Izbori koji ne rešavaju krizu

Stanovnici na prostoru Kosova i Metohije izaći će 7. juna po četvrti put na birališta u poslednjih 16 meseci. Treći put biraće skupštinski saziv.

U savremenim parlamentarnim sistemima česti izborni ciklusi uglavnom su posledica dubokih političkih sukoba, slabe koalicione stabilnosti i nedostatka poverenja između ključnih političkih aktera, a upravo se takav obrazac već duže vreme može prepoznati na Kosovu i Metohiji. Zbog toga se može reći da se kosovski politički sistem nalazi u ozbiljnoj krizi legitimiteta. 

Sve to se odvija u situaciji duboke političke i institucionalne krize i pokazatelj je da kosovski politički sistem i dalje nije konsolidovan, kao i da postoji duboka podeljenost između albanskih političkih subjekata koji deluju na Kosovu. Ta podeljenost unutar albanskog političkog bloka više nije identitetska, već personalna i najbolje se oslikava kroz politička previranja koja su se odvijala između dve značajne političke ličnosti na Kosovu – Aljbina Kurtija i Vjose Osmani.

Sve je počelo uskraćivanjem podrške da Osmanijeva bude reizabrana na mestu predsednice, da bi se trenutni rasplet pronašao u vanrednim parlamentarnim izborima. Borba za prevlast između Kurtija i ostalih lidera paralisala je institucije, dok su administrativni i ekonomski procesi ostali u drugom planu. 

Kako bi se na najbolji način razumele stranačke podele i uzroci trenutne političke i institucionalne krize, neophodno je sagledati izborni sistem koji se primenjuje prilikom izbora skupštinskog saziva na Kosovu. Skupština ukupno broji 120 poslanika od kojih 10 mesta pripada srpskoj nacionalnoj manjini i 10 drugim manjinama koje su zastupljene na prostoru Kosova. Primenjuje se proporcionalni izborni sistem, što znači da se mandati raspodeljuju u skladu sa procentom osvojenih glasova na nivou čitave teritorije Kosova. Izborni prag iznosi pet odsto za političke subjekte koji ne predstavljaju nacionalne manjine. 

Specifičnost kosovskog izbornog sistema ogleda se i u činjenici da su liste otvorene, odnosno birači ne glasaju isključivo za stranku, već imaju mogućnost da daju preferencijalni glas konkretnim kandidatima unutar liste. Na taj način birači utiču ne samo na broj mandata koji lista osvaja, već i na redosled kandidata koji će te mandate dobiti.

Mandati se zatim dodeljuju kandidatima prema broju osvojenih ličnih glasova, prvo onima sa najvećom podrškom, pa redom do popunjavanja ukupnog broja mesta koja je lista osvojila. 

Ovakav model poznat je kao preferencijalno glasanje i povećava ulogu pojedinačnih kandidata u odnosu na stranačke centrale. U političkoj teoriji se upravo kombinacija proporcionalnog izbornog sistema sa otvorenim izbornim listama ističe kao preduslov sa nestabilnost političkog sistema jer svaki poslanik sa velikim brojem glasova može postati potencijalni centar moći, a svaka mala koaliciona partija može da sruši vladu. 

Iz navedenih razloga koji se odnose na funkcionisanje izbornog sistema, kao i zbog izražene fragmentacije albanskih političkih stranaka, teško je očekivati da će izbori 7. juna doneti konačno razrešenje političke krize na Kosovu i Metohiji. Naprotiv, postoji realna mogućnost da izborni rezultat samo potvrdi postojeće političke podele i dodatno produbi institucionalnu nestabilnost, pre svega kroz otežano formiranje parlamentarne većine i produžene koalicione pregovore. 

Centralna izborna komisija (CIK) saopštila je da će na predstojećim izborima učestvovati ukupno 22 političke stranke i tri koalicije, što ukazuje na visok stepen političke disperzije. Među njima se nalaze i tri političke opcije koje zastupaju interese srpske nacionalne zajednice, pri čemu je najznačajnija Srpska lista, koja već godinama ima dominantnu ulogu u predstavljanju Srba u kosovskim institucijama. Uz Srpsku listu, učestvovaće i Partija za slobodu, pravdu i opstanak Nenada Rašića i Kosovski savez. U tom kontekstu neupitno je da će najveći broj mandata koji pripadaju srpskoj zajednici ponovo osvojiti Srpska lista. Otvoreno ostaje pitanje da li će uspeti da obezbedi svih 10 garantovanih poslaničkih mesta ili će, kao što je to bio slučaj u prethodna dva izborna ciklusa, jedno mesto pripasti nekoj od alternativnih srpskih političkih opcija, pri čemu se kao glavni konkurent za to mandatno mesto izdvaja politička opcija Nenada Rašića. 

Iako se radi o jednom mandatu, takav ishod može imati određeni politički značaj u okviru unutrašnjih odnosa unutar srpske političke scene na Kosovu. Ovo pitanje dodatno dobija na težini zbog institucionalnog aranžmana po kojem jedno od potpredsedničkih mesta u Skupštini Kosova mora pripasti predstavniku srpske zajednice. Time se obezbeđuje formalna zastupljenost Srba u rukovodstvu parlamenta, bez obzira na ukupan politički odnos snaga u Skupštini. 

U praksi, u prethodnom sazivu, za vlasti u Prištini politički najprihvatljivije rešenje bilo je da to potpredsedničko mesto bude dodeljeno predstavniku srpske zajednice koji nije dolazio iz Srpske liste. Takav potez tumačen je kao politički signal distanciranja od liste koja uživa podršku zvaničnog Beograda, ali i kao pokušaj da se smanji direktna politička povezanost između kosovskih institucija i Vlade Srbije u Beogradu, što ostavlja posledice na dijalog koji vode Beograd i Priština. 

Kada je reč o albanskim političkim strankama, treba znati da je Kurtijevo Samoopredeljenje na decembarskim izborima ostvarilo dobar rezultat, ali je bilo nedovoljno da samostalno formiraju parlamentarnu većinu. Dobar izborni rezultat Samoopredeljenja povezuje se sa činjenicom da su izbori održani 28. decembra, što se poklopilo sa novogodišnjim praznicima kada se veliki deo dijaspore vraća kući, a upravo je to najstabilnije biračko telo Aljbina Kurtija. 

Za predstojeće junske izbore sigurno neće moći u tolikoj meri da očekuje podršku dijaspore. U državama koje priznaju takozvanu nezavisnost Kosova postoje diplomatsko-konzularna predstavništva u kojima se glasa, ali procedura je neretko komplikovana što smanjuje zainteresovanost birača da iskoriste svoje pravo, tako da mnogo lakše i češće svoje pravo ostvaruju kada se nalaze na prostoru Kosova. 

Neupitna je pobeda Samoopredeljenja sa svojim koalicionim partnerima na izborima jer se po predizbornim anketama procenjuje da su i dalje najpopularnija politička opcija na Kosovu. Međutim, teško će uspeti da nadmaše prošloizborni rezultat i ostvariti mogućnost formiranja samostalne većine. S druge strane, koalicioni potencijal im je ograničen i za sada opozicione političke stranke ne daju naznake da bi želele da sarađuju sa Kurtijem. 

Istraživanja pokazuju da bi najveće opozicione stranke zajedno mogle da osvoje između 35 i 40 odsto glasova. To se odnosi na Demokratsku partiju Kosova, koju je ranije predvodio Hašim Tači, Alijansu za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja i Demokratski savez Kosova, čiji je najpoznatiji lider srpskoj javnosti bio Ibrahim Rugova. U kontekstu ovih izbora posebno je značajno napomenuti da je upravo u Demokratskom savezu Kosova političku karijeru započela Vjosa Osmani, koja je stranku napustila 2019. godine nakon sukoba sa tadašnjim rukovodstvom. 

Danas, Osmanijeva pokušava da politički kapitalizuje popularnost koju je stekla kroz sukob sa Aljbinom Kurtijem i najavljeno je da će ona predvoditi izbornu listu Demokratskog saveza Kosova. Sve to podseća na već viđena postizborna scenarija i dovodi do "pat pozicije" u kojoj se ne nazire mogućnost da bi mogao da bude sklopljen dogovor kako bi se formirala vlast. Neformiranje skupštinske većine ostavlja neposredne posledice i po izbor predsednika zato što se predsednik na Kosovu bira u parlamentu.

Zbog toga se kao ključno pitanje nameće ko će nakon izbora imati parlamentarnu većinu i da li će uopšte postojati politički i institucionalni uslovi za njeno stabilno formiranje. Jasno je da će centralnu ulogu u pregovorima nakon izbora imati Aljbin Kurti, koji će nastojati da obezbedi dovoljno poslaničke podrške kako bi formirao vladu, čak i u varijanti manjinske vlade. U tom smislu, Kurti će verovatno pokušati da maksimalno iskoristi političku fragmentaciju opozicije, kao i ulogu manjih stranaka i predstavnika manjinskih zajednica, kako bi kompenzovao nedostatak apsolutne većine. 

U političkoj praksi Kosova, takve situacije često dovode do produženih pregovora i formiranja vlada koje se oslanjaju na široke, ali politički nehomogene koalicije, što dodatno otežava dugoročnu stabilnost institucija. Istovremeno, u javnom diskursu prisutne su i spekulacije da trenutna institucionalna situacija u određenoj meri odgovara Kurtiju. Ove ocene se posebno vezuju za period nakon što je istekao mandat Vjosi Osmani, kao i za činjenicu da se izvršna vlast na Kosovu već duže vreme nalazi u stanju tehničkog mandata što Kurtiju omogućava nesmetan produžetak vlasti koju sad skoro samostalno sprovodi. U takvim okolnostima odluke često nisu praćene jasnim mehanizmima političke kontrole, što dodatno pojačava percepciju institucionalne nestabilnosti. 

Ovakva situacija posebno dolazi do izražaja u kontekstu odnosa prema srpskoj zajednici na Kosovu i Metohiji. Nepostojanje odgovornosti pogotovu može da koristi kao dobar argument prema međunarodnom faktoru kada su u pitanju preuzete obaveze prema zaštiti srpske manjine. Ne samo da se ne izvršavaju preuzete obaveze, već se različitim inicijativama i izjavama dodatno vrši pritisak na Srbe i negativno utiče na njihovu bezbednost.

Sve to ukazuje na dalje izazove sa kojima će se srpska zajednica na Kosovu i Metohiji suočavati, pre svega zbog činjenice da su institucionalni mehanizmi zaštite u praksi ograničeni i često zavisni od šire političke stabilnosti. Iako formalno postoje ustavni i zakonski okviri koji garantuju prava nevećinskih zajednica, njihova primena u velikoj meri zavisi od funkcionisanja institucija, političke volje i stabilnih odnosa između ključnih aktera unutar kosovskog političkog sistema. 

U uslovima čestih izbora, političkih kriza i neizvesnih koalicionih aranžmana, ti mehanizmi zaštite postaju manje efikasni jer se prioritet institucija često pomera sa dugoročnih politika na kratkoročno političko preživljavanje. To dodatno otežava položaj srpske zajednice, koja se oslanja na institucionalne garancije, ali u praksi često zavisi od političkog konteksta i odnosa snaga u datom trenutku. 

Praktično funkcionisanje multietničkih društava pokazuje da je za efikasnu zaštitu ljudskih prava neophodan visok nivo parlamentarne stabilnosti, kao i uključivanje predstavnika različitih etničkih i nacionalnih grupa u proces donošenja odluka. Kada takva stabilnost izostaje, institucionalni okvir postaje podložan političkim tenzijama, što direktno utiče na kvalitet zaštite manjinskih prava i na osećaj sigurnosti zajednica koje žive u tim društvima. Zbog toga se kao važan interes srpske zajednice na Kosovu i Metohiji nameće potreba za političkom i institucionalnom stabilizacijom, odnosno za razrešenjem dugotrajne političke krize koja opterećuje kosovski sistem. 

Stabilnije institucije i predvidljiviji politički procesi mogli bi da doprinesu većoj mogućnosti zaštite osnovnih i svakodnevnih prava, kao i smanjenju političkih tenzija koje se posebno intenziviraju u periodima predizbornih kampanja. Naime, politička retorika albanskih stranaka u tim periodima često postaje zaoštrenija, što dodatno doprinosi porastu međunacionalnih tenzija i nesigurnosti u srpskim sredinama. U takvom ambijentu, dugoročno rešenje ne zavisi samo od izbornih rezultata, već pre svega od sposobnosti političkih aktera da uspostave stabilan institucionalni okvir koji bi omogućio doslednu primenu dogovorenih obaveza i smanjenje političkih tenzija između zajednica.