Vesti
16.06.2020. 15:43
Marko R. Petrović

INTERVJU SUZANA RAJIĆ: Srbima su nedostajala trajna rešenja

13.jpg

Prepiska između oca i sina ne mora sama po sebi da bude spektakularna. Ali kada je reč o prepisci dvojice kraljeva, bivšeg i aktuelnog, koja do javnosti dolazi posle više od 120 godina od kada je nastala, i pritom baca potpuno novo svetlo na jedan istorijski značajan period, nema sumnje da su u pitanju dokumenti od prvorazrednog značaja. A upravo su takva pisma koja je krajem 19. veka svom sinu kralju Aleksandru Obrenoviću iz Beča pisao njegov otac Milan.

Pisma su svoj put našla do beogradskog udruženja „Adligat“, a njihovu autentičnost potvrdila je dr Suzana Rajić, profesorka beogradskog Filozofskog fakulteta.

"O njihovoj autentičnosti nema spora. Tu je i njegov originalni monogram, rukopis je, nema sumnje, njegov. Pisma su fizički u odličnom stanju, pisana su mastilom koje nije izbledelo“, objašnjava za „Ekspres“ dr Suzana Rajić koja je, kako sam kaže, pročitala hiljade strana rukopisa Milana Obrenovića.

A značaj ovih više od 120 godina starih pisama dodatno se uvećava zbog činjenice da je u Srbiji, objašnjava sagovornica, „vrlo slaba i tanka arhiva Obrenovića“.

"Ona je uništena sistematski nakon svirepog uklanjanja kralja Aleksandra Obrenovića. Zato je svaki izvor, a ovo je, verujte, izvor prvog reda, za našu istoriju dobrodošao. Zato je i važnost ovih pisama toliko velika. Iz vremena poslednjih godina 19. veka nemamo ništa slično po kvalitetu. Građa se meri po kvalitetu, a ne po kvantitetu. A u svih 27 strana nemate ni slovce da izbacite i to predstavlja dragocenost za istraživače."

Koliko je pisama u pitanju?

"Ne znam koliko je pisama. Neka pisma nisu datirana, ali nije teško utvrditi vreme njihovog nastanka, zato što se događaji eksplicitno navode, no morate poznavati događaje. A ja znam iz dana u dan gde su bili i šta su uradili, kome su se obraćali. Moj je posao da to znam, to radim dve decenije. Ta pisma treba detaljno pročitati. Pisana su na veoma dobrom francuskom jeziku kako su se inače dopisivali Obrenovići."

Da li je razlog prepiske na francuskom da ne bi svako mogao da čita to što oni pišu?

"Aleksandar je od malih nogu učio francuski jezik. Kada je počeo da govori srpski, počeo je da uči i francuski jezik. Imamo pisma iz njegovog ranog života na francuskom jeziku. Natalija je bila odličan znalac francuskog jezika, a isto tako i Milan. Prepiska na francuskom jeziku je deo njihovog običaja više nego što je to trebalo da zamaskira ovo ili ono. Drugo, najveći deo tadašnjeg Aleksandrovog okruženja je čitao i govorio francuski kao i on, tako da bismo sa rezervom morali tu pretpostavku da uzmemo. Pritom, Milan njemu piše u poverenju, samo za njega, i time skreće pažnju da su to informacije koje Aleksandar ne treba da širi dalje. One samo treba da mu posluže i pomognu u važnim koracima koje kao kralj mora da preduzme. Sva ta pažnja, da je u poverenju pisano, govori kolika je potreba bila da otac pomogne sinu u vreme kada on treba da donese vrlo važne državne odluke, u vreme kada dolazi do tursko-grčkog sukoba, kada se očekuje veliki zaplet i ratni požar na Balkanu. Otac prosto smatra da su Srbija i njeni vitalni državni i nacionalni interesu izuzetno ugroženi. On koristi priliku da ga upozori i da ga usmeri kojim putem i pravcem treba da deluje. To je izuzetno važno. Aleksandar je u svim tim životno važnim situacijama kao vladar, što se tiče vladarske pozicije, tražio savet od oca. I izuzetno je cenio očeve savete. Milan je bio informisan čovek, bio je u kontaktima sa ondašnjom političkom i diplomatskom elitom.

Znao je što mnogi ovde u Srbiji na državničkim položajima nisu znali i to dodatno podiže aktuelnost ove prepiske koju danas imamo."

PISMA 2 Milan Obrenovic (1)

Da li je Aleksandar uvek postupao u skladu sa onim što mu je otac savetovao?

"Prvih godina ima malih pokušaja da iskorači, da donese sam odluku, da bude svoj. Ali on nema iskustva. U vreme kada Milan piše pisma, Aleksandar ima 20, 21 godinu. Niti ima iskustva niti može da se na taj način prema svetskoj politici odredi. A istočno pitanje je na pragu da bude nanovo otvoreno. Srbija u zaštiti sopstvenih i nacionalnih interesa mora da reaguje, a nema on tog iskustva. Otac mu je sve vreme glavni savetnik. Bio je 20 godina knez i kralj, učestvovao je u istočnoj krizi, ratovao, uspešno i neuspešno, proširio Srbiju, doneo joj nezavisnost, uzdigao na nivo kraljevine..."

Povezane vesti - SKRIVENA ISTORIJA SRBIJE: Pisma koja će promeniti sve

Šta je na Vas ostavilo najjači utisak u tim pismima?

"Ja sam sve ovo posredno slutila. Ovo je samo potvrda onoga što sam već iznela kada sam pisala monografiju o kralju Aleksandru Obrenoviću. Nema ničeg za mene senzacionalnog, osim što sam sada kao naučnik mogla iz izvora prvog reda da potvrdim svoje hipoteze, a one se odnose na to šta je Aleksandar Obrenović radio u vreme kada je morao da donese odluku šta će i kako će, kojim će putevima da krene posle neuspelih pokušaja da nabavi oružje Srbiji preko Rusije, uz pomoć kredita u Francuskoj. On je na tome neuspešno radio više od godinu dana. I dočekao je nespremno situaciju grčko-turskog sukoba, kritsko pitanje i mogućnosti da se u ceo taj sukob umešaju i ostale balkanske zemlje, Bugarska i Crna Gora. Srbija je tu stajala na tako tankom ledu, jer je njena vojna sprema bila u očajnom stanju. On se zanosio pregovorima, pokušavao da uz pomoć vlade Stojana Novakovića dođe u kontakt sa Rusijom. Oni su ga odbili, i to su uradili na tako suptilan način u tri navrata. Tada je shvatio da je dogorelo do nokata. Situacija u Evropi je alarmantna, svaki čas može da dođe do rata na Balkanu, Srbija nespremna. U tom smislu su ova pisma od ogromnog značaja zato što vidimo da je Aleksandar nakon njih ostvario ne samo bliske kontakte sa ocem, već je otac došao posle šest meseci od ovih pisama u Srbiju. Tu je ostao tri godine i pomagao sinu da ostvari taj državni plan i program koji je zapravo Milan izložio u ovim pismima."

Šta je državni plan i program predviđao?

"Predviđao je da Srbija iskoristi vreme. U vreme kada Milan piše ova pisma, održava se važan sastanak dvojice careva u Zimskom dvorcu između Nikolaja II, ruskog imperatora, i Franje Josifa, austrijskog cara. Oni su za održavanje što je moguće više statusa kvo na Balkanu, da drže zatvoreno istočno pitanje, dogovorno, zajedničkim snagama. Milan predlaže da se to vreme iskoristi, da to bude predah za Srbiju, da se spremi za sve eventualnosti. Tako je, zapravo, i bilo. Svi znamo kako je Srbija ušla u 20. vek i kakvi su je izazovi, pre svega ratni, čekali. To je bilo moguće upravo zahvaljujući tome što se Milan Obrenović stavio u službu svoga sina kao komandant aktivne vojske u oktobru 1897. godine. Zajedno sa sinom je za tri godine izvršio apsolutnu reorganizaciju srpske vojske, stvorio oficirski kadar, tog uzornog srpskog oficira, koji su junaci balkanskih ratova.“

Shutterstock Shutterstock

Gde je Srbija nabavljala oružje kad već Rusija nije htela da ga proda?

"Ona je nudila za pet godina, ali je tražila i živ novac. Milan je smatrao pogubnim toliko čekanje. Drugo, Srbija nije imala novaca, morala je da se zaduži, da podigne kredit. Onda se on okrenuo delom francuskoj i nemačkoj vojnoj industriji 1898. i 1899. godine, nabavljajući puške i topove. Na to je išla trećine budžeta, znači regularnih sredstava, ali i još dodatnih sredstava. Naoružanje koje je on tada kupio je dopunjeno, kao što znamo, u prvoj deceniji 20. veka. Ali sistem je tada ustrojen. Srbija je imala velikih problema u 19. veku sa tom seljačkom milicijom. To nije bila profesionalna vojska. Milan je zapravo taj koji je tvorac moderne srpske armije, one hrabre kakvu znamo sa početka 20. veka. I time se zapravo odužio Srbiji na najbolji način. To je njegovo životno delo.“

Milan piše Aleksandru da uvek treba da „pije vodu sa dva izvora“, govoreći mu o odnosu prema Rusiji i Austriji.

"Kao što sam rekla, dvojica careva su pregovarala. Milan, naravno, smatra da Srbija, kako u tim pregovorima ne bi prošla sa štetom, mora da pije vodu sa dva izvora. Što je sasvim logično. To su dva moćna imperatora koji odlučuju o sudbini Balkana, između ostalog i o sudbini Srbije i bilo bi vrlo neumesno da je savetovao drugačije. Za razliku od majke, kraljice Natalije, koja savetuje sinu da apsolutno okrene svoju politiku ka Rusiji, on sasvim suprotno savetuje upravo ta dva izvora i nagoveštava zašto je to nužno za Srbiju.

To je vrhunac zrelosti Milana Obrenovića, vrhunac njegove ljudske i vladarske zrelosti. On tada ima 42, 43 godine. U vreme kada je stupio na presto i kada je bio u svim onim ogromnim problemima u istočnoj krizi na Berlinskom kongresu, on je bio bez ikakvog iskustva. To nije više taj nesiguran čovek koga mi znamo. Ovo je jedan stabilan, siguran čovek, sa dovoljno iskustva, dovoljno poznanstava, sa određenim informacijama, sa izuzetno pronicljivim pogledom na evropsku politiku, posebno na politiku Beča i Petrograda.

PISMA 2 Aleksandar Obrenovic (1)

Zato su njegovi saveti kompetentni, pouzdani i po njima se radilo kao što znamo od 1897. do 1900. godine. Tu saradnju je prekinuo Aleksandar brakom sa kraljicom Dragom, koji je bio mimo odobrenja i mimo želje oca kralja Milana, koji je, kao što je poznato skončao u Beču, u prvim mesecima 1901. godine. Tragično je završio, premlad i Srbija nije mogla da koristi njegovo iskustvo. Ali je definitivno da su njegovi saveti na osnovu potpunog uvida u političku situaciju, precizni, jasni i potkrepljeni znanjima iz prve ruke koje u Srbiji niko nije ni imao, pomogli Srbiji, ne samo njegovom sinu, da spremna dočeka 20. vek.“

Da li on u tim pismima Aleksandru govori odakle Srbiji preti najviše opasnosti?

"On samo sugeriše. To je vreme kada Aleksandar putuje po Balkanu. Nikada više nije bilo susreta balkanskih vladara nego 1896. i 1897. kada je Aleksandar uzvraćao dve posete, prvo bugarskom knezu u martu, a potom crnogorskom knezu Nikoli Petroviću. Na ta putovanja vodili su ga radikalski ministri. Milan je smatrao da je to traćenje vremena, jer sudbina Balkana neće zavisiti isključivo od volje balkanskih država, da se mora dobro meriti svetska politika, pre svega Rusije i Austrougarske, i da se treba držati mudro, a ne srljati u neizvesnost. On je taj koji je kupio svojim savetima Srbiji vreme da se naoruža, da spremi svoje oficire, da iškoluje kadar. I zato ga i cenimo."

Da li se može pretpostaviti da bi neke stvari bile drugačije da je Milan ostao još uz Aleksandra?

"Da, svakako se može pretpostaviti. Zato što je sve vreme otkad je abdicirao pa nadalje on bio izuzetno snažan politički protivnik, izuzetno moćna figura ondašnje evropske scene. On je napustio ovaj svet u najboljim godinama i sa najviše iskustva. To je ogromna šteta. Jedan savetodavac sa Milanovim iskustvom i sa zrelim godinama bi i te kako dobro došao. Nažalost, nismo to bili u prilici da vidimo."

U tim pismima se spominje i „makedonsko pitanje“?

"Da. Milan strahuje da će Aleksandar ishitreno da preuzme neki korak i da dovede Srbiju u nezgodan položaj. Sva Aleksandrova putovanja i pregovori sa bugarskim knezom imali su za cilj da preduprede bugarski upad u Makedoniju ako dođe do nekog zapleta na Balkanu. Međutim, to što je Aleksandar pregovarao sa bugarskim knezom Ferdinandom ne da nije bilo delotvorno, nego je bukvalno, kada je srpski kralj otišao u posetu bugarskom knezu, napisana jedna neobavezujuća ugodba između dva naroda koju Bugari na terenu nisu poštovali. Oni su već imali oružanu akciju u Makedoniji, obračunavali su se sa Srbima, kao što je i ruska diplomatija tvrdila da u Makedoniji nema Srba. Ništa tom posetom nije postigao. Kada je otišao u Crnu Goru da pregovara sa Nikolom, ni tamo nije uspeo da dođe do dogovora. Knez Nikola tražio je da dođe do razgraničenja sfera i da se zna šta će, ako bi svi zajedno učestvovali u eventualnom sukobu, pripasti Crnoj Gori. Aleksandar je mislio da nema potrebe da dve srpske zemlje dele srpsku teritoriju, nego samo da postignu sporazum za zajednički rad."

Shutterstock Shutterstock

Koliko je na odnos Aleksandra sa Nikolom Petrovićem uticao i odnos porodica Petrović i Karađorđević?

"Sve je imalo uticaja. Mnogi radikali su hteli da Aleksandara ožene nekom crnogorskom princezom, pričali su o Kseniji koja je tada bila najmlađa, imala je 15, 16 godina. Ali Aleksandar nije dao svojim ministrima da o tom pitanju govore. Neosnovano su se širile glasine da je on otišao u Crnu Goru da se ženi. To nije bilo tačno. U planu je bio dogovor da, u slučaju da se mir na Balkanu naruši, Srbija i Crna Gora deluju skupa, kao dve srpske bratske zemlje. Taj sporazum nije postignut zbog pitanja podele interesnih sfera i zahteva Nikole da Skadar pripadne njemu. Ali kada se ta Aleksandrova turneja po Balkanu okončala bezuspešno, na scenu je mogao da stupi u punom obimu Milan Obrenović sa svojim državnim planom da se Srbija spremi i da čeka u miru, jer su velike sile ugovorile status kvo na Balkanu. Zahvaljujući tim očevim savetima Srbija je u miru prošla tu krizu, nespremna, spremala se i ušla u 20. vek spremna.“

Da li je Milan predviđao podelu Makedonije između Bugarske, Grčke i Srbije?

"Da. On je bio zagovornik pravedne podele. Smatrao je da je to jedini način da se trajno reši to pitanje.“

Da li je to bilo realno u tom trenutku?

"U tom trenutku on je mislio da nije bilo realno, ali da na tome treba raditi. Bugarska propaganda u Makedoniji je bila moćna. Komitska akcija je bila izuzetno snažna, njihove oružane grupe su bile svuda na terenu. U tom trenutku Bugarska je odricala svaku vrstu razgovora o podeli Makedonije, čak i o načelnom utvrđivanju interesnih sfera. Ali Srbija je ojačavanjem svoje vojne snage za vreme boravka Milana Obrenovića 1897. i 1900. u Srbiji, razradila svoje strateške pravce i interese u Makedoniji. Znači, nastojala je da fokusira svoju delatnost na Vardarsku dolinu i da bude spremna. Jer drugačije se pregovara kada ste spremni za akciju, a drugačije se pregovara kada ste nemoćni i nespremni. I to je osnažilo pregovaračku poziciju Srbije i 1911. i Milovanu Milovanoviću kada je sklapao Balkanski savez."

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...

 

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
25°C
29.07.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve