iz 1967. koja se našla u suprotnosti sa službenom jugoslovenskom politikom koja je podržavala Novosadski dogovor iz 1954. Ova Tuđmanova odluka ga košta mesta u institutu pošto je praktički odmah smjenjen, a zatim postaje nacionalistički disident. Na čelu instituta u Srbiji dolazi Slobodan Bosiljčić. Slobodan Bosiljčić (1921‒2013) bio je novinar i publicista, nekadašnji glavni urednik Radio Beograda, republički ministar Srbije za informisanje 1974‒1978. i autor više od 30 dela istorijske publicistike. Bio je prvi direktor Instituta za istoriju radničkog pokreta Srbije. Tada ja dobijam jednu informaciju koja se, otprilike, svodi na sljedeće: da Bosiljčić oštro reaguje protiv teza istoričara u Zagrebu (čitaj u zagradi Tuđmana koji je bio na čelu, i još nekih), i ako nije samo on, o tome da se glorificira partizanski pokret u Hrvatskoj, a minimizira u Srbiji i da tome treba stati na kraj i mi imamo podršku u tom pogledu i gore u vrhu, pa i od Rankovića.

(Sporovi i razmimoilaženje u jugoslovenskom rukovodstvu tih godina nisu bili tajna za politički i vojni vrh. Oni koji su dolazili na visoke položaje upozoravani su od svojih prethodnika na sukob Kardelja i Rankovića i početke nacionalnih trvenja koja su se naslanjala na istorijske interpretacije NOB-a i ’nacionalnih zasluga’ za nju, čiji su sentimenti obuzimali i visoke vojne rukovodioce.

Potonji predsednik nezavisne Hrvatske, Franjo Tuđman, igrao je i u Rankovićevom slučaju ako ne prvorazrednu, onda indirektnu ulogu. Tada je bio na mestu direktora Instituta za istoriju radničkog pokreta Hrvatske. Njega je već 1964. poznati istoričar dr Ljubo Boban, čije je članke Tuđman prepisao za svoju disertaciju, optužio da je nacionalista. Tuđman je počeo da podržava alternativnu verziju istorije sa nacionalističkim naglascima, uz umanjivanje značaja doprinosa Srbije i srpskog naroda NOB-u. Tih godina, od 1962. do 1965, objavljivano je delo ’Ustanak naroda Jugoslavije’ u izdanju Vojnoizdavačkog zavoda i Vojnog dela u VI tomova, gde su učesnici svedočili o tim događajima.

Te ideje naišle su na odjek i reagovanja u Srbiji. Narodni heroj i član Inicijativnog odbora edicije ’Ustanak naroda Jugoslavije’, Voja Leković, na sastanku srpske redakcije protestovao je protiv ovakvog pristupa i tražio da se u tome zatraži pomoć srpskih kadrova u federaciji, posebno pominjući Aleksandra Rankovića. Službe bezbednosti su ovo dostavile Titu, ali na način koji se Rankoviću nije dopao kada je za to doznao. Počeo je da piše pisma u kojima je objašnjavao i obrazlagao da on nije nacionalista, što je takođe sve stizalo Titu na sto.)

To je prvi puta da ja osjećam da nešto sa Rankovićem nije u redu, kada se slučajno dolazi do podataka o diskusiji u krugovima povjesničara Instituta za povijest radničkog pokreta Srbije. S tim što je netko rekao: ’Da, ovi Hrvati se puvaju stalno. Majku mu, ispada da su samo oni ratovali, da su samo oni vodili revoluciju, a bogami, zna se da su upravo Hrvati ili pripadnici hrvatskoga naroda bili nosioci genocidne politike u jednom dijelu Jugoslavije’. Aludirajući na ustaše i njihovu suradnju s Nijemcima. Takva informacija koja je došla do mene, meni je malo smetala. Ja sam generalu Gošnjaku rekao: ’Imamo takvu informaciju, šta da radim s njom?’

’Pošalji meni’, veli Gošnjak.

Ja sam tu informaciju napisao. Ona se otprilike svodila na ovo: da počinju prepucavanja na liniji istoriografije, koja se objektivno prelivaju i na politički plan, da se ovde spominju određeni rukovodeći ljudi i da se tu rađaju neke klice nacionalizma koje nisu dobre. To je, otprilike, bio moj komentar. Ja sam tu zabilješku poslao Gošnjaku. On je to poslao Rankoviću. Nakon kojih možda mesec dana ja dobijem tu istu moju zabilješku sa primedbama Aleksandra Rankovića, koja ovako glasi, kosim rukopisom napisano na informaciji: Generalu Miškoviću. Bosiljčić nije nacionalista. Pored ostalog, nikada ja nisam bio nacionalista, niti sam se vezao za nacionaliste. Pozdrav, A. Ranković.“

Afera "Ranković": Ruski model za druga Marka

Prvi deo

Prvi deo

Život 18.09.2023. 04:05

Afera "Ranković": Ruski model za druga Marka

Ali, nisu to bili sporovi bilo kakvih istoričara. Iza njih su stajala partijska rukovodstva. Tuđmana u Zagreb dovodi Zvonko Brkić koji je drugi čovek partije, odmah iza Bakarića, što znači da i Bakarić stoji iza toga. A Tuđman tada obnavlja polemike koje je i ranije vodio.

“U to vreme dolazi do zaoštravanja na istorijskim temama. Krajem 1963. objavljena je knjiga general-pukovnika Velimira Terzića ’Jugoslavija u Aprilskom ratu 1941’ koja je izazvala oštre reakcije u Zagrebu. Pre toga, još ozbiljnije nezadovoljstvo izazvao je dugo pripremani ’Pregled istorije SKJ’ koji je objavljen u aprilu 1963. za koji su najodgovorniji bili Rodoljub Čolaković, Dragoslav Janković i Pero Morača. Iza knjige stajao je autoritet CK SKJ. Tuđman je još dok je bio u Beogradu imao veliki broj primedbi na radnu verziju, posebno onaj deo koji se odnosio na NOB. Pošto nije bilo nikoga iz Hrvatske u uredništvu ove knjige, Tuđman je, uz partijsku podršku, rešio da se obračuna s ’Pregledom’ na svom institutu, pa je od 12. do 14. decembra 1963. organizovao konferenciju sa ogromnim brojem učesnika. Morača je negativno pisao o Tuđmanovoj prvoj knjizi ’Rat protiv rata’, a o Terziću i Čolakoviću je imao veoma negativno mišljenje, pa je to bila prilika da se, pod okriljem partijskog vrha, obračuna s njima.

O tome je i bila reč. To je bila smisao moje informacije jer iza istoričara su republička rukovodstva koja se među sobom svađaju s prizvukom nacionalizma preko istorije Narodnooslobodilačke borbe.“

Šta se dalje događalo sa Rankovićevim odgovorom?

“’Nikada nisam bio nacionalista’ ‒ što je bilo čudno. To je bila godina 1965. Ja sam tada još bio general-major, čini mi se, ili general-potpukovnik. I Ranković piše, jednom načelniku KOS-a, ali da piše on meni pismo, to znači da je našao za potrebno da na neki način obavještavajući mene o tome, mene i umrtvi, mene i neutralizira, da me na određeni način zadovolji svojim odgovorom i da skine to s dnevnoga reda, a da oko toga ne bude nikakve buke i galame. Znači, poduzeo je jedan dosta perfidan politički potez koji je u krajnjoj liniji upravo mene mobilizirao da se zapitam šta je to. Prvo, ja to dajem Gošnjaku kao svom pretpostavljenom starješini, drugom čovjeku u vojnoj hijerarhiji poslije Tita. On to daje Rankoviću. Znači, Tito nije s tim ni upoznat, a Ranković to vraća meni.

Pismo načelniku Službe bezbednosti, general-potpukovniku JNA od potpredsednika Republike Jugoslavije. Jer ako ti to napiše potpredsjednik države, dojučerašnji ministar unutrašnjih poslova, dojučerašnji organizacioni sekretar, dojučerašnji prvi čovjek državne bezbjednosti Udbe, a prije toga i svih sigurnosnih službi, ako s tog stanovišta gledamo, onda je to pritisak. Prvo i prvo, moja intencija nije bila da dam akcenat na ono što je ispalo, nego da kažem Gošnjaku, treba reći to Marku da se njegovo ime uzima u svrhe takve i takve. Jer, to u krajnjoj liniji nepotrebno vodi zaoštravanju na tim hrvatskim i srpskim relacijama. Najedanput ja dobijam pismo od Rankovića. Kud ću s tim? Kome da kažem? Gdje? Kojeg to smisla ima? Zašto se on meni izvinjava? Kakvu on to poruku šalje? Kome je ona namijenjena? Meni? Pa da ja kažem nekome u Hrvatskoj? Ne znam. Ili mene da ušutka? Ja sam to shvatio kao da Ranković time želi mene zadovoljiti, neutralizirati, a pomalo i preplašiti. I ja sam odlučio s time upoznati Tita. Tada je moj brat Milan već bio ministar unutrašnjih poslova. Ja sam mu pokazao to pismo. Jedino njemu jer nisam imao povjerenja ni u koga. Rekoh: ’Vidiš, Milane, ovo je čudo, ovo nije dobro. Ovo meni ne liči na dobro. To su stvari koje treba da se riješavaju u Politbirou, a ne da se potpredsednik države i član Izvršnog biroa, kako se onda zvao, dopisuju sa mnom. Šta ti misliš?’

’Ne znam. Prvom prilikom kada budeš bio kod Tita da ga na neki način upoznaš’, kaže Milan.

’Kako ću? Ne mogu upoznati Tita s tim kada to nije napravio ni general Gošnjak. On je moj prvi moj pretpostavljeni starešina. I preskočiti Gošnjaka to praktično znači na neki način staviti ga u neku senku’, rekao sam Milanu.

No, međutim, upravo tada me je Tito pozvao na jedno referisanje, po pitanjima vezanim za plan nabavke i kupovine oružja u Sovjetskom Savezu, da dobije informaciju ko to radi, kako se to radi, kojim kanalima ide, da ne bi to išlo u pogrešnom pravcu. To je bila jedna tačka, a druga o kojoj sam razgovarao s Titom, bila je afera sa jednim generalom. Imao je neke bračne lomove, kompromitovao se tokom njih, pa je Tito pitao šta je s tim. Mislim da je Branko Obradović bio u pitanju. On je pijan automobilom po noći naletio na hotel ’Moskvu’. I tada me je Tito pitao šta je to. Ja sam ga branio i odbranio na neki način. I tada, usput, kaže: ’Boga ti, to nije dobro. Ima li nekih prigovora na našu nabavku oružja u Sovjetskom Savezu iz nekih republika?’

Ja rekoh da nije dobro da se takva pitanja postavljaju, da treba zauzeti politički stav, pa da nema nikakvih diskusija. Ja, onako, skojevski. I, usput, kažem mu: ’Ima nezgodan slučaj, da vam pravo kažem, ne znam zašto je to zapelo na meni.’ I ja mu ispričam slučaj. On mi istrže iz ruke tu informaciju: ’Pa boga mu, tako se ne radi! Ostavi to meni! Zašto mi to Gošnjak nije pokazao’, ljutio se.

Imao sam dojam da mu je krivo što mu to Gošnjak nije dao. Da mu je drago da je do toga došao. I da je već on imao možda neke informacije mimo mene, mimo nas o nekim kadrovskim ili ne znam kakvim grupašenjima pojedinih ljudi oko Rankovića. Što je vrlo vjerojatno, jer konačno postojale su tu (slobodno se može reći) dvije linije dugo vremena paralelne Ranković ‒ Kardelj. I tada sam ja samo dao komentar da će se (po meni) ovo vrlo loše odraziti kada je riječ o Gošnjaku i mom odnosu prema Gošnjaku kao prvom čovjeku. A Tito je rekao: ’Vi ste pravilno postupili! On je s time mene trebao upoznati!’

I ja ostavim tu informaciju, sa onim što je napisao Ranković. Sledećeg dana, kada sam došao kod Gošnjaka, vidim da je on kiseo. Tito je odavno već njega zvao. Vidim da me gleda ledeno, kao maska. Kaže: ’Kada idete opet kod Tita?’ Više žaoka, a ne pitanje. Kad me pozove, rekoh. ’Ići ćemo zajedno’, kaže on. ’Ha, ha, ne moraš ti mene zvati, ako zove tebe samoga idi ti sam’, pomislio sam u sebi. No, međutim, ja sam rekao: ’Ja sam to smatrao potrebnim. Više nisam znao što ću s tim. Ja sam dao Vama, Vi ste to dali Rankoviću. Ranković je to poslao meni na moju adresu. Ja više to ne mogu opet dati Vama. Ja sam svoje učinio.’ ’Dobro, dobro’, saglasio se Gošnjak.

Vidim da se ovde preko mene dešavaju neke stvari koje se meni ne sviđaju, na koje ja nisam navikao i na koje sam ja, objektivno gledano, ceo život bio alergičan. Nikad nisam voleo ovakve niske udarce, da se izrazim jezikom koji se danas upotrebljava.

Tada je Tito poduzeo odgovarajuće korake i razgovarao s nekim u Srbiji, mislim s Perom Stambolićem. Sa Rankovićem je isto tako bilo nekih razgovora, ali ne puno... Kaže: ’Marko se mora od takvih distancirati’ mislio je generalno. Uzeo je u odbranu Rankovića: ’Svi nas uzmu u ruke pa s nama mašu, a mi ne znamo o čemu se radi, ali ovo pismo nije trebalo.’ Drugim rečima, nije trebalo vama da se piše, i bio je ljut na Gošnjaka što mu to nije rekao. Što nije došao pa mu usmeno rekao, pa bi se dogovorili ko da kaže Marku, šta ja znam itd. To je bilo jedno pismo koje nisam našao.

Drugo pismo sam našao ‒ to je ono koje sam ja njemu uputio, u kome se govori o nekim istupima, čini mi se, komandanta Prve šumadijske brigade Radivoja Jovanovića Bradonje. Lupetao je svašta, i tu je meni Marko napisao isto tako o nacionalizmu, da će to poslati Veselinovu, da je razgovarao s njim, da vodi istragu. To imam, to sam pismo našao. To se pismo može delom koristiti.“

Kakvo je to drugo pismo?

“To je informacija o mom razgovoru s generalom Petrom Matićem 14. januara 1966 (general Matić je Miškovićev ispisnik, takođe danas sa 105 godina). Njega je zvao general Jovanović povodom slučaja generala Miloja Milojevića. Matić je rekao da se s Milojevim stavovima slažu gotovo svi u rukovodstvu Srbije, osim Petra Stambolića, Jovana Veselinova i Dušana Petrovića Šaneta. Bradonja je Matiću predložio da pokrene Milojevo pitanje i da pokaže neslaganje s takvom politikom, eventualno i davanjem ostavke. Ranković je i tu napisao svoj komentar: ’Sa R. J. nisam progovorio više od jedne rečenice (u slučajnom susretu) od njegovog penzionisanja do danas. A u poslednje tri godine nisam ga uopšte video. Marko’.“

Prvo pismo gde on Vama piše...

“To je bilo pismo koje je on meni napisao, a ja ga njemu nisam poslao. A ovo drugo pismo sam napisao njemu, i meni je poslao. Tu je razlika. Ovo sam poslao Gošnjaku kao lično nadređenom starešini koji je to tražio. Rekao sam da to nema smisla, zar ćemo se mi partizani prepucavati ko je dao više, a ko manje. Postoje neke povijesne činjenice koje treba konstatovati. Činjenica je da je ustanak u Hrvatskoj išao polako, ali je išao uzlazno, u Srbiji da je išao uzlazno, pa je onda došlo do jednog pada koji je trajao gotovo tri godine i da su politički uvjeti bili drugačiji. To treba mirno konstatovati u povijesti, jer konačno povijest ne trpi improvizacije. Ili je bilo tako, ili nije bilo. To je bila moja reakcija.“

Jovanki je smetao Rankovićev položaj Titovog naslednika

Afera Ranković - 3. deo

Afera Ranković - 3. deo

Život 03.10.2023. 12:03

Jovanki je smetao Rankovićev položaj Titovog naslednika