Moja avlija, moja pravila

Od nekadašnjeg stava „svi malo kraduckaju”, što je trebalo da relaksira činjenicu o sijaset sumnjivih privrednih angažmana lokalnih funkcionera, danas smo došli do vrata tužilaca i sudija za koje se ne bi moglo zaključiti da se umešno snalaze u postojećim okolnostima.

Iz nejasnih razloga Srbija se privikla na to da je pojedinim rukovodiocima opština decenijama dozvoljeno da odlučuju o svemu što se događa pod krovom njihovog atara. Naravno, ne mogu se svi svrstati u istu ravan, ali njihova „nezamenjivost“ prosto smeta razumu. Nekada su prva asocijacija bili socijalisti iz Svilajnca i Trstenika Dobrivoje Budimirović Bidža i Radovan Radović Raka, pa čelnici u Bosilegradu, Zaječaru, Apatinu, Šidu, pa opet u Svilajncu… Živorad Milosavljević je u Sopotu i dalje nesmenjiv, Novica Tončev u Surdulici…

Odnedavno su daleko od svih odskočili Milutin Jeličić Jutka iz Brusa i Dragan Marković Palma iz Jagodine. Prvi je proveo nekoliko meseci u zatvoru, pušten na slobodu i ponovo priveden zbog drugog krivičnog dela. O Palmi će se tek odlučivati. Skarednost optužbi koje mu se pripisuju za njega ne deluje obećavajuće. 

Strah i nemoć

Objašnjavajući zbog čega građani u manjim sredinama decenijama trpe zloupotrebe moći lokalnih funkcionera, održavajući ih svojim nečinjenjem na vlasti, psihološkinja Marina Paunović kaže za „Ekspres“ da su glavni razlozi pasivnost, strah i nemoć koju oseća čitava zajednica:

„U manjim mestima ljudi nemaju izbor. Opcije se svode na to da ćutite i da se sklanjate da ne budete trn u oku ili pokušavate da budete deo sistema na neki izvodljiv način. Naravno, imate i one beskompromisne, koji po cenu života žele da dođu do određenog statusa i pozicije. Po lokalnim sredinama je demonstracija upravo tog modela ’ja sam glavni, ja odlučujem’. Demonstracija moći.“

Kulturolog Ratko Božović fenomen opstajanja na vlasti funkcionera umešanih u sijaset afera objašnjava pojmovima takozvanog dugog trajanja:

„Tu pre svega mislim na podanički mentalitet, autoritarnu kulturu, autoritarnu vladavinu. To su pojmovi koji se najlakše mogu objasniti onim – veži konja gde ti gazda kaže. Čini ono što ti je naređeno, što su ti drugi izabrali kao najbolju mogućnost. Sve su to pojmovi dugog trajanja kod nas. Bitnu ulogu igra i nedostatak političke kulture, nedostatak kulture uopšte, kao i političke pismenosti.“

Psihološkinja Paunović navodi korene postupanja ljudi u malim, pogotovo primitivnim sredinama, u kojima ne mogu da nađu nikakvu podršku:

„Ljudi su u takvim sredinama osuđeni jedni na druge. Da bi preživeli i opstali, oni se sklanjanju i ćute. Neki se odsele, drugi ostaju i prihvataju činjenice kakve jesu. U malim sredinama se zapravo intenzivnije vidi šta znači biti predsednik opštine. Zloupotrebe traju godinama, a moć i pozicije dozvoljavaju određenim funkcionerima da odlučuju o tuđoj sudbini. Uz krizu vrednosnog sistema, agresivnost je neprekidno prisutna, na svakom koraku i u svakom obliku. Čak i ti ljudi koji ćute su pasivno agresivni.“

Uloga roditelja

Ratko Božović dopunjuje iznete tvrdnje:

„Veliki je procenat nepismenih. Krenite od onih koji nemaju završenu osnovnu školu, koji žive u takvom siromaštvu da im ne ostaje ništa drugo nego da budu podanici, da ne iskaču kako ne bi postali sporni. To je političko siromaštvo, materijalno i kulturno. Kada sve to spojite, onda te ljude možete da vodite kako hoćete jer oni gledaju kao da imaju povez na očima.“

Poslednja afera u nizu, čija je adresa Jagodina, za Marinu Paunović pokazatelj je koliko smo se kao zajednica izgubili:

„Zastranili smo na nivou društva, na nivou zloupotrebe seksualnosti na najvišem mogućem nivou. Kada idete na posao, vi ste funkcioner koji ima ugled, status, poziciju, a zapravo iza zatvorenih vrata imate perverziju, agresiju, zloupotrebu moći, iskrivljene ideje. Iza nekih vrata se kriju bizarnost i perverzije koje očigledno postoje, a koje oblikuju primitivizam na najvišem nivou.“

Učestalost takvih afera, objašnjava Paunović, svedoči i o strašnom siromaštvu u kome su žene diskriminisane i zloupotrebljene:

„Najviše me brine pitanje ko su roditelji koji znaju da im se deca žrtvuju zarad pozicije, neke budućnosti. To nema veze sa strahom i nema veze samo sa politikom. To vam je kao kada gurate decu u modu, u pevačke zvezdice i razne formate da bi postala popularna. Kako bi imala novac. To govori o bedi, iskrivljenoj svesti i vrednosnom sistemu odraslih, pre svega roditelja, ali i o urušenom društvenom sistemu. Ozbiljno je pitanje šta se dogodilo sa ženama danas. Žene su zloupotrebljene za zabavu. To je ozbiljno pitanje za celo društvo jer se dešava svuda. Pre Palme je bio Jutka, pa Mika Aleksić, pa Branislav Lečić… Radi se o ozbiljnoj krizi morala, ozbiljnoj zloupotrebi moći. Toga ima svuda u svetu, nije to ništa neuobičajeno, ali je u siromašnijim zemljama poput naše to ogoljenije, prostije.“

Zaključak Ratka Božovića ima veoma pesimističan prizvuk:

„Nažalost, demokratija kod nas nije dobila utemeljenje. Demokratija drugačija od ove, sa nepismenim svetom u anemičnom društvu u kojem vladaju haos, nasilje i bezakonje, prosto nema plodno tle. Ljudi se ne pitaju, nisu slobodni, pristaju da im se nešto nameće i, na kraju krajeva, ne mogu da brane ni svoju mikrozajednicu.“