INTERVJU AGON MALIĆI: Ahtisari je bio najveći mogući kompromis

INTERVJU AGON MALIĆI: Ahtisari je bio najveći mogući kompromis

Agon Malići


Kosovo se nalazi pred novim izborima. Jedno od osnovnih pitanja je hoće li buduća vlada u Prištini biti trajnija od prethodnih, što bi, bar iz perspektive Beograda, moglo da znači i mogući nastavak dijaloga. O tome mogu li ovi izbori doneti nešto epohalno, kako unutar samog Kosova, tako i u odnosima između Beograda i Prištine, za „Ekspres“ govori Agon Malići, politički analitičar i osnivač i urednik prištinskog portala Sbunker.

Malići ističe kako istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je Kosovo „na ivici najvećeg političkog preokreta u poslednjih 20 godina demokratije“.

„Ako su istraživanja tačna, Samoopredeljenje će prema procenama dobiti negde od 45 do 60 mandata u skupštini od 120 poslanika. Taj maksimalan scenario bi značio duplo više mandata za njih nego 2019. godine, pa bi čak možda Samoopredeljenje moglo da formira vladu samo, zajedno sa manjinama. Atmosfera je prosto takva zbog načina na koji je pala prošla Kurtijeva vlada, koju je on uspešno upotrebio da izgradi narativ svoje borbe protiv celog establišmenta (čak se izbori i tretiraju kao ’referendum’ protiv elite).

Posebno je ojačao gnev protiv dosadašnje elite kod mladih. Znači, na Kosovu je posle mnogo godina krize u zamahu nov i popularan lider koji će, u kojem god scenariju, imati solidnu većinu i mogućnost da vlada stabilnije. Izgleda, ipak, da će i njemu sigurno biti potrebna nekakva koalicija. Kurti, kao i sve druge albanske partije, neće ni u kom slučaju pristati da većina za podršku vladi u skupštini zavisi od Srpske liste i Beograda.

Najvažniji detalj je to da će novi saziv skupštine odmah morati da izabere predsednika. A da bi taj proces počeo, u sali mora da bude 80 poslanika. Tako da će Kurti morati da za predsednika podrži nekog iz starih partija – ili Haradinaja ili nekoga iz DPK. Od tog novog političkog balansa i kohabitacije sa nekim iz stare elite zavisiće sve, pa i regionalna politika“, kaže Malići za „Ekspres“.

Nekoliko je specifičnosti vezanih za ove izbore. Mnogima je zabranjeno da se kandiduju, jer su prethodno bili krivično osuđivani, neki od viđenijih albanskih lidera čekaju suđenja u Hagu… Među onima kojima je zabranjena kandidatura je i Aljbin Kurti. Kako mislite da će to da utiče na rezultat Samoopredeljenja?

„To je manji problem nego što bi se moglo činiti ljudima van Kosova. Nema nečeg (za sada) što ne dozvoljava Kurtiju da postane premijer. Ionako se kod nas izgradila ta tradicija da poslanici koji uđu u vladu vraćaju mandat skupštini, tako da bi premijer Kurti (kao i prošle godine) ionako prestao da bude poslanik. Ako će ova odluka imati nekakvog efekta, to je da će još više mobilisati glasače Samoopredeljenja, jer se to dobro uklapa u narativ viktimizacije Kurtija od strane vladajuće elite. U tome ne vidim nikakav problem za rezultat Samoopredeljenja, jer glasač te partije je glasač Kurtija lično. Ovo jedino može da postane problem ako druge partije postave pitanje Ustavnom sudu zašto neko ko, prema zakonu, ne može biti poslanik, može da bude premijer. Tada bismo možda ušli u veću političku krizu, ali taj scenario ne očekujem.“

Povezane vestiVrhovni sud odlučio da Kurti ne može na izbornu listu

Kurtijeva prva vlada kratko je trajala zahvaljujući, pre svega, SAD. Mislite li da ovog puta ima bolju perspektivu?

„Ovog puta Kurti će imati solidniju većinu i drugim partijama neće biti tako lako da ga izbegnu ili da ga sruše. To je, u stvari, i bio jedan od razloga zašto i sam Kurti nije bio oduševljen prošlom vladom, pa je čak i sam imao interes da ona padne. Imao je vezane ruke i samo jednog poslanika više od DSK, pa i nije imao interesa da donosi nekakve teške i nepopularne odluke. Sad je situacija skroz drugačija i američka administracija je drugačija i sa više razumevanja za poziciju Kosova. Sve zavisi i od Kurtijevog pristupa prema zapadnim partnerima i uslovima koje će oni ispostaviti. Kurti će imati dovoljno političkog kapitala i legitimiteta da vodi pregovore, ali njegova agenda (pa i interesovanje njegovih glasača) je pre svega usmerena na unutrašnje teme poput ekonomije i korupcije. Zato ne vidim previše interesovanja da se da prioritet dijalogu sa Srbijom u ovom mandatu, posebno ako se u takvom dijalogu očekuje nekakav kompromis.“

Pojedine procene kažu da Kurti ima najviše glasova, ali da nema i koalicioni potencijal, te da ga na Zapadu smatraju „nesaradljivim“. Kako Vi na to gledate?

„Mislim da će Kurti da sarađuje sa međunarodnom zajednicom ako od toga ima neki konkretan politički dobitak, ili ako se tretira kao glavni i odlučujući faktor, što nije bio slučaj dosad. Njegovi stavovi su se toliko promenili u poslednjih 20 godina da se svašta može očekivati. Ali istina je, njegov karakter je tvrd, tako da, ako se opet nađe pod nekakvim pritiskom, Kurtija ne vidim kao nekog koga će neko moći da natera da uradi nešto što ne želi i da napravi nekakve velike ustupke. Što se tiče koalicija, to može biti problem za Kurtija, jer ga druge partije ne vide kao pouzdanog partnera. Ali nijedna od njih nije postavila crvene linije za koaliciju sa njim, a Haradinaj konstanto govori da želi koaliciju sa Kurtijem, ako mu to omogući da bude predsednik. Ipak, da bi uspeo da vlada, Kurti bi trebalo da postane pragmatičniji i da pokazuje više poštovanja za protivnike nego što je to bilo dosad, pa i da prihvata teške kompromise sa njima.“

Mislite li da je moguće da, ako Kurti dobije mandat, dobije i podršku srpskih poslanika?

„Odgovor na to pitanje valjda znate bolje vi u Beogradu, odakle Srpska lista dobija direktive. Kurti, svakako, neće čekati Srpsku listu kako bi formirao vladu i probao bi da je formira ili sa drugim manjinama, ili sa nekom drugom albanskom partijom u koaliciji. Očekujem da će Srpska lista opet, kao u prošloj Kurtijevoj vladi, biti deo vlade zbog ustavnih obaveza i da neće biti važno da li će da glasa za vladu ili neće.“

Koliko će uopšte biti stabilna nova kosovska vlada i postoji li mogućnost da ona uopšte i ne bude izabrana u propisanom roku?

„Postoji neizvesnost u ovoj situaciju, ne zbog stabilnosti vlade nego zbog predsedničke pozicije. Mandat Vjose Osmani kao vršioca dužnosti ističe početkom aprila, a Ustav ne predviđa šta se dešava ako taj rok istekne a predsednik nije izabran. Teoretski, nemogućnost da se izabere novi predsednik može dovesti do novih izbora. Ali ako se problem predsednika razjasni, biće lakše da se dođe do dogovora i o vladi. Koliko će ona biti stabilna, to zavisi od broja poslanika koje će Kurti imati u skupštini i koga će imati za eventualnog partnera u koaliciji.“

Social Network Post 2000x2000

Da li će i ova godina, zbog kosovskih izbora i perioda potrebnog za formiranje vlade, biti izgubljena za dijalog? Može li se isto to dogoditi sa narednom godinom zbog predsedničkih izbora u Srbiji?

„Mislim da, iako dijalog ima potencijala, on realno nema dobru perspektivu u sledećih četiri ili pet godina. A ako je tako, onda se ovome stvarno ne nazire kraj. Čini mi se da je Lajčak obezbedio dugotrajan i stabilan posao. Neće nijedna kosovska vlada, posebno Kurtijeva, da se ozbiljno pozabavi dijalogom u prvoj godini mandata, naročito ne ovakvim dijalogom koji predvodi Lajčak. A onda, naravno, ništa se neće desiti ni pre izbora u Srbiji. U Srbiji se učvrstilo uverenje da je za dogovor potreban kompromis. A na Kosovu za tako nešto nema prostora, jer smo se više od 10 godina mučili da progutamo posledice Ahtisarijevog plana, koji je za Kosovo predstavljao dosta težak kompromis.

Zajednicu srpskih opština, kakvu želi Srbija, na Kosovu niko neće odobriti, naročito ne Kurti koji je bacio suzavac u skupštini zbog toga. Kosovski Srbi, a preko njih Srbija, imaju na Kosovu veto na ustavne promene, etničku decentralizaciju opština, dvojezičnost, neutralne simbole države… Znači, oni su zajednički vlasnici države iako su pet odsto populacije. Tom vetu nad većinom od 90 odsto, Zajednica bi dodala život u segregaciji sa potencijalom podele. Takva arhitektura države je rasistička i bila bi toksična za međuetničke odnose u kojem god delu sveta, a kamoli na Balkanu.

Ahtisari je bio maksimum kompromisa, jer omogućuje funkcionalnost države za albansku većinu, i dalje od toga se ne može ići. U tom smislu, analiza Međunarodne krizne grupe (MKG) je bila dosta realistična u razumevanju da na Kosovu ne postoji prostor za kompromis. U tom smislu, mislim da će se na Kosovu snage orijentisati ka onome što i MKG predviđa kao plan B, a to je saradnja sa zapadnim partnerima da se ojača kosovska pozicija u međunarodnom sistemu, nezavisno od dijaloga, a početak toga je možda ono što se desilo sa Izraelom.“

Bili ste prilično skeptični prema Vašingtonskom sporazumu, ali ste ocenjivali i da izraelsko priznanje Kosova jedino ima težinu. Do tog priznanja je došlo. Prištinski mediji pišu da je počela izrada studije izvodljivosti o podeli jezera Gazivode. Diplomatski izvori navode kako „SAD neće ispustiti iz ruku” postignute dogovore, koje je pred Senatom podržao i novi državni sekretar SAD Entoni Blinken. Da li ste i dalje rezervisani prema ovom dokumentu?

„Ne bih rekao da sam prema tom sporazumu bio skeptičan, nego agnostičan, posebno zbog toga što u septembru nismo znali ko će biti novi američki predsednik. Čak nisam bio ni oduševljen sadržajem, jer posle sve te buke (pada vlade!) sporazum nije dotakao glavne političke stvari i nije bio operativno jasan i detaljan. Mislim da su prvi signali iz nove administracije jasni i da će se američka politika prema Kosovu i Srbiji držati glavnih okvira iz tog dogovora – angažovanje DFC, priznanje Izraela. Ali i dalje treba da se sačeka jasniji stav, pa i koordinacija sa EU, posebno po pitanju ’mini-Šengena’ i evropske perspektive regiona. Ako Vašingtonski dogovor bude okvir bilateralnog angažovanja SAD, onda je to verovatno problematičnije za Srbiju zbog njene geopolitičke orijentacije nego za Kosovo. Ja u tom dogovoru ne vidim ništa što je obavezujuće i loše za Kosovo. U stvari, on otvara mnoge mogućnosti koje bi kosovska vlada trebalo da iskoristi. Nadam se da će i Kurti to da sagleda tako, iako se on do sada suprotstavljao dogovoru.“

Jedna od stavki ovog sporazuma je i „mini-Šengen“. Za tu ideju tvrdite da je nesprovodiva bez srpskog priznanja Kosova. U tom projektu, kako ste rekli, više vidite volju za dominacijom Beograda nego volju za saradnjom, iako uočavate i pozitivne aspekte ideje. Koje su to pozitivne ideje?

„Pozitivno u toj ideji je njegov potencijal za ekonomski razvoj, ako to dođe zajedno sa infrastrukturnim investicijama. Svaka zemlja u regionu danas gubi zbog malih tržišta, dok nas je drugi deo regiona koji je već u EU prevazišao zato što ima ceo kontinent kao tržište. Takođe, i Albancima, kao i Srbima, otvaranje granica pomoglo bi većom integracijom tržišta, posebno između Kosova i Albanije, što je teško sprovodivo bilateralno zbog percepcije koje to kreira. U tom smislu, ’mini-Šengen’ kao ekonomski projekat sa geopolitičkim implikacijama daje regionu prostor za ekonomsko disanje. Ali za taj cilj ’mini-Šengen’ možda i nije najbolja opcija. Ovo što predlaže Inicijativa za evropsku stabilnost (ESI) iz Berlina, da Zapadni Balkan postane deo Evropske ekonomske zone (EEA), za mene je još bolja ideja, jer eliminiše strahove od dominacije Beograda u regionalnom entitetu i baca nas sve zajedno direktno na evropske šine. Inače, tačno je to što sam rekao da ’mini-Šengen’ nema šanse da prođe ako Kosovo ne bude tretirano kao ravnopravan partner. A tu vidim još nešto pozitivno za Kosovo, mogućnost da se neki regionalni okvir, kao što je ’mini-Šengen’, upotrebi kao jedan od uslova za priznavanje, jer je ipak Srbija najzainteresovanija za regionalnu integraciju. Zato mislim da nije bilo pametno da Kosovo kaže automatski ’ne’ toj ideji sa paranojama o ’novoj Jugoslaviji’, jer ima mogućnost da to upotrebi kao jedno od pregovaračkih sredstava.“

Povezane vestiINTERVJU MUHAREM BAZDULJ: Srbi i Albanci ne dele jezik, ali dele mnogo toga drugog

Može li se, opet, „mini-Šengen“ posmatrati i kao neki vid posrednog priznanja Kosova?

„’Mini-Šengen’ kao posredno priznanje Kosova bi imalo smisla samo ako bi to posredno priznanje značilo skidanje prepreka da Kosovo postane članica međunarodnih organizacija, a minimum bi bio priznanje od strane pet članica EU i četiri članice NATO, što bi osiguralo brz i zagarantovan ulazak u NATO. Bez tih garancija (bez stolice u UN ili bez članstva u NATO) Kosovo nema razloga da pristane na ’mini-Šengen’. Primetio sam da me je pre par meseca predsednik Vučić citirao u jednom intervjuu za RTS, prigovarajući na moje insistiranje u intervjuu za ’Vreme’ da Kosovo tu neće ući bez priznanja. Vučić je rekao da to nigde ne piše u Vašingtonskom sporazumu. Moj odgovor bi bio da tu takođe nigde ne piše da Kosovo mora da pristane da učestvuje, a da ne bude ravnopravno. Siguran sam da bi za ovakvu poziciju Kosova imali razumevanje i u SAD.“

Zanimljivo je i da po pitanju „mini-Šengena“ Vaš otac, Škeljzen, ima drugačije mišljenje od Vas. On je ocenio da je to „realna perspektiva koja može da donese rešenje za ovu složenu situaciju koju imamo dugi niz godina“. Da li je u pitanju samo generacijski jaz ili nešto drugo? Da li ste sa njim diskutovali o tome?

„Niste možda dovoljno čitali sve što smo on i ja pisali o toj temi. Ja mislim da kad on kaže ’rešenje koje može da donese rešenje za složenu situaciju’ misli isto kao i ja – da to otvara ekonomsku perspektivu, da je to u interesu Albanaca koliko i u interesu Srba, i da veći interes Srbije za nečim ovakvim otvara prostor Kosovu da uslovljava. Ne mogu da govorim u ime drugih, pa i svog ćaleta, ali između ovoga što sam rekao ovde i onoga što je pisao i rekao on, ja ne vidim nikakvu razliku. Ja nisam protiv ’mini-Šengena’. Mislim da postoje bolje ideje i alternative, ali ako se te druge ne materijalizuju, onda ’mini-Šengen’ ima dobre strane. Ali to je ideja koja ne može da prođe tek tako bezuslovno i sa defaktorizacijom kosovske državnosti.“

Ocenjujete i da ne može doći do normalizacije odnosa dok Srbija ne prihvati kosovsku nezavisnost. Mislite li da će iko u Srbiji u budućnosti da pristane na to?

„Koliko ja razumem Srbiju, ne očekujem da će se to uskoro desiti. Ja ne mislim da će neko to da učini, čak i ako bi Kosovo pravilo velike ustupke. Ako to nije Vučić uradio dosad, dok je bio toliko moćan, teško da će da uradi sad i nadalje kad mu je vlast na silaznoj putanji. Mislim da Vučiću prija ovakav status kvo, jer mu omogućava manji međunarodni pritisak zbog problema sa demokratijom. Ali vidim nekakvu mogućnost da bude nekakvog dogovora u kome Srbija de jure ne priznaje nezavisnost Kosova, ali prema kome Kosovo dobija međunarodnu legitimaciju sa kojom mu i više neće treba priznanje Srbije. Srbija će morati možda da zatvori oči pa da laže sebe da nije priznala. Možda je to jedini način da se ta realnost proguta.“

Timoti Les, istraživač Univerziteta Kembridž i bivši britanski diplomata, ocenio je u autorskom tekstu za portal “Otvorena demokratija” da je „neka vrsta prisajedinjenja Kosova sa Albanijom sada jedina geopolitička opcija”, posle sloma težnje Kosova da dobije priznanje od Srbije. Zar u toj situaciji, koja bi vodila promeni granica, ne bi bilo potpuno logično da Srbija traži podelu teritorija?

„Čitam Lesove analize poslednjih par godina sa interesovanjem, jer daju taj ’alternativni pogled’ na region i svet. On uvek udara na tu istu tezu da je promena granica po etničkim principima jedini način da se stabilizuje Balkan. Kao analize unutar škole ’realizma’ i sa dosta determinističkog razumevanja istorije Balkana, one imaju neku unutrašnju teorijsku logiku. Vreme će pokazati koliko je tačan u tom pogledu i koliko je Balkan prevazišao tu logiku. Ali sa ekskluzivnim fokusom na etničkim granicama i nacijama kao jedinstvenim elementima – sa koherentnim interesima u vremenu i prostoru – njegove teze mi se čine dosta simplifikovane i ne računaju na neke ključne stvari.

Povezane vestiHoti u kampanji najavio sporazum sa Beogradom do kraja godine

Realnost međualbanskih odnosa je mnogo komplikovanija jer postoji snažan kosovski državni identitet koji se decenijama razvijao kao politički identitet razdvojen od interesa i uticaja Republike Albanije, iako je sve to i dalje u okviru šireg albanskog identiteta (političke/medijske scene Kosova i Albanije se polako integrišu kao ’jedan prostor’). To se poslednjih godina videlo u otporu koji su na Kosovu imali protiv regionalne politike Edija Rame (u koordinaciji sa opozicijom u Albaniji). Albanska nacija je realno politički policentrična i u tom smislu kosovska državnost jeste krajnji cilj svih koji se ne suprotstavljaju ideji albanstva. Kakve odnose će suvereno Kosovo razvijati sa Albanijom, to će zavisiti od geopolitičkih okolnosti i od unutaralbanskog dijaloga. A o toj temi za sada nema konsenzusa. Svako ujedinjenje može funkcionisati samo kao nešto između dveju ravnopravnih republika.

U kontekstu evrointegracija, Albanci u regionu već godinama govore da ne bi imali problem da uđu u Evropu odvojeno. Ali sad kad ta perspektiva nije jasna, kad Kosovo ima problem sa izolacijom i primorava se na paralizirajuće kompromise, a Albanija evo šest godina ne može da otvori pregovore, ovo postaje bezbednosno pitanje koje će prirodno gurati Kosovo i Albaniju da razmatraju opcije. Ali ne vidim interes za nekakve unilateralne poteze u tom pravcu, koji bi otežavali odnose sa zapadnim partnerima. Ponekad mi se čini da je strana kojoj je najviše u interesu da Albanci ulaze u takve političke avanture Srbija, jer onda to legitimiše teritorijalne pretenzije Srbije u regionu. Zapad ima šansu još nekoliko godina da taj scenario regionalne eskalacije spreči, a jedini način da se to uradi je međunarodna konsolidacija kosovske državnosti. Problem je što se to ne može uraditi primoravanjem Kosova da ide preko Ahtisarijevog kompromisa. Ako se insistira na nekakvom dogovoru, gde bi se lomio Ahtisarijev balans, ili se odugovlači konsolidovanje kosovske državnosti, onda je vrlo moguće da ćemo se vratiti na ideje sa granicama.“

Specijalni predstavnik EU za dijalog Miroslav Lajčak priznao je da u prethodnoj godini nije postojala koordinacija na relaciji Brisel-Vašington. To donekle ide naruku Vašoj oceni da je EU izgubila kredibilitet kao posrednik, te da je dijalog pod okriljem EU u ćorsokaku. Vidite li da se sada, gotovo 10 godina od početka dijaloga, nešto menja u tom smislu?

„EU nema ključne instrumente u ruci da bi uspela u procesu. Tehnički, tematski pregovori više nemaju gde da idu bez velikog političkog dogovora. Neutralnost EU prema kosovskom statusu i neravnopravan tretman u poređenju sa Srbijom, ugurali su Kosovo u pregovaračku poziciju u kojoj smo primorani na kompromise koje ne možemo progutati. U trenutnoj situaciji, opcije koje se nude Kosovu bi samo zamenile našu tešku spoljnu poziciju paralizirajućom unutrašnjom pozicijom. Kad bi Kosovo imalo otvorenu evropsku perspektivu, a ne uslovljenu dijalogom, onda nam se ne bi žurilo. Jurili bismo članstvo u NATO i čekali dok Srbija bude spremna za priznanje. Takođe, za Srbiju (pa i za ceo region) EU trenutno nema šargarepu članstva da bi je primorala na nešto. Ovakav okvir dijaloga, bez perspektive i šargarepa, i sa neravnopravnim tretmanom Kosova, izgubio je smisao i neće doneti pomak. Jedini način kako ovaj dijalog može da dobije kredibilitet je da pet članica EU priznaju Kosovo. Tada bismo polako, bez žurbe i pritiska, pregovarali sa ravnopravnih pozicija.“

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar