INTERVJU VILIJAM MONTGOMERI: Da sam Bog, podelio bih Bosnu na tri entiteta

INTERVJU VILIJAM MONTGOMERI: Da sam Bog, podelio bih Bosnu na tri entiteta

(BETAPHOTO/NENAD PETROVIC/AV)


Udba je u izveštaju iz 1977. o njemu pisala kao o drugom sekretaru Ambasade SAD u Beogradu čije ponašanje odudara od standardnog ponašanja ostalih američkih diplomata. Smetalo im je, priznaju u depeši, što osvaja kćeri visokih oficira JNA u cilju dobijanja podataka o ličnosti jednog istaknutog društveno-političkog radnika, a radi poznanstva sa Milovanom Đilasom.

Bila ovo još jedna urbana legenda tajne službe ili ne, činjenica je da je Vilijam Dejl Montgomeri odigrao jednu od ključnih uloga u petooktobarskoj revoluciji. Po sopstvenom priznanju, kako i piše u svojoj knjizi “Kad ovacije utihnu”, bio je svedok, a donekle i učesnik u rušenju i padu tri autoritarna režima, hapšenju Slobodana Miloševića i njegovom kasnijem izručenju Haškom tribunalu.
Nekadašnji ambasador SAD u Bugarskoj, Hrvatskoj, a potom i u Srbiji, nakon što je okončao diplomatsku karijeru, nije se vratio u domovinu. On i supruga Lin preselili su se u Cavtat u Hrvatskoj. Montgomeri, koji povremeno boravi u Beogradu, u ekskluzivnom intervjuu za “Ekspres” govori o podeli Bosne na tri entiteta kao mogućem rešenju za neuspeh Dejtonskog sporazuma, potencijalnim rešenjima kosovskog čvora i nespremnosti SAD i EU da sankcionišu Kosovo zbog neispunjenih obećanja i uvedenih taksa.

Penzionisani američki diplomata osvrće se i na rat devedesetih i ulogu SAD u sukobu u Bosni.

“Važno je podsetiti se da je predsednik Buš bio protiv raspada Jugoslavije zato što je verovao da će to predstavljati presedan za Sovjetski Savez. Verovao je u politiku Gorbačova i strahovao je da će raspad Sovjetskog Saveza dovesti do ogromne nestabilnosti i nasilja.

Sjedinjene Države niti su imale, niti imaju strateški interes za Balkan. Štaviše, predsednik se suočio sa izborima i nije želeo da se upliće u situaciju na Balkanu. Nažalost, na samom početku konflikta, mi smo dopustili Evropskoj uniji da preuzme vođstvo. Značajno je na primer da SAD nisu učestvovale u Unproforu.

EPA PHOTO EPA/MILOS BICANSKI

EPA PHOTO EPA/MILOS BICANSKI

Jedan od problema evropskog pristupa je nespremnost da se upotrebi sila. Naravno, problem SAD je što smo bili previše spremni da u mnogim prilikama upotrebimo silu. Taj radikalno drugačiji pristup doveo je do mnogih sukoba sa EU oko adekvatnog odgovora od 1991. do 1995. godine. Sa američke tačke gledišta, zaraćene strane nisu obraćale pažnju na Unprofor i EU upravo zbog njihove nespremnosti da nateraju bilo koju od uključenih strana da se pridržava sporazuma ili obuzda nasilje.

Uključenost SAD i u situaciju u Bosni i u Hrvatskoj gotovo potpuno su diktirali nasilje i zverstva velikih razmera o kojima su svakodnevno izveštavali internacionalni mediji. Drugim rečima, SAD su pritiskane da se uključe iz humanitarnih razloga, ne materijalnih ili strateških. Uvučeni smo polako i nevoljno.

To se promenilo sa bombardovanjem sarajevske pijace i masakrom u Srebrenici. Ti događaji su doveli do toga da je za glavnog pregovarača i šefa balkanskih pitanja postavljen Ričard Holbruk. Pojačala se i odlučnost javnosti i zvaničnika da preduzmu konkretne korake kako bi obuzdali nasilje. Pošteno je reći da su i SAD i EU duboko verovale da je glavni krivac za nasilje u Bosni i Hrvatskoj Slobodan Milošević. I dok su sve etničke grupe trpele nasilje, a sve strane bile uključene u zločine, kao najvažnija dela koja su se isticala u očima Međunarodne zajednice bili su zločini koje su počinile srpske snage. To uključuje granatiranje Dubrovnika s kopna i mora, masakr u Srebrenici, razaranje hrvatskog grada Vukovara, masovno etničko čišćenje Višegrada i Foče i granatiranje, snajperisanje i blokada Sarajeva.

Povezane vesti – AJVORI ROBERTS: BOSANSKI SRBI SU SEBI NAJVEĆI NEPRIJATELJI

Potpuno sam svestan nepravde i zločina koje su počinjeni protiv Srba i video sam broj srpskih izbeglica iz Hrvatske i Bosne i sa Kosova, opisujem scene i incidente o kojima su izveštavali internacionalni mediji širom sveta.
Kada su se SAD i Holbruk uključili 1995, percepcija je bila da je način da se zaustavi nasilje i sve strane dovedu za pregovarački sto da se ojačaju muslimanske i hrvatske snage, i oslabe srpske. To je kuliminiralo promenjenom vojnom situacijom i Dejtonskim sporazumom. Rekao bih da je sa isticanjem Holbruka 1995. godine, Amerika postala najistaknutija međunarodna sila u balkanskim pitanjima sve do, u najmanju ruku, 2001. godine. ”

Da li je Balkan i dalje u fokusu Sjedinjenih Država?
“Ne.”

Sami ste rekli da je američka administracija bila uverena da je glavni krivac za nasilje devedesetih godina bila Srbija predvođena Slobodanom Miloševićem. Da li su SAD promenile odnos prema Srbiji?

“Mislim da je mnogo uticajnih ljudi iz spoljne politike u SAD aktivno još od raspada Jugoslavije i da su mnogi od njih zadržali mišljenje formirano još devedesetih. Stoga, ti ljudi snažno podržavaju pitanje nezavisnosti Kosova i daju jaku podršku kosovskim Albancima.

Međutim, predsednik Vučić je tokom svog mandata kao premijer Srbije i sada kao predsednik značajno promenio percepciju lidera SAD i EU. On hoda po vrlo delikatnoj liniji, balansirajući dobre odnose sa Kinom, Rusijom, EU i SAD i istovremeno pokušavajući da poboljša odnose sa zemljama u susedstvu. I to radi uprkos preostalim nacionalističkim elementima u Srbiji koji moraju da se drže pod kontrolom. To nije lak zadatak. Ali, Vučić je stekao međunarodno poštovanje zbog svojih akcija i poteza.”

Vratimo se na devedesete godine. Nakon rata u Bosni, Zapad se nije bavio Kosovom u Dejtonu. Da li je to bila greška?

“Ne. Dejton zamalo nije uspeo onakav kakav je bio. Samo se bavio bosanskim akterima. Uključivanje Kosova bi uvelo potpuno novog igrača – kosovske Albance i potpuno drugačiji set pitanja i izazova.”

foto Zoran Ilic

foto Zoran Ilic

Koliko je bila pogrešna strategija za Kosovo “standardi pre statusa”?

“Zavisi od vaše tačke gledišta. Verujem da je to bila najsramnija, najlicemernija i najmalicioznija zavera u kojoj sam učestvovao za vreme moje diplomatske službe. Verovao sam da bi ukoliko se pravično i pošteno sprovede, ta strategija mogla da poboljša situaciju na Kosovu, posebno za kosovske Srbe. Ubedio sam Nebojšu Čovića i srpsku vladu da je shvati ozbiljno.

Ali je sve to bila sramna i namerna politika koja je trebalo da deluje kao pravična, a u stvari je stvorila “standarde” koji su bili dvosmisleni i mogli su se lako ispuniti kad god su međunarodna zajednica, pogotovo SAD i Velika Britanija, to želeli. Što se i desilo vrlo brzo. Zato su “standardi pre statusa” bili ključni deo strategije da se što pre proglasi nezavisnost Kosova. Ljudi koji su to planirali i izveli, verovatno veruju da je to bio veliki uspeh. Nemam ništa drugo sem prezira prema njima.”

Dejtonski sporazum, NATO bombardovanje i hapšenje Slobodana Miloševića teško da su kraj uspešno završene priče. Da li je jedna od opcija organizovanje Dejtona 2 na kojem bi se diskutovalo o Kosovu i Republici Srpskoj?

“Pa, ako počnemo od činjenice da je Dejton završen pre 25 godina i da se NATO bombardovanje desilo pre više od 20 godina, i da su Bosna i Kosovo i dalje po svim kriterijumima nestabilni, i potencijalno nasilni, a etničke grupe na oba mesta su otprilike podjednako neprijateljske jedne prema drugima kao što su bile 1999, jasno je da je Dejton imao ozbiljne mane i da su dugoročna rešenja prihvatljiva za ljude i na jednoj i na drugoj strani svakako neophodna.

Ali, evo loših vesti. Svetski lideri i vlade EU i SAD imaju sposobnost da se ozbiljno usredsrede na ograničeni broj pitanja. Sumnjam da uopšte ima entuzijazma na višim nivoima da se posveti dosta vremena i pažnje (snaga i resursa) održavanju Dejtona 2. To se neće desiti na višem nivou. A ako se išta organizuje bez visokih zvaničnika, onda se neće ništa postići.
Realnost je još gora od toga. Mnogo ljudi sada shvata da je Bosna neodrživa, kao što sam rekao pre više od deset godina, i da to važi i za Kosovo. Ali ne vidim da su SAD ili EU zaista odlučne da urade nešto povodom toga. Izaslanici govore prave stvari i ohrabruju “dijalog”. Ali, to su samo reči i prazna obećanja.”

social-network-post-1920x10802-2-710x399

Jednom prilikom ste naveli da će do raspada Bosne doći ubrzo…

“Ne sećam se da sam rekao da će ubrzo doći do raspada Bosne. Ali mislim da je to neizbežno.”

Da li mislite da je dobra opcija referendum o nezavisnosti Republike Srpske?

“Da sam Bog, što još uvek nisam, iako sam se prijavio za tu poziciju, najpre bih napravio tri entiteta. Od Federacije bih napravio i hrvatski entitet i bosansko-muslimanski entitet, tako da budu tri entiteta, ne dva. Onda bih sa snažnom podrškom, uticajem i pritiskom Međunarodne zajednice došao do dogovora sa ova tri entiteta koji bi uključivao mogućnost da svaki od njih može da ima referendum o nezavisnosti. Ali bih istovremeno odredio mnogo specifičnih obaveza. Na primer, to bi bio mini šengen kao oblik dogovora, gde bi postajala sloboda putovanja, slobodni protok robe, tako da se niko ne oseća povređenim. To bi ponovo bilo urađeno uz podršku, ohrabrenje i pritisak međunarodne zajednice, zato što je problem uopšte sa raspadom Jugoslavije u tome što nije postojalo jasno liderstvo ili usmeravanje međunarodne zajednice prema akcijama koje su izvedene unilateralno, kao što je slučaj sa Slovenijom. To je problem. Ako bi sada Republika Srpska unilateralno sprovela referendum bez bilo čije podrške, onda bi to bilo zaista problematično.”

Kritičari bi rekli da referendum o nezavisnosti Republike Srpske dovodi do ujedinjenja sa Srbijom, a onda i do nove destabilizacije u regionu…

“Svi moramo da budemo svesni da 25 godina od završetka borbe, dakle posle 25 godina, tamo i dalje postoji visoki predstavnik koji barem u teoriji ima puna ovlašćenja. Ekonomija Bosne je katastrofa, a entiteti ne sarađuju. Država ne funkcioniše. Ono što imate sada ne funkcioniše, zato morate da počnete od priznanja da ono što imate apsolutno ne funkcioniše i neće funkcionisati, i da zato mora da se promeni. Ali, moram da kažem da to nije nešto što treba da poguraju Hrvatska ili Srbija. Trebalo bi u potpunosti da dolazi iz Bosne uz podršku međunarodne zajednice. I prva faza je ta nezavisnost uz sve ostale aranžmane.

Povezaen vesti – INTERVJU IVO GOLDŠTAJN: Žrtve Jasenovca sada idu u paketu sa drugim žrtvama

Rekao bih da u Hrvatskoj postoje snažna negativna osećanja prema bosanskim Hrvatima, zato što su tokom rata bosanski Hrvati bili snažniji od same Hrvatske i preuzeli su mnoga preduzeća. Posmatrali su ih kao problem. Tako da ne znam šta će se desiti tamo, ali je za mene ključno, pod jedan – sloboda izbora, pod dva – da je to proces koji je urađen bez nasilja i koji ne vodi ka nasilju. Ono što sada imate i na Kosovu i u Bosni je veoma veliki potencijal da jedan incident ili dva izazovu ozbiljno nasilje. I to je za žaljenje, ali je takva situacija. Sve što treba da uradite, ako zaista želite da shvatite koliko je loša situacija, jeste da pogledate kakvo je bilo stanje sa bračnim ugovorima pre rata na Kosovu i u Bosni. Recimo, 1990. godine u Bosni ste imali 25 procenata mešovitih brakova, iz dve etničke grupe. Na Kosovu niste imali skoro nijedan. Druga stvar je da danas ni na Kosovu ni u Bosni nemate nijedan međuetnički brak. Zapravo u Bosni su se, nažalost, etničke grupe još više udaljile.”

Pojedini stručnjaci predlažu organizovanje novog Berlinskog kongresa za Balkan kao logično rešenje i Bosne i Kosova. U kom formatu bi taj kongres mogao da se organizuje i koje su implikacije takvog predloga?

“Ne verujem da će se to ikada desiti, a i ako se dogodi, imao bi međunarodne predstavnike bez volje ili želje da upotrebe silu ili pritisak kako bi se došlo do dogovora. Zato bi propao.”

Pritisak Sjedinjenih Država na Prištinu raste. Možemo li očekivati od nove kosovske vlade da ukine takse na srpsku robu?

“Vi upadate u zamku kosovskih Albanaca. Vi i međunarodna zajednica ste u potpunosti fokusirani na neprihvatljive takse i potpuno ste zanemarili obećanja kosovskih Albanaca iz briselskog dijaloga koja nisu održana. Vrlo bitna stvar je da skoro nijedan međunarodni predstavnik ne skreće pažnju na neuspeh u implementaciji značajne Zajednice srpskih opština. Štaviše, pravi pritisak bi bio smanjiti finansijsku pomoć Kosovu sve dok se ne implementiraju stara obećanja i eliminišu uvozne takse. Konačno, posle godina uskraćivanja prava Kosovu da podigne vojsku, sada smo na to tiho pristali. Verujte mi, kosovski Albanci imaju vrlo istančan osećaj za to kolika je snaga kojom ih pritiskaju i u skladu s tim i postupaju.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar