INTERVJU MILAN IGRUTINOVIĆ: Kosovo je pitanje emocije i demokratije

INTERVJU MILAN IGRUTINOVIĆ: Kosovo je pitanje emocije i demokratije

EPA-EFE/PETRIT PRENAJ


Za manje od dve nedelje u Vašingtonu će se sastati srpski predsednik Aleksandar Vučić i kosovski premijer Avdulah Hoti. Biće to praktično zamena za neodržani susret Vučića i Tačija, koji je planiran za Vidovdan. Do njega nije došlo zbog, pomalo neočekivanog i naprasnog objavljivanja optužnice protiv kosovskog predsednika, koji je put za glavni grad SAD morao da zameni letom za Hag. No, Ričard Grenel očigledno nije gubio vreme, te je, iako je očigledno Evropska unija ponovo uzela kosovsku stvar u svoje ruke, vrlo brzo organizovao novi sastanak. Pitanje je, međutim, koji će biti njegovi dometi. Milan Igrutinović, istraživač Instituta za evropske studije iz Beograda, u razgovoru za „Ekspres“, priznaje da je vrlo skeptičan u pogledu mogućih rezultata.

“Ne bih očekivao ništa posebno od toga sastanka. Možda donese nekakvu saglasnost, da ne kažem nekakav sporazum sličan onim ekonomskim temama koje je Grenel gurao početkom ove godine. Setimo se ona dva sporazuma oko avio- saobraćaja i železničkog saobraćaja gde je Amerika ove ekonomske teme stavila u prvi plan. Mislim da su predsednik Vučić i Hoti verovatno obazrivi povodom trenutne američke uloge. Izgleda da se od juna, i delom sa imenovanjem Lajčaka za specijalnog izaslanika, Evropska unija postavlja kao glavni posrednik u pregovorima i ne bih očekivao nešto spektakularno sa američke strane. To bi bilo veliko iznenađenje. Verovatno bi Evropska unija, pa čak i ako se neki dogovor na blic postigne, bila neprijatno iznenađena i ne bi volela da bude na taj način izbačena sa svoje pozicije“, kaže Igrutinović.

Očigledno je da su Evropljani uspeli Amerikance da izbace iz pozicije koju su imali.

“To se desilo na neki način naprasno, pred onaj sastanak koji je zakazan za kraj juna, objavljivanjem optužnice protiv Hašima Tačija koja je dva meseca ranije bila napisana, ali je u tom trenutku bila objavljena. Mi nemamo potpuno uverljivo objašnjenje kako i zašto se to desilo, s kojom pozadinom.

Milan Igrutinovic 1

Jedna od možda zanimljivih teza je bila ta da su se ljudi iz tog Tribunala, a pogotovo tužilac, koji je ako se ne varam Amerikanac, bojali da će se jedan od elemenata tog nekakvog naprasnog sporazuma koji bi bio postignut uz američko posredstvo ticati upravo tog suda, da bi nekakvim donošenjem opšte amnestije, na kraju krajeva, Hašim Tači spasao svoju kožu i rad suda potpuno dezavuisao. Tako da je pitanje da li se taj sud borio za svoje preživljavanje, u kontekstu tog najavljenog puta u Vašington. Amerika u tom trenutku jeste vrlo brzo i prilično efektno bila izbačena iz koloseka kao glavni pregovarač. Onda su uskočili pre svega Makron, Merkelova i na kraju krajeva i Lajčak i preuzeli uzde sa pozicije glavnog pregovarača. Nisam video neke najave da će se Amerika vratiti kao pregovarač na tu poziciju. Mada postoji određeni interni pritisak američke administracije da se sada pred američke izbore ponovo pokaže određena vrsta moći. Ali kažem, ne bih ništa preterano očekivao od tog najavljenog sastanka u septembru. Bio bih veoma iznenađen ako bi on proizveo određenu vrstu dogovora, makar i parcijalnog, na nekoj konkretnoj temi, a kamoli onog velikog koji se u suštini očekuje.”

Povezane vesti – Fiktivna normalnost

Izgleda da je taj sastanak namenjen Trampovoj internoj upotrebi pred izbore da pokaže da je nešto uspeo da uradi.

“Da se pokaže da su i dalje prisutni. I naravno, koliko je sada to njima bitno, pred izbore. Fokus je trenutno u Americi na unutrašnjim pitanjima. A na spoljnom planu im Kina okupira 90 odsto pažnje. Tema Kosova njima nije toliko bitna. Ali jeste im bitno možda da pokažu da su sposobni za nadgornjavanje sa Evropskom unijom, jer Tramp jeste ušao u jednu vrstu poteza gde se često suprotstavlja deklarativnim interesima Evropske unije i pokazuje jednu vrstu želje da se bori mekano protiv nje na temama koje su od interesa za EU.”

Da li sklanjanjem Amerike iz prvog plana definitivno ne možemo da govorimo o bilo kakvoj opciji razmene ili podele teritorije?

“Meni se čini da je ta tema zaista trenutno stavljena ad akta. Možda postoji očekivanje od strane Evropske unije ili zainteresovanih strana spolja, ne govorim o Srbiji, pa ni o prištinskoj strani, da u ovom turnusu pregovora koji će trajati narednih nekoliko meseci, treba doći do onog stalno ponavljanog pravno obavezujućeg i sveobuhvatnog sporazuma. Ako se to izjalovi i ako se to ne desi, iz kojih sve razloga, ne bih sada spekulisao, moguće da se tema razgraničenja reaktivira. Ali veoma teško, jer ne vidim kako se ona u ovom turnusu može nekako vratiti na dnevni red.”

Koliko je za Srbiju povoljna ili nepovoljna opcija da Evropa ponovo preuzima vodeću ulogu u tom pregovaračkom procesu? Zapravo, da li je ona ikada gubila tu vodeću ulogu?

“U poslednjih godinu i nešto dana svakako jeste. U suštini od onog foruma u Albahu kada su Vučić i Tači natuknuli da razmena teritorija, takozvano razgraničenje, može da bude jedan od elemenata sporazuma. Nekako se činilo da Evropska unija nije više u sedlu tih pregovora. A sa druge strane zbog uvođenja taksa u novembru 2018. godine, ti pregovori nisu ni vođeni. Vođeni su neki površni razgovori, potpuno van glavnog toka, tako da je postojao zastoj koji je delimično ili parcijalno Amerika uspela da iskoristi kroz ona dva nazovi sporazuma saobraćaja i železnice, dok je Evropska unija ostala pasivna. Evropska unija je imala svoje izbore u maju
prošle godine, dok su oni dogovorili sastav nove Evropske komisije, dok su se dogovorili da li će da imaju prvo specijalnog predstavnika za balkanske teme, ono što je postao Miroslav Lajčak… Oni su imali svoj, da kažem, unutrašnji dijalog. Tako da jesu malo ispali iz koloseka. Sada se oni, zapravo, vraćaju na period od pre 2018. godine, kada takse više nisu tema. E sada, da pokupimo elemente pregovora koji su bili pre 2018. godine. Prvo se pričalo, podsetimo se, šta je ostalo neurađeno iza Briselskog sporazuma iz 2013. godine, pa će se onda videti ove specijalne teme, poput statusa crkava i manastira. Sada smo videli, baš ovih dana, najave sa naše strane da će formirati poseban stručni tim koji će se time baviti. A tu su i pitanja nestalih i pitanja ratnih zločina, ekonomske teme… Dakle, oni će sada pokušati da nastave ono što je bilo zaustavljeno 2018. godine, s jedne strane pričom o razgraničenju, a sa druge strane, nemogućnošću Evropske unije da se time bavi zbog njenih internih problema, gde su izgubili fokus. Ono što je problematično, na dugi rok, to je da prosto fundamentalni politički elementi pregovora nisu vezani konkretno za temu, već za perspektivu članstva pre svega Srbije u Evropskoj uniji. S jedne strane je to očekivanje, Evropska unija to ne može otvoreno da kaže, ali kod njenih glavnih političkih činilaca, a pogotovu kod zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova, da je neka forma priznanja
Kosova praktično nužna. Jer to je ono što otključava sporazum s jedne strane. To je ono što za Evropsku uniju rešava pitanje i evropske perspektive Kosova. Jer, kako oni to vide, bez srpskog priznanja ni onih pet zemalja EU koje to nisu uradile, to verovatno nikada neće uraditi. Oni to deklarativno neće reći. Predstavnici Evropske unije ne mogu to baš otvoreno da kažu, ali čitano realpolitički, to je gotovo nužni element nekakvog sporazuma pod rukovodstvom Evropske unije. Ono što je problem za Evropsku uniju je ta šargarepa članstva ili ubrzanog puta Srbije ka članstvu Evropske unije. To bi trebalo da bude zvezda vodilja. Dakle, kažu, hajde uradite to i imate otvoren put. U međuvremenu se ceo taj proces integracija donekle rasturio i to nije samo pitanje Kosova, nego i poglavlja 23 i 24 pravosudnih reformi… Setite se ustavnih amandmana koje mi čekamo već dve i po godine. Tako da ubrzanog puta u Evropsku uniju nema i neće ga ni biti. S jedne strane ta perspektiva je oslabila a sa druge strane motivacija Srbije da na bilo kakav način radi na kakvom god, indirektnom, prikrivenom priznanju Kosova je drastično opala. Tako da sam ja dosta skeptičan da Evropska unija može to da privede svojoj nameni. A sa druge strane nama je to, neću da kažem samo emotivno pitanje, to je pitanje naše demokratije. Mislim da bi bilo kakav ozbiljan sporazum morao da prođe bilo referendum, bilo skupštinsko usvajanje, zavisno od teme i od formalno pravnih procedura.”

Milan Igrutinovic 2

Da li je Srbija zato nekim zaobilaznim putem, preko dogovora sa Amerikancima, želela da dođe do nekakvog rešenja koje bi onda Amerika iskoristila kako bi EU rekli – evo, primite Srbiju i rešili smo ovaj problem?

“Da. Našoj političkoj eliti, naročito onome ko je na vlasti, verovatno znajući šta može očekivati na tom evropskom putu što se tiče pregovora, nije bilo toliko bitno kako će razgraničenje na terenu izgledati. Mada, veoma je teško pričati o tome onako nehajno, zašto što to tiče sudbine ljudi, ko će gde živeti, ko će biti sa koje strane granice. To je fundamentalna stvar, naravno. Ali onda je bilo potrebno napraviti sporazum čiji bi glavni element bio da, i ako se dešava neko priznanje, to neće biti nužno priznanje. Znači element koji će Srbiji omogućiti da sama sebi da kaže: “To nije potpuni poraz, mi smo tim sporazumom nešto dobili”.

Povezane vesti – Srpsko prokletstvo: Imati pa nemati

Ako se to tiče opština na severu Kosova, to može da bude nekakav kosovski okrug, da mi sebi kažemo – to je sada nekakvo Kosovo, granica je drugačija, ali mi to nismo u potpunosti predali… Kako mi sada da izađemo iz tih makaza sporazuma a da ne patimo od onoga što se u istoriji zove Trijanonski sindrom, a što se odnosi na Trijanonski sporazum kojim je Mađarska izgubila one svoje teritorije, pa je živela sa tim političkim kompleksom decenijama nakon toga. Dakle, kako da mi postignemo sporazum koji neće emotivno da opterećuje naše društvo narednih decenija? Da ne pričamo da je neko izdao Kosovo, da ga je neko prodao, nego da prihvatimo nekakav pravičan dil u kome možemo makar donekle reći: “Dobro, i mi smo dobili nešto”. Sa Amerikancima je to, činilo se, bilo moguće postići, zato što Amerikanci nisu bili preterano zainteresovani za same detalje sporazuma, koliko je to bila Evropska unija, ali pre svega Nemačka.

Amerikanci su poslednjih godina bilo kakvu vrstu dogovora Srbije i Kosova tumačili u jednom drugom smislu, kroz odnos Srbije i Rusije. Amerikanci vide to da je Srbija praktično primorana da bude bliska Rusiji, odlukama još iz 2008. godine da se podrži jednostrana nezavisnost Kosova, gde je Srbija morala tražiti rusku, a sa druge strane i kinesku pomoć u Ujedinjenim nacijama, na međunarodnom planu u celom procesu od priznavanja nezavisnosti Kosova. I Amerika sada to gleda ovako. Ako Srbija i Kosovo postignu nekakav dogovor, mi time otvaramo mogućnost da sutra Srbiji kažemo – vama Rusija više ne treba na tom političkom nivou, sada možete malo da se odvojite od nje. Možete nekada da glasate protiv nje, možete kasnije da razmišljate o uvođenju sankcija, da se pridružite sankcijama koje je Evropska unija već uvela, jer ste vi sada na putu evrointegracija i to je sada potpuno normalna stvar. U suštini, Amerikanci gledaju da je sporazum između Srbije i Kosova način da se Srbija sutradan odvoji od Rusije. Stoga njih ne interesuju detalji tog sporazuma. Njih interesuje pragmatična vrednost tog sporazuma za dan posle.

Social Network Post 1920x1080 (14)

Evropska unija ne razmišlja baš toliko na dugi rok, niti ih preterano interesuje odnos Srbije i Rusije. Rusija njima nije toliki problem. Njih interesuju detalji sporazuma. Na kraju krajeva, oni su ti koji treba da integrišu ovaj prostor, da daju neki novac za to, da se bave realnim stvarima na terenu i da na kraju krajeva sami snose posledice svega toga. I zato su oni jako skeptični prema tome. To su te fundamentalne razlike između trenutnog američkog pogleda na problem koji jeste delom vezan za Trampovu administraciju, ali nije strogo vezan za njih. To je evolucija njihovog razmišljanja gde fokus više nije Srbija kao takva niti pitanje Srbije i Kosova, nego pitanje onoga što oni zovu uloge trećih zemalja na Balkanu. A to je pre svega Rusija, a sve češće i Kina. Tako da oni gledaju u tom kontekstu, a EU gleda kao na problem sam za sebe i insistiraju na kvalitetu sporazuma u kome ne sme biti nikakvih promena granice, jer, zaboga, to je sada strašno, a nije bilo strašno 2008. godine kada su menjali granice Srbije.

Tada nisu insistirali da treba da postoji multietnička Srbija sa Kosovom unutra, nego je baš moralo biti nezavisno Kosovo u kojem su Albanci, naravno, potpuno politički dominantni.

Tako da postoje i te normativne nekonzistencije sa strane Evropske unije, ali tu smo gde smo, šta da radimo. Meni se čini da razgraničenje prosto otpada kao tema u ovom turnusu pregovora, ako se uopšte privedu kraju u ovom zamahu, koji se sada dešava.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar