SKRIVENA ISTORIJA SRBIJE: Pisma koja će promeniti sve

Može li dvadeset sedam stranica pisama kralja Milana Obrenovića njegovom sinu kralju Aleksandru u potpunosti da promeni sliku o dešavanjima u Srbiji s kraja 19. i početka 20. veka? Sve i da nije tako, nema sumnje da će ovo štivo, pisano na savršenom francuskom jeziku, doprineti objektivnijem sagledavanju srpske istorije ovog perioda.

Činjenica je, naime, da je sve što se do sada znalo o ovom vremenu, neposredne pre Majskog prevrata 1903. godine, uglavnom temeljilo na onome što su javnosti predstavili pobednici ovog dinastičkog sukoba – Karađorđevići – odnosno oni koji su ih doveli na vlast.

Veliki deo arhive Obrenovića uništen je odmah posle ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage. Na meti zaverenika su pre svega bili spisi koji bi do guše mogli da kompromituju lidere radikala, pre svega Nikolu Pašića, zbog njegove saradnje sa dvojicom poslednjih Obrenovića – Milanom i Aleksandrom. Deo arhive koji nje uništen u prvom naletu razvučen je docnije, a u domaćim arhivama ostali su samo fragmenti, dovoljni da se rekonstruiše poneki istorijski detaljčić.

I sada se, gotovo niotkuda, pojavljuju Milanova pisma Aleksandru, koja bacaju potpuno novo svetlo na istorijski veoma značajan, a po svemu sudeći nedovoljno ispitan period za Srbiju.

Kao što je još uvek misterija kako su ta pisma odneta iz Srbije, do daljeg će ostati tajna i kako su vraćena u Srbiju.

"To je službena tajna. Imamo svoje izvore koji nam redovno javljaju o ovakvim i sličnim stvarima i ne želimo da ih ugrozimo“, kaže za „Ekspres“ Viktor Lazić, advokat i predsednik Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“.

On priznaje da je bio zatečen kada su mu se obratili ljudi nudeći Milanovu prepisku sa Aleksandrom, te da nije bio siguran šta da radi sa time što mu se nudi. Ipak je prelomio da je uzme, a u prvom trenutku nije bio ni svestan značaja papira koje je dobio.

"Mi nismo ciljano tražili ta pisma, jer nismo ni znali da postoje. Ljudi su nam se, jednostavno, sami javili tokom ove pandemije i pitali nas da li smo zainteresovani da o tim pismima pregovaramo. Težak momenat za nas je bio. Prihodi su nam bili pali za 80 odsto. Radnici su radili od kuće. Sve veze su blokirane, sve je u haosu. Ali uz pomoć troje ljudi, književnika Miloša Jankovića, novinarke Stevanke Češljarov i Adama Sofronijevića, zamenika direktora Univerzitetske biblioteke, uspeli smo da sve probleme rešimo“, priča Lazić.

O tome kako su Milanova pisma dospela u inostranstvo, Lazić, kako kaže, ima samo neke ideje, ali ne i potvrde za to.

"Pokušavamo da utvrdimo ceo istorijat. Imamo neke ideje, ali je sve na nivou hipoteze. Niti pouzdano znam, niti je to sada ključno. Da li ih je neki oficir uzeo iz Dvora, pa su ih potom njegovi naslednici odneli, mislim da je trećerazredno pitanje u celoj priči“, dodaje Lazić.

Ima, doduše, i drugih teorija o tome kako su pisma otišla iz Srbije. S obzirom na to da na njima ne postoji pečat arhiva, realno je pretpostaviti da ona nisu ni ušla u Državni arhiv kao zavedena građa. Ona se, dakle, nisu nalazila u nekoj od danas praznih „košuljica“ u Arhivu Srbije, dok je u onima u kojima se nešto nalazi, uglavnom reč o nekim mnogo manje značajnim fragmentima.

Jedna od teorija je da su ova pisma promenila vlasnika negde tokom perioda između dva svetska rata, nakon što ih je pregledao Vojislav Jovanović Marambo, koji je bio načelnik istorijskog odeljenja Ministarstva inostranih dela. Reč je, zapravo, o ostatku arhive koji je preživeo prvobitno čerupanje, odmah posle Majskog prevrata, kada je uklonjeno sve što bi moglo da kompromituje Pašića i radikale.

Marambo je, naime, pravio službenu belešku i gledao šta se o Obrenovićima nalazi u Arhivu Srbije. Jedna od mogućnosti je da je posle tog njegovog pregledanja, ono što je bilo nezavedeno – nestalo.

Moguće je, dakle, da je ovih dvadeset sedam stranica samo deo onoga što se nekada nalazilo u Arhivu na obradi, ali nije do kraja obrađeno i zavedeno. Logično je, dakle, pretpostaviti da negde u inostranstvu ima još slične građe velike vrednosti. Zanimljivo je da je Milan Obrenović svu svoju prepisku uvek nosio sa sobom. Posle njegove smrti 1901. godine njegova lična arhiva preneta je u Srbiju. Hartije je u Beograd doneo general Laza Petrović, Lepi Laza, ađutant kralja Aleksandra Obrenovića. O tome kolika je građa u pitanju, svedoči podataka da je Milanova arhiva bila smeštena u čak 23 sanduka!

Sav materijal smešten je u ispovedaonicu, koja se nalazila do kapele na prvom spratu zgrade u kojoj se danas nalazi Skupština grada Beograda – Starom dvoru – koju je Milan zidao od 1881. do 1884. godine.

