Intervju
Monsinjor dr Ladislav Nemet: "Potrebna nam je veća prisutnost govora nemržnje"
Oktobar je mesec u kojem Beogradska nadbiskupija proslavlja vek postojanja.
Iako je na papiru formirana 10 godina ranije, 1914. godine, ratne prilike sprečile su i formalizaciju Konkordata potpisanog između Svete stolice i Kraljevine Srbije.
Ovo je bio povod da u Beogradu bude održana i misa koju je služio državni sekretar Vatikana, kardinal Pjetro Parolin.
Istovremeno, u decembru će biti dve godine kako je za nadbiskupa postavljen monsinjor Laslo Nemet, koji u intervjuu za “Ekspres“ sumira utiske svog dvogodišnjeg službovanja u Beogradu.
“Kada sam došao u Beograd, znao sam da će jedan od glavnih zadataka biti baš da se pripremimo za tu proslavu. I odmah u januaru prošle godine napravili smo malu radnu grupu koja je razmišljala šta bismo mogli da napravimo i u kom pravcu da idemo. Kao prvo, ja sam pisao papi Franji i pozvao ga u Beograd. O tome da želim pozvati Svetog oca sam izvestio i našu vladu i patrijarha Porfirija. I sve je to pošlo dobro, ali na kraju zbog zdravstvenih problema pape i drugih stvari, do toga nije došlo. Uvek je tako, nađe se neki razlog, papi je ostalo nekoliko putovanja, pa je ranije hteo da ide u Okeaniju, Indoneziju... pa je to premešteno na ovu godinu. Zbog toga kalendar mu je bio pun, pa u Srbiju nije mogao da dođe. Ali mi je rekao, poslaću ti jednog, on je državni sekretar Svete stolice, kardinal Parolin. On je ’broj dva’, da tako kažem, u hijerarhiji u Vatikanu“, kaže na početku razgovora za “Ekspres“ monsinjor dr Ladislav Nemet, nadbiskup beogradski.
“Ovo mu je bio drugi put, tako da je ispalo jako srećno da je kardinal Parolin to prihvatio. Naša komisija spremila je različite korake, a misa povodom 100 godina Nadbiskupije bila je deo tog programa. Svakako da je to velika stvar za crkvu koja je posle Prvog svetskog rata, da tako kažem, izrasla iz ničega. Jer u Beogradu do kraja Prvog svetskog rata jedina službena katolička crkva ili kapela bila je ova koja je u dvorištu. To je bila kapela austrougarske ambasade. Inače, u drugim krajevima ondašnje Kraljevine Srbije bilo je nekoliko mesta gde se služila misa, ali to je bilo sve za strance, to su bili Italijani, Nemci, Austrijanci...“
Zato što nije bilo lokalnog katoličkog stanovništva.
“Nije bilo lokalnog katoličkog stanovništva. Za vreme Osmanskog carstva na ovim terenima bila je Skopska nadbiskupija, koja je pokrivala ono što su danas Prištinsko-prizrenska biskupija i Skopska biskupija. Skopska biskupija je do 1914. bila nadbiskupija. U Konkordatu koji je potpisan 1914. između Kraljevine Srbije i Svete stolice skinuli su titulu nadbiskupije Skoplju i prebacuju je u Beograd. Dakle, ona je osnovana 1914, ali zbog rata koji je izbio bukvalno nekoliko dana kasnije nije došlo do realizacije. I tek 1924. došlo je do imenovanja prvog nadbiskupa. Dodatno je važno što je 1986. godine papa Jovan Pavle Drugi stvorio Beogradsku nadbiskupiju kao crkvenu pokrajinu. Razlika je u tome što ima nadbiskupija koje nemaju “pomoćne biskupije“, sufraganske, kako mi to nazivamo u Katoličkoj crkvi. Te sufraganije su Subotička i Zrenjaninska biskupija. Zrenjaninska biskupija stvorena je tek 1986. godine, a Subotička 1968.“
Za ove dve godine koliko ste nadbiskup, kako biste ocenili saradnju sa državom i Srpskom pravoslavnom crkvom?
