INTERVJU MUHAREM BAZDULJ: Srbi i Albanci ne dele jezik, ali dele mnogo toga drugog

Na sam pomen Jugoslavije, jedni bi pevali, drugi bi pucali. Ime Jugoslavije jedni koriste kao sinonim za nekakav bezbrižan život, drugi pak kao simbol uzroka svih stradanja u proteklih tridesetak godina. U tom smislu i svaku ideju bilo kakvog regionalnog povezivanja na prostoru Zapadnog Balkana, protivnici jačih veza, makar one bile pretežno ekonomske, spremni su da Jugoslaviju koriste kao bauka kojim plaše one koji bi se, možda, za neku opciju povezivanja ipak opredelili. Stoga je, možda, i logično postaviti pitanje može li biti neke nove, simbolično nazvane „četvrte Jugoslavije“, koja bi bila formalizovana kroz nekakav vid „balkanske ekonomske unije“ čiji bi temelji trebalo da počivaju na ideji „mini Šengena“. U njoj, naravno, ne bi bilo Slovenije i Hrvatske, jer su one već u Evropskoj uniji, ali bi se zato Srbiji, Severnoj Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Kosovu, kao nekadašnjim delovima „druge Jugoslavije“, priključila Albanija.

Odmah na početku razgovora za „Ekspres“ pisac i novinar Muharem Bazdulj ocenjuje da je upravo ta „sugerisana distinkcija“, u pogledu članica nekakve potencijalne unije vrlo važna.

Povezane vesti - NOVI BROJ EKSPRESA: Može li biti četvrte Jugoslavije

„Jugoslavije više ne može da bude. Mislim da je važno da sadržaj pojmova odgovara pojmovima. Jugoslavija je zamišljena kao zemlja Južnih Slovena. Imate čak i neke istoričare koji tvrde da je u momentu kada Bugari nisu ušli u Jugoslaviju to bilo malo pretenciozno ime, jer nije obuhvatala sve Južne Slovene. Takođe, u obe Jugoslavije Južni Sloveni su predstavljali 85-90 odsto stanovništva. Postojale su, naravno,  manjine, poput Nemačke koja je u kraljevini bila najdominantnija, ili pak albanska narodnost, kako se to tada govorilo, kao najdominantnija u socijalističkoj Jugoslaviji. Pa, ipak, himna je bila 'Hej Sloveni'. Dakle, kada je u pitanju eventualni ekonomski, privredni blok, koji bi se stvorio, koji se sada naziva 'mali Šengen', važno je iz više razloga izbegavati, mada mi je jasno odakle ono potiče, to poređenje sa Jugoslavijom“, kaže Bazdulj za „Ekspres“.

Mislite da je to kontraproduktivno?

„Suštinski mislim da je to kontraproduktivno. Danas kod svih ovih država to bi okupilo Srbe, Albance, Crnogorce, Makedonce i Bošnjake, mada u Bosni ima i određen broj Hrvata, pa ih ne možemo potpuno isključiti. Koliko ja mogu da vidim, od ovih pet naroda, jedini koji imaju bez ambivalencije pozitivan osećaj prema Jugoslaviji jesu Makedonci. To je bar moje iskustvo. Kod Srba, na primer, postoji ta ideja da je Jugoslavija bila greška koja im je oduzela državnost i 100 godina progresivne istorije. Kod Crnogoraca je, takođe, ideja da je Podgorička skupština doprinela ukidanju njihove državnosti... Kod Bošnjaka je ideja da je Jugoslavija bila maltene priprema za genocid. Kod Albanaca je isto prisutno da ih je Jugoslavija ugnjetavala. Jedino, po mom iskustvu, Makedonci imaju dominantno pozitivan stav, ali oni ovde nisu neka jako važna karika. U tom smislu mislim da je čak kontraproduktivno spominjanje nove Jugoslavije. Evo vidim i Aljbin Kurti i neki drugi, kada hoće da minimiziraju samu tu ideju, oni je nazivaju Jugoslavijom. Suštinski, mislim da je ideja 'malog Šengena' i jače privredne, ekonomske i svake druge saradnje na zapadnom Balkanu, među ovim zemljama koje nisu ušle u Evropsku uniju veoma dobra. Mislim da je dobra iz dva razloga. Prvo, treba reći da se mi zaista najmanje pitamo o tome kakav će biti dogovor Francuske i Nemačke u pogledu toga da li će oni i posle Bregzita imati ideju da se u dogledno vreme Evropska unija dalje šire ili ne. Ako bi odlučili da se dalje šire, 'mali Šengen' bi poslužio kao ono što se nekada zvala Višegradska grupa - Češka, Poljska, Slovačka, Mađarska – kao jedan maltene trening, priprema za pravu stvar, za uzlazak u širu zajednicu. Čak i ako oni odluče da njima ne odgovara dalje širenje EU i primanje punopravnih članica, taj blok koji bi imao 20 miliona stanovnika, kada bi govorili jednim glasom bio bi mnogo kredibilniji pregovarač sa, uslovno rečenom, Briselom ili Berlinom, ili bilo kime. Čak i kad bi se ticalo nekog privilegovanog partnerstva ili, u krajnjoj liniji, neke pozicije da, ako već nećete da nas primite, mi imamo pravo da tražimo alternativne partnere. Pa da se pregovara sa Istanbulom, da se pregovara sa Moskvom... U bilo kojoj situaciji, blok od 20 miliona ljudi i kao tržište i kao neka vrsta kakve-takve sile je mnogo ozbiljniji nego sve ove zemlje pojedinačno. U tom smislu, mislim da je ta ideja dobra.“

Da li vidite snage koje bi svom silom bile spremne da krenu u jednu takvu, nazovimo je, avanturu i koje bi bile posledice?

„Formalno, inicijatori cele te stvari su Vučić, Zaev i Rama. Dakle, iz te perspektive bismo rekli da su oni to procenili kao pozitivno još ranije, još pre godinu dana, kad je sve to prvi put izašlo u javnost. I naravno u sva ta tri slučaja može se neka logika i videti. Možda je iz perspektive Srbije to najjasnije. Postoji, dakle, srpski entitet unutar Bosne i Hercegovine, to je Republika Srpska. Čak i u celoj Bosni i Hercegovini kao državi, Srbi su konstitutivan narod i ima ih oko milion, približno. To je znači veliki deo srpskog naroda koji je izvan granice Srbije, a potencijalni je deo te zajednice. Takođe u Crnoj Gori treba sada da bude popis stanovništva, a pravoslavni deo tog stanovništva je dosta fluidan, ali možemo da nagađamo da bar 200.000 ljudi u Crnoj Gori sebe smatra delom srpskog nacionalnog korpusa. U Makedoniji to su manje brojke, ali ta zajednica je takođe signifikantna, a da ne govorimo o kulturnom nasleđu srpskom u Makedoniji. Dalje, da ne ulazimo u tu kontroverznu prirodu Kosova, je li priznato ili nije priznato, jer ono de fakto trenutno nije pod kontrolom Beograda. Ali opet na Kosovu postoji onaj deo severno od Ibra, gde su Srbi većina, ali i ne samo severno od Ibra, gde ima srpskog stanovništva i kulturne baštine. I treća stvar, koja je u možda u ovom smislu najvažnija, Srbija je najveća i ekonomski je najjača od ovih zemalja, i ima logično očekivanje da će njena privreda imati najviše koristi, kao što i sada Srbija ima sa svim tim zemljama pozitivan eksportno-importni bilans. Što se tiče Edija Rame, on ima sličnu varijantu. On ima Kosovo, ali i zapadnu Makedoniju u kojoj postoji jaka albanska zajednica, kao i u Crnoj Gori. On tu isto vidi jednu vrstu logike. Da napravimo analogiju sa onom frazom koja je u poslednje vreme postala prokazana, ako postoji srpski svet, onda postoji i albanski svet. Kada je reč o Makedoniji, moguće je da su Makedonci najsvesniji da je njima najlakše ostvariti neku vrstu prosperiteta unutar veće zajednice. Oni bi unutar nekog 'malog Šengena', ili 'balkanije', da je tako nazovemo, bili jači nego što su bili unutar SFRJ. A onda se sećamo ko je odmah bio protiv ove ideje. Odmah su protiv bili Bosna, prvenstveno mislim na bošnjački faktor, Crna Gora, tadašnja, i ne znamo kako će sada postaviti i Kosovo. Videli smo posle ovog sporazuma sa Trampom da i to može da se promeni.“

Povezane vesti - INTERVJU DIJEGO FUZARO: Evropska unija je negacija ideje Evrope

Zašto su oni protiv?

„Isto su razlozi jednostavni. Ako čitate sarajevsku štampu, njihov glavni prigovor 'malom Šengenu' je, kao, pa zašto smo onda ginuli? Hteo sam da pišem tekst, ne garantujem da ga neću napisati, ali 'mali Šengen' je ostvarenje one predratne ideje koju su upravo stavili na sto Alija Izetbegović i Kiro Gligorov. Nešto što bi bila ni konfederacija, ni federacija, jedna vrsta unije u kojoj bi postojao državni suverenitet, i dalje bi bile zastave ispred Ujedinjenih nacija, i dalje bi bile zasebne fudbalske reprezentacije, i dalje to ne bi bila jedna država...“

A sprečilo bi novu pogibiju.

„Upravo tako. I meni se čini da je ono što je prisutno kod vladajućeg SDA i Bakira Izetbegovića više psihološki otpor nego što je u pitanju racionalan otpor. Zašto to kažem? Zato što Bošnjaci osim u Bosni i Hercegovini žive i kao značajna manjina u Srbiji, u tri opštine su čak dominantna većina - u Novom Pazaru, Tutinu i Sjenici. U Crnoj Gori su u nekoliko opština izrazito važan faktor. A život je neke stvari već tako postavio, da na primer masa gimnazijalaca iz Novog Pazara dolazi da studira u Sarajevo. Život je već namestio te veze da bi ovo to samo olakšalo, da ljudi ne moraju da ganjaju neke druge veze da vade dvojna državljanstva, da vade dozvolu boravka za strance, nego bi najnormalnije imali situaciju kao u Evropskoj uniji. Rodiš se u Bijelom Polju, možda ti se živi u Novom Pazaru, možda ti se živi u Sarajevu, ili možda u Skadru, Skoplju... Ideš gde ti se ide. A prigovori ovog, da kažem đukanovskog, crnogorskog krila i kosovskih Albanaca su možda na izvesnom nivou bili racionalni. Što se tiče Đukanovića, njegova politika je generalno regionalna. Dakle, može dvojno državljanstvo sa svima osim sa Srbijom. Pravljenje jedne vrste antisrpskog narativa od obrazovanja, medija i svega drugog, pokazuje da zapravo oni ne veruju u taj nezavisan crnogorski identitet i misle da je njega moguće ostvariti samo kroz neku vrstu represije. Zato ta vrsta ljudi koja tako definiše crnogorski identitet misli da im ova vrsta slobode kretanja ide na štetu. A što se tiče Prištine, Priština naravno ima taj osećaj da bi unutar tog 'malog Šengena', između Vučića i Rame, hajde sada da karikiram, teritoriju severno od Ibra kontrolisao Vučić, južno od Ibra Rama, a da Priština ne bi kontrolisala ništa.“

Ako su ta gledišta, sa njihove strane na neki način i racionalna, koliko su istovremeno i uskogruda i koliko sprečavaju bilo kakav prosperitet regiona?

„Uskogrudost u politici, koliko god bila, da tako kažem, negativna, nije neprirodna. Ona je uvek postojala i naravno da ljudi gledaju vrlo često svoj sebični, što lični, što neki oligarhijski interes. Ne tvrdim da sam nužno u pravu, ali mislim da bi u toj vrsti integracije takozvani obični ljudi imali korist.“

Ima onih, pre svega u Srbiji, koji bi se tome protivili, jer razmišljaju na način da će, kao što su nam se u Jugoslaviji kačili oni slabije razvijeni, pa smo plaćali doprinos za nerazvijene, da bismo opet bili ti kojima bi se drugi kačili.

„Tu postoje dve stvari. Najpre, ovo nije, po svim stvarima koje sam video, zamišljeno kao zemlja koja će imati zajedničko ministarstvo finansija ili bilo šta, pa da će tu postojati fond za nerazvijene, ili bilo šta slično. Ne mislim da će tu neko nekog da vuče. Ako bude ekonomske zajednice, neke barijere će se prekinuti, neće biti carine, ili ovog ili onog, postojaće sloboda kretanja ljudi i robe. Kada već pominješ tu poziciju i srpsku perspektivu, jedna stvar mi je pala na pamet, a to može biti zanimljivo. Zašto ja mislim da Srbija, uslovno rečeno, može bolje da prođe u ovoj zajednici nego što je prošla u obe Jugoslavije. Jugoslaviju je Srbija pravila kao pobednica u oba rata. U pripovetki 'Pobednik', o tome kako je David pobedio Golijata, Ivo Andrić kaže, parafraziram, da su pobednici kratkovidi, pobednici su oholi, oni nisu u stanju, zapravo, da sprovedu nešto što gubitnici puno bolje sprovode. Kaže i Milan Kundera, parafrazirajući završetak Malaparteove 'Kože', da je tajna uspeha Evropske unije u tome što se Evropa rodila iz poraza. Jer, u Drugom svetskom ratu sve evropske zemlje su poražene. Dakle, Nemačka kao danas ključna evropska zemlja je poražena. Nijedna od evropskih zemalja, a tu stoji fusnota 'osim Jugoslavije', koja se potom raspala, nije se oslobodila sopstvenim snagama. Francusku, Belgiju su oslobodili Amerikanci, a Poljsku, Mađarsku, Bugarsku su oslobodili Rusi. Evropa 1945. koja se danas smatra rodnim mestom najprosperitetnije zajednice, jedine koja je iskorenila ratove u najvećem delu Evrope u periodu od 70 godina, nastala je iz poraza. I u tom smislu, ako gledate Srbiju od pre 100 godina, ona je bila u svetu slavljena kao mala zemlja koja je ravnopravno učestvovala u velikoj pobedi. Dok je Srbija danas verovatno globalno gledajući, ne ulazeći u ove sitne dnevne stvari, u poslednjih 20 godina slika jedne poražene zemlje. Moguće je da bi iz te perspektive poraženosti, integracija mogla da se sprovede realističnije nego iz perspektive pobede.“

Povezane vesti - INTERVJU NEZIR KRAKI: Priština nije imala mnogo izbora

Hoćete da kažete da bi u nekoj budućnosti ovo mogao da bude prvi poraz koji bi Srbija zaista imala razloga da slavi?

„(Smeh) Igramo se malo aforizama. Kada pogledate zaista dve zemlje koje su zgažene, da se razumemo potpuno zasluženo, 1945. godine to su Japan i Nemačka. Obe su iz tog poraza nešto naučile i vrlo brzo se, zapravo, podigle na višu tačku nego što su prethodno bile. Dok, ako se već igramo tih istorijskih analogija, kod Nemačke posle Prvog svetskog rata to nije slučaj. Nije ni svaki poraz u tom smislu lekovit. Ali razmišljajući zaista o toj inicijativi kad je krenula, meni se čini da je tragična priča o Srbima i Hrvatima u istorijskom smislu zatvorena. Srbi i Hrvati su sada kao neki Norvežani i Šveđani. To su dva naroda koja se dodiruju, koja imaju neku istoriju, ali čije kulturno prožimanje više ne znači praktično ništa. A mislim da je, kako god to zvučalo, odnos Srba i Albanaca potencijalno produktivan. To su dva naroda koja ne dele jezik, ali koji osim jezika dele mnogo toga. Kako god to zvučalo, uz svu tu tragediju kakvu nose pojmovi kao što je Račak, ili kao što je pogrom iz 2004. godine, vi u srpsko-albanskim odnosima nemate ni nešto što nosi simboličku težinu Jasenovca, ni nešto što nosi simboličku težinu Srebrenice. Mislim da jedna od ključnih stvari koja bi učinila Balkan boljim mestom za život jeste, glupo je reći pomirenje, ali jedna vrsta istinskog susreta oči u oči, bez figa u džepu i bez želje da nekog zajebeš, između Srba i Albanaca. Mislim da je taj koncept, zbog svega što se desilo, izrazito težak, ali to je uvek tako. Sve dobre stvari su nastale zato što je pred ljudima bio težak zadatak. Onda to zavisi od političkih elita da li su one u stanju da taj težak zadatak urade.“

Ko bi bili ljudi koji bi uradili taj težak zadatak?

„To je odlično pitanje. Dosta sam razmišljao povodom Crne Gore i onda mi se čini da je možda strašno važna ta takozvana smena generacija. Aleksandar Vučić je za političara prilično mlad, ali on je ipak čak i u tim godinama rata bio ako ništa drugo poslanik u parlamentu. Imali smo slučaj Đukanovića, čak i Milorada Dodika, koliko god njegov angažman u ratu bio antiratni, ali on takođe vuče nešto za sobom. Imam neki osećaj, možda je potpuno pogrešan, možda je to ona banalna ideja da na mladima svet ostaje, ali mi se čini da bi se nešto promenilo nabolje ako bi došlo do malo jačeg ulaska u politiku ljudi, recimo, Abazovićeve generacije, a on je 1985. godište, njemu je 35, dakle mlađih od 40 godina. Kada bi preuzimali odgovornost i kada bi nastupali iz perspektive svoje generacije. Ljudi vrlo često, to je psihološki potpuno razumljivo, nastupaju iz perspektive svoje generacije. Odatle, recimo, ta opsesija Jugoslavijom. Eto, Srbija i Slovenija nisu susedi. Ali ogroman broj ljudi će vam reći danas da im je Slovenija bliža od Bugarske. Bugari jesu susedi, pravoslavci, jezik je sličniji... Kada odete u Sofiju bolje ćete se snaći nego u Ljubljani. Ali ako imate klinca nekog koji se rodio 1990, njega za Slovence baš briga. Njemu mogu biti simpatični na ovaj ili onaj način, ali on nema tu ideju – ja sam navijao za Bojana Križaja i Mateu Svet. Čak i ako se skijao na Kranjskoj Gori, on će da je poredi sa, recimo Kortinom d’Ampeco u Italiji, ali nema ideju o Kranjskoj Gori kao prema nečemu svom. Da me pogrešno ne shvatite, ja sam proveo 15 godina u Jugoslaviji, imam taj osećaj da je meni Slovenija bliža od Grčke, ali racionalno kada gledam, razloga za to nema. Ja mislim da ta nova generacija, koja bi tako postavila prioritete, ne bi imala tu vrstu, što mi inače ide na živce, sentimentalnog odnosa. Ono - nema lepšeg mora od hrvatskog, aj Rovinj kakav je... Sa nekim mlađim poznanicima sam pričao, oni su bili ove godine u Albaniji na moru, jer im nije trebao PCR test. I oni pričaju o Đirokastri na način na koji neki ovde pričaju o Rovinju. Ali oni pričaju o Đirokastri svojim rečima i svojim vlastitim iskustvima. A kada slušam ove koji su se vratili pre deset dana iz Rovinja, oni zapravo ne pričaju svojim rečima nego parafraziraju Mihiza, Mirka Kovača, Boru Ćosića, Miću Popovića i neke koji su letovali u Rovinju pre 50 godina. Ja verujem da je njima bilo super, i sigurno im je bilo super. Ali ne može taj jedan pogled, i ne bi smela ta vrsta hegemonog pogleda jedne generacije, za druge generacije, koje su u mnogo čemu nesretnije od njih, jer su morale svoje mlade godine da provode pod sankcijama, da zauvek određuje njihove horizonte. To ne treba da se desi. Ja navijam za to bukvalno da ovi klinci od Đirokastre i Neuma, koji su Srbi isto otkrili ove godine, naprave neku svoju mitologiju.“

