General Raul Kunja

Posle bombardovanja OZAKONJEN POMOR SRBA

Kad smo možda razumeli da je o Kosovu i Metohiji, o bestijalnom bombardovanja SRJ 1999. godine i potonjoj obesti tzv. međunarodne zajednice, koja i danas insistira da Kosovo uđe u krug međunarodno priznatih “nezavisnih i suverenih država“ – sve napisano, pojavila se knjiga portugalskog generala Raula Kunja, “Kosovo ‒ nečuveno otimanje nezavisnosti“, koja nam otkriva mnoge važne stvari.

Gospodin Kunja, kao oficir međunarodnih snaga na KiM, bio je svedok svih važnih događaja na prostorima južne srpske pokrajine, neposredno posle povlačenja snaga Vojske Jugoslavije.

General Raul Kunja boravio je ovih dana u Beogradu, uz promociju njegove knjige koju je za srpsko govorno područje objavila izdavačka kuća “Čigoja“. Kako svedoči Žarko Čigoja, direktor “Čigoja štampe“, general Kunja doputovao je u Beograd o svom trošku, nije želeo da naplati autorski honorar, čak je insistirao da plati hotelski smeštaj u Beogradu.

U prologu knjige piše: “U ratu je istina prva žrtva.“

Eshil

“Želim da sadržaj ovoga rada pomogne onome ko bude želeo da razume uzroke i posledice, bilo pozitivne, bilo negativne, sukoba na Kosovu.

Isto tako prikazujem skup informacija, za koje ću nastojati da budu što je moguće činjenične, izbegavajući mnoge radove i informacije koje cirkulišu javno posredstvom onoga što se smatra da je bila izuzetno moćna mašinerija propagande.

Na ovaj način, kako bih ostvario navedeni pristup, pokušaću od početka da ispričam najvažnije istorijske događaje iz ovog regiona koji su kulminirali proglašenjem nezavisnosti i, odmah zatim, proverim da li su postojale države, politički entiteti i organizacije koji su podsticali i podržavali tu nezavisnost Republike Kosovo i koja su opravdanja pružali za to...“, piše u svojoj knjizi gospodin Kunja.

On navodi da je u decembru 1991. bio u prvom kontingentu od oko 40 vojnih lica i diplomata, učestvujući u misiji očuvanja mira u European Community Monitoring Mission for Yugoslavia (ECMM-YU) te da nije ni slutio šta će to predstavljati za budućnost njegove vojne karijere.

“Kad sam se vratio u zemlju, dobio sam zadatak da napišem prvi doktrinarni priručnik za portugalsku vojsku o tom tipu operacija... Kasnije, 2000. godine, nakon poslovnog boravka u BiH, službovao sam na Kosovu tokom osam meseci kao šef Obuke u snagama NATO-a koji je tamo bio prisutan.

Konačno, u novembru 2005, budući već general (general Kunja bio je i načelnik Generalštaba vojske Portugalije), otišao sam ponovo u misiju na Kosovo, kao šef vojnih oficira za vezu UNMIK, na toj dužnosti ostao sam tri godine i dva meseca.

Baš kao i drugi drugovi po profesiji koji su prošli kroz ta mesta, činjenica da sam ja direktno pratio sve što se odvijalo, podstakla je u meni mnoge nedoumice povodom ’istine’ u koju su ulagali mnogi domaći i strani akteri.

Eshilovom rečenicom, koju sam zapisao na početku, nameravam da istaknem upravo ideju da se mnogo toga što su novinari i akademski krugovi proizveli tokom sukoba ispostavilo kao pristrasna percepcija činjenica i u najvećem broju slučajeva bilo je plod rasuđivanja punih predrasuda.

Zaista postoji veliki broj novinskih članaka o ovoj temi, ali i oni bez razlike odražavaju političku poziciju i ili etničku, pojedinačnu ili nacionalnu njihovih autora... Međutim, bilo je moguće sakupiti različite i prilično potpune informacije iz postojećih materijala.

Sa druge strane, i imajući u vidu savršeno poznavanje značajnog uticaja koji su mnogi akteri imali na razvoj situacije, postalo je neophodno identifikovati ih, razlučiti njihovu motivaciju i odrediti koji je stepen njihove intervencije u razvoju određenih događaja.

Odmah se izdvojila potreba da se obavi analiza uloga koje su igrale velike sile u međunarodnom istorijskom poretku posredstvom sredstava javnog informisanja, međunarodne krivične pravde putem Međunarodnog krivičnog suda za Jugoslaviju.

Većina knjiga i studija o Kosovu i o bivšoj Jugoslaviji gleda samo na zvanične diskurse, govore političkih elita, pokrivanje onih događaja od strane sredstava javnog informisanja i knjiga iz oblasti istorije (neke su pravi pravcati istorijski ’aranžmani’ u službi strana učesnica u sukobu kao što je to slučaj u delima Noela Malkolma o Bosni i Kosovu, koja ne uspevaju ni da zabašure neprijateljstvo prema Srbima, i koje su predmet užarene kontroverze.

Ona su osporavana, ali se, nažalost, još citiraju od strane onih koji proučavaju taj region, a pomoću njih dobijaju iskrivljene verzije, lako korišćene u političke svrhe. Koliko ja znam, postoji malo studija o Kosovu i bivšoj Jugoslaviji koje bi sadržale pomešani spoj ličnih uspomena i zvanične istorije.“

General Raul Kunja u jednom delu knjige podseća na uzavrelu političku situaciji na KiM u vreme studentskih demonstracija 1980. godine koje su u početku imale sindikalni karakter da bi se ubrzo pretvorile u političku pobunu tražeći “Kosovo republiku i ujedinjenje sa Albanijom“. Političke tenzije su rasle, Albanci su tvrdili da su porobljeni, da Kosovom upravljaju Srbi. Tim Džuda podseća da to nije tačno jer Kosovom upravljaju albanski komunisti koji tajno šuruju sa pobunjenicima. Ukupno tenzično stanje dovelo je do formiranja UČK 1993. godine i njenih prvih akcija protiv srpske policije, koja je takođe bila brutalna.

Tada specijalni izaslanik SAD za region Robert Gelbard napada UČK rekavši: “Veoma oštro osuđujem terorističke akcije na Kosovu. UČK je bez ikakve sumnje teroristička grupa.“ Ovo je bila tačka preokreta jer je srpska policija ovu izjavu razumela kao zeleno svetlo da dokrajči UČK. Likvidirala je nekoliko istaknutih boraca UČK i njihove porodice, među kojima je bio najpoznatiji kačak iz doline Drenice Adem Jašari, kao i celu njegovu porodicu, uključujući žene i decu.

Tim Džuda tim povodom piše: “Adem je bio mrtav, ali je UČK dobila svoga mučenika.“ Od tada svaki ubijeni član UČK bio je proglašavan “mučenikom za slobodu“... U to vreme rastao je broj iseljenih Srba sa Kosova, koji su bili izloženi tihoj represiji Albanaca.

Kristofer Hil: "Verujem da Srbija ima snage da potisne ogorčenje"

Ambasador o NATO agresiji

Vesti 24.03.2023. 11:56

Kristofer Hil: "Verujem da Srbija ima snage da potisne ogorčenje"

Kosovo postalo pridruženi član Parlamentarne skupštine NATO, a evo šta kaže Vučić

Baš 24. marta

Vesti 24.03.2024. 21:15

Kosovo postalo pridruženi član Parlamentarne skupštine NATO, a evo šta kaže Vučić

Zapad u međuvremenu u svojoj geopolitici vidi problem Kosova kao svoj globalni interes. Sazreva klima za intervenciju, pregovori i diktat u Rambujeu koji Srbija nije mogla da prihvati, pa je počelo bombardovanje SRJ, “kako bi se sprečila humanitarna katastrofa na Kosovu“.

Noam Čomski je “humanitarni argument nazvao retrospektivnim opravdanjem“ objašnjavajući da nivo nasilja na Kosovu nije bio toliko ekstreman koliko se tvrdilo i da je došlo do porasta zverstava kako pre tako i tokom bombardovanja.

Tokom prvih dana nakon operacije NATO bombardovanja zapadni televizijski gledaoci videli su samo rezultate bombi i projektila koji su padali po Srbiji, što im je objašnjeno kao posledica humanitarne katastrofe koju je trebalo razrešiti. Da se ova situacija nastavila još duže, ima malo sumnji da bi moglo da dođe do osporavanja.

Međutim, nekoliko dana nakon početka bombardovanja počele su da se pojavljuju izbeglice, a vesti na Zapadu postale su preplavljene apokaliptičnim scenama o stotinama hiljada izbeglica.

Njihovi novinari tada nisu mogli da putuju po Kosovu i Srbiji pa su im izbeglice bile glavni fokus...

Tokom bombardovanja gotovo čitav Zapad podržao je akciju NATO-a. Međutim, kako je vreme prolazilo, i posredstvom dubljih analiza činjenica, otvarale su se neke nedoumice: na kraju krajeva, sredstva javnog informisanja prikazala su samo određene strane ove problematike, a te strane bile su brižljivo birane, kako bi se zabašurilo sve ono što bi bilo suprotno mišljenju koje je zanimalo agresore na Jugoslaviju.

Nakon Kumanovskog sporazuma (Vojnotehnički sporazum između međunarodno-bezbednosnih snaga ‒ KFOR ‒ i Vlade Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije, zaključenog 9. juna 1999. nakon Miloševićeve kapitulacije), u roku od nekoliko dana, granice Makedonije, Crne Gore i Albanije bile su blokirane, dok su se stotine hiljade Kosovara vraćale kući. Bio je to najveći i najbrži povratak izbeglica u međunarodnoj istoriji, kao i najbrža zamena uloga.

Tim Džuda piše da su srpske zastave zamenjene albanskim. Obaveštenja na radnjama koja su bila na ćirilici i ona koja su bila dvojezična, bila su izmenjena. Zvuk srpske turbo-folk muzike bio je zamenjen albanskim turbo-folkom. Kiosci na kojima su se prodavale fotografije manastira i crkava sa Kosova počeli su da prodaju sličice Adema Jašarija, simbole UČK i male statue Skenderbega.

Još podrobnije opisuje situaciju: “Bilo je očigledno da je Kosovo prošlost. Zaista je postala strana zemlja. Sada je to bilo ’Kosova’. Iako Srbi, a verovatno i druge malobrojne manjine, nisu tu imale nikakvu budućnost, velika većina kosovskih Albanaca ni za čim nije žalila.

Nezavisnost je delovala neizbežno i, bilo kako bilo, bili su srećni zbog nestanka srpske uprave.“

Trupe KFOR-a mislile su da dolaze da zaštite Albance na Kosovu.

Ali, Albanci koji su se vraćali kući bili su željni osvete. Dok su se oni vraćali, desetine hiljada Srba otišlo je zajedno sa policijom i vojskom, bojeći se za sopstvene živote. Pritisci su bili isuviše jaki da bi većina Srba sa Kosova mogla da ih izdrži. Nekoliko stotina Srba ubijeno je u mesecima nakon ulaska KFOR-a, a 1300 ih je bilo oteto (Saopštenje za javnost Amnesti internešenela 23. decembra 1999).

I Albanci su ubijani, zato što su identifikovani kao kolaboracionisti ili zato što je kriminal procvetao u izuzetno velikoj meri u tom ambijentu bezakonja.

Čak i nakon demilitarizacije UČK ubistva su se nastavila. To je vrlo jasno jer bi čak i neko od predstavnika vlasti, ko bi imao moć da zaustavi taj progon, odlučio da to ne učini; jer bi, zapravo, zbog svakog Srbina koji bi otišao, pravo Srbije da potražuje ovu pokrajinu, iz bilo kog zakonitog ili istorijskog razloga, bilo mnogo manje dosledno.

U novembru 1999. UNHCR zajedno sa OEBS-om objavio je osuđujući izveštaj o situaciji.

Tu se govorilo da su se nealbanci, uključujući i slovenske Muslimane, suočavali sa “klimom nasilja i nekažnjivosti, kao i sa opštom diskriminacijom, progonima i zastrašivanjima usmerenim protiv nealbanaca. Kombinacija zabrinutosti za budućnost, ograničenjem kretanja i nedostatka pristupa javnim servisima (naročito obrazovanju, zdravstvenoj nezi, zdravstvu i penzijama) su sve do današnjeg dana odlučujući faktor za odlazak Srba, uglavnom, ali i drugih nealbanskih grupa sa Kosova“.

Nakon prvobitnog talasa bežanja i čišćenja Srba sa Kosova situacija se “stabilizovala“. Nije preostao nijedan Srbin u Prizrenu, Peći i Đakovici. U Prištini se 40 Srba (od 40.000 koliko ih je ranije tu živelo) preselilo u jednu zgradu. U Gnjilanu i Orahovcu stvorena su mala geta, Gračanica, Laplje Selo i mnoga druga sela postala su enklave. Srbi su bili jako čuvani od strane KFOR-a i, iako su bili relativno slobodni da se kreću unutar svojih enklava, izlagali su se opasnosti da budu linčovani ili oteti ako bi se usudili da izađu iz njih. Ova situacija se i dalje nastavlja, a sve više Srba odlučivalo se da napušta enklave. I pošto bi bilo veoma malo verovatno da će se stvari promeniti, enklave ne bi imale budućnost na duge staze.

Od DANAS Srbi sa KiM će moći da putuju u zemlje EU sa srpskim pasošima

Potvrđeno

Vesti 13.10.2024. 10:36

Od DANAS Srbi sa KiM će moći da putuju u zemlje EU sa srpskim pasošima

Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN iz jula 1999. dozvolila je da jedna vojna snaga NATO-a, KFOR-a ostane na Kosovu – zadužena za stvaranje bezbednosti i mira između različitih etničkih zajednica. Rezolucija je takođe oformila jednu misiju OUN – UNMIK – za upravljanje teritorijom ove srpske pokrajine, zaduživši je da stvara lokalne institucije samouprave. Po pitanju prirode i datuma za uspostavljanje konačnog statusa za Kosovo ništa nije definisano.

Valja istaći da u sadržaju ove rezolucije i između drugih aspekata stoji da su entiteti koji tu žive bili obavezni da:

- obezbeđuju uslove za miran i normalan život svih stanovnika Kosova, što bi trebalo da znači “svih“, a ne samo Albanaca;

- obezbede slobodan i bezbedan povratak svih izbeglica i raseljenih lica; pregovarači su ponovo mislili na Albance koji su pobegli tokom bombardovanja, ali kako su se oni ubrzo sami vratili, i bez poteškoća, ova pretpostavka se na kraju odnosila na Srbe, Cigane i druge nealbance, koji su bili prisiljeni da pobegnu u Srbiju;

- uspostave internu političku strukturu u potpunosti uzimajući u obzir principe suvereniteta i integriteta Savezne Republike Jugoslavije – što je značilo priznati da je Kosovo i dalje sastavni deo jednog većeg političkog entiteta koji se sastojao od Srbije i Crne Gore;

- dozvole povratak određenog broja jugoslovenskog i srpskog osoblja, uključujući i graničnu policiju i službenike carine;

- sprovedu održavanje građanskog reda i zakona i zaštite ljudskih prava.

Zapravo, čim su snage NATO-a ušle na teritoriju, Rezolucija 1244 nije čak ni vredela na papiru na kojem je napisana.

General Kunja dalje navodi da je jedini zadatak bio da se pre “konačnog dogovora“ organizuju izbori za “demokratske i autonomne privremene institucije samouprave, sve dok se ne postigne politički sporazum“. Dakle, to je predstavljalo naizgled nemoguć i kontradiktoran zadatak jer je Rezolucija jasno tvrdila da je Kosovo sastavni deo Jugoslavije, ali je i govorila UNMIK-u da pripremi pokrajinu za nešto što velika većina njenog stanovništva nije želela, to jest autonomiju pod okriljem Jugoslavije.

Tako je u prvih šest meseci koji su usledili nakon zauzimanja teritorije od strane NATO-a približno 1200 stranih državljana ušlo i smestilo se na Kosovu bez ikakvih dokumenata, vize ili registra od strane nadležnih vlasti.

Ovi službenici UNMIK-a ignorisali su suverenitet Jugoslavije u ime međunarodne zajednice, a savezni zakoni bili su ukinuti, srpski policajci nisu mogli da se vrate na Kosovo, kao što je bilo dogovoreno da će se dogoditi. A poslednji ostatak suvereniteta, moneta, bila je “zamenjena pošto su nemačka marka, a kasnije i evro ’zamenili’ jugoslovenski dinar“. OUN je uspostavila carine na granici sa Makedonijom, Albanijom, Crnom Gorom i Srbijom i koristila je prihode koji su proisticali odatle da bi finansirala svoju administraciju. Izdala je nove lične karte i putna dokumenta, baš kao i nove registarske tablice za vozila.

Takođe je formiran Privremeni savet za Kosovo, koji se sastojao od predstavnika stanovništva Kosova, kojim je trebalo da upravlja Bernar Kušner, šef UNMIK-a, a Srbe su predstavljali Momčilo Trajković i vladika Artemije, koji su takođe bili članovi, ali koji su napustili Savet u septembru, rekavši da njihov glas nije bio ni za šta važan i da su oni bili tu samo simbolično.

UČK je takođe bila demilitarizovana. Ali, čim je zauzela svu vlast nakon bombardovanja, to nije bio lak zadatak. Stoga, ona je transformisana u Kosovski zaštitni korpus (KPC). Iako je to navodno bila “agencija za hitnu zaštitu civila“, sastojala se samo od boraca UČK. Vođe UČK tvrdile su da žele da KPC bude viđen kao jezgro buduće vojske Kosova i nisu mnogo skrivale činjenicu da je veliki deo njihovog oružja predat. (Ovaj je autor lično konstatovao 2000. godine – u jednoj jedinoj operaciji koju je sproveo KFOR na jednom od sektora pripisanih KPC-u zaplenjen je ogroman i raznovrstan arsenal naoružanja i municije.)

Položaj Srba i drugih nealbanaca sve se više pogoršavao, budući da nisu imali najosnovnija ljudska prava, i tako se njihov broj ubrzano smanjivao na Kosovu. Baš kao što Noam Čomski objašnjava:

“Trenutne indikacije su takve da Kosovo pod okupacijom NATO-a postaje ono u šta se razvijalo osamdesetih godina, nakon Titove smrti, kada su nacionalističke snage rešile da stvore albansku etnički čistu republiku prisvajajući srpske zemlje, napadajući crkve i uplićući se u propagandu nasilja kako bi postigli cilj etnički čiste albanske regije, sa incidentima silovanja, podmetanja požara, pljačkanja i sabotiranja industrije gotovo na nedeljnom nivou, očigledno da bi isterali slovensko autohtono stanovništvo koje je preostalo na Kosovu izvan pokrajine.“

Specijalni istražitelj OUN za bivšu Jugoslaviju Jirži Dinstbir izvestio je Komisiju za ljudska prava OUN da je “330.000 Srba, Roma, Crnogoraca, slovenskih Muslimana, prosrpskih Albanaca i Turaka raseljeno sa Kosova – što je dvostruko više od ranijih procena“.

To je značilo da najveći broj pripadnika manjina na Kosovu nije bio u svojim domovima. Kosovo je, kako su govorili neki analitičari, na razne načine počinjalo da liči na Bosnu, kao “jazbinu razbojnika i prevrtljivih poreznika“, bez funkcionalne ekonomije, kojom je vladala “klasa dobrostojećih koja ima ogroman politički uticaj i koja godišnje prebacuje na stotine miliona dolara potencijalnih prihoda od poreza samima sebi. Učvršćivanje organizovanog kriminala na Kosovu dovelo je do porasta trgovine drogom, oružjem i ženama.

Dana 15. maja 2001. UNMIK je odobrio “Ustavni okvir za privremenu samoupravu. Na ovaj način stvoren je ustavni okvir, ali ne i Ustav u pravom smislu reči. To znači da UNMIK namerno nije želeo da donosi sud o najkontroverznijim pitanjima, kao što je slučaj sa suverenitetom. Već je tada mišljenje Brisela i Vašingtona bilo takvo da je status quo na Kosovu bio neizdrživ i da se o statusu Kosova moralo odlučivati jednom za svagda. A konačan status morao bi da bude ’nezavisnost’ i jedino ’nezavisnost’, Srbima je savetovano da zaborave na Kosovo i na sve priče o istorijskom nasleđu i da se umesto toga usredsrede na ’Evropu’ (veliko ime koje je Evropska unija pripisala samoj sebi).

Za divno čudo, Albancima sa Kosova nije sugerisano da zaborave sopstvene nacionalne težnje i da se usredsrede na Evropu“, piše general Raul Kunja u knjizi “Kosovo – nečuveno otimanje nezavisnosti“.

"Društva na Kosovu i u Srbiji nisu spremna za normalizaciju"