“Da krenemo od crkve, pošto mi je to bliža stvar. Moram se zahvaliti Bogu i Njegovoj svetosti patrijarhu Porfiriju na odnosu koji je, ljudski gledajući, veoma dobar. Svi su me u Beogradu primili otvorenih ruku, dobronamerno, a gospodin patrijarh je u svakoj prilici kada se sretnemo veoma ljubazan. I ne samo to, osećamo zajedničke ciljeve, nešto što zajedno radimo za verski život u Srbiji. Mi smo jedna mala crkva, kada vidimo kako je pravoslavna crkva u Srbiji velika. Međutim, puno puta naša država traži mišljenje svih tradicionalnih crkava i verskih zajednica i veoma je važno kako se mi međusobno dogovaramo. U tom smislu je jako dobra situacija. Ja sam od 2008. godine biskup, sve vreme živim ovde i znam kakva je bila situacija i pre raspada bivše Jugoslavije. Mislim da je sada situacija izuzetno dobra, izuzetno prijateljska. Meni je važno da ljudski odnosi budu dobri, a posle ćemo videti, ako bog da, da razgovaramo o jedinstvu. To je, prema meni, cilj koji ćemo ostvariti posle uskrsnuća, ali dok dođemo dotle...“
A kakva je saradnja sa državom?
“Rekao bih ‒ korektno. Sigurno je da bismo mogli da popravimo neke stvari o otvorenim pitanjima, ali u svakom slučaju korektno je, postoji formalan službeni odnos, ali i privatno sa nekim ministrima, sa gospodinom premijerom, možda zato što je i on Vojvođanin... Mislim da je odraz tog odnosa države i katoličke crkve u Srbiji bila slika sa svete mise, da je u prvom redu bio gospodin predsednik, premijer i nekoliko ministara koji su došli na svetu misu. Štaviše, gospodin predsednik primio je posle i kardinala Parolina sa delegacijom, isto tako i gospodin premijer. Mislim da to samo za sebe govori.“
Rekli ste da država često traži mišljenje od svih verskih zajednica. O čemu se tražilo mišljenje poslednji put?
“Poslednji put ‒ veronauka u školama. Znate da veronauku imamo u školama od 2001. godine. Poslednji veliki problem je broj dece koja pohađa veronauku. Ali tu je i demografski problem, generalno broj dece koji pada. To je demografska katastrofa. U Beogradu se možda to toliko ne vidi, ali ja sam bio 14 godina u Zrenjaninu i obilazio naša sela, gde izumiru škole. Celo selo ‒ dvoje dece. Rodi se dete i celo selo slavi. To se u Beogradu ne vidi. Ali imamo strašan problem što u puno škola ne možemo krenuti sa veronaukom jer ima pet, šest đaka, to je osam razreda. Kako sada staviti prvi razred gde počinješ tek sa azbukom sa osmim razredom gde već možeš neke važne teme da obrađuješ. I budžetska slika je takva da zavisi od direktora, da li će on dozvoliti da se sastave razredi, da li će uzeti sate za nešto drugo... A unutrašnje crkveno da kažemo, uvek imamo problem što naši veroučitelji moraju da obnavljaju svake godine ugovor sa crkvom prvo, a kroz crkvu sa državom. Naši veroučitelji nemaju stalno zaposlenje i to je ogroman nedostatak na kome radimo. Unutrašnjopolitički gledano, među crkvama je problem islamske zajednice koja je raštrkana, u smislu da imamo dve-tri organizacije, da vidimo ko će slati u koju školu veroučitelje.“
To je pre svega njihov problem.
“Ali zbog tih njihovih unutrašnjih problema, dve-tri godine bilo je sve blokirano. Jer država prihvata kada mi preko komisije za versku nastavu, koja je zajednička, šaljemo predlog. I taj predlog mora biti plod zajedničkog rada. Znači mora biti konsenzus. A kada nemamo konsenzus, znači da je nešto blokirano. Radi se kao da je sve u redu, a na papiru nije u redu.“
Pitanje veronauke zapravo je samo odraz jednog većeg problema, a to je depopulacija, pada nataliteta. Kako crkva tu može da pomogne, osim apelom?
“Pa, tu smo mi katolici dosta nazadni, da tako kažem, pošto naši sveštenici žive u celibatu, ne mogu ni da pokažu da imaju velike porodice sa puno dece. Međutim, pravoslavna crkva i islamska zajednica i protestanti svakako imaju mogućnosti. Ja sam uvek pun zahvalnosti i priznanja za one porodice pravoslavnih sveštenika, čak i protestantskih, gde ima puno dece. Ja, da kažem iskreno, mogu samo da apelujem kao katolički biskup da roditelji svesno prihvate veći broj dece. Međutim, tu je tako kompleksan problem gde crkva može više da radi kroz razgovor u društvu, širok dijalog sa društvom kao takvim, a posebno sa političkim partijama, da se stvore uslovi gde rađanje dece nije na teret roditeljima ili društvu. Da se shvati da je dete blagoslov za budućnost jednog naroda ili države. Jer bez dece teško možemo da zamislimo kako će izgledati naše ulice za 20-30 godina. I opet kažem, Beograd je sasvim specifična sredina. Sada, posle dve godine u Beogradu, mogu da kažem stvarno da to nije odraz stanja u Republici Srbiji.“
U svakom pogledu.
“U svakom pogledu. Sada govorimo o demografiji. Ovde čovek ne primećuje da nestajemo. Ali dosta je da se ode u Niš ili Zaječar, Bor, Vranje, Užice... A da ne govorim o Banatu. Strašno je kako tamo izgleda. Kada izađeš u Beogradu na ulicu, vidiš normalan život. Kada ja odem u neku župu, meni će uvek da sakupe dvadesetak dece sa cvećem i svim ostalim. Ali to opet nije prava slika stvarnosti. Gledajte, veće države kao Francuska, pa čak i Mađarska koja je veća od Srbije, imaju strašno dobar program za razvoj porodice. To je veoma složen problem. To nije samo da kažemo – hajde, rađajte decu. Za to treba da se spreme sve ustanove, kreneš od vrtića, od prve godine da imaš vrtiće i sve ostale stvari koje su potrebne, da roditelji mogu da se vrate kad žele da rade, da nije za ženu završetak radnog odnosa zato što je ostala trudna.... Finansijski da se pomogne.“
To zavisi i od poslodavaca.
“Znate, dok u jednoj državi to sve nije sređeno, da nema te sive zone gde si na minimalcu, iako na papiru imaš više, nema tog temelja, da bi ljudi rekli ‒ uh, kako je lepo da imam dete. Nije dete samo da mi se smeška, nego moram da ga hranim, da šaljem u školu. Znači, kompleksna je situacija. Ja tu vidim ulogu crkve da bude zagovornik društvenog dijaloga svih sektora i da pomogne ljudima, političarima i roditeljima da donesu svoje odluke. Na kraju krajeva, roditelji će odlučiti. I mislim da je važno i što je počeo program prošle godine, nažalost posle ubistava u ’Ribnikaru’, da deca bez nasilja rastu. Uključeni su OEBS, Republika Srbija, Ministarstvo unutrašnjih poslova, pomoćne neke organizacije, isto tako i ’Karitas’ je uključen, da stvorimo negovanje kulture bez nasilja.“
Kako to uraditi kada je nasilje svuda oko nas? Gledamo ga na televiziji, nasilje gledamo na ulici, u vožnji, nasilje gledamo u javnom prevozu. Kako da nam deca rastu bez nasilja?
“Ako mi krenemo od toga da ne možemo ništa promeniti, onda smo već izgubili na početku. Velike ideje rađaju se tako što neko tvrdoglavo bije glavom o zid dok taj zid ne pukne. Mislim da je veoma važno, i to baš za crkvene organizacije, da razgovaramo, posebno da krenemo od roditelja. Ja vidim tu i veronauku kao način kako deci dati pozitivne vrednosti koje će isključiti nasilje kao način sređivanja računa i problema. Treba u društvu da bude veća prisutnost govora nemržnje, govora ljubavi, pomirenja. Jer, kao što vi kažete, imamo sve to, ali ne vidim niti jedan segment našeg društva koji bi posebno radio na tome da se propagira kultura mira i mirnog saživota.“
Imamo problem da nam je i u školi nasilje prisutno.
“Da, strašno prisutno. I ja sam bio dete i znam kako deca znaju da budu zločesta. Tu je problem kako njihovi roditelji na to reaguju. Često je dete nasilno, dogodi se. Ali ne mogu da shvatim da ako nastavnik ili direktor pozove roditelje da im kaže da nešto nije u redu, i onda roditelji napadaju učitelja ili školu i sistem, a ne da se pozabave svojim detetom. Dolazi sada druga generacija koja raste u duhu nasilja. I ne smemo zaboraviti, ali Srbija je pod uticajem nasilja od ’90-ih godina. Mnogo više od 1991. godine, od raspada bivše Jugoslavije, govorilo se o nasilju nego o mirnom saživotu. Ja nisam u situaciji da kažem koliko imamo oružja bez dozvola, ali znamo da je prošle godine prikupljeno nešto oko 300.000 komada. A kažu da smo četvrta sila na svetu po broju privatnog oružja.“
Kada smo pričali pre nekih godinu i po dana, govorili smo i o poremećenom balansu u svetu posle Hladnog rata. Tada je bio samo rat u Ukrajini, posle je izbio rat i na Bliskom istoku. Ako je već balans padom Berlinskog zida narušen, da li je, ako gledamo širu sliku, ovo što se sada dešava, možda ne baš dobar, ali pokušaj da se balans ponovo uspostavi?
“Mislim da ste ovo dobro rekli. Ja bih to rekao jednom rečenicom – sve se menja. Nismo još došli u situaciju koju smo imali barem mi ovde u Evropi, da smo imali u Hladnom ratu dva bloka. Međutim, to preusmerenje veličina i globalnih igrača je sada još jače u toku. Tu su još nejasne konture šta će da bude na kraju. Jasno je da imamo jednu veliku silu koja i dalje pokušava zadržati svoju tu moć. Imamo jednog velikog igrača koji osvaja kontinente gradnjom puteva, železnice... I imamo jednu veliku silu koja se ubacila u rat, koja, nezavisno kako se završi, izlazi kao gubitnik. Jer toliko ubijenih ljudi i toliko uništavanje nikada nije dobitak. A znamo da se nije radilo o nekim važnim stvarima, nego su ideološke naravi. U svakom slučaju, čini mi se da u toj situaciji kada nema jasnih ’policajaca’, mogu se koristiti drugi manji ratovi za sređivanje otvorenih računa. I tako gledam na Bliski istok koji od 1948. godine ne može da se smiri zato što je napravljena odluka i 50 posto je ostvarena ‒ stvorena je država Izrael. Ali Palestinci nisu dobili ništa. A znamo da su Ujedinjeni narodi od početka bili za rešenje dveju država. I dok Palestinci ne dobiju svoj deo, gde će biti na svome, gde će moći da dokažu da mogu živeti u miru, to će biti uvek napeto. I meni je veoma žao što je to baš sa Svetom zemljom povezano. Tamo gde se rodio Isus.“
Uoči papine posete Belgiji, kardinal Parolin izjavio je da je Evropa zaboravila velike nesreće iz prošlosti u kojima je bila i da preti opasnost da ponovi tragične greške iz prošlosti, zaboravljajući kroz šta je prošla. Tu se spominjao nacionalizam, pitanje migranata... Da li je zaista Evropa u tolikoj opasnosti?
“Mislim da je opasnost prevelikih nacionalizama sigurno jaka. I to je stvarna opasnost koja se već vidi kako uzima obrise. Samo da spomenem dve-tri države koje su krenule u tom pravcu. Evo, imali smo izbore u Austriji. Videli smo izbore u Nemačkoj gde je Alternativa za Nemačku dobila veliki broj glasova. A znamo da ona nije baš poznata po nekim vrednostima koje mi priznajemo kao demokratske. Nacionalizam je, znate i sami, bio pokretač Drugog svetskog rata. Posle Prvog svetskog rata on se razvio u različitim tačkama Evrope gde je bilo veliko nezadovoljstvo ishodom Prvog svetskog rata. I to je dovelo do kataklizme Drugog svetskog rata. Nažalost, neki znakovi pokazuju da se ide u istom smeru. Dobro, različita je situacija politički. Ljubav prema otadžbini je temeljna vrednost. Znači, svako treba da se brine za svoju državu, gde živi, gde se rodio, da oseća da je na svome. To je veoma važno. Međutim, nacionalizam koji vidi samo mene, ono što bi jedan političar rekao ’My country first’, to razumem, ali samo u kontekstu da sam rođen tamo i da mi je važno da se to razvija. Ali ne u smislu da isključujem druge ili da omalovažavam druge zato što nisu kao ja. Ne znam da li ste videli, ’Frankfurter algemajne cajtung’ pre nekoliko dana objavio je veliki članak o jednom poslaniku Alternative za Nemačku iz Brandenburga koji ima ogromnu plantažu crnog luka u Belorusiji. I potpisao je ugovor sa vladom Belorusije da politički zatvorenici obrađuju njegovu zemlju. I on sa Lukašenkom ide i gleda svoja polja u Belorusiji, a ovde priča ‒ samo Nemci, Nemci. Način kako se populistički prazno priča kod kuće ne znači da je neka moralna vrednost iza toga. Jer samo hiljadu kilometara dalje u Belorusiji on iskorišćava političke zatvorenike za jeftin rad.“
Za svoj profit.
“Pa, da, za profit. Ako si ti baš toliko za Nemačku, onda pokaži da možeš tu Nemačku pošteno voditi, da ne radiš nauštrb nekih drugih i to baš u državi koja iskorišćava političke zatvorenike za jeftinu radnu snagu. Mislim da je to jako važno da znamo videti šta je i kako je. Naravno da je mnogo teža situacija danas jer ono što kardinal Parolin nije rekao prema mom mišljenju je odgovornost novinara, odgovornost ljudi u komunikaciji, masmedija i to kako servirati protivargumente, ne protivlaži, nego protivargumente, protiv poluistina, protiv fake newsa.. Vi znate tačno šta se sve danas može sa veštačkom inteligencijom napraviti. Sve je to nenormalno.“
Spomenuli ste važnu reč – populizam i populisti. A populizma je dosta u Evropi.
“Jeste, i ne samo u Evropi.“
Nego i preko Atlantika.
“Pa i kada gledate Afriku, Aziju...“
Koliko je opasno ako imamo previše populista u jednom trenutku na više mesta? Koliko je to realna opasnost za ceo svet?
“Mislim da je opasnost velika za ceo svet. Jer populizam daje jako jasne i kratke odgovore na komplikovane stvari. Kompleksna narav našeg sveta je takva da ne može da se reši jednom rečenicom ili jednom idejom, na primer, pitanje migracija. Da sada zatvorimo sve granice, na primer. Jer šta je, recimo, problem Nemačke? Privreda im opada zato što nemaju dovoljno ljudi za posao. Oni uvoze naše ljude. Naši svi idu tamo i na kraju mi ćemo ostati u nekoj crnoj rupi, da tako kažem. Populizam je taj koji stvara čak jednu đavolsku sliku da čovek može sam da reši sve svoje probleme. I to jednostavnim odlukama. Ali, ako se nađu dva-tri populizma, jedan veliki, da kažemo iz Azije, jedan iz Severne Amerike. Dva populizma kada se sretnu onda nije jasno da li će to biti jedan svetski populizam ili će biti svetski rat. Može da krene ovako, a može i onako. Bilo bi važno da se protiv populizma borimo pravom slikom o kompleksnosti ovoga sveta, koji je sastavljen od puno elemenata. Trebalo bi tu ubaciti pravu sliku čoveka, da dostojanstvo čoveka nikada ne ide na račun ili nauštrb drugoga. Znači, poštovanje prema drugima. Nikada ne smeš u populističkoj slici predstaviti samo sebe kao dobrog, a svi ostali su onako nekako na strani.“
A to bi zahtevalo da ljudi pogledaju u sebe. Koliko su ljudi spremni da pogledaju u sebe ili im je lakše da ovako pogledaju sa strane?
“Mislim da je tu rekao kardinal Parolin jednu važnu stvar, zaboravili smo kako je bilo. Ako se pogleda istorija Evrope i Evropske unije u ovom smislu kako mi volimo da govorimo o Evropi kao našoj zajedničkoj “državi“, onda je jasno da se ideja Evrope i način kako Evropa danas izgleda manje-više rodila iz praha i krvi Drugog svetskog rata. Oni koji su preživeli ta strašna razaranja shvatili su da ako želimo bolje živeti moramo nešto drugo napraviti. Ja opet kažem, pojedinci ne odlučuju uvek o istoriji čovečanstva, ali pojedinci su znali pokrenuti nešto novo što je bilo od ogromne važnosti. I to su tri osobe koje su krenule sa Evropskom unijom. Naravno, to je bilo drugačije. Međutim, bile su i neke vrednosti. I treba biti hrabar i jak i okrenuti leđa prošlosti. Prošlost treba da bude deo identiteta jednog naroda i svake ljudske osobe. Međutim, znate iz Biblije onu priču kada se Lotova žena okrenula prema Gomori, ostala je tamo kao kip od soli. Nemojmo se okretati sve vreme onome što je bilo, nego idemo napred. I to je veoma važno. I ima veoma pozitivnih primera gde se može krenuti dalje, a da se ne okrećeš uvek i spominješ šta si ti meni uradio, kada si to uradio, zašto si to uradio, ko je sada više ubio ili manje ubio...“
Populistima odgovara da se vraćaju unazad.
“Apsolutno. To je uvek to pipkanje u ranu i onda malo vrti nož tamo...“