Povezane vesti - INTERVJU MILAN IGRUTINOVIĆ: Kosovo je pitanje emocije i demokratije

Hoćete da kažete da su, zapravo, jugonostalgičari u stvari srbohegemonisti?

„Daleko od toga. Jednom sam razmišljao, naravno hrvatska perspektiva je drukčija, ali meni se dopalo kada je jednom Nino Raspudić (hrvatski filozof i saborski zastupnik, prim, nov.) rekao, a govorio je nekim svojim polemičkim protivnicima, zašto su ovi tako opsednutim Srbijom. Srbija nam je sused. Pa jeste. Ali i Mađarska nam je sused. Pa sa Srbijom smo živeli 70 godina u zajedničkoj državi, a sa Mađarskom 700 godina. To je sentimentalnost. Ja sentimentalnost razumem. Svi smo sentimentalni. Manje ili više, sentimentalnost je u privatnom životu osobina koja može biti ovakva ili onakva. Ali kada se sentimentalnost uvuče u politiku, mislim da je to veoma pogrešno. Moje razmišljanje o 'malom Šengenu' ili šta god, racionalno je. Ima nešto užasno. Zamislite klinca koji završava gimnaziju u Herceg Novom. Ako želi da ostane u svojoj državi, jer on u drugoj državi mora da vadi studentsku vizu ili ne znam ni ja šta, njemu je jedini izbor Podgorica. A on ima Beograd, Sarajevo, Skoplje, ima gradove u svojoj okolini... Ili, recimo, Srbija, u vreme korone pokazalo se da od prirodnih lepota ima sve osim mora. A na nekoliko stotina kilometara je i more, bilo u Crnoj Gori, bilo u Albaniji. E sad, da se olakša na neki način posedovanje nekih nekretnina, ili boravak, da neko kad hoće da ide, ako ima para da bude pola godine na moru, da ne mora posle tri meseca da ide u policiju da se prijavljuje... Znate ima ona čuvena, koliko je tačna priča, a koliko je urbana legenda, da je vojvoda Mišić, kada se vratio iz Opatije rekao kralju Aleksandru: 'Oni su drukčiji od nas'. Zaista, jedna od karakteristika Jugoslavije, i u mnogim analizama njenih nesuglasica, njenih političkih elita iz različitih naroda, bila je ta da su formiranje srpskog identiteta pod Turcima i formiranje slovenačkog i hrvatskog identiteta pod Austrougarskom, jednostavno bili kulturološki mnogo drugačiji. Sad je to komplikovana priča, da ne ulazim u to. Ali ovaj deo o kojem mi pričamo, sa izuzetkom Vojvodine, zapravo je čitav formiran u tom, uslovno rečeno, otomanskom kulturnom krugu. Tako da su na jednom nivou, možda i političke kulture, ove zemlje međusobno bliže nego što je bilo kada je postojala Jugoslavija.“