A o razmerama devastacije Milanove arhive svedoči upravo činjenica da se sve o Obrenovićima i poslednjim godinama njihove vladavine zna uglavnom na osnovu izvora iz perioda vladavine dinastije koja ih je nasledila - Karađorđevića. U prvom talasu posle smaknuća kralja Aleksandra i kraljice Drage, kako smo već rekli, stradala su pisma koja su najviše kompromitovala mnoge aktere tadašnje političke scene, pre svega radikale i samog Nikolu Pašića.

Povezane vesti - Zašto Karađorđevići ne vraćaju slike Narodnom muzeju?

Pitanje je, naravno, šta je to moglo da bude toliko kompromitujuće. Odgovor, najverovatnije, leži u činjenici da su se radikali stalno nudili kralju Milanu, davali mu izjave vernosti, a što je sve u suprotnosti sa kasnijim Pašićevim tvrdnjama da je upravo on zaslužan za Milanovu abdikaciju i uklanjanje iz Srbije.

On je, međutim, pregovarao sa Milanom u svim kriznim trenucima, pa i u vreme tzv. prve i druge Pašićeve vlade 1891. i 1892. godine. Tada je, naime, iz Srbije proterana i kraljica Natalija, što je, opet, uradio Pašić, kao predsednik Vlade. Pašić je bio uključen i u prevremeno proglašenje maloletnog Aleksandra za kralja, odnosno dvorski državni udar. Lično je radikal Lazar Dokić, ranije Aleksandrov vaspitač, a potom i predsednik Vlade nakon ovog dvorskog državnog udara, odlazio u Beč da o tome razgovara sa Milanom. Kako bi zavarao tragove i otklonio sumnju da u Austriju ide kako bi sa bivšim kraljem razgovarao o prevremenom proglašenju Aleksandra punoletnim, sa sobom je vodio i suprugu.

Čitavu igru smislili su radikali, iako je Pašić svu odgovornost prebacivao na Milana nakon što je ovaj umro. A sve je bilo posledica Pašićeve pogrešne procene da namesni Jovan Ristić, posle njegove ostavke, neće imati kome drugom osim radikalima da poveri mandat za sastav nove vlade.

Ristić, međutim, nije bio lenj, pa je mandat poverio liberalima, pa je Pašić, videvši da se prešao i da je izgubio vlast, odmah poslao emisara kod Milana kako bi se dogovorili da Aleksandra pre vremena proglase punoletnim. Posle Majskog prevrata jeste oformljena državna komisija koja je trebalo da popiše šta je sve ostalo iza poslednjih Obrenovića. U noj su bila tri člana – po jedan liberal, radikal i državni službenik. Njeno formiranje nije sprečilo rastakanje kako Aleksandrove i Milanove privatne arhive, tako i dvorske biblioteke, koje je potrajalo narednih decenija. Državna komisija, na primer, pri popisu imovine u Dvoru nije uopšte zatekla najveći deo Aleksandrovih najdražih stvari, popisivana je i arhiva, ali tog spiska sada nema.

Povezane vesti - Bitka za Beli dvor još traje

No, ključno u svemu je da će ova pisma barem delom doprineti stvaranju nove slike Srbije na prelazu dva veka.

"Na 27 strana izložen je celokupan državno-politički program kralja Milana, šta je želeo, kako je upravljao državom i kako savetovao sina da postupa“, kaže Viktor Lazić i dodaje: „Kao na tacni dobijate ceo program Srbije na 27 strana ispisanih rukom kralja. To je prozor u to šta je država radila, šta je htela da radi, kako je postupala“.

Potpunija slika steći će se tek pošto sva pisma budu prevedena i nakon što ih istoričari budu detaljno analizirali.

"Trebaće nam meseci. Prevođenjem će rukovoditi akademik Milovan Danojlić, a istoričari onda treba da prouče svaku rečenicu“, kaže Lazić.

A onda sve to valja uporediti i sa delima koja su iza sebe ostavili, recimo, onovremeni predsednici vlada poput Stojana Novakovića i Đorđa Simića, ili recimo ministar vojni i načelnik štaba aktivne vojske general Jovan Mišković. I tek tada biće moguće stvoriti kompletnu sliku, pri čemu će Milanova pisma, sasvim sigurno, biti glavni orijentir za utvrđivanje istorijske istine iz tog doba.

Ovako, Obrenovićevi su uvek predstavljani kao veliki gubitnici, što je i logično jer mi o onovremenim događanjima imamo samo svedočenja njihovih oponenata. Najveće stvari prekrivene su velom tajni.

Možda će tada biti moguće raspravljati o suštini i posledicama Majskog prevrata iz novog ugla. Jer se može pokazati kako je Milan sve probleme pokušavao da reši diplomatskim putem.

"Moj je utisak da je on po svaku cenu želeo da izbegne vojne sukobe, jer je mislio da će u takvim brzom promenama Srbija biti apsolutni gubitnik. I u tom smislu on predviđa brzu propast Srbije. Ali kaže i da Srbija mora da bude dobro naoružana da bi je poštovali“, kaže Lazić.

Njegov je utisak da Milan, na primer, nije želeo da uzme celu Makedoniju, te da je „maštao i želeo da dobije deo Makedonije po ugledu kako je knez Mihailo vratio gradove, diplomatijom, bez ispaljenog metka, svestan da će nešto zauzvrat morati da da“.

"Verovatno bi dobio manje nego što su kasnije dobili Karađorđevići, ali ne bi ispalio nijedan metak i mnogo je verovatnije da bi to što je tako dobijeno moglo zauvek da se zadrži“, kaže Lazić.