Kosovo nije država, već LABORATORIJA SAD

Ova fotografija je čista slika surove politike u kojoj je 19 zemalja, bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, bombardovala SR Jugoslaviju, mada uglavnom Srbiju, 78 dana.

Na strani svoje knjige “Kosovo – nečuveno otimanje nezavisnosti“ (knjigu je na srpskom jeziku objavila izdavačka kuća “Čigoja“) portugalski general Raul Kunja, učesnik i svedok svih događanja na KiM neposredno posle bombardovanja, potpisivanja Kumanovskog sporazuma i povlačenja Vojske Jugoslavije iz južne pokrajine, piše kako je sredinom maja 2001.

UNMIK odobrio “Ustavni okvir za privremenu samoupravu. To je značilo da UNMIK namerno nije želeo da donese odluku o suverenitetu okupirane srpske teritorije. Uprkos tome, Brisel i Vašington stoje na stanovištu da je status quo na Kosovu i Metohiji neodrživ i da se o njegovom statusu moralo odlučivati ’jednom za svagda’. Konačni status mora biti ’nezavisnost’.

Srbima je savetovano da zaborave na Kosovo i na sve priče o istorijskom nasleđu i da se usredsrede na Evropu...“

“Konačni proces koji se odnosio na status Kosova i Metohije počeo je 2005. godine, a za njim su usledile godine 2006. i 2007. sa pregovorima između Kosova i Srbije, ali taj proces nije doveo do konsenzusa.

Srbija je pokušala da zadrži teritoriju Kosova i Metohije kao sastavni deo svoje teritorije, iako je dozvolila visok stepen autonomije.

Albanci, međutim, nisu prihvatali ni jedno drugo rešenje osim ’nezavisnosti Kosova’, iako su njihove pretenzije na državu bile posebno sumnjive, budući da je postojala jedna albanska država u Evropi i naizgled nije bilo nikakvog ubedljivog razloga da se taj broj udvostruči...“

General Kunja dalje navodi da je status nezavisnosti u potpunosti bio delo NATO-a.

U svom naporu da pokaže da još ima značaja, čak i nakon Hladnog rata, NATO je raspršio Jugoslaviju kasetnim bombama i krstarećim raketama tokom 11 nedelja, u ime svoje novoproglašene misije humanitarne intervencije.

Kao što se pričalo i prepričavalo tokom narednih godina od strane prikladnih sredstava javnog informisanja, Sjedinjene Države i njihovi navodno verni evropski saveznici bili su nalik vitezovima u sjajnim oklopima, koji su požrtvovano ubijali i uništavali sa ciljem da spasu ugnjetavane Albance sa Kosova od zlih krvožednih Srba.

NATO snage pobedonosno su marširale ka unutrašnjosti Kosova, ali one su samo ostale neumoljive dok je više od 250.000 Srba izbeglo ili bilo prognano iz pokrajine. A onda se u martu 2004. godine većina njih sklonila u sigurnost svojih kasarni, dok su kosovski Albanci izvodili svoje krvave antisrpske pobune. Konkretno u martu 2004. dogodilo se etničko nasilje velikog obima, kada su na hiljade Albanaca izvodile dvodnevni haos po čitavom Kosovu, čiji je rezultat bio da je 10.000 Srba izbeglo, 19 osoba je ubijeno, na stotine kuća srušeno, napadnute su crkve i druge pravoslavne svetinje.

NATO i UNMIK sve u svemu bili su nesposobni da zaustave nasilje, budući da su se pobesnele horde takođe okrenule i protiv međunarodne uprave, uzimajući kao mete građevine i vozila OUN. Veoma mali broj predstavnika kosovskog rukovodstva intervenisao je sa ciljem da pokuša da zaustavi nasilje, a mnogi od njih su ga čak i podsticali. Većina počinilaca nije izvedena pred lice pravde. Nasilje iz 2004. bilo je mnogo više nego tek poslednja epizoda niza međuetničkih sukoba. Pokazalo se da se, uprkos naporima međunarodne zajednice, stvara država koja se bazirala na opštem kontekstu nekažnjivosti i nezakonitosti, usled trvenja prouzrokovanih dubokim međuetničkim sukobima i zverstvima iz prošlosti. Na ciničan, ali ne sasvim iznenađujući način politička aparatura SAD (koja je toliko toga učinila kako bi uništila Jugoslaviju) iskoristila je antisrpski pogrom iz marta 2004. kao dokaz da Albanci sa Kosova odmah zaslužuju nezavisnu državu.

Posle bombardovanja OZAKONJEN POMOR SRBA

General Raul Kunja

General Raul Kunja

Vesti 14.10.2024. 18:10

Posle bombardovanja OZAKONJEN POMOR SRBA

Sjedinjene Države pritiskale su generalnog sekretara OUN Kofija Anana da otpočne proces koji će – tako se mislilo – rezultirati nezavisnošću Kosova. U junu 2005. imenovao je ambasadora Norveške pri NATO-u Kaija Aidea da odredi da li je Kosovo dovoljno napredovalo kako bi zadovoljilo prihvatljive nivoe u demokratiji i manjinskim pravima i zaslužilo odluku o konačnom statusu. U oktobru 2005. Kai Aide je po dužnosti izvestio Anana da Kosovo zaista jeste “sjajno“ uznapredovalo i da bi svakako odlaganje rešavanja njegovog statusa moglo da dovede do katastrofe. Ako ćemo pravo, u izveštaju je stajalo da se “Srbi sa Kosova pribojavaju da će postati dekorativni element u bilo kojoj političkoj instituciji na centralnom nivou sa umanjenom sposobnošću da postignu opipljive rezultate. Albanci sa Kosova malo su učinili da bi se tako nešto moglo odbaciti“. Izveštaj je zaključivao, “što se tiče osnova za stvaranje multietničkog društva, situacija je ozbiljna“. Uprkos tome nije se smeo izgubiti nijedan trenutak, i Anan je tada rekao “važno je da razgovori počnu ubrzo...“

I zaista, razgovori su počeli. Anan je imenovao bivšeg predsednika Finske Martija Ahtisarija za specijalnog izaslanika da vodi pregovore o konačnom statusu Kosova. Čudan način da se nagrade terorističke akcije. Albanci sa Kosova vršili su krvave pobune protiv srpskog življa tokom nekoliko dana u martu 2004. i gotovo 18 meseci kasnije bili su spremni da prihvate ponudu o nezavisnosti.

Ahtisari nikad ne bi mogao da bude smatran časnim pregovaračem. Jedna od funkcija koje je vršio bila je ona Chairriman Emeritus Međunarodne krizne grupe (MKG), jedne od organizacija koju je finansirao Džordž Soros, koju su sačinjavali međunarodni zvaničnici “koji su bili na dužnosti“, koji su bez razlike zastupali ekspanziju/intervenciju NATO-a i neometane strane intervencije od strane SAD/EU. Međunarodna krizna grupa bila je, odavno, vatreni zagovornik nezavisnog Kosova. U njihovom savetu sedeli su vatreni zastupnici teze “Bombardujte Srbe“, kao što su Vesli Klark, Zbignjev Bžežinski, Joška Fišer i Morton Abramovic.

Pregovori pod Ahtisarijevim pokroviteljstvom neizbežno nisu doveli ni do čega, kao što se i pretpostavljalo da će se dogoditi. Budući da su lideri NATO-a/EU već izjavili da je nezavisnost neizbežna, Albanci sa Kosova znali su samo da treba čekati, da odbiju svaku opciju koja nije nezavisnost i da se spremaju za to da prime nagradu kroz nekoliko meseci.

U martu 2007. Ahtisari je izvestio novog generalnog sekretara OUN Ban Ki-Muna. Potencijal pregovora da proizvedu bilo kakav međusobni rezultat o statusu Kosova bio je iscrpljen. Nikakvi dodatni razgovori, ma kakav bio njihov format, neće uspeti da prevaziđu tu prepreku.

Evo šta je izjavio: “Došao sam do zaključka da je jedina izvodljiva opcija za Kosovo nezavisnost, koju bi tokom nekog prvobitnog perioda nadgledao demo međunarodne zajednice. Moj globalni predlog za određivanje statusa Kosova, koji uspostavlja te međunarodne strukture za nadgledanje, omogućava osnove za buduće nezavisno Kosovo, koje će biti izvodljivo i stabilno, na kome će sve zajednice i njihovi pripadnici moći da žive u mirnom i dostojanstvenom suživotu.“

U osnovi taj predlog se zasnivao na nadgledanoj nezavisnosti za pokrajinu. U međuvremenu on će biti revidiran nekoliko puta, a na kraju će biti odbijen u sedištu Ujedinjenih nacija, zahvaljujući vetu Rusije 20. jula 2007.

Vašington, London, Brisel i druge prestonice odmah su prihvatili Ahtisarijev predlog i njegova plemenita, ali šuplja osećanja. Budući da ogromno vojno prisustvo NATO-a nije bilo dovoljno da garantuje da će “zajednice i njihovi pripadnici“ sa Kosova da žive, pa makar i u minimalnom “mirnom i dostojanstvenom suživotu“ (kako je čak i specijalni izaslanik Kofi Anana Kai Aide priznao), ideja da će na nezavisnom Kosovu manjine iz pokrajine procvetati bila je potpuno smešna. Srbi sa Kosova – ono malo njih koji su tu ostali – živeli su iza žičane ograde i bila im je potrebna oružana pratnja kad god bi izašli iz svojih enklava.

"Društva na Kosovu i u Srbiji nisu spremna za normalizaciju"

Miroslav Lajčak

Miroslav Lajčak

Vesti 30.08.2024. 19:39

"Društva na Kosovu i u Srbiji nisu spremna za normalizaciju"

U skladu sa jednim izveštajem Evropske komisije, “samo jedan odsto sudija pripada nekoj manjinskoj grupi, a manje od 0,5 odsto pripada srpskoj manjini. Samo šest od 88 tužilaca pripada manjinskim grupama“. Uopšte uzev, izvešaj je zaključio: “Malo napretka učinjeno je na promociji i pripremi ljudskih prava.“

Generalno gledano, ništa od toga nije bilo važno. SAD i EU, pa i sam Ahtisari pretvarali su se da su toliko ozbiljni povodom zaštite manjina na Kosovu, kao i po pitanju stvaranja nezavisne države na teritoriji. Zaista, kako je mogla biti nezavisna država koju je Ahtisari predviđao da jeste “nezavisna“? Da bi to potvrdio, teritorija bi bila oteta od Srba, a Srbi, Turci, Hrvati, Cigani i druge manjine sa Kosova bile bi gurnute izvan Kosova, iako su funkcioneri NATO-a/EU bez sumnje nastavljali da priznaju svoju obavezu da stvore multikulturno, multietničko ili kakvo god “multi“ Kosovo. Da bi se garantovalo ovakvo stanje, Brisel bi verovatno uspeo da potkupi neke Srbe da se vrate ili makar da izgrade kuće na Kosovu. Ovi “povratnici“ bili bi tada predstavljeni kao dokaz da Kosovo usvaja “evropske vrednosti“.

Osim toga, EU je pokrenula misiju Evropske politike za bezbednost i odbranu (EPBO). Ova misija “mora da pomogne vlastima Kosova u njihovom napretku u pravcu održivosti i odgovornosti i u razvoju i učvršćivanju nezavisne sudske, policijske i carinske službe, omogućavajući da ove institucije budu izuzete od bilo kakvog političkog mišljenja, i da obezbedi praćenje i savetovanje u oblasti države i što se tiče prava uopšte, zadržavajući izvesna ovlašćenja, naročito ona koja se tiču sudstva, policije, carine i krivičnog zakona...“

Autor dalje navodi da bi EPBO imao ovlašćenja za istraživanje ratnih zločina, terorizma, organizovanog kriminala, međunarodnih zločina, ekonomsko-finansijskih krivičnih dela, u šta bi bili uključeni i međunarodni istraživači... Ali znamo kako je u praksi to izgledalo. I navodi:

“Nijedan izveštaj o nejasnoj situaciji ljudskih prava na Kosovu ili o njegovom ekonomskom i političkom neuspehu, uprkos velikom broju međunarodnih učesnika, nijedno pozivanje na međunarodno pravo od strane Srbije ili Rusije, kao ni na Završni helsinški akt ili na Rezoluciju 1244 UN, nisu napravili nikakvu razliku: Vašington je rekao da će učiniti to što je učinjeno pre invazije na Irak – da će ignorisati Ujedinjene nacije ‒ i priznati nezavisno Kosovo. I Brisel je rekao da će učiniti isto. Ipak, Rusi su pokazali da imaju uznemirujući stav: “Ako Kosovu treba da se dozvoli da se odvoji, zašto onda ne bi bilo dozvoljeno i drugim narodima i etničkim grupama koje žive kao manjine u tuđim državama?“ Kao primer predsednik Vladimir Putin označio je Južnu Osetiju, Abhaziju, Nagorno-Karabah i Pridnjestrovlje. Ali mogao je da pomene bezbroj drugih ‒ Mađare u Slovačkoj i Rumuniji, Baskijce i Katalonce u Španiji, Korzikance u Francuskoj, Flamance u Belgiji, Ruse u Ukrajini... Holbruk je izjavio da je sugestija da situacija na Kosovu ima ikakve veze sa bilo kojim drugim potraživanjem teritorije obična neistina. Kosovo “je bilo jedinstven slučaj i nije predstavljalo nikakav presedan za separatističke pokrete na drugim mestima“. Zašto? “Zato što je 1999. godine, uz podršku Rusije, dato ovlašćenje OUN da odlučuje o budućnosti Kosova“.

Ovo je bila još jedna od uobičajenih Holbrukovih bezočnih laži. OUN je bila ovlašćena da uspostavi privremenu upravu, “pod čijim okriljem bi narod na Kosovu mogao da uživa u suštinskoj autonomiji unutar Savezne Republike Jugoslavije“.

Osim toga, imajući u vidu propast administracije UN i neispunjavanje većine odredaba Rezolucije 1244, pozivanje na ovu rezoluciju, koja je dozvoljavala OUN da učine nešto, praktično je značilo zloupotrebu. U skladu sa Rezolucijom 1244 među dužnostima privremene uprave bila je i “demilitarizacija UČK; uspostaviti sigurno okruženje u kome bi izbeglice i raseljena lica mogli da se vrate sigurno svojim kućama“ i garantovati da “bi se jednom utvrđenom broju jugoslovenskog i srpskog osoblja dozvolilo da se vrati kako bi obavljalo sledeće dužnosti: povezivanje sa međunarodnom civilnom misijom i sa međunarodnim bezbednosnim snagama; održavanje svog prisustva na najvažnijim punktovima na graničnim prelazima; održavanje svog prisustva na mestima gde se nalazi srpsko nasleđe“. Nema potrebe ni da se kaže da se od ovoga ništa nije dogodilo. U svakom slučaju, čak i da je Ujedinjenim nacijama bilo dato ovlašćenje da odlučuju o budućnosti Kosova, tada je upravo Rusija, kao stalna članica Saveta bezbednosti, insistirala na tome da se odbije jednostrano otcepljenje.

U svakom slučaju, Kosovom je, devet godina nakon intervencije, upravljano kao da je bilo nezavisno od Srbije. I na kraju tog perioda već je postojalo rastuće nezadovoljstvo među Albancima, kao i naznake da KFOR i Ujedinjene nacije nisu više smatrani “oslobodiocima Kosova, već okupatorima“.

Dana 17. februara 2008. Hašim Tači, jedan od vođa Albanaca sa Kosova i tadašnji premijer kosovske vlade, predstavili su Deklaraciju o nezavisnosti, koja je posle potvrđena Ustavom Republike Kosovo 15. juna 2008. godine.

Zahtev Kosova da postane nezavisna država zasniva se samo na jednoj činjenici: Albanci su ogromna većina na Kosovu. Oni su muslimani u hrišćanskoj državi kojoj ne žele da pripadaju. Međutim, taj argument može da bude uverljiv samo za zbunjene. Prvenstveno, većina na Kosovu može da bude muslimanska; ali Albanci sa Kosova su samo jedna mala manjina u okviru Srbije kao celine. Kosovo bi velikom većinom glasalo za nezavisnost, Srbija bi velikom većinom glasala protiv. Srbija je bila legalan entitet; Kosovo to nije bilo.

Kao drugo, nema ničeg nenormalnog u pokrajini u kojoj žive većinom muslimani, koja postoji unutar države koja je većinom nemuslimanska. Postoje muslimanski Maori koji žive na Filipinima. Postoji pokrajina Sinđijang u Kini, postoji i Kašmir, koji je većinski muslimanski, koji je pod indijskom vlašću. Rusija je prepuna pokrajina u kojima je većinsko stanovništvo muslimansko – Tatarstan, Baškirija, Dagestan, Čečenija... Severni Kipar je većinski muslimanski – ipak, još nijedna zemlja na svetu ga ne priznaje kao nezavisnu državu, izuzev Turske.

U svim ovim slučajevima postojala je muslimanska pobuna, rat kojim se pokušalo oslobođenje muslimana od nemuslimanskog jarma, i veoma istaknuta represija vlada. Međutim, zapadni lideri se ne bune po pitanju neizdrživih statusa quo, ne zahtevaju da Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija odmah deluje, ne insistiraju da im se odmah dodeli nezavisnost, ne prete da će ignorisati Ujedinjene nacije i prihvatiti otcepljenje neke države.

Osim toga, Kosovo nije čak ni predstavilo neki ni izdaleka uverljiv razlog za to kako je zaslužilo svoju nezavisnost. Kao prvo, uprkos svim nazivanjima kao “Kosovara“, stanovnici Kosova identifikuju se ili kao Srbi ili kao Albanci; jezici koje govore su srpski i albanski. Stvaranje albanske države u Evropi nema nikakvog smisla, ono ne upravlja samim sobom. Ono predstavlja običnu laboratoriju različitih međunarodnih organizacija. Ekonomski, ono je izgubljen slučaj i živi od brojnih donacija. Kosovo je primer etničke manjine koja prisvaja jedno parče teritorije, dozvoljavajući useljavanje bez ograničenja svojih sunarodnika iz susedne države, sprovodeći etničko čišćenje drugih grupa na teritoriji i tako stvarajući veštačku većinu, a zatim zahtevajući da ova delovanja budu nagrađena dodelom statusa nezavisnosti.

“Do 27. novembra 2017. godine 110 od 193 zemlje članice Ujedinjenih nacija priznale su Republiko Kosovo kao nezavisnu. Od 28 zemalja članica Evropske unije priznaju je njih 23. Međutim, Srbija i dalje ne prihvata deklaraciju o nezavisnosti Kosova“, piše portugalski general Raul Kunja, koji je više godina službovao na Kosovu i Metohiji kao oficir međunarodnih snaga.

(Nastaviće se)