JUGOSLAVIJA JEDNAKO OPIJUM: Država koju nije napravila ideja, već narkotici

JUGOSLAVIJA JEDNAKO OPIJUM: Država koju nije napravila ideja, već narkotici


Neke od alternativnih teorija kažu da je jedan od faktora koji je doprineo razbijanju druge Jugoslavije bio i borba oko raspodele kolača od nelegalne trgovine cigaretama. Cigare su ubile mnoge na ovim prostorima, na desetine momaka sa one strane zakona, ali i visoke državne funkcionere, oficire vojske i policije, političare… Ako su drugu Jugoslaviju obeležile u tom smislu cigarete, onda je onu prvu, Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, potom Kraljevinu Jugoslaviju, obeležila trgovina opijumom i heroinom.

Iako na prvi pogled zvuči kao još jedna teorija zavere, zapravo ove tvrdnje imaju ozbiljnu potporu u činjenicama i istorijskoj građi. Ako bismo vam rekli na primer da je Kraljevina Jugoslavija između dva svetska rata zadovoljavala 43 odsto ukupnih svetskih potreba za opijumom i heroinom i da je u tom trenutku to bio najkvalitetniji proizvod na tržištu. Ili da su nam zbog nedozvoljene trgovine narkoticima Sjedinjene Američke Države tridesetih godina prošlog veka prvi put uvele ekonomske sankcije, da smo kao država bili tema u Društvu naroda, tadašnjem pandanu Ujedinjenim nacijama. Šta biste pomislili ako biste čuli da je iza čitavog ovog posla u to vreme stajala država koja je na taj način punila budžet industrijski slabo razvijene i siromašne versajske tvorevine. Ili pak da se iz nelegalne trgovine narkoticima finansirala i teroristička aktivnost. Svakako biste se složili da se radi o teoriji zavere dok ne pogledamo faktima u oči.

A činjenice govore drugačije. Mak su prvi na ove prostore doneli Turci negde krajem 19. veka i to pre svega na prostor južne Srbije i Makedonije, gde je zemljište zbog svojih prirodnih karakteristika, broja sunčanih dana i rečnih nanosa u nizijama izuzetno povoljno za uzgajanje ove biljke. Pored ovih neophodnih pedoloških i klimatskih uslova, postojao je još jedan faktor, a to je jeftina radna snaga, jer je tada kao i sada ekstarkcija mlečnog opijumskog soka zahtevala isključivo ljudsku ruku. Proizvod ove biljke je poznat još od starog veka, morfin se kao aktivna supstanca izdvaja tek na kraju 18. veka u hemijskoj radionici “Merck” u Darmštatu, a dijacetilmorfin, odnosno heroin je postao zaštitni znak “Bayera”, koji su jedno vreme prodavali čak i kao lek za kašalj i tuberkulozu.

Odomaćen već vekovima na tržištima Dalekog istoka, krajem 19. veka polako osvaja i tržište Evrope i Amerike. Navika i porok inherentan istočnjačkim narodima za kratko vreme je postao pomodna stvar. Pravu ekspanziju doživljava nakon Prvog svetskog rata.

Shutterstock

Shutterstock

Što se tiče seljaka sa juga Srbije i Makedonije, oni vrlo brzo usvajaju proizvodnju “smeđeg katrana”, kako su ga zvali, podstaknuti uverenjem u njegovu isplativost. U poslednjoj deceniji 19. veka na toj teritoriji proizvedeno je više od 70 tona sirovog opijuma koji je posredstvom jevrejskih trgovaca iz Soluna, od kojih je prednjačila porodica Scijalom, izvezeno u Evropu, a najviše fabrikama u Nemačkoj, Švajcarskoj i Francuskoj. Pomenuta trgovačka porodica decenijama dominira u ovom poslu čak i nakon završetka Velikog rata, kada svoje sedište seli iz Soluna za Beograd. Mak je bio izvrsnog kvaliteta. Na primer, sadržao je u sirovom stanju negde između 14 i 16 odsto morfina. Poređenja radi, mak proizveden u Kini ima samo tri do pet odsto iste materije u sebi.

Povezane vesti – DOSIJE MUSTAFA GOLUBIĆ

A svetsko tržište je baš tražilo takvu robu. Nakon Druge međunarodne konferencije o opijumu koja je održana u Hagu 1911. godine i zaključaka koji su doneli tzv. etičko liderstvo SAD na polju kontrole i suzbijanja opiomanije, kao i američkog zakona iz 1914 godine, odnosno Harisonovog zakona o narkoticima, opijum i heroin su postali predmet organizovanog krijumčarenja na tlo SAD. S druge strane, nije izostala institucionalna borba pa je tako u Ženevi 1925. godine doneta konvencija o opijumu. Zatim je 1931. godine doneta konvencija o uređenju proizvodnje i podele opojnih droga, kao i konvencija o suzbijanju trgovine opojnim drogama. A Kraljevina Jugoslavija se vrlo zanimljivo odnosila prema svim ovim inicijativama. Samo jedan primer, uoči konferencije za izradu nove konvencije o suzbijanju nedozvoljene trgovine opojnim drogama 1936. godine, jugoslovenski delegat pri Društvu naroda Ivan Subotić primio je od predsednika vlade Milana Stojadinovića telegram sledeće sadržine:

“Nemojte se angažovati u diskusiji na konferenciji za izradu nove konvencije o opijumu. Tako isto ne primati ni uz rezervu naknadnog odobrenja nikakve nove obaveze niti ma šta potpisivati”. Jugoslavija nije potpisala nijednu konvenciju o opijumu sve do 1939. godine.

Jasno je da je Jugoslavija imala veliki interes koji se direktno vezuje za trgovinu opijumom i heroinom i neke procene kažu da je nekih dvadeset odsto prihoda budžeta poticalo iz ovih unosnih poslova. Početkom 1930. godine formira se Privilegovano akcionarsko društvo za izvoz zemaljskih proizvoda tzv. PRIZAD i on 1932. godine dobija isključivo pravo na izvoz sirovog opijuma iz Kraljevine Jugoslavije. Opijumsko odeljenje u PRIZADU (zaista se tako zvalo) prerasta nakon dve godine u posebnu kompaniju JUZOP, odnosno Jugoslovenski zavod za izvoz opijuma. Proizvodnja sirovog opijuma prevazilazila je količinu od 100 tona na godišnjem nivou, a finansijski efekat se merio desetinama miliona dolara u ono vreme.

Shutterstock

Shutterstock

Međutim, pravi posao nastaje kada se polovinom dvadesetih godina otvara američko tržište koje je već ograničeno zakonskim okvirom zbog kojih opijum i njegovi derivati imaju jako visoku cenu. A tražnje nije manjkalo. Tako pored trgovine sa farmaceutskim kompanijama u Americi na koje se plasira veći deo proizvodnje PRIZADA, još jedan dobar deo na crno ilegalnim krijumačarskim kanalima prebacivao se prvo do luka u Zapadnoj Evropi, a zatim do Sjedinjenih Američkih Država. Naravno, radilo se tu o sirovom opijumu, ali bilo je značajnih količina heroina koje je preradila fabrika za proizvodnju alkaloida “S. i F. Ognjanović ” iz Skoplja. Američke vlasti su na primer imale podatak zasnovan na finansijskim izveštajima iz ove fabrike da su u toku 1937. godine braća Ognjanović u svojim proizvodnim pogonima preradila 6,8 tona više sirovog opijuma i 1.013 kg više heroina nego što su prijavili.

Povezane vesti – Heroin nije umro, i dalje ubija

Vlada SAD je tražila da se jugoslovenske vlasti pozabave Ognjanovićima, ali su njihovi napori bili uzaludni pa su američke vlasti prema Kraljevini Jugoslaviji uvele zabranu uvoza sirovog opijuma koja je bila na snazi dve godine. Radilo se o nekoj vrsti ekonomskog kažnjavanja i sankcijama. Sofronije Ognjanović je krajem 1938. godine, pod pritiskom Amerikanaca, uhapšen u svom stanu u Beogradu sa 10 kilograma heroina i kažnjen je sa 50.000 dinara i mesec dana zatvora. Bila je to najveća kazna po tadašnjim jugoslovenskim propisima za to delo.

social-network-post-1920x10806-1-710x399

Pored braće Ognjanović, veliki trgovci narkoticima i krijumčari bili su izvesni Đorđe Stojanović, za koga su američke vlasti pretpostavljale da godišnje na njihovo tlo prokrijumčari više od osam tona sirovog opijuma, i Danilo Tomasović, koji je je jedno vreme rukovodio velikom međunarodnom organizacijom koja je krijumčarila opijum i heroin, možda i najvećom u tom trenutku. Srpski krijumčari su suvereno vladali ovim poslom u velikim evropskim lukama poput Marseja i Roterdama, i bili su u bliskoj kooperaciji sa Elijem Elopulusom, sinom turskog diplomate i velikog proizvođača opijuma. Njihova organizacija je drogu u Sjedinjene Američke Države krijumčarila u saradnji sa američkom mafijom, odnosno kriminalnom organizacijom Čarlsa Lakija Lučana, kako je konstatovano u famoznom Fulerovom izveštaju.

Povezane vesti – Čovek kojeg se i Staljin plašio

Kako Kraljevina Jugoslavija dospeva u žižu američkih organa koji se bave borbom protiv narkotika, još je jedna neverovatna storija. U jeku razgovora i priprema teksta konvencija o opijumu 1931. godine, nemački predstavnik saopštava učesnicima skupa, među kojima je naravno i predstavnik Kraljevine Jugoslavije, da su američke vlasti zaplenile nekih 1.000 kilograma heroina na brodu “Milvoki”, u vlasništvu kompanije HAPAG iz Hamburga. Nemački predstavnik je saopštio da pronađeni narkotici pripadaju jugoslovenskoj kompaniji “Kandra i komp.”. Da zlo bude veće, ova firma je kao svoju adresu na dokumentaciji koja je pratila transport narkotika navela beogradsku Ulicu cara Lazara 8, na kojoj se u to vreme nalazila Narodna banka Kraljevine Jugoslavije. Iako su jugoslovenske vlasti sve demantovale navodeći da se radi o fiktivnoj firmi, utisak je da i Amerikanci nisu do kraja poverovali.

Čak i kada ovako na prvi pogled sagledamo trgovinu narkoticima iz tog vremena, uočavamo neke zakonitosti. Svaka sličnost sa današnjicom je nenamerna, ali očita. Samo što je tada u igri bio heroin, a danas je kokain. Uz još jednu malu razliku, Kraljevina Jugoslavija je u to vreme bila proizvođač najčistijeg i najkvalitetnijeg opijuma i heroina, kojim je pokrivala, kako smo rekli, skoro 43 odsto ukupnih svetskih potreba, bilo da se radi o legalnom ili crnom tržištu. I tom proizvodnjom i preradom se bavila vrlo organizovano. Danas se na ovim prostorima ne proizvodi i ne prerađuju narkotici, ali i dalje naši ljudi i kriminalci sa ovog podneblja predstavljaju vrlo moćan i respektabilan faktor u međunarodnoj trgovini narkoticima.

Nastaviće se…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar