INTERVJU VIGOR MAJIĆ: Otpor promenama dolazi sa univerziteta

INTERVJU VIGOR MAJIĆ: Otpor promenama dolazi sa univerziteta

Tanjug


Vigor Majić se na čelu Istraživačke stanice Petnica nalazi od njenog osnivanja 1982. godine. Sa timom bivših i sadašnjih Petničara neumorno je razvijao i razvija ovaj autentičan model vanškolskog obrazovanja, kroz koji su prošle hiljade mladih ljudi, ali i nastavnika. Sa iskustvom od gotovo 40 godina na čelu ovakve institucije, Majić je, sasvim sigurno, osoba koja može sveobuhvatno da sagleda i oceni stanje u obrazovnom sistemu Srbije. A ono je daleko od idealnog. Ono što je obeležilo školsku godinu koja je već pri kraju, svakako je epidemija koronavirusa, ali i prilično brzi odgovor obrazovnog sistema na novonastalu situaciju. I tu je, kako Majić ocenjuje za „Ekspres“, sistem položio ispit, mnogo bolje nego neki drugi sistemi.

„Stvari su funkcionisale, više ili manje dobro, no na karantin je odgovoreno na jedini način na koji se moglo odgovoriti u današnje vreme – organizacijom nastave na daljinu. Naravno, može se svašta prigovoriti na kvalitet nastave koju su deca mogla da prate na televiziji ili na način komunikacije sa nastavnicima, no malo je vremena bilo da se sve bolje organizuje. Ipak, nastava na daljinu mora trajati što manje vremena, jer takva krupna strukturalna i funkcionalna promena zahteva pripreme i prilagođavanja na svim nivoima, čak i izvan samog obrazovnog sistema. Na primer, u obezbeđivanju nesmetanog funkcionisanja telekomunikacija, u pripremi roditelja, u osposobljavanju direktora škola da se snađu u novim okolnostima… Da rezimiram, obrazovni sistem je položio ispit, bolje nego drugi sistemi u zemlji, dobio je dobru ocenu, koja je uistinu mogla biti i bolja“, kaže Majić za „Ekspres“.

Digitalizacija je reč koja se, verovatno, najčešće čuje kada se u poslednje vreme govori o reformi obrazovanja. Da li je to magična reč koja bi trebalo da otkloni sve nedostatke školstva u Srbiji?

„Naravno da nije. Kao i svuda, imate ljude koji razumeju šta znači ta reč (bukvalno: korišćenje prstiju) u savremenom društvu, ali i pojedince koji tu reč upotrebljavaju za sve i svašta. Koliko ja razumem, u našem obrazovanju bi trebalo da ta reč znači veće oslanjanje na računare i računarske mreže, što je, naravno, potpuno razumno imajući u vidu dominantnu poziciju ovih tehnologija. No, nadam se da će se sve strateške odluke donositi oprezno i mudro, imperativno vodeći računa da kvalitet stečenih znanja i veština raste umesto da opada. Obrazovanje je veoma složen sistem i unutar sebe, ali i u mreži zavisnosti od uspešnog funkcionisanja drugih sistema u društvu, pa je nemoguće očekivati da će obrazovanje, čak i uz najpametnija rešenja, moći da bude značajno uspešnije u odnosu na kvalitet zdravstva, nauke, informisanja, lokalne uprave…“

Vigor Majic 4

 

Jednom ste rekli da „imamo školu iz 17. veka i razmišljamo o promenama samo u okviru toga da umesto krede koristimo belu tablu sa flomasterima, ali da nastava bude na isti način“. Da li je posredi ista stvar i sa uvođenjem računara, digitalnih udžbenika…

„Obrazovanje je veliki sistem sa stotinu hiljada zaposlenih. Većina tih ljudi nekako je naučena da se prilagodi postojećim formama organizovanja i rada i da razvija sumnju i otpor u svaku najavljenu inovaciju ili promenu, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog iskustava sa čestim promenama političkih prioriteta i kratkoročnog dometa delimičnih reformi koje u poslednjih pedesetak godina nisu trajale duže od mandata pojedinih ministara. U Srbiji ima veoma malo ljudi koji danas razmišljaju o dugoročnim promenama i još manje onih koji žele da pokreću promene, jer su postali pesimisti po pitanju da li će ih iko razumeti i da li će još neko poželeti da vrši promene. Tačno je da je postojeći sistem po svim svojim ključnim elementima identičan ili veoma sličan školstvu koje smo imali pre sto i više godina. Promene koje su se dešavale tokom poslednjih tridesetak godina najviše su se odrazile na slabljenje samostalnosti škole i nastavnika, na previše kompromisa po pitanju nastavnih sadržaja i na davanju, po meni, prevelikih prava učenicima i roditeljima, a da nismo promenili vrednosni sistem. Tako i dalje imamo ogorčenu borbu roditelja, učenika i studenata da na što lakši način i uz što manje rada i napora dođu ne do znanja, već do ocene, čak i uz pretpostavku da je taj način nepošten ili nezakonit. Većina roditelja nije suštinski zainteresovana da deca nauče što više kvalitetnih znanja, veština, stavova, već samo da deca dobiju neki papir koji će im omogućiti, kako oni to razmišljaju, ugodniji život.“ 

Profesor Srđan Ognjanović je baš u intervjuu za naš list nedavno rekao kako je sada vreme za mlade nastavnike. Imamo li ljude koji su spremni da odgovore izazovu i da stvaraju kadrove za budućnost?

„Ne volim da govorim stvari koje prijaju uhu čitalaca. Niti je vreme za mlade, niti je vreme za stare nastavnike. Mi treba da se nadamo da će što pre doći vreme za kvalitetne nastavnike. Odnos broja mladih i starijih nastavnika trebalo bi da bude uravnotežen. Mladi donose sveže ideje i energiju, a stariji prenose svoja iskustva i tehnike rada u suočavanju sa specifičnim situacijama. Forsiranje mladih nastavnika ide samo naruku fakultetima koji školuju nastavnike, koji žive od broja studenata koje plaća država. Imam osećaj da većina takvih fakulteta nimalo nije zainteresovana za kvalitet znanja i veština tih mladih nastavnika; većina tih fakulteta uopšte ne razmišlja o novim metodama rada i promenama strukture i sadržaja nastavnih programa. Tako, danas sa fakulteta izlaze mladi nastavnici sa problematičnim znanjem i bez dovoljno ideja o inovacijama koje je moguće primeniti, ali i o inovacijama koje bi trebalo razvijati.“

Vigor Majic 2

Godinama se priča i o tome da decu moramo da naučimo da misle, ali se, izgleda, sve na kraju svede na prostu reprodukciju onoga što čuju od nastavnika. Vidite li tu pomake?

 „Ne dovoljno. Jako malo imamo nastavnika koji razumeju šta znači učiti decu da misle. Štaviše, jako malo imamo nastavnika koji žele da uče decu da misle. To je složen zadatak. Naime, decu bi trebalo učiti da koriste mnoge različite tehnike razmišljanja, odnosno rešavanja različitih tipova problema. To podrazumeva neophodnost da se deca suočavaju sa zadacima koji nisu eksplicitno objašnjeni u udžbenicima, koji zahtevaju da postavljaju pitanja, aktivno tragaju za odgovorima na različitim mestima i na različite načine, da budu kritični, da sumnjaju. Većina nastavnika, ali i direktora škola se plaše situacije gde će deca postavljati pitanja u vezi sa životom, različitim zbivanjima u okruženju, temama koje sreću u porodici, u medijima. Postavite sebi pitanje koliko bi nastavnika bilo srećno da im učenici postavljaju pitanja o politici, strankama, ratu, etnički, etički ili politički osetljivim temama. Dakle, mi imamo unutrašnji otpor ideji o razvoju kritičkog i problemskog razmišljanja u školama, pa čak i na fakultetima. Da bi se tu nešto pomaklo, mora se stvarati šira društvena klima da ne postoje tabu teme o kojima se ne može razgovarati, argumentovano i analitički, bez emocija i etiketiranja. Dokle god imamo makar i jednu temu o kojoj ne želimo razgovarati, nemoralno je očekivati da ćemo decu moći da uspešno učimo da budu otvoreni, kritični i kreativni.“

Pročitajte još: Od strategije do tragedije

Da li je veći problem tehnička neopremljenost škola ili nespremnost, pa nekad čak i odbojnost nastavnog kadra prema novim trendovima?

„Sve je problem. Škole su stare, zapuštene i neopremljene. Ja ne znam nijednu školu u Srbiji koja ima kabinete opremljene makar na nivou propisanih standarda uz uslov da se ta učila aktivno koriste u nastavi. Ja ne znam nijednu školu u Srbiji koja ima savremene i kvalitetne knjige u biblioteci, koja prima makar nekoliko kvalitetnih časopisa koji promovišu nauku i gde deca te knjige i te časopise intenzivno koriste. Dobra škola bi trebalo svake godine da kupi savremenih knjiga i časopisa barem onoliko koliko ima učenika, a da u taj broj ne računamo školske udžbenike i obaveznu lektiru. Dobro je što ministar juri velike pare na svim stranama da rekonstruiše školske zgrade i ugura neku novu opremu u škole, ali to je veoma veliki poduhvat koji zahteva ozbiljno povećanje državnog ulaganja i on u tome mora imati svesnu i direktnu podršku cele Vlade na dugoročnoj osnovi. Neophodna je i promena u odnosu lokalne zajednice prema ulaganjima u škole. Na školstvu se decenijama štedi i to je ostavilo tragične posledice na celo društvo.“

Školstvo se, rekli bismo, nalazi u permanentnoj reformi, bar u poslednjih 20 godina, pa čak i mnogo duže. Imate li utisak da svaki novi ministar počinje sa svojom reformom i šta je rezultat toga?

„Da budem iskren, ne znam šta bi bilo ko razuman i dobronameran mogao da učini da se nađe na mestu ministra, a da ne pokrene širok dijapazon promena koje se skupno nazivaju reforma. Dakle, nije problem u pokretanju reformi iznova, već u nespremnosti ključnih političkih aktera u Srbiji da prihvate ideju o potrebi za ozbiljnim i dugoročnim promenama u obrazovanju koje bi se nastavile i nakon izbora. Tek tada bi se mogao okupiti kritičan broj stručnjaka i iskusnih ljudi iz obrazovanja koji bi formulisali listu kratkoročnih i dugoročnih ciljeva i zadataka. Mnogi koji bi to danas možda mogli da učine su od takvog poduhvata unapred odustali, jer ne veruju da postoji iole dovoljna garancija kontinuiteta i istrajnosti, dakle izvesnost ostvarivanja ključnih ciljeva. Jednostavno, ne žele da im se ime vezuje za neuspešan poduhvat, kao što i dan-danas ime Stipe Šuvara vezujemo za jednu neuspešnu reformu, a da i ne znamo tačno šta je u njegovim idejama bilo pogrešno, osim nade da će takav model moći da uspešno zaživi.“

Foto: YouTube screenshot

Foto: YouTube screenshot

Pre četiri godine ste pesimistično ocenili da srpskom školstvu predstoji sivo vreme i ekspanzija privatnih škola. Vreme Vas, izgleda, ne demantuje?

„Nije problem u pojavi privatnih škola. Jedino se među takvim školama može očekivati pojava ozbiljnih inovacija i bitno svežih ideja. Realno je da tu ima i škola čiji je jedini cilj da pokupe pare naivnih roditelja koji se lako upecaju na šarene priče i sopstvenu sujetu, no to je danas jedini prostor gde se vide neke istinske novine. Za mene nije problem u širenju privatnih škola, već u inertnosti među javnim školama, u odsustvu ideja i inicijativa, u nedostatku hrabrosti da se ide napred, da se podiže lestvica dometa. Pitajte slobodno ministra koliko dobija pisama od direktora državnih škola sa idejama i inicijativama za bitne promene u načinu i uslovima rada, za promene u nastavnim programima, za promene u finansiranju škola, za promene u formulama za plate i nagrađivanje nastavnika, njihovo fleksibilnije zapošljavanje, ali i otpuštanje onih koji su neuspešni. Taj broj je mali, zanemarljiv. Nama su strahovito potrebne kvalitetne privatne inicijative u obrazovanju na svim nivoima, uključujući i visoko obrazovanje gde još nemamo beskompromisan privatni univerzitet tehničkih ili medicinskih nauka koji će pratiti vodeće svetske trendove. Na domaćim fakultetima, nažalost, imamo mnogo ljudi kojima tu nije mesto, koji iza svojih titula i pozicija nemaju nikakvo merljivo i međunarodno priznato ostvarenje i, što je veoma važno, nemamo nikakav mehanizam da se tih ljudi rešimo. Takvi ljudi su često glasni, nametljivi i samopromotivni i uspešnije promovišu i šire svoja kvaziznanja i sulude ideje. Oni su nedodirljivi i nepomerljivi. I to je možda najveća prednost koju mogu da iskoriste privatne škole i fakulteti koji bi dovodili svetske stručnjake i uspostavili fleksibilan program koji se stalno menja i prati probleme, izazove i dostignuća svetske nauke.“

Kako ste doživeli prošlogodišnju predstavu sa navodnom prodajom „Megatrenda“?

„Očekivao sam tako nešto. Veoma sam uveren da je taj pompezno nazvani ’Megatrend’ napravljen kao prevara za lakoverne. Nije jedini. Što se tiče privatnih univerziteta, tu imate jednu nadgradnju manipulacija koje imamo u nekim privatnim školama, a to je trgovina akademskim zvanjima. U našem siromašnom i namučenom društvu, u našoj neukosti i primitivizmu, doživotne titule imaju magičnu privlačnost. Mnogi bi ’gaće skinuli’ da se dočepaju neke titule, makar i sumnjive, opskurne. Time maskiraju svoje skromno znanje i primitivizam i imaju osećaj veće važnosti i uspeha. O tome sigurno mnogo više mogu da vam kažu psiholozi i psihijatri. Akademska zvanja i naučne titule su jedini, smešni, ostatak još iz feudalnih vremena upravo zbog svoje neupitnosti i doživotnog trajanja. Vi možete doživeti saobraćajnu nesreću, amneziju, izgubiti sposobnost govora i pisanja, zaboraviti sve što ste učili, ali i dalje ostajete doktor nauka i profesor, mada ste definitivno nesposobni da taj posao obavljate. U svetu biznisa, industrije, trgovine, politike, dakle tamo gde su se desile velike promene i veliki napredak tokom poslednjih stotinu i više godina, takva doživotna zvanja i titule odavno ne postoje. U jednoj godini ste uspešan menadžer, dogodine je vaša kompanija neuspešna i vas će brzo i jednostavno smeniti. Lično sam pristalica radikalne ideje da dokle god vam barem jednom u dve godine radove objavljuju ozbiljni međunarodni časopisi ili dokle god vaše nove projekte prihvataju i primenjuju u industriji ili građevinarstvu, vi zadržavate titulu, recimo, doktora u odgovarajućoj oblasti, a kada prestanete, onda više niste doktor, osim ako ste to zvanje držali recimo 20-25 godina, e onda ono ostaje vama doživotno. Mi danas imamo previše ljudi koji nakon ’odbranjenog’ doktorata nisu publikovali nijedan ozbiljan rad niti dali bilo kakav vredan doprinos u svojoj oblasti. Još veći je problem što oni i dalje imaju prednost u izborima i reizborima i veliku moć odlučivanja o napredovanju mlađih stručnjaka.“

Vigor Majic 3

Na kojem nivou školstva primećujete najviše problema, a na kojem najviše spremnosti da se stvari menjaju nabolje – u osnovnom, srednjem ili višem i visokom obrazovanju?

 „Nemam nikakvu dilemu da zbog prethodno iznetih stvari najviše otpora promenama ima na fakultetima, tj. na univerzitetu, šta god reč ’univerzitet’ kod nas značila. Univerzitet je uspavan, ušuškan u koncept autonomije, što ima smisla samo i jedino ako većinu ljudi čine aktivni kreatori, ljudi prepoznati van granica etniciteta ili države. Pare stižu, manje-više, uredno od države, radili više ili manje, mnogi vam se ulaguju, titule su doživotne i lepo zvuče, čak i kada niste svesni šta znače ili kako se pišu, pa zašto biste išta menjali i rizikovali da se zamerite kolegama kojima je lepo? No, dodao bih, visoko obrazovanje je izvor velikih otpora svim ozbiljnijim promenama u nižim nivoima obrazovanja. U mnogim razvijenim zemljama u svetu se, na primer, decenijama favorizuje školovanje nastavnika da predaje više različitih predmeta ili da se bavi nepredmetnom nastavom (na primer, integralna ili problemska ili projektna nastava). Kod nas su se takve ideje pojavljivale unazad dobrih 40 godina, ali su snažni otpori uvek dolazili od strane fakulteta. Fakultet za matematiku ne može, na primer, da dopusti da matematiku predaje neko ko je završio neki drugi fakultet, makar se tamo matematika intenzivno uči (na primer, tehnički fakulteti). Isto je sa hemičarima, biolozima, istoričarima… Iskustva drugih zemalja pokazuju da nastavnik osposobljen da predaje više predmeta daleko lakše nalazi posao i u stanju je da poveže teme među različitim predmetima i oblastima znatno bolje nego nastavnici koji su školovani za samo jedan predmet. Jeste, tvrdio sam mnogo puta da je akademska sujeta najveća sujeta na svetu i da zbog toga mnogi sjajni stručnjaci postaju zaslepljeni strasno potcenjujući kolege iz drugih institucija i ne prepoznajući argumente koji su drugima jasno vidljivi.“

Da li i dalje stojite pri oceni da školstvo u Srbiji služi za zapošljavanje u državnoj upravi, a da je Univerzitet ogromna institucija koja postoji sama zbog sebe i neće da se menja?

„Tačno, mada nisam baš tako rekao. Mi još posmatramo škole kao prostor gde je stabilno zaposleno oko sto hiljada ljudi. U prilikama kada se razgovara o nekim promenama ili reformama i kada se dotaknu pitanja veće dinamike ili protoka zaposlenih, znači lakšeg otpuštanja manje sposobnih ili manje uspešnih i lakšeg zapošljavanja i provere sposobnosti novih nastavnika, ili kada se potegne pitanje gašenja nekih besmislenih smerova i struka, najčešće se kao ključni argument protiv diranja tih pitanja potegne problem zaposlenih iz ugla apsolutnog prihvatanja koncepta da je zapošljavanje u školi automatski zapošljavanje do kraja života. Pazite, naš administrativni termin ’posao na neodređeno vreme’ uvek se tumači kao ’posao do penzije’ iako to bukvalno ne znači. Sindikati su tu često veoma slepi i zadrti kao da ne shvataju da lakše otpuštanje mora značiti i lakše zapošljavanje i da ako otpustite jednog ili sto loših profesionalaca, vi morate zaposliti isto toliko novih i da zbirnog gubitka nema, imate samo povećavanje motivacije i pokretljivosti, što je valjda poželjno. Argumenti kao što je ’osećanje nesigurnosti’ bez veze su, jer zašto uopšte i treba da postoji ’osećanje apsolutne sigurnosti’? U siromašnom i politički nestabilnom društvu osećanje nesigurnosti je mnogo šire, pa otuda i opasna borba da se neko pošto-poto ugura i zaposli u državnom sektoru gde su plate ’možda male, ali su sigurne’.“

 

 

Stabilno i nedovoljno

Kako danas funkcioniše Petnica? Dobijate li redovno novac od države?

„Nasuprot ovim vašim pitanjima, veoma je teško. Iako bi se za podršku koju daje država, praktično od osnivanja Petnice, moglo reći da je stabilna, problem je što je iznos koji dobijamo (oko 30 miliona dinara) isti tokom poslednjih 12 godina. To su bile značajne pare 2008. ili 2009. godine, ali u periodu 2011-2012, zahvaljujući sredstvima Evropske investicione banke, obavljena je opsežna rekonstrukcija i proširenje prostora i to tačno tri puta. Izgrađene su tri nove zgrade, korisna površina je povećana sa 2.700 na 8.100 kvadratnih metara. To je formalno vlasništvo države, ali od države ne dobijamo nijedan dinar za održavanje. Sav teret je pao na nas, a novac namenjen organizaciji aktivnosti nije povećan ni za jedan dinar. Rad u novim, savremenim, komotnijim uslovima je neizostavno značajno skuplji i to nam predstavlja ogroman kamen oko vrata. Petnica radi preko 300 dana godišnje sa mladima i to sedam dana u nedelji, 24 sata na dan. Vi nužno morate imati odgovarajući tim ljudi koji je tu stalno prisutan, morate imati adekvatne tehničke službe, dežurstva, higijenu, funkcionisanje kuhinje po strogim propisima… Veoma je teško, a epidemija je strahovito otežala situaciju, jer su mnogi potencijalni donatori i sponzori u besparici, čitav niz programa za studente međunarodnog karaktera je otkazan. Sve u svemu, očajno se borimo da preživimo. Ovih dana moje kolege i ja gledamo u liste neophodnih servisa i popravki, vrtimo taj papir, obrćemo ga sve kao u nadi da će iz nekog drugog ugla cifre izgledati manje. No, brojke su jedna okrutna tvorevina.“

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar