GENERAL Ivan Mišković Brk: "Kako je izgledao UPAD U AMERIČKU AMBASADU"

To je i logično, s obzirom na to da je zauzimao mnoge položaje, od kojih je najatraktivniji svakako mesto šefa Uprave bezbednosti u nekadašnjoj JNA. General Mišković danas ima 105 godina i smatra se, verovatno, poslednjim čuvarem tajni bivše Jugoslavije.

A jedna od tih tajni, o kojima do sada niko nije govorio, pa ni on, kao čovek koji je praktično sproveo celu akciju, jeste i upad jugoslovenskih kontraobaveštajaca u američku ambasadu u Beogradu sredinom ’60-ih godina prošlog veka, kada su pronađena dokumenta koja se tiču američke politike prema Kosovu. Na osnovu onoga što Mišković priča, već tada se moglo videti u kom će se smeru stvari odvijati kada je reč o ovoj pokrajini.

Utorak, 21. jul 2020.

Kako ste doživeli Rankovićevu sahranu, toliko ljudi i to skandiranje?

“Nisam tada bio u Beogradu, ali sam to pratio. Sahrana je bila odgovor na ono što je bilo. Ali, mnogi ljudi ne veruju u ono što je bilo.“

Da li se može reći da je Milošević rođen na Rankovićevoj sahrani?

“U nekom smislu može da se kaže. Prvi put su se pojavile određene snage koje su javno govorile u Srbiji ’za Srbiju’. A Milošević je u ime Srbije i za Srbiju radio ono što je radio.“

Ranković je bio drugi čovek do Tita, on Srbin, a Tito Hrvat. To je davalo Srbima osećaj važnosti i satisfakciju. Da li se razmišljalo da bi Rankovićevo smenjivanje moglo da ugrozi srpsku lojalnost prema Jugoslaviji?

“Jeste, razmišljalo se i tome. Tito je mislio o tome. On je odmah uzeo druge ljude, Koču, Stambolića, Mijalka. Trebalo je da oni budu amortizeri srpskog raspoloženja. Oni, međutim, nisu imali istu težinu kao Leka. On jeste simbolizovao Srbiju. Bio je član Vrhovnog štaba, organizacioni sekretar partije, šef Udbe, potpredsednik države. Tito je bio zabrinut i pitao se da li će imati snage da bude aktivan protiv njega. Baš tako, pitao se da li će imati snage. Ali, Leka nije radio protiv njega.“

Zašto je Kardelj bio protiv toga da Ranković kao potpredsednik nasledi Tita?

“U pitanju je bila prikrivena borba za nasledstvo. Kardelju se nije sviđalo da Ranković bude taj koji bi nasledio Tita. Kardelj je zazirao od Leke. On je posle Lekine smene ćutao i nije mnogo govorio. Posle se to pretvorilo u rivalstvo između Kardelja i Bakarića ko će da bude drugi uz Tita. Problem je bio u tome što ih je Tito sve nadživeo.“

Petak, 22. avgust 2020.

Danas mu je stigla knjiga na 550 stranica. Lepo izgleda. Puni 24. oktobra 100 godina.

Pitam ga za “referisanja tri dana“ u septembru 1969.

“Do njega je došlo tako što su neki tvrdili da je i vojsci potreban IV Plenum kao i državnoj bezbednosti. Tito mu je to tražio da mu se da istorijski prikaz delovanja službe od formiranja do 1963. i pregled celokupnih aktivnosti. Spremao sam se 15 dana. Onda sam došao kod njega i pitao ga da li hoće opširno ili kraće?

’Šta to znači?’

’Ako nema vremena, onda ću kraće.’

’Imam ja vremena.’

Onda sam pričao tri dana po tri sata, predstavio stanje i kako je služba delovala 1966. i od 1966. Sada mogu da kažem ko je to tražio. To je bio Crvenkovski koji je bio predsednik komisije za Rankovića, s kojim sam došao u sukob za vreme delovanja te komisije jer je tražio da mu dam rezultate rada. A ja nisam hteo. Bila je to Titova komisija i on nije imao nikakve veze s tim. Drugi je bio takođe Makedonac, Koliševski. Oni su hteli IV Plenum za Upravu bezbednosti.

Kada je to završeno i kada je Tito bio zadovoljan, onda je sam rekao da se održi sednica Opunomoćstva CK SKJ u JNA i da se te stvari raščiste. Ta sednica je zakazana. Trebalo je da govorim samo desetak minuta, ali ja sam iskoristio priliku i govorio više od sat i 30 minuta.

Tita su zanimale dve stvari. Jedna je bilo stvaranje agenture. Ja sam rekao da mi ne možemo da stvaramo široku agenturu i da uhodimo sve i svakoga, a drugo pitanje bilo je stanje u rukovodstvu.

Dao sam i još neka referisanja.“

Nedelja, 4. oktobar 2020.

“Nije tačno da je Ranković bio na merama od 1. januara 1966. Ja bih to znao. On je bio na punim merama tek posle Brionskog plenuma.

Ćeća Stefanović – bio je pokušaj da se sastane s nekim iz sovjetske ambasade, ali to nije uspelo. Ne znamo da li je razgovarao telefonom.

Buba Mates: Žena Lea Matesa. Ona je spadala u grupu ambasadorskih žena, alapača. Bila je u svakoj čorbi mirođija. Ona i žena Pavićevića, podsekretara u DSIP-u, bile su tu stalno. Bila je glasina da je indijski ambasador slikao neke gole žene, da je ona bila među njima, ali to nismo uspeli da dokažemo.

To da je hrvatsko rukovodstvo bilo u kontaktu s Brankom Jelićem bila je potpuna izmišljotina. To je neko pustio iz MSP-a kao vest koja je bila podmetnuta.“

Otac “specijalnog rata“

“Mi smo došli do dokumenta CIA-e o strategiji ’posrednog nastupanja’ prema nama. U isto vreme, Brežnjev je primenjivao doktrinu ’ograničenog suvereniteta’. To je bilo veoma slično.

Onda smo mi studirali te strategije. One su bile dvojake: one su se borile jedna protiv druge, ali su istovremeno obe bile protiv nas. Mi smo tu strategiju nazvali strategijom ’specijalnog rata’. Taj termin nije postojao ranije i može se reći da sam ja njegov tvorac. Kasnije, nažalost, time se niko nije dovoljno bavio i sve se završilo tako kako se završilo. I veoma skupo nas je koštalo.“

Gde ste bili u vreme studentskih demonstracija 1968?

“Bio sam službeno u SSSR-u kada su demonstracije počele. Bio sam u vozu ka Petrogradu. U jednom trenutku me pozove jedan njihov oficir i kaže mi da su velike demonstracije u Beogradu i, ako hoću da pozovem, oni mogu da mi naprave vezu. Ja kažem da ne treba. On se veoma začudi. Ja mu odgovorim da sam slobodan čovek, da postoji sistem i organizacija koju vodim i koja može da funkcioniše i kada ja nisam tamo. U sebi se mislim da će me zvati ako im budem trebao. Pored toga, imao sam neke informacije o tome šta može da se očekuje.“

Subota, 17. oktobar 2020.

Kakva je Jovankina uloga u “slučaju Ranković“?

“Jovanka je ubedila Tita da pozove tajnu ekipu koju su činila dvojica Krajačićevih ljudi iz Zagreba, Božo Rašeta i još jedan. Oni su našli mikrofone u Jovankinoj spavaćoj sobi. Ja u tome nisam učestvovao. Tek posle toga ja nastupam. Tito me je pozvao i držeći u ruci te mikrofone rekao: ’Znate li da su i mene ozvučili?’ Pokazao mi je u zidu dve rupice koje su bile probušene i gde su bili ti mikrofoni. Bili su smešteni desno i levo od jastuka. Kako je on to meni rekao, tako sam ja to i prihvatio. Ja sam onda zatražio da ta dvojica drugova uđu u komisiju, što bi nama olakšalo rad. Tito se, međutim, nije složio. To je bio početak mog uključivanja u ceo proces.“

Da li ste imali kontakte s Jovankom dok je radila komisija i kako se ona ponašala?

“Ona se tada apsolutno korektno ponašala. Problemi su počeli kasnije.“

Da li ste prekopavali te kablove gde su bili mikrofoni u Jovankinoj spavaćoj sobi?

“Ne, nisam. Rekao sam vam da sam ja to prihvatio onako kako mi je rečeno i više se nisam vraćao na te kablove.“

Ja sam razgovarao nedavno s Jovankinom sestrom Nadom. Ona mi je rekla da ona ne zna ništa o Jovankinoj ulozi u Brionskom plenumu, ali da je Jovanka tražila da ostavi svog tadašnjeg momka.

“Mogućno je da ona nije ništa znala o tome. Ali, to je reč o Šepi, prvoborcu, partizanu, Hrvatu. On je bio vajar. Pritisci su bili veliki da se oni raziđu, što se i dogodilo na kraju.“

Kako je Jovanka mogla da sazna za te mikrofone i da pokrene sve što se dogodilo?

“Tada nisam postavljao to pitanje jer se Tito pojavio kod mene s tim informacijama. Tek kasnije, kada si mi doneo stenogram gde Dolanc govori o raspravi Jovanke i Tita, kada ona kaže Titu: ’Ti ništa nisi učinio za mene’, a onda Tito odgovara: ’A Ranković? A Ranković’, ja sam to povezao s Krajačićem, iako sam to u sebi već mnogo ranije mislio, ali bez ikakvog dokaza. Tada mi se u drugom svetlu pojavilo i Titovo odbijanje da tu dvojicu Krajačićevih ljudi uključim u rad komisije.“

Nedelja, 19. oktobar 2020.

Šta ste tačno pomislili kada ste videli u stenogramu da Tito pita Jovanku “A Ranković? A Ranković?“

“Ja sam stavio znak pitanja na svu tu aferu prisluškivanja. Na celu aferu prisluškivanja. To sada tebi prvi put kažem. Onda sam mogao da razumem zašto nije hteo da uključim tu dvojicu u komisiju.“

Da li ste pomislili da je Tito namerno isfabrikovao aferu kako bi ispunio Jovankinu želju?

“Ne. To nije bilo mogućno. Ja sam ga video. On je bio stvarno potresen i uzbuđen kada mi je to pokazivao. To se ne glumi.“

U kom smislu ste stavili znak pitanja?

“Da su možda Jovanka i Krajačić nešto tu zajedno radili. Ali, to ja tada nisam pomislio. Tek kada sam video onaj zapisnik.“

Da li ste pregledali dalje ta mesta gde su u Jovankinoj sobi bili mikrofoni?

“Nisam. Kako mi je rečeno, ja sam to tako prihvatio. Ali pregledali smo svuda dalje, sve instalacije koje su postavljene od 1945. godine.“

Da li je mogućno da afere prisluškivanja nije ni bilo?

“Ja znam da sam apsolutno siguran u svoje zaključke i ono što je našla komisija. Tu nema nikakve dileme.“

Našli ste da je moglo da bude prisluškivanja, ali da nema dokaza da ga je bilo. To znači niste našli nikakve trake, nikakve zapisnike, nikakve materijale, pa ni ljude koji bi bili upleteni u to prisluškivanje?

“Tačno. Jednu traku prisluškivanja našao sam kada sam ja bio prisluškivan po naređenju Saveznog SUP-a. Ja sam je našao i uzeo u pošti i odneo Titu. Kada sam rekao Titu da me prisluškuju, on je zatražio da sve to do kraja istražim. Ali, nije pokazivao neki entuzijazam ni žar u tome. Kasnije se više na to nije ni vraćao.“

Vi ste rekli da zapravo nije bilo dokaza da je to korišćeno?

“Apsolutno. To je to. Nije bilo dokaza da je to korišćeno. Taj dokaz nisam ja našao, nisam ga napisao niti sam ga potpisao.“

Gde je završio taj izveštaj?

“Izveštaj je bio na 11-12 stranica, sa priloženim slikama, sa svom dokumentacijom. Jedan primerak je sudski otišao pravo istražnom sudiji, drugi je otišao Titu i Politbirou. Ja sam imao tekstualni izveštaj, a ne priloge, možda ću ga i naći. Ne znam, bila su to vremena kad sam ja spalio mnoge svoje zabeleške. I bio je jedan pohranjen u službi bezbednosti u Beogradu. Taj mora biti negde u arhivu.“

Nedelja, 23. maj 2021.

Pozvao sam Brka posle više meseci. Zvao sam ga samo jednom u međuvremenu. Rekao sam mu da su me zvali da pričam u seriji o Jovanki. Ja sam rekao da se Brk nije njom bavio, nego da je s njom samo dva puta razgovarao. Glavni nesporazum među njima bio je samo to što nije po njegovim rečima hteo da joj daje bilo kakve službene stvari, nego samo Titu. On je rekao da je tako i bilo. “Nisam ja radio njoj o glavi, nego ona meni. Ali, ta tema je pase. To je sve bilo pa prošlo.“

Rekao sam mu da mi je novinar Boro Krivokapić pričao o Dušanu Ćetkoviću. Brk kaže da zna Stevu Krivokapića, njegovog brata.

Pitao sam ga ko je Dušan Ćetković.

Prvo je pričao da ne zna ko je, a onda da se nikada nije sreo s njim, pa da se sreo možda jednom.

“Mi smo ga smatrali ruskom vezom. On je služio njima da plasiraju određene stvari. Kod mene je radila Anka Matijašević. Ona mi je rekla da bi on hteo da se vidi sa mnom. Mislim da smo se videli jednom. Ja sam ga onda odaljio od sebe.“

Je li bio prijatelj Patoličeva?

“Jeste. Oni su imali privatne susrete kada je Patoličev dolazio u Jugoslaviju.“

Da li je Latinka Perović smenjena zbog njegovih dojava?

“Neee. Ma kakvi.“

Je li bio provokator?

“Da. Provokator! To je najbolja reč.“

On je posle završio u ludnici?

“Daa! On je bio paranoik. Kada smo se sreli, govorio je povišenim glasom, a ja sam mu rekao ’polako’.“

Jovo Kapičić mu je bio zet.

“Ne znam za to.“

Njegova sestra se ubila.

“Eto, i ona je bila poremećena. Eto, ima još nešto u ovoj glavi. Nije sve izvetrelo“, prokomentarisao je Brk na kraju.

Utorak, 3. avgust 2021.

Pitam ga koji su mu najveći uspesi dok je bio na čelu Uprave bezbednosti.

“Uspeo sam da Službu bezbednosti ustrojim na principima socijalističke samoupravne demokratije, tako da bude njen aktivni subjekt, a ne kočnica. Rekao bih da sam uspeo da napravim ravnotežu između efikasnosti i slobode.

Najveći uspeh u kontraobaveštajnom smislu bio je prodor u američku ambasadu. O ovome nisam nikada govorio. Izvukli smo određene dokumente koji su nam mnogo pomogli da razumemo kakvi su stvarni američki planovi prema Jugoslaviji i da ih u velikoj meri predupredimo. To je bilo 1964. ili 1965. Ti dokumenti odnosili su se na najslabiju tačku Jugoslavije – Kosovo. A to je bilo 1964. Zato je Tito onako reagovao 1969. kada je naredio da cela tenkovska brigada umaršira u Prištinu. Time je pokazao da neće biti šale kada je bila reč o Kosovu. Našli smo odgovore na niz događaja.

Ti dokumenti su predstavljali i govorili o teoriji ’puzajućeg nastupanja’ i stvaranju kritičnih borbenih grupa, po desetak ljudi, koje bi mogle da deluju u određenom trenutku. Kosovo je bio njihov sistematski interes i njegovo pretvaranje u republiku i odvajanje, što se na kraju i dogodilo.

Tito je apsolutno sve znao, a znao je i da ne možemo bez autonomije. On je o tome ne jednom razgovarao s rukovodstvom Srbije, ali nije bilo razumevanja. Oni su često govorili – da ih mlatnemo... Pa mlatimo ih stalno, ali moramo da sačuvamo neko rukovodstvo da bude uz nas.

Taj prodor bio je jedan jedini put kada smo uspeli.“

Kenan je znao da ga prisluškujete i vodio je računa o tome šta priča.

“Jeste, on je znao i mi smo znali da on zna. Ali, ovo je bilo nešto drugo. Bilo je posle njegovog odlaska. Amerikanci su izgleda nešto nanjušili. Posle toga počeli su da renoviraju i da grade ambasadu, pa su doveli svoje marince i svoje obezbeđenje i više nije bilo mogućno da se napravi nešto takvo. Ali, ovo je bilo dovoljno da uvidimo koje su američke namere prema Kosovu i prema nama.“

Sreda, 4. avgust 2021.

“Kada smo stigli do ovih dokumenata, Tito tada još nije bio globalni faktor kakav je bio kasnije, a politika nesvrstavanja bila je tek u povoju. Tek je održana Prva konferencija nesvrstanih u Beogradu, a NATO i Varšavski pakt tek su se spremali za pravi vrući rat. Zbog toga su Amerikanci gledali na Jugoslaviju drugačijim očima. Može se reći da je to bio deo američkog plana razbijanja Jugoslavije. Oni su išli na to da stvaraju grupe odlučnih neprijatelja režimu u Beogradu, Srbiji i Jugoslaviji.

Kada se razvio i etablirao Pokret nesvrstanih, a posebno posle naše odlučne osude intervencije u Čehoslovačkoj, američka politika je evoluirala i menjala se i uvidela je da je Jugoslavija čvrsto na poziciji nesvrstavanja.

Ta akcija se zvala TRN. Ja sam uvek gledao da što manje ljudi zna za akcije, a da to nikako ne bude poznato onima kojima ne treba da bude poznato. U njoj su učestvovali ljudi iz kontraobaveštajnog odeljenja koje je pokrivalo vojne izaslanike. Ona je trajala četiri meseca. Za to vreme mi smo bili u stanju da nađemo taj strateški dokument i da ga predamo Titu. On nije nikada upotrebljen u celosti jer sam ja na tome insistirao, nego su samo izvodi iz tog dokumenta predstavljeni na jednom sastanku najužem sastavu Generaliteta. Predsedavao je Gošnjak. Ja sam izlagao i kada sam završio nastala je bila mukla tišina. Ne znam da li je Tito o tome govorio političkom rukovodstvu.

Ja sam hteo da opišem i navedem sve te akcije, ali sam odustao od toga. Ostao sam do kraja života profesionalac. Nikome do sada nisam govorio o ovim akcijama.

Druga akcija koja mi je važna bila jeste otkrivanje da je kanal koji su koristili Englezi sa nama u Slavoniji 1943. kompromitovan. Tada je španski borac Stipe Vukomanović otišao tim kanalom u Mađarsku, a on je nestao. Onda je došla pošiljka adresirana na šefa obaveštajne službe 6. slavonskog korpusa, koja je eksplodirala kada ju je on otvorio i ubila ga. Neki Englez je bio prevrbovan 1943. Ja sam tada bio načelnik Ozne 6. slavonskog korpusa. Prvo sam bio zamenik Ranku Zecu u civilnoj Ozni. Onda me je vojska tražila da uvedem red u 6. slavonskom korpusu koji je imao tri divizije, pet odreda. Onda se to 1944. pretvorilo u Oznu. Tu sam stvorio drugi kanal i preko tog kanala prebacili smo Josipa Kopiniča i njegovu ženu Stelu s radio-stanicom u Budimpeštu. On je rekao da nikada nije elegantnije prešao granicu nego tada.

Prebacivanjem Jevreja iz Mađarske nismo se mi bavili, nego civilna služba.

Ja sam ruskim avionom u proleće 1945. prebačen iz Daruvara u Beograd, gde sam raspoređen u 3. armiju Koste Nađa, na Severnom frontu. Imao sam nesreću kada je auto naleteo na divljač u Slavoniji, tako da sam u Sloveniju stigao na kraju, kada je sve bilo gotovo.“

Nedelja, 8. avgust 2021.

Pitam ga o avionskoj nesreći ruske delegacije 1964. koja je došla na proslavu 20 godina oslobođenja Beograda, 20. oktobra. U njoj su poginuli svi koji su bili u zaveri za smenu Nikite Hruščova, a posebno Nikolaj Mironov i drugi “šeljepinovci“, pristalice bivšeg šefa KGB-a koji je tada bio mozak zavere i glavni pretendent da zameni Hruščova, umesto Brežnjeva. Posle ovog pada aviona, Brežnjev je mogao mirno da diše. Od tada počinje pad cele grupe “šeljepinovca“, ali, čini se, i Titovo nepoverenje prema Aleksandru Rankoviću, koga će da ukloni, upravo uz Miškovićevu pomoć, manje od dve godine kasnije.

“Mi smo ih čekali na aerodromu u Batajnici. Kada smo čuli da je avion pao, svi smo seli u automobile i pojurili na Avalu. Bilo je, međutim, to sasvim beznadežno jer su svi putnici u avionu i članovi posade izginuli. Među njima, prvi je bio načelnik Generalštaba, maršal Birjuzov. Mi smo počeli istragu i došli smo do zaključka da je pilot kriv. On je dobio dozvolu da sleti i koordinate za sletanje, ali on je leteo 10-12 metara niže nego što mu je bilo dozvoljeno. Bio je napravio čak i krug za sletanje. Rusi su čuli naše objašnjenje, uzeli materijalne dokaze i podatke koje smo im dali i počeli svoju istragu. Oni su zatvorili našu istragu posle dva dana i nisu se više nikada vratili na ovo pitanje.“

Ja mu kažem da su u avionu bili svi zaverenici protiv Hruščova, na čelu sa Birjuzovom, Mironovom i drugima. “Nisam znao za to. Uopšte nismo mnogo znali za način skidanja Hruščova. Verovatno se to videlo sada kada su otvorene arhive“, kaže Brk.

Ja mu dodajem da se Tito veoma ljutio zbog smene Hruščova i da nije lako prihvatio Brežnjeva. “Tačno tako. Brežnjev se veoma mnogo trudio oko Tita. Tek posle niza godina izgrađeno je neko poverenje. Tito je govorio da Rusima možemo verovati, ali ne dokraja. Oni su nas smatrali socijalističkom zemljom, a nad svakom takvom zemljom primenjivali su doktrinu ograničenog suvereniteta. Prve kontakte naše obaveštajne službe uspostavile su tek 1968. kada sam ja bio u Moskvi. Iako je usvojena Deklaracija s Hruščovom 1955, mi nismo imali nikakve odnose obaveštajnih službi do tada. Tada sam vodio duge razgovore zbog čega prihvatamo 100.000 stranih zapadnih turista? Ja sam objasnio da ih gledamo na drugi način od njih i ne vidimo u svakom od njih špijuna, ali znamo da neki jesu. Imao sam o tome dugačku raspravu.

Tada su u Beogradu izbili studentski nemiri. Oni su mi to šapnuli i predložili da prekinemo posetu. Ja to nisam hteo. Rekao sam da Beograd misli da treba da prekinem posetu, oni bi mi to i tražili. Pošto ne traže, znači treba da je nastavim. Otišao sam u posetu s namerom da kupimo operativnu tehniku. Oni su svi pričali ’da, da..’, ali kada je trebalo da se realizuje, nije bilo ništa od toga.“