INTERVJU DR DUŠAN STUPAR: Pljačka stoleća u prisustvu vlasti

INTERVJU DR DUŠAN STUPAR: Pljačka stoleća u prisustvu vlasti

dr Dušan Stupar


Dr Dušan Stupar, bivši visokorangirani službenik SDB, po vokaciji sociolog i doktorand na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, za „Ekspres“ govori o najvećoj pljački u istoriji moderne Srbije kao njen svedok. Pljačka se dogodila u prisustvu vlasti, od 2012. do 2014, a državni organi do danas nisu ni pokušali da je istraže i kazne vinovnike, i onda i danas ugledne građane.

U pljački koja je osmišljena negde u okruženju Dušana Bajatovića, direktora „Srbijagasa“, i Branislava Grujića, tadašnjeg vlasnika građevinske firme „Farman“, Srbija je oštećena direktno za sumu od blizu milijardu evra. U tom istorijskom poduhvatu u prisustvu vlasti nije uračunata šteta proizvedena uništenjem Azotare u Pančevu, jedine fabrike za proizvodnju veštačkih đubriva i sredstava za prihranu i zaštitu poljoprivrednih kultura.

„Udar“ vlasti na Azotaru je upakovan u one sporne 24 privatizacije na kojima je insistirala EU?

-Azotaru su na neki način stavili veštački u taj paket, jer je Azotara kupljena na međunarodnom tenderu, sve je bilo transparentno i po zakonu. Na tenderu, na kojem su učestvovale ruske, poljske, ukrajinske, nemačke i hrvatske firme, pobedila je litvanska firma „Arvi“, a mi akcionari Azotare učestvovali smo sa 20 odsto. Počeli smo da radimo poštujući sve obaveze iz Ugovora sa Agencijom za privatizaciju. Sve je išlo po planu, uložili smo i deset miliona evra u Azotaru u skladu sa ugovorom, ali došao je „Srbijagas“ i obustavio proizvodnju. „Srbijagas“ je postao vlasnik Azotare apsolutno nezakonito. Azotara je navodno zagađivala vazduh i nije bila registrovana za proizvodnju azotnih đubriva. Kad je Azotaru preuzeo „Srbijagas“, niko nije postavljao pitanje čistog vazduha i registracije. Sve se odigravalo pod palicom tadašnjeg ministra poljoprivrede Saše Dragina.

Kad smo se dogovarali za ovaj intervju, Vi ste ispričali da ste tek naknadno shvatili suštinu i prikrivenu igru oko Azotare u Pančevu?

-Da, to je velika priča.

Zbog čega je nastao problem i zbog čega je „Srbijagas“, kako tvrdite, pošto-poto hteo da uzme Azotaru?

-Mi jednostavno nismo imali prava saznanja, u stvari, ja za Litvance ne znam. Dve i po godine posle privatizacije „Srbijagas“ je preuzeo rukovođenje Azotarom u ime države i dao je u arendu RST-u, koju su zajedno osnovali sa firmom Branislava Grujića. RST je skraćenica naziva firme „Rusian Serbijan Trading Corporation“. Zbog čega su to Dušan Bajatović, direktor „Srbijagasa“, i Branislav Grujić, vlasnik firme RST, uradili saznao sam docnije kroz kontakte sa mađarskim biznismenima i pripadnicima njihove službe, kao i sa mojim ruskim vezama. Tada sam sklopio ceo mozaik velike istorijske belosvetske prevare u koju smo bili uvučeni Azotara i mi suvlasnici.

Povezane vestiAfere koje su pojele privatizacije

Kako je počelo?

-Počelo je bezazleno, kao dobra poslovna ponuda. Starija ćerka uzbekistanskog predsednika Islama Karimova, Gulnara Karimova (u srpskoj transkripciji Ružica) „Gaspromu“ je predložila biznis sa uzbekistanskim gasom. Problem Uzbekistana je bio što imaju solidne količine gasa, ali nemaju infrastrukturu. „Gasprom“ je imao gasovod a Gulnara je htela da taj gas prodaje Evropi uz pomoć ruskog giganta.

Ona je stupila u vezu sa specijalnim savetnikom Alekseja Milera, prvim čovekom „Gasproma“, Jevgenijem Valerevičem Miškovskim, koji je bio Milerova desna ruka za te kombinacije. Jer „Gasprom“ zvanično prodaje isključivo ruski gas i naftu, a ovo je ponuda koja im je obezbeđivala dodatne aranžmane i profit. Navodno, Miškovski je tu kombinaciju prvo ponudio Mađarima, pa Hrvatima, oni su to odbili. Ali dil ja prihvatio Dušan Bajatović, direktor „Srbijagasa“.

Šta je suština te ponude iz Uzbekistana?

-Cela suština je bila u tome da je Gulnara Karimova prodavala hiljadu kubnih metara uzbekistanskog gasa po ceni od 80 dolara. U to vreme se gas u Evropi prodavao od 300 do 350 dolara. Posle se ispostavilo da je gas Azotara plaćala 496,3 dolara za hiljadu metara kubnih. Navodno to je bila cena koju je firmi RST plaćao „Srbijagas“.

Šta je RST i ko je bio vlasnik te firme?

-Firma RST (Russian Serbian Trading Corporation) vlasništvo je Branislava Grujića, a kao osnivač se potpisao Branko Trkulja, koji je posle bio direktor RST.

Kako je Grujić ušao u ovaj posao sa gasom pošto se njegova firma „Farman“ u Rusiji bavila isključivo građevinskim poslovima?

-On je bio podizvođač u građevinskim poslovima u Rusiji, gradili su stanove. U nekom trenutku on je bio podizvođač braće Rotenberg, koji su kasnije postali milijarderi zahvaljujući vezama sa Putinom. U Srbiji prvi su dobili da rade „Južni tok“. Taj posao su dobili od „Gasproma“. Jedan od braće je bio poznati džudista, postao je Putinov trener. Posle su kupili „Gaspromovu“ fabriku bešavnih cevi za transport gasa i već dugo su jedini proizvođači tih cevi za sve gasove koje je radio „Gasprom“. Ne samo u Rusiji. Šira svetska javnost čula je za njih u vreme Zimske olimpijade u Sočiju, oni su za Olimpijadu donirali milijardu dolara.

Screenshot_3

Ali kako je Branislav Grujić dobio posao za isporuku gasa u Srbiji?

-Braća Rotenberg Grujića su povezala sa svojim prijateljem koji je bio vlasnik „Gasproma Švajc“. „Gasprom Švajc“ je jedna vrlo interesantna firma, sa sedištem u Cirihu. Predsednik kompanije i većinski vlasnik je Matijas Varning, nekad visoki funkcioner u Štaziju. Bio je jedno vreme operativno zadužen za Drezden. Vladimir Putin, budući predsednik RF, radio je u to vreme za rusku kontraobaveštajnu službu u Drezdenu, tada je vrbovao Varninga da radi za Ruse. Posle pada Berlinskog zida, Matijas Varning je bio jednu godinu u zatvoru. Izašao je iz zatvora „čist“, posle čega mu je ruska strana, odnosno Putin obezbedio da osnuje firmu „Gasprom Švajc“. Firma je njegovo vlasništvo 98 odsto, dva odsto ima „Gasprom“. Osnovna delatnost te firme je trgovina gasom koji nije poreklom ruski, nego sa područja bivšeg SSSR. Braća Rotenberg su povezali „Gasprom Švajc“ Matijasa Varninga sa Branislavom Grujićem i posao je krenuo. Cene smo rekli, što je veoma važno.

Branislav Grujić pravi kombinaciju sa „Srbijagasom“?

-Gruja pravi firmu u Srbiji praktično sa jednim čovekom. To je bio Branko Trkulja, firma se zvala RST. RST sklapa ugovor sa „Srbijagasom“, u kojem stoji da „Srbijagas“ vrši tehničke usluge za RST. Znači na granici sa Mađarskom on prima gas, „Srbijagas“ prima gas i distribuira ga do Azotare. Azatora potrošeni gas plaća RST-u sa svojim proizvodima, đubrivom, uglavnom. RST je formiran sa ulogom od 500 evra sa sedištem u prostorijama „Srbijagasa“, Bulevar oslobođenja broj 5 u Novom Sadu. Ceo posao odrađivao je „Srbijagas“ za neku malu proviziju koje praktično nije ni bilo. Sve je to trajalo do momenta kad je uzbekistanski predsednik uhapsio svoju ćerku i stavio je u kućni pritvor 2014.

Kada je počela trgovina sa uzbekistanskim gasom?

-Počela je 2012. Aktivno su radili nepune tri godine.

Koliko su novca mogli da zarade?

– Oni su za dve i po godine zaradili 360 miliona dolara samo od Azotare.

A od drugih firmi u Srbiji?

-Pa, oni su imali vlasnički udeo u NSK Kikindi, proizvodnja metanola, u fabrici crepa „Toza Marković“, takođe iz Kikinde, zatim snabdevali su Fabriku stakla u Paraćinu. Pošto je Fabrika stakla u Paraćinu bila dužna za isporučeni gas, „Srbijagas“ ju je preuzeo. Dušan Bajatović je tada tvrdio da je to dobar posao za Srbiju i „Srbijagas“. Sve se završilo sa gubicima.

Znači zbog jeftinog gasa iz Uzbekistana, Bajatović je uz pomoć Grujića uzeo nezakonito Azotaru Pančevo, da bi ostvarili ogromnu dobit i sve to kontrolisali?

-Tačno. Kada je Gulnara, ćerka predsednika Islama Karimova, otišla u kućni pritvor, Bajatović i Grujić više nisu mogli da dobijaju gas po onoj neverovatnoj ceni. Posao je prestao 2014. godine. Na neverovatan način ugasili su RST. Danas je vrlo teško ugasiti firmu, pogotovu kada je imala veći promet kao što je RST. Oni su RST ugasili za mesec dana. Oni su uvek plaćali na vreme tako što je RST uzimao pare od „Srbijagasa“ na zajam da bi plaćao svoje obaveze u Švajcarskoj preko Azotare Pančevo. Davali su pare Azotari, a Azotara plaćala RST u Švajcarskoj. Kada je kombinacija prestala, kada je Gulnara Karimova uhapšena, uhapsio ju je njen otac, ta kombinacija izgubila je svaki smisao, Azotara više nije trebala nikom.

Povezane vestiRASKOPČAVANJE MITA: „Vojko i Savle“ – konačna verzija

Otišla je u stečaj?

-Nije trebala nikome, ni Bajatoviću ni Grujiću, nije trebala ni Srbiji.

I tada i danas poljoprivreda je bila glavna privredna grana?

-I oni, dok nisu ostvarili svoj cilj, dok nisu uspostavili kontrolu nad Azotarom, stalno su govorili o strateškom interesu i strateškom značaju Azotare, za poljoprivredu Vojvodine, Srbije, itd. Kad je nestalo uzbekistanskog gasa, odjednom Azotara nije bila interesantna ni kao najobičniji STR. Izgubila je svoj strateški značaj. Više niko ništa nije govorio. Ni političari, ni ministar poljoprivrede, ni „Srbijagas“. Više od 1.100 radnika je otpuštano. Koliko ja znam, tamo još radi stotinak ljudi, valjda čuvaju instalacije.

Mnogo toga mutnog i nerazjašnjenog ostalo je posle uništenja Azotare Pančevo?

-Jedan momenat je vrlo važan. „Srbijagas“ ne samo da je upropastio Azotaru, u aranžmanu koji je bez sumnje pljačkaško krivično delo. Bajatović i Grujić su skoro tri godine radili sve ovo za svoj džep. Ali to nije jedina šteta. Oni su zapečatili sudbinu Azotare, strateški važne fabrike, to je jedina fabrika u Srbiji za proizvodnju veštačkih đubriva, sredstava prihrane i zaštite bilja. Zašto nju niko više ne pominje ni kao da je bila pekarska radnja.

Zašto? Zato što je Bajatović po nagovoru Zvonka Nikezića, „Ces mekon“, ubacio u ugovor o preuzimanju Azotare od strane „Srbijagasa“ klauzulu da se kanal i luka koju koristi „Srbijagas“ u Pančevu prebacuju u vlasništvo „Srbijagasa“. I da će ubuduće svi koji koriste luku, poput Azotare, plaćati „Srbijagasu“ dažbine za utovar, transport, istovar, ležarinu… Što zapravo znači da ne postoji kupac za Azotaru koji bi je kupio pod tim uslovima.

Čije đubrivo koristi poljoprivredni proizvođač u Srbiji posle uništenja Azotare?

-Uglavnom se sada uvozi iz Rusije i Ukrajine.

Ko je glavni uvoznik?

-Glavna je bila firma „Promist“ iz Novog Sada. Oni su bili glavni snabdevač sa đubrivom za Vojvodinu i dobrim delom Srbije pošto je pukla Azotara. On je bio spona između „Srbijagasa“ i Azotare. Posle se ova firma počela baviti stambenom i drugom gradnjom u Novom Sadu. I on je one pare koje je zaradio na đubrivu ubacio u izgradnju stanova. To je najjača firma u građevinarstvu, isti je vlasnik. Odakle tolike velike pare u Novom Sadu. To je kod onih firmi koje su sve radile sa Azotarom. Dok smo mi bili vlasnici Azotare, mi smo tom „Promistu“ davali 1.000-2.000 tona godišnje, toliko je kupovao od nas. Vlasnik se zove Nebojša, čuli ste sigurno za tu firmu, ona se bavi izmenama urbanističkog plana Novog Sada. Nebojša je vlasnik i „Promista“ i te građevinske firme. Ali nije samo on uložio pare od Azotare u stambenu gradnju.

Dušan Bajatović; Foto: Tanjug / Marko Đoković

Dušan Bajatović; Foto: Tanjug / Marko Đoković

Pošto su Bajatović i Grujić uništili Azotaru i zaradili basnoslovan novac, „Srbijagas“ bez obzira na sve nezakonite radnje i dalje radi na čelu sa Bajatovićem, a Branislav Grujić zida zgrade po Beogradu?

-Da, on više ne radi u Rusiji, koliko ja znam. Radi isključivo u Beogradu. Napravio je „Meriot hotel“ tamo gde je bilo sedište „Jugodrva“. Grujić danas zida i one dve kule na Novom Beogradu, na prostoru gde su nekad bile fabrike IMT i FOB. Da li neko proverava koliko koštaju ti građevinski poduhvati?

Kako se delio profit od uzbekistanskog gasa?

-Rusi su znali gde i kome idu pare od tog aranžmana sa Gulnarom Karimovom. To je znao Miškovski. Podela profita išla je na sledeći način: polovina para je išla firmi „Gasprom Švajc“, a drugu polovinu su delili Bajatović i Grujić. Takav je bio aranžman.

Branislav Grujić je radio za sebe, a Bajatović valjda za „Srbijagas“?

-Ne, ne, Bajatoviću lično. „Srbijagas“ je dobijao pare koje je imao po ugovoru RST što je potpisao sa „Srbijagasom“ za usluge, za prijem gasa i za tehnička opsluživanja, itd. To je sve što je imao „Srbijagas“.

To je bila 2012. godina?

-To je 2012, otprilike kada je došlo do promene vlasti. Ali ovaj je stalno bio direktor „Srbijagasa“, Dačić je bio premijer, pa je bio ministar unutrašnjih poslova…

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar