Endru Bejsevič: "Amerika ratom nameće svoj koncept slobode"

On je danas jedan od osnivača "Kvinsi instituta za odgovorno upravljanje državom“ i predsednik borda direktora ovog istraživačkog instituta čija je vizija definisana u rečenici "Za svet u kojem je mir norma, a rat izuzetak“.

Profesor Bejsevič je na razgovor za "Ekspres“ pristao "iz prve“, a "Zoom“ aplikacija omogućila nam je da intervju uradimo "uživo“, a ne preko mejla, što čitavom razgovoru daje dodatni dinamiku i draž.

Sagovornik "Ekspresa“, koji je inače litvanskog porekla, iako njegovo prezime kada se prvi put vidi napisano na engleskom (Bacevich) sugeriše da potiče sa prostora Balkana, tako je na najbolji mogući način mogao da objasni, recimo, i zbog čega je toliko kritičan prema američkoj spoljnoj politici koja je, kako ističe, zasnovana na militarizmu. Tim pre što nije pacifista te da je bio aktivno vojno lice.

"Ne, nisam pacifista. Ali zaključio sam, naročito posle završetka Hladnog rata, a to je važna tačka za mene, da su SAD zloupotrebile svoju vojnu moć na način koji je, na kraju krajeva, naneo veliku štetu pre svega mojoj zemlji, samim SAD. Postoji obrazac američkog intervencionizma u mnogim delovima sveta, ali posebno na Bliskom istoku, koji nam je naneo veliku štetu, ali nažalost nikada nije ispunio svrhu o kojoj su govorili američki političari“, kaže Endru Bejsevič za "Ekspres“.

Šta je uzrok tog intervencionizma? Koje su to sile bile iza takve politike?

"Više je faktora upleteno. Jedan, veoma značajan, ali ne i najznačajniji, jeste vojnoindustrijski kompleks SAD. To je fraza koju je uveo predsednik Ajzenhauer u čuvenom oproštajnom govoru januara 1961. godine u kojem je rekao da industrija naoružanja, u saradnji sa vojskom i Kongresom, razvija potrebu za beskonačno visokom vojnom potrošnjom jer visok nivo potrošnje za vojsku stvara profit korporacijama, a one daju privilegije za vojni i politički vrh. A na unutrašnjoj sceni, vojna potrošnja pomaže stvaranju novih radnih mesta, što pomaže članovima Kongresa da od svojih birača traže podršku za novi mandat. To je faktor broj jedan. Nije najvažniji, ali nikada ne treba gubiti iz vida uticaj vojnoindustrijskog kompleksa.“

Koji je drugi faktor?

"Mislim da je važniji faktor, ali koji je veoma teško ustanoviti i definisati, osećaj američke posebnosti. To je koncept, ideja, tvrdnja... A tvrdnja je da su SAD izabrane istorijski, proviđenjem ili od strane Boga, da igraju ulogu spasitelja. Da imamo misiju, jedinstvenu misiju koja nije data nijednoj drugoj naciji, da odvede istoriju do njenog planiranog završetka. A taj završetak je, u očima ljudi koji veruju u američku posebnost, da ceo svet oblikujemo prema nama. Pokušavam to da kažem što je jednostavnije moguće. A ono što zaista mislim jeste da želimo da nateramo svet da prigrli koncept slobode koji je identičan konceptu slobode u koji veruju Amerikanci. Trebalo bi, međutim, primetiti da se američki koncept slobode neprestano menja. Ono što Amerikanci očekuju da sloboda znači danas, nije ono što su očekivali da znači ’50-ih godina ili početkom prošlog veka. Ipak, očekivanje da će drugi prihvatiti naš koncept slobode je konstantno, naročito posle Drugog svetskog rata. A još više posle kraja Hladnog rata u delu SAD veruju da imamo misiju da širimo taj američki koncept slobode širom sveta. To se potom prenosi u verovanje u neophodnost vojne akcije.“

Kome Amerika sada preti sankcijama

Opravdano?

Opravdano?

Svet 23.05.2023. 14:10

Kome Amerika sada preti sankcijama

Ko je autor ideje o američkoj izuzetnosti?

"Nema jednog autora. Ne možemo uperiti prstom na jednu osobu ili na šestoro ljudi. To je široko rasprostranjen osećaj i u mejnstrim američkim medijima, u mejnstrim američkoj politici. Naglašavam mejnstrim politiku jer sigurno je da ima na levici i desnici elemenata koji bi odbacili američku posebnost kao običan mit, ali je mnogo ljudi u centru koji ga podržavaju. Ako ste redovan čitalac ’Njujork tajmsa’ ili ’Vašington posta’, između redova pronalazite argumente u korist američke posebnosti. Ako slušate predsednika Bajdena ili ste slušali šta su govorili predsednici Obama ili Džordž V. Buš, ili njegovi prethodnici, bili ste podučavani o američkoj posebnosti. Primetili ste da nisam spomenuo Donalda Trampa jer on je bio izuzetak. A jedan od razloga zbog kojih je postao tako radikalna figura je, na neki način, posledica i toga da je on odbacio ideju o američkoj posebnosti, i ideju o ’američkoj misiji’. Sa druge strane, činjenica da je Tramp bio izabran i činjenica da je dobio više glasova 2020. nego 2016. godine, činjenica da ga doživljavaju kao vodećeg kandidata republikanaca za naredne izbore, pokazuje da postoje mnogi Amerikanci koji počinju da veruju da je ’američka posebnost’ problem i da je odbacuju.“

Mislite da Tramp ima šanse da ponovo dobije izbore?

"Ne znam. Još ima dosta vremena i do nominacija i mnoge se stvari mogu dogoditi. Ne bih čak ni nagađao o tome. Recite mi da li će predsednik Bajden biti živ u vreme narednih izbora? Ja ne znam.“

On je najavio da će se kandidovati.

"Jeste. I ja mu želim svako dobro. Ali on je star čovek. Svako od nas ima sat koji mu kuca i za koji ne znamo koliko nam je vremena ostavio.“

Da li ste bili svesni ideje o američkoj posebnosti i uticaja vojnoindustrijskog kompleksa na spoljnu politiku SAD dok ste služili u američkoj vojsci?

"Naravno, i smatrao sam je benignom. Drugim rečima, i moje razmišljanje je u tom trenutku dobrim delom oblikovao Hladni rat. Prihvatio sam osnovne parametre Hladnog rata – borbu između Istoka i Zapada, između komunizma i demokratije. Svakako sam bio svestan nedostataka američke demokratije i demokratije širom sveta. Ali ipak, osnovni okvir Hladnog rata mi je bio u tom trenutku prihvatljiv, razumljiv. Kada je moje razmišljanje počelo da ide u drugom smeru? Pa, onda kada je Hladni rat okončan. Moja očekivanja da će se prići radikalnom preispitivanju američke spoljne politike nisu se ispunila. Naprotiv, posthladnoratovske administracije, počev od administracije Džordža V. Buša, u osnovi su ustanovile taj šablon vojnog intervencionizma koji se nastavlja do dana današnjeg u Ukrajini.“

Mislite da su samo nastavili na isti način kao što su radili tokom Hladnog rata i da ništa nisu menjali u spoljnoj politici?

"Ne, ne kažem to. Kažem da su uradili i više od onoga što je rađeno do tada. Tokom Hladnog rata, u osnovnoj postavci nacionalne bezbednosti SAD bio je ključan koncept odvraćanja. Ako biste američkog predsednika ili državnog sekretara pitali zbog čega su desetine hiljada američkih vojnika stacionirane u Evropi decenijama posle završetka Drugog svetskog rata, imali su spreman odgovor – moramo da budemo u Evropi kako bismo odvratili Varšavski pakt, kako bismo sprečili sovjetsku agresiju. I taj argument sam prihvatio. Bio je preteran, ali ipak je imao nekakve osnove. Posle Hladnog rata, zbog čega su desetine hiljada američkih vojnika u Evropi? Da odvraćaju? Ne. Oni su tu da bi intervenisali, afirmisali i na mnoge druge načine proširili američki uticaj. Odvraćanje više nije bilo operativno racionalno. Dakle, imali smo šablon za intervencije, na primer na Balkanu, imali smo agresivnu politiku, mislim da je to pošteno reći, u pogledu proširenja NATO-a. Napravljen je fundamentalni pomak u orijentaciji američke spoljne politike posle Hladnog rata na način za koji mislim da se pokazao kao beskoristan.“

Ako ste se pitali koliko je Bajdenu potrebno novca za kampanju

Amerika

Amerika

Svet 30.04.2023. 02:10

Ako ste se pitali koliko je Bajdenu potrebno novca za kampanju

Možemo li da zaključimo da je vojnoindustrijski kompleks, zapravo, izazivao ratove...

"Niste me slušali. Pokušao sam da ukažem što je moguće jasnije da vojnoindustrijski kompleks nije primerno objašnjenje za ovakvu politiku. To je sekundarni faktor. Pokušao sam da ukažem da je ’američka izuzetnost’ primarni faktor.“

A tu „izuzetnost“ podržava vojnoindustrijski kompleks?

"Apsolutno. Oni su partneri. Kao šaka i rukavica.“

Oni su u nekoj vrsti simbioze.

"Simbioza je, čini mi se, dobar izraz za to.“

Ako govorimo o trenutnoj situaciji i ratu u Ukrajini, kako biste opisali američku politiku u ovom konfliktu? Napisali ste da je to vid proksi rata koji SAD vode protiv Rusije.

"Apsolutno. To jeste proksi rat SAD i njenih saveznika protiv Rusije, koji se vodi preko leđa Ukrajinaca. Da budem jasan, Rusija jeste agresor i nema opravdanja za to. Ukrajinska odbrana njihove nacije, države, teritorije je opravdana. Ali ne stoji priča da je rat počeo sam od sebe, niotkuda. Rat je posledica američke i zapadne politike, pre svega po pitanju širenja NATO-a, i generalnog stava prema Rusiji koji odlikuju prezir i nespremnost da se prihvati mogućnost da i Rusija ima sopstvene bezbednosne interese koji zaslužuju da budu poštovani. Iz ruske perspektive, za njih nije nerazumno da vide Ukrajinu kao mesto od vitalnog interesa za rusku bezbednost, nije nerazumno da veruju da bi ulazak Ukrajine u NATO predstavljao pretnju ruskoj bezbednosti. Mi bismo se osećali isto, potpuno isto, ako bi Rusi formirali vojni savez sa Meksikom. Kada je Kuba svojevremeno sklopila savez sa Rusijom, Kenedijeva administracija je poludela. Ta kriza je dovela svet bliže nuklearnom uništenju nego ikad pre toga. Dakle, nije nerazumno, možda nije opravdano i nešto oko čega se slažemo i što podržavamo, ali ne treba sumnjati u to da Rusija u Ukrajini vidi svoj bezbednosni interes. Mi smo to zanemarili. I to donekle objašnjava zbog čega je izbio ovaj užasni rat. To ne opravdava ništa od onoga što je Rusija uradila, ali takođe daje kontekst ratu koji je malo ko u Vašingtonu spreman da prizna.“

Još jedan SAD političar u izbornoj trci

Republikanska stranka

Republikanska stranka

Svet 01.06.2023. 13:00

Još jedan SAD političar u izbornoj trci

Mislite da je nečiji interes bio da Rusija napadne Ukrajinu?

"Ne mislim da bih išao tako daleko. Ali mislim da u Vašingtonu nisu ozbiljno razmotrene mogućnosti i posledice ruskog napada na Ukrajinu. Mislili smo da je Rusija slaba, da smo ih potisnuli od kraja Hladnog rata, da možemo tako da nastavimo. Putin je prozreo naš blef i rat je rezultat toga.“

Ali zar ovaj rat nije pokazao da Rusija i nije baš tako jaka, bar ne u vojnom smislu?

"Apsolutno. Pokazuje se da je Rusija slaba. Zaista je začuđujuća i neviđena epizoda iz novije vojne istorije, ako se sećate te kilometrima duge kolone ruskih oklopnih vozila koja je danima zaglavljena na putu za Kijev. Bila je to demonstracija ekstremne vojne nesposobnosti. I ništa ili vrlo malo od onoga što smo videli od ruske vojske od tada uspelo je da promeni taj utisak. Oni su nesposobni, relativno slabi, loše vođeni. Posmatrajući sa strane, ruske snage nisu nešto posebno motivisane ni disciplinovane. I mislim da su ovi događaji uništili osećaj da Rusija predstavlja potencijalnu pretnju za bezbednost Evrope. Rusija je slaba. Iskreno, iz moje perspektive, i to potvrđuje moje dugogodišnje mišljenje, Evropa je u potpunosti sposobna da se brine o svojoj bezbednosti, ako odluči da to uradi, umesto da se oslanja na SAD.“

Kad kažete SAD, mislite na NATO?

"Mislim na SAD u NATO-u. SAD ne moraju da budu u NATO-u. Interesi SAD ne zahtevaju da SAD budu u NATO-u. Američki bezbednosni interesi ne zahtevaju da se jake vojne snage drže u Evropi. Evropa je u potpunosti sposobna da se odbrani.“

Vlasti SAD ne podržavaju napade na rusku teritoriju

Rat u Ukrajini

Rat u Ukrajini

Svet 30.05.2023. 20:35

Vlasti SAD ne podržavaju napade na rusku teritoriju

Šta mislite da bi ljudi u američkoj vojsci mislili o tome?

"Zašto bi me bilo briga šta ljudi u američkoj vojsci misle o tome? Vojska ne vodi politiku. Ona je instrument za sprovođenje politike. Civili vode politiku.“

A šta bi mislili u Stejt departmentu?

"Mislim da je Stejt department i, još šire gledano, ceo politički establišment, duboko prožet osećanjem američke izuzetnosti, da su izgubili sposobnost da misle drugačije. Vidim po osmehu na vašem licu da mislite da je apsurdna pomisao da SAD ne budu deo NATO-a. I vaše mišljenje u priličnoj meri je poput onog koje postoji u Vašingtonu. Ali zašto je to apsurdno, danas 2023. godine, 78 godina posle Drugog svetskog rata, Hitler je odavno mrtav, izgledi da se nacizam vrati u Nemačku su gotovo nikakvi, SSSR više ne postoji, sovjetska imperija više ne postoji, komunizam kao alternativa liberalnokapitalističkoj demokratiji praktično nigde ne postoji. Gde su marksizam i lenjinizam popularni danas? Čak ni na Kubi. Svakako ne u Narodnoj Republici Kini. Zbog čega onda ove aranžmane, koji su verovatno bili neophodni u jeku Hladnog rata, danas niko ne dovodi u pitanje? Neko bi mogao da kaže, baš nas briga, SAD su jaka zemlja, možda je dobra stvar ako Nemačka svoju bezbednost poveri SAD, pa da Nemci plaćaju svega 1,5 odsto svog BDP-a za vojsku. Ako su Amerikanci spremni da plate, ’provuku karticu’, šta nas briga, zašto da ne. A moj odgovor je da to ne bi trebalo da bude tako jer SAD imaju svoje sopstvene probleme. Osetljivost Evrope na američke probleme možda nije tako velika. A i zašto bi bila. Ne morate vi da brinete o dobrobiti moje zemlje. Ja brinem. Ja brinem zbog mogućnosti da Donald Tramp ponovo postane predsednik. Ja brinem zbog činjenice da je 6. januara 2021. godine napadnut ustavni poredak SAD i da bi tako nešto moglo da se ponovi. Brinem zbog činjenice da ne možemo da kontrolišemo ni našu južnu granicu. Brinem zbog činjenice da ne možemo da izbalansiramo budžet. Dođe vreme kada nacija mora da posveti pažnju sopstvenim unutrašnjim pitanjima. Po mom mišljenju, to vreme je došlo. Nemam ništa protiv Evrope. Ali Evropa je potpuno sposobna da vodi svoje poslove. Zato kažem, uradite to.“

Ceo intervju pročitajte u štampanom izdanju nedeljnika "Ekspres", koji je na kioscima.