INTERVJU MILAN ŠKULIĆ: Država treba da juri kapitalce

INTERVJU MILAN ŠKULIĆ: Država treba da juri kapitalce


U prvih godinu dana primene Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije, kao i izmene i dopune Krivičnog zakona, kojim je uvedeno sedam novih koruptivnih krivičnih dela u pravni sistem Srbije, sudovi su izrekli 448 pravnosnažnih osuđujućih presuda protiv 523 osobe, koje su uglavnom osuđene na kaznu zatvora. Najviše je, naravno, osuđenih za krivično delo zloupotrebe službenog položaja (168). Zbog davanja mita osuđeno je njih 86, za pronevere 57, primanje mita 22… Ima i onih dela za koja je, najblaže rečeno, osuđen simboličan broj počinilaca. Jedno od takvih dela je i krivično delo trgovine uticajem, koje je u srpski pravni sistem uvedeno pre deset godina.

Profesor beogradskog Pravnog fakulteta dr Milan Škulić kaže da je razlog to što se i ovo, kao i druga koruptivna krivična dela prilično teško otkrivaju i veoma teško dokazuju. On dodaje i da je krivično delo trgovine uticajem samo relativno novo u srpskom krivičnom zakonodavstvu i podseća da je i ranije postojalo isto delo, samo se zvalo protivzakonito posredovanje.

“U suštini, to se samo svelo na preimenovanje, više iz razloga terminološke prirode, jer se suština nije bitno promenila. Krivično delo je neznatno izmenjeno, dodate su neke nove formulacije, ali suština nije promenjena i isto je kao i krivično delo protivzakonito posredovanje koje je kod nas postojalo decenijama”, kaže dr Škulić za “Ekspres”.

Da li je to preimenovanje učinilo da se više radi na njegovom sprečavanju?

“To nije mnogo važno. Marginalno je da li se nešto zove protivzakonito posredovanje ili trgovina uticajem. To je nešto što je maltene isto. Ideja sa preimenovanjem bila je da se to malo više terminološki prilagodi suštini stvari i tome što u nekim međunarodnim konvencijama koje se bave suzbijanjem korupcije postoji taj termin. Ali suština je u nekom posredovanju, odnosno nedopuštenom učestvovanju u nekim radnjama koje su koruptivnog karaktera.”

Kada govorimo generalno o borbi protiv korupcije, da li srpsko zakonodavstvo pruža dovoljno mogućnosti za borbu protiv korupcije?

“Apsolutno. Naše zakonodavstvo u pogledu krivičnog dela korupcije spada u red modernih evropskih zakonodavstava. Ima sva tipična dela te vrste, kao što su, pre svega, primanje i davanje mita, zloupotreba službenog položaja, pa i sada trgovina uticajem… To su dela koja su klasična i manje-više pokrivaju sve. Kod nas, kada je reč o korupciji i borbi protiv nje, nema nikakvih problema vezanih za normativu. To je potpuno pokriveno krivičnim zakonodavstvom. Postojala je početkom dvehiljaditih jedna, moram da kažem, laička ideja tadašnjeg ministra pravde, koji je izašao u javnost sa pričom da je stanje strašno kao da u zakonodavstvu ne postoji termin korupcija. I tada je uvedena posebna grupa dela koruptivnog karaktera. To je bilo toliko usitnjeno, pa je postojala korupcija u zdravstvu, pa korupcija u prosveti, pa korupcija u sportu… To je bilo potpuno nelogično, jer korupcije ima u raznim oblastima, a ova dela to pokrivaju na opšti način. I to je, naravno, brisano i zamenjeno krivičnim delima koja su postojala i decenijama ranije, kao što su klasična poput primanja i davanja mita… Nema potrebe taksativno nabrajati sve oblike korupcije. Dovoljno je imati opštu formulaciju, a onda razni oblici korupcije u praksi mogu pod to da se podvedu. Korupcija je korupcija u kojoj god oblasti da se dešava. Kad god se nešto usitnjava, uvek se nešto propusti. Nikome, na primer, tada nije palo na pamet da ubaci korupciju u građevinarstvu, a znamo da toga u praksi ima mnogo. Jednostavno, primanje i davanje mita i zloupotreba službenog položaja pokrivaju sve, a na ovo se išlo, onako laički i potpuno bezveze.”

Milan Škulić

Da li se išlo na povlađivanje masama i na pokušaj da se pokaže kako se nešto radi?

“Da, ali mislim da je to bio skup okolnosti u kojima su ljudi koji nisu baš bili neki poznavaoci krivičnog prava ušli u priču o izmenama zakona. A opet, svakoj vlasti, a tada je to bilo i te kako prisutno, koristi da se takve stvari upotrebljavaju marketinški. A u osnovi je zakon i tada, kao što je slučaj i sada, imao dosta krivičnih dela te vrste, da uopšte nije bio problem u zakonodavstvu. Kod korupcije, a to je stara stvar, uopšte nije problem u materijalnom pravu, već je problem u dokazivanju. Više se postiže boljim procesnim zakonodavstvom, dakle merama te vrste, i boljom praksom. I naravno, većim stepenom veštine onih koji se time bave. To su dela koja se kriminološki nazivaju delima bez žrtve. Neko mito daje, a neko mito prima. Onaj ko mito daje, ima neki cilj koji time želi da postigne. Onaj ko mito prima, takođe se zna zašto to radi. I onda obojica štite jedan drugog, jer obojica imaju interes da to delo ostane neotkriveno. Zato što oba aktera čine krivično delo.”

Zato je to delo veoma teško dokazati.

“Da, upravo tako. To je neka vrsta zavere ćutanja aktera tih dela. I zato se tu dosta postiže onim posebnim dokaznim radnjama, kao što su prisluškivanje ili simulovani poslovi. Opštim dokaznim metodama se tu veoma teško ulazi, jer postoji neka vrsta uzajamne zaštite među akterima dela. Ljudi ovde zaboravljaju da je kod nas bilo moguće da se onaj ko mito daje oslobodi kazne ako prijavi delo pre nego što je otkriveno. To se u praksi vrlo reko dešavalo, jer što bi neko prvo dao mito, pa posle to delo prijavio. A drugo, i motiv je tu bio veoma slab, jer on samo dobija mogućnost da se oslobodi od kazne. Nema garancija da on neće biti oglašen krivim.”

Povezane vesti – TRGOVINA UTICAJEM – UNTOUCHABLES

 

U čemu je onda problem. Indeks percepcije korupcije je prilično visok u Srbiji?

“To je duga priča i zahteva ozbiljno istraživanje. To je stvar koja se ne rešava odjednom. Ne treba očekivati nikada neka brza i laka rešenja. Moje mišljenje je da nije problem u krivičnom pravu, već više u praksi i dokazivanju tog dela. Naravno, postoje neki mehanizmi koji su veoma značajni, sa stanovišta nekih drugih propisa koji se odnose, recimo, na tendere, konkurenciju, a koji bi trebalo da smanje mogućnosti za korupciju. Ali to, opet, nije materija krivičnog prava nego nekih drugih zakona. Dakle, možemo da kažemo da što je više postupaka koji eliminišu zakulisne radnje, to su manje šanse za korupciju. Ali krivično pravo je poslednje sredstvo, i ono stupa na scenu tek ako se to na neke druge načine ne može rešiti. Ako može nekim metodama da se deluje preventivno, onda to automatski neće doći na krivično-pravni nivo.”

korupcija

Koliko je moguće delovati preventivno u društvu u kojem postoji kriza institucija, gde se mnogi poslovi završavaju na reč i uz poruke poput „taj i taj je rekao da se uradi to i to”?

“Nije lako naravno, ali ne treba praviti nikakvu famu. Korupcija nije nešto što je samo kod nas prisutno. To je stvar koja je opšte prihvaćena. Isto važi i za razne oblike privrednog kriminaliteta koji su sa time povezani. Recimo, u američkoj kriminološkoj literaturi se vrlo ozbiljno piše o fenomenu prvog miliona. Ali to je ono odakle svoje poreklo vode krupni kapitalisti, koji su svoje bogatstvo legalizovali i učinili legitimnim, a koji su počeli kao kriminalci. Spominju se u kriminološkoj literaturi Stenford, Rotšild i Rokfeler i ne znam ko sve još. To su ljudi koji su postali ugledni kapitalisti, često osnivači univerziteta i ugledni donatori. A mnogi su počeli služeći se korupcijom i privrednom kriminalom. Neko je trgovao sa Indijancima i prodavao im alkohol i oružje.”

I ovde se često spominje taj fenomen prvog miliona.

“Ima pokušaja da se to reši, kao što je slučaj sa pričom o oduzimanju imovinske koristi stečene krivičnim delima, gde se oduzima ne samo ono što je stečeno krivičnim delima, nego i ono za šta ne može da se dokaže da je stečeno na legalan način. Pa, imate i zakon o ispitivanju porekla imovine. To su sve stvari koje imaju za racio da se pokuša da se nešto postigne i merama koje kače one koji su nekada stekli nešto nelegalno. Ali, naravno, ništa nije savršeno.”

Kad ste već spomenuli zakon o poreklu imovine, o njemu se priča poslednjih 20 godina. Zašto to ide toliko sporo?

“To je vrlo osetljiva stvar. Treba biti vrlo oprezan. Zbog protoka vremena u krivičnom pravu često dođe do zastarelosti. Drugo, protok vremena otežava otkrivanje dela. Treba naći meru da to ne bude neka vrsta lova na veštice i da ima svoju svrhu, kada je očigledno da je neko nešto stekao na način koji je bio nelegalan. A ne da se sve to pretvori u nešto što bi bila frontalna borba, koja bi na kraju mogla da se ispostavi i kao škodljiva po društvo. To će biti teško sprovesti u praksi i treba naći balans da se ne pretera.”

Kako naći taj balans?

“Teško. Znate, postoji jedno pravilo – ko pokušava sve da brani, taj ne kotroliše ništa. Treba se fokusirati na najkrupnije primere, na ono što je najlakše dokazati, a ne brinuti o stvarima koje nisu dovoljno velike težine.”

Znači postaviti neke granice i kada je vrednost te imovine u pitanju?

“Pa i vrednost imovine i stepen dokazivanja i sve ostalo. U suprotnom može da bude kontraproduktivno.”

Povezane vesti – Zakon o lobiranju iz obećanja

Ljudi svaki dan gledaju neku nesrazmeru kada govorimo o ljudima koji imaju obavezu prijavljivanja imovine, između njihovih prijavljenih prihoda i načina na koji žive.

“To je priča o životnom stilu, a životni stil je i deo nečijeg imovinskog stanja. Po meni, to se najadekvatnije rešava poreskim propisima. Država to rešava tako što kad neko ne može svojim legalnim prihodima da opravda svoj životni stil, on bude dodatno oporezovan. I kod nas postoje propisi te vrste, ali sve to nažalost nije dovoljno zaživelo u praksi.”

Reč je o unakrsnoj proveri prihoda i imovine?

“Da. To postoji već dugo, ali je nije lako sprovesti, tim pre što kod nas stalno postoji jedna tendencija da se suviše spusti taj cenzus, odnosno nivo koji se kontroliše. A to je loše, jer onda imate suviše takvih slučajeva i jednostavno ne možete da budete efikasni. Mislim da bi bilo bolje da se država fokusira na ono najozbiljnije, na najočiglednije, gde se najlakše može dokazati i gde je, u osnovi, reč o kapitalcima. To je čuvena priča i o krivičnoj i kaznenoj politici. Ideja je da to bude mreža koja hvata velike ribe, a propušta male. A kod nas je često obrnuto – da hvata male ribe, a propušta velike